Славољуб Лекић
БЕРЛИНИЗАЦИЈА БЕОГРАДА
 
Србија је у 19. веку била магнет за Србе и флотантно словенско становништво широм Балкана. Загреб то никада није био. Ко се сећа покрета који је Дубровник, Далмацију, Истру дизао на уједињење са Загребом? Али Уједињење је обављено стварањем Југославије и наша хрватска браћа могла су на њега да ставе и своје име. Србима је остало да приповедају о Шумадији, Косову, а изузетно о ‘‘српској Спарти и Атини’‘. Данашња Хрватска настала на геноциду и пабирчењу отетих територија без културног, економског или геополитичког везива изгледа стабилнија од Србије јер је такав поредак прописала Империја, приводећи крају свој балкански наум. Буде ли времена да се доврши започети пројекат Империје (сви такви досада пропавши), разградња бивше СФРЈ завршиће се на ушћу Саве у Дунав, у Белом граду.

Ако Београд задржи данашњу површину и састав становништва остаће, мада разоружан и под присмотром, опасан осињак из кога би могла да букне побуна голоруких. Сахрана Патријарха Павла показала је да је у Београду могуће, без већих напора, скупити за јавну манифестацију стотине хиљада људи. Знатно мањи број демонстраната срушио је Тројни пакт 1941, и Слободана Милошевића 2000. Деоба Београда, окупација или други (мекши) видови територијалне реорганизације, на дужи рок, америчкој Империји јамче очување поретка у овом делу света.

Управо прекрајање Београда и Србије показује како велики геополитички захвати нису тек пуко преуређење територије већ начин осујећења побуна применом испробане технике геополитичке ‘‘вртешке’‘. Она спречава консолидацију противника сталним премештањем зоне и интензитета сукоба и смањењем величине државе, лишавајући њено вођство могућности да уступањем простора или, пак, одбраном територија упркос претњи и притисака, обезбеди себи какав-такав одих и ослонац. Зато се ваља подсетити чиме Београд располаже и сагледати на који би га начин рушиоци и делитељи Србије могли учинити несигурним и за људе кадре да упркос свега одолевају пропаганди, рату и разарању.
 
Течевина Београда

На раскрсници друмских, железничких, ваздушних и пловних путева Београд заузима погодније место него Будимпешта или друге балканске престонице и главни градови бивше СФРЈ. Није га случајно Хитлер узео за седиште своје Команде за ‘‘Југоисточну Европу’‘. За Београд и Србију важан је спој Коридора седам (Дунав) и Десет (Салцбург-Београд-Солун) и веза са луком Бар Коридором Темишвар-Вршац-Београд-Чачак-Подгорица-Бар-Драч. (Грчић, М, Раткај, И, Саобраћајни коридори као фактор интеграције у југоисточној Европи, Зборник радова географског института Јован Цвијић, 2004, књ. 53, стр. 7-25.)

Административно подручје Београда чине три целине: сремска, банатска и шумадијска. Сам Град Београд обухвата општине Чукарицу, Нови Београд, Палилулу, Раковицу, Савски венац, Стари град, Вождовац, Врачар, Земун, Звездару, Барајево, Гроцку, Лазаревац, Младеновац, Обреновац, Сопот и Сурчин. После Другог светског рата град се ширио прикључивањем нових општина и катастарских општина, све до седамдестих година. Србија, као и друге државе у транзицији, суочена је са проблемом концентрације становништва у великим градовима. (Грчић, М, Слука, Н, Актуелни проблеми социо-економског развоја главних градова источноевропских земаља, Гласник Српског географског друштва 1994, св. 74, бр. 2, стр. 59–72) Неплански развој и насилно пресељавање становништва на простору бивше СФРЈ отежава одговор на питање: где су границе метрополитенског подручја Београда? Да ли их треба ширити или пак сужавати? Да ли овом подручју од 16 општина ваља придружити Панчево, Стару Пазову, Инђију, Пећинце, Руму, Уб, Смедеревску Паланку и Смедерево, или га проширити још даље? Дакле, да ли регион Београда треба да буде мањи, исти, или већи него што је данас?

