Mozete li ukratko opisati emocije u situaciji uginuca (prirodnog ili nasilnog) zivotinje za koju ste bili vezani? Hvala.

tuga, sreca kad evociras uspomene, osecaj odgovornosti (prebacivanje velikog dela krivice na sebe), osecaj praznine, muska tuga kada tek posle nekog vremena krenes da stvarno zalis ... nikad ne oprostis sebi za sve sto si se ogresio iako su to samo sitne ljudske greske

kao i kad ti umre neko blizak (ako si voleo tog ljubimca), samo sto si prema tom nekom bio mnogo protektivniji ... ali ono sto je specificno, jeste osecaj da ako si dobar gazda, trebas da uzmes novog ljubimca i preneses ljubav a jos nisi ni prezalio ovo ... zatim gledas to novo malo ko malo vode na dlanu i trudis se da budes jos bolji covek jer oni to zasluzuju a i mnogo vise od toga (drugacije gledas sve zivotinje, lutalice) ... sve te uspe muke su male cene za njihovu bezuslovnu ljubav, stalni optmizam kuceta i zivot za trenutak i vernost ... i jos mnogo toga sto naucis od njih, sto te neopozivo izmeni... klise zvuci ali tako je

ako si emotivac nikad ne zaboravis

pretpostavljam da nisi imao ljubimca (?), iskopaj temu sa prirode 'deset zapovesti', ako oces malo bolje da razumes vlasnike, ne znam ja bas dobro da pisem

pre dve godine smo uspavali psa koji je bio sa nama 15 godina. plakao sam par minuta i lechio se od alergijskog napada 2 nedelje. nikad pre toga nisam imao alergijsku reakciju.

Bio sam vezan za svog prvog kera..Mozda i previse.
Ja i dan danas mislim da je on imao dusu...Jeboteeee krenu mi suze na oci kad se setim..
Nikad vise nisam imao takav osecaj vezanosti za bilo koju zivotinju kao tad..
Ni jedan pas kasnije nije bio to to..Ovaj mi je bio nekako poseban,kao da je znao sta mu kazem.
Ne zato sto je bio prvi,nije cak ni bio rasan pas nego nekako smo se zblizili.
Mozda godinu dana nisam bio sav svoj kad je uginuo..Imao je mozda 3 godine..
I dan danas iako zvuci smesno..Ucini mi se da ga vidim u dvoristu ili da ga cujem kako laje..
Definitivni ali definitvno mnogo sam ga voleo..


 

Secam se svega..Kako sam ga udario par puta ili kad mu nisam sipao vodu na vreme ili kad sam ga drzao vezanog..Dodje mi jebote zao..sam sebe mrzim zbog toga..ma sve sto sam mu uradio lose me i dan danas pogadja

dva psa su mi uginula  ... ko to nije doživio ne zna kako je... 
i nema dana kada ne pomislim na njih... i sanjam ih...       

Poslednji ljubimac mi je umro kada sam imala svega 4 godine... Bio je to Kićo kanarinac, plakala sam kao kiša i nisam mogla da verujem da ga nema, da je mrtav, sve sam mislila da će da se vrati samo ako ja to dovoljno jako želim.

Naravno, dete ne razume koncept smrti, pa je to bilo i normalno. Međutim, dobila sam priličnu traumu od tada, pa sve do pre godinu i po dana nisam imala ljubimca, iako obožavam životinje.

Nevolja je u tome što je moj sadašnji mali čupavi miško vrsta hrčka koja živi oko godinu i po, dve, jako retko poživi preko toga. A ja ga i imam baš oko godinu i po. Ne bolujem unapred, ali pretrnem svaki put kada ga ne vidim kako vileni po kavezu neko vreme, nego se zavuče u kućicu i spava. Priznajem da se jako plašim tog trenutka, ali pokušavam da racionalizujem stvar time da je smrt sastavni deo života, ne njegov opozit. 

Kad su mi uginuli papagaj i macka plakala sam, tugovala nedelju dana maksimalno.
Vezem se za svoje ljubimce, dozivljavam sam ih kao nesto veoma bitno, deo mog zivota.
I kad uginu imam osecaj kao da me je neko uboo u srce. 

Kada sam bila mala, govorili su mi da su ljubimci koji su umirali odlazili u zoološki vrt, i da im je tamo bolje jer se sada druže sa ostalim kornjačama/papagajima/ribicama.
Kad god smo išli u zoološki vrt, bespomučno sam tražila svoje dve kornjačice i papagaja po njemu.

Prekosutra ćemo uspavati psa koji živi sa nama 16 godina.
Malopre sam prosula šolju jogurta i briznula u plač.
Ne znam kako da ovo napišem a da ne zvuči patetično.

I ja svoje mačorce obožavam, volim ih više nego većinu ljudi u svom životu.
Imali smo mače koje je raslo uporedo sa bebom u mom stomaku, stalno je spavalo na njemu i prelo bez prestanka.Kad smo došli iz porodilišta, momentalno je uskočio u krevetac  i niko ih nije mogao odvojiti.
Posle 4 godine udario ga je auto ispred kuće i dete je to videlo.Nedeljama je plakalo u snu i dobilo alergiju kojoj nije bilo ni uzroka ni leka.

Tuga za ljubimcem može da bude duboka kao i za ljudskim bićem...ponekad i veća i iskrenija.
Ja se toliko vežem, toliko ih razmazim i posle patim za njima da mislim da sam mazohista.

Dva kucova, dva zeca i jedan omanji akvarijum sa ribicama. Za ribice nije bilo opasno toliko ali zecevi su zaklani za meso(bili su stari i skoro pred uginucem) dok su kucici umrli prirodnom smrcu. Mogu da vam kazem da je emotivniji trenutak bio za kucice iako sam bio stariji kada su oni umrli (kraj srednje skole kada je umrlo jedno i pocetak fakulteta kada je umrlo drugo)