Административна линија Војводине и све већа права Покрајине били су препрека функционалном ширењу београдског региона. (Стојков, Б, Тошић, Б, Београд и његов регион – могућност нове територијалне организације, Зборник Београд и његов регион, уредник Борислав Стојков, Географски факултет Београд 2003, стр. 9) Подручје је асиметрично и њиме доминира шумадијска страна, мада у првој деценији 21. века Нови Београд и Земун постају ново средиште пословног живота и становања. Од 1.576.000 становника града Београда у највећој општини, Новом Београду, налази се 217.000 становника. На сремској страни Сурчин, Земун и Нови Београд заједно имају 407.000 становника и површину од 480 km2. Банатску страну Београда покрива општина Палилула на 447 km2, а мали део протеже се и на десну обалу Дунава. Преосталих тринаест општина шумадијске стране налазе се на десној обали Саве и Дунава. Највеће учешће у укупном производу града имају општине Нови Београд (21,7%), Земун (11,3%) и Палилула (10,2%). (Гачевић, Р, Утицај приватизације на регионални развој Србије у периоду транзиције, магистарски рад, Географски факултет Београд, 2008. стр. 100) Најразвијеније општине су и најраније започеле индустријализацију. (Грчић, М, Анализа просторне организације индустрије региона Београд, Економски институт Београд, 1990, стр. 231)

Највећа предузећа: Њихова представништва и објекти у Србији налазе се у Београду: Електропривреда Србије (ЕПС), Нафтна индустрија Србије (НИС), ПТТ Србије, Телеком Србије, Делта холдинг, Железнице Србије, Аеродром Никола Тесла, ПКБ, Путеви Србије, Енергопројект, Велефарм, Енергопројект, Јат ервејз, Имлек, Нелт, Кока кола (грчка подружница америчке Кока коле), Београдске електране, ГСП Београд, Нафта, Галеника, Београдпут, Београдски водовод и канализација, Ласта, Ветфарм, Југохемија, већина банака. Од 100 највећих предузећа у Србији, безмало сва се налазе у Београду.

Београдска берза – финансијско чвориште Србије смештена је на Новом Београду и спада у најважније економске институције земље, будући да савремене државе свој привредни систем и поредак учвршћују развојем берзе. Основана је у маленој Србији 1886. да би регулисала трговински промет сваковрсне робе, нарочито земаљских производа, свих хартија од вредности чије је котирање допуштено, чекова и бонова, кованог и папирног новца. (http://www.belex.rs/o_berzi/istorijat) У то време Београдска берза важила је за најбоље организовану привредну установу у држави и спадала у најстарије берзе Европе. Формално је постојала до 1953. када је укинута одлуком президијума Владе Србије. (Исто) Тек 1989. основано је Југословенско тржиште капитала, 1992. преименовано у ‘‘Београдску берзу’‘. (Исто)

Ваља истаћи да Београдска берза, по економском и моралном значају, у Србији нема ни приближан утицај какав Њујоршка и Лондонска берза имају у свету. Она има привремене задатке – пренос богатства и озакоњење новонасталих својинских односа а не регулацију финансијске и привредне активности у земљи. Ово потврђује подржављење приватне Металс банке коју је извело Извршно веће АП Војводине у јесен 2008, уз чврсту подршку Народне банке Србије. (Случај подржављења Металс банке од Извршног већа Војводине сведочи да право приватне својине међу војвођанском и београдском врхушком није светиња. Металс банка подржављена је да би се ојачали заговорници отцепљења Војводине и установила емисиона делатност централне банке будуће независне Војводине. Банка је променила назив и сада је Развојна банка Војводине. Видети исцрпну анализу: Д. 2009. “Национализација” Металс Банке? http://www.slobodanjovanovic.org/2009/08/12/nacionalizacija-metals-banke/#_ftnref2) Цела операција војвођанских сепаратиста ударац је Београдској берзи коју предстојећа регионализација може довести у питање. Ваља запазити да се ни сама Берза, нити највеће брокерско-дилерске куће нису побуниле против подржављења приватне својине. Ово је само на први поглед необично. Наиме, кључни актери на српском финансијском тржишту имају интерес да се одржи привид берзе – иначе пуког инструмента промене власничких односа у земљи која је отуђила све банке и разорила претходни банкарски систем не трудећи се да га преуреди и модернизује. Тиме је промењена природа и циљ штедње, која се не креће од грађана преко берзе у привредно ткиво већ преко зеленашких банака које стимулишу увоз роба из иностранства. Српска берза сведена је на транзициону творевину без могућности да оствари задатке какве јој је поставила чак и аграрна Србија у 19. веку.

Саобраћајнице, водене и ваздушне луке Београда: Главне саобраћајнице Београда су: пруге Београд-Бар, Београд-Шид и Београд-Ниш, путни правци Београд-Ниш, Београд-Шид, Београд-Чачак, Београд-Суботица, Београд-Вршац, београдски железнички чвор, Газела, Бранков, Железнички и Панчевачки мост. На десној обали Дунава, поред Ушћа, налази се Лука Београд на 198 хектара, а недалеко је и путничко пристаниште. (Видети званични сајт Луке Београд, http://www.port-bgd.co.rs). Постоји план да се Лука Београд пренесе на банатску страну Дунава. Домаћа пословна група Инвеј у власништву Предрага Ранковића поседује Луку Панчево и преговара са једном немачком компанијом о изградњи велике луке у том граду, чиме би нестала београдска лука, што је изазвало расправу о начину расподеле земљишта постојеће Луке Београд. (Подробније у напису Ђорђевића, М, „Град на води“ уместо Луке Београд, 2009, http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/grad-na-vodi-umesto-luke-beograd.html, те http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=51201, и http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2010&mm=04&dd=26&nav_id=427101).

Београд има два аеродрома изграђена у сремском делу града – цивилни у Сурчину и војни у Батајници. Према званичним подацима, кроз аеродром Никола Тесла 2008. прошло је 2.650.048 путника и 8.129 тона робе. (http://www.beg.aero/code/navigate.php?Id=200) Исте године ваздушна лука Загреб имала је промет од 2.192.453 путника и 10.849 тона робе. (http://www.zagreb-airport.hr/hr/iz_statistike/show/15) Давне 1982. сурчински аеродром забележио је промет од 2.400.000 путника и 21.000 тона робе, а 1991. од око 3.000.000 путника. (Лукић, М, Генерално решење аеродрома „Београд“ и перспективно проширење аеродрома, часопис Пут и саобраћај бр. 37, 1991, стр. 15–22) Рат и санкције Запада истисле су овај аеродром из конкуренције, али ни после 2000. није дошло до промена у његовом положају. Његова слабост лежи у само једној полетно-слетној стази, што га сврстава међу најнеразвијеније престоничке аеродроме у Европи. Колико је Никола Тесла назадовао сведоче и пројекције из 1990, да би до 2000. путнички промет могао достићи осам милиона путника и 120.000 тона робе, а 2010. чак 15 милиона путника и 200.000 тона робе. (Исто, стр. 15–22). Влада је чврсто решила да прода аеродром у Сурчину, док би војни аеродром у Батајници могао променити намену.

Телеком Србије државна је телекомуникациона фирма која послује у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Поред ЕПС-а и НИС-а спада у највеће и најважније компаније у земљи. Влада је донела одлуку да прода 40% Телекома, вероватно немачкој државној компанији Дојче телеком, за 1–1,5 милијарди евра. Уз продају тржишта мобилне телефоније норвешкој државној компанији Теленор и аустријској ВИП, Србија ће се тако лишити великих буџетских прихода и важног носиоца развоја привреде. О томе колико је погубна идеја продаје Телекома говори и податак да је Слободан Милошевић, у сред ратних збивања 1997, продао 49% Телекома за 1,57 милијарди немачких марака (922 милиoна долара), али да је затим српска влада 2002. откупила 29% акција Телекома од италијанског партнера и купила Телеком Републике Српске и М:Тел Црне Горе – што ће све бити предано у наслеђе будућем власнику.

Производња енергије: Београд је велики произвођач хране и енергије. У периферним градским општинама налазе се велике залихе лигнита (преостале експлоатационе резерве лигнита у колубарском басену будући 2,2 милијарде тона). (http://www.rbkolubara.rs) Мада је угаљ слабог квалитета, због високе концентрације на уском простору 60 километара југозападно од града, и повољних услова експлоатације, он је важан за енергетску будућност Београда.

Привредно друштво ТЕ Никола Тесла настало је 1992. спајањем термоелектрана у Обреновцу, Великим Црљенима, Свилајнцу и термоелектране-топлане на Убу, Колубара Б у изградњи. (http://www.tentesla.com/index.php/istorijat) Термоелектране од 14 блокова имају инсталисану снагу од 3.288 мегавата, што чини преко једне трећине укупног производног потенцијала Србије, и највећи су произвођач електричне енергије у југоисточној Европи. Производе преко 18 милијарди киловат сати што је око половине производње ЕПС-а. (http://www.tentesla.com/index.php/pocetna) Београд се снабдева гасом који долази из Мађарске, тако да ће изградњом гасовода Јужни ток снабдевање ићи из два правца а складишта гаса бити у Банатском Двору. У завршници су припреме за изградњу термоелектране Никола Тесла Б3 од 700 мегавата. Уз то, Београдске електране енергетски су гигант снаге два Ђердапа и један од највећих класичних грејних система у Европи. (http://www.beoelektrane.rs/osnovni-podaci.html)
Производња хране: Међу највеће и најзначајније произвођаче хране у Србији спада корпорација Пољопривредни комбинат Београд (ПКБ) , 1945. основана одлуком Владе Републике Србије да снабдева град основним прехрамбеним производима. (http://www.pkb-sr.com/istorija.htm) ПКБ је акционарско друштво у коме је држава власник преко 99% акција (http://www.crhov.rs/?Opcija=1). Корпорација располаже са 30.579 ha земљишта од којих је 25.119 ha земљиште у државној својини, чија вредност није укључена у пословне књиге предузећа, и 5.460 ha земљиште у друштвеној својини, стечено куповином, чија вредност је садржана у пословним књигама предузећа. (http://www.pkb-sr.com/resursi_2.htm) Поједине интересне групе у Београду сматрају да у саставу ПКБ-а треба да буду ПИК Земун и пољопривредни комбинат у Обреновцу. (Бета, 19.5.2009).

Разноврсна пољопривредна производња одвија се у Панчевачком риту, за ту сврху исушеном и приведеном култури. (http://www.pkb-sr.com/resursi_2.htm) Већина производних јединица, администрација и логистика ПКБ-а смештени су у банатском делу града (Падинска Скела), на 15 километара од центра Београда са којим су повезани добрим регионалним путем и друмско-железничким Панчевачким мостом, данас једином непосредном везом Београда са Банатом. (У његове стубове су у више наврата удариле откачене барже и угрозиле га. Видети: http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/45251/Barze-mogu-ozbiljno-da-ostete-mostove)

Имлек је највећи произвођач млека и млечних производа у Србији и главни снабдевач Београда. Настао је 1953. у окриљу ПКБ-а, откада повећава производњу и прикључује неколико млекара из Србије, да би 1972. добио садашње име. Има погоне у Падинској Скели, Земуну, Краљеву, Новом Саду, Зајечару, Шиду, Вршцу и Оџацима. (http://www.belex.rs/trgovanje/prospekt/IMLK) Влада је 2003/2004. Имлек продала инвестиционом фонду Салфорд. (http://www.imlek.rs/index.php?page=2&id=24) Овај фонд је 2008. планирао да га препрода некој великој мултинационалној компанији за прераду млека и млечних производа (Данон или сличној) али је велика финансијска криза одложила овај наум. У априлу 2010, инвестициони фонд Денјуб фудс (Danube Foods) постаје власник 80% ација Имлека.

Центропроизвод се бави прерадом и производњом прехрамбених производа у погонима у Сурчину, Београду и Баваништу (јужни Банат). (http://www.centroproizvod.rs/template2.asp?menu=m4) Приватизован је и припада групи 300 највећих предузећа у Србији.

Галеника је једини значајан произвођач лекова у Србији у државном власништву. Смештена је у општини Земун и такође спада међу 300 највећих предузећа у Србији. Влада планира да је прода чим се појави купац.

Галеника фитофармација највећи је произвођач средстава за заштиту биља у Србији. (http://www.fitofarmacija.rs) У власништву је већег броја физичких и правних лица а производни погон и седиште су јој у Земуну. Очекује се да ће је у последњој фази транзиције купити нека мултинационална компанија за производњу пестицида. Спада у 300 највећих предузећа у Србији.

Једини српски авио превозник, Југословенски аеротранспорт – ЈАТ, мада лоше послује, побудио је занимање турског авиопревозника који размишља о партнерству са њим. (http://www.seebiz.eu/sr/kompanije/transport/srdan-radovanovic-turkish-airlines-najizgledniji-strateski-partner-jata,62093.html) Уз то америчка Сити банка (City Bank) разматра да подржи посао ЈАТ-а и америчког произвођача авиона Боинг (Boeing) . (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=10&dd=12&nav_id=386127) За испоруку авиона заинтересован је и Ербас са којим ЈАТ има уговоре склопљене пре 2000. (http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=5&status=jedna&vest=171185&title_add=Flota%20%22Erbasa%22%20na%20%C4%8Dekanju&kword_add=erbas%2C%20jat%20ervejz) Српска влада одлучила је међутим да оснује ново предузеће за превоз путника од имовине ЈАТ-а и дела запослених у њему, а да ЈАТ препусти судбини.

Приватна предузећа Крмиво продукт, МПЦ, Делта, Ист поинт, Инвеј, МК Комерц, ИТМ и слична налазе се у Београду и на различите начине утичу на привредни живот земље, и замршене политичко-економске послове који се изводе преко странака и невладиног сектора. Ове фирме делају преко власника доскора нeупућених у тржишну економију.

Универзитети и школе: На територији Београда смештена су два државна универзитета и многобројне основне и средње школе, било општег типа било специјализоване. Ректорати оба универзитета су на шумадијској страни, у близини већине факултета. Пољопривредни факултет је у Земуну од 1932, Криминалистичко-полицијска академија (првобитно виша школа) од 1972, а Факултет драмских уметности на Новом Београду од 1974. Дисперзија факултета у Србији равномернија је него института и истраживачких установа. Од 120 факултета у земљи у Београду је око 60. Постојећа мрежа школа и факултета превелики је терет за конфедерализовану или федерализовану Србију.

Винча и истраживачки институти: Винча и већина научно-истраживачких институција које су чиниле кичму српских истраживачких програма налазе се у Београду. Према евиденцији Министарства за науку и технологију, у Србији је регистровано 28 научних института (сви у Београду) и 30 научно-истраживачких организација, од чега 22 у Београду. (http://www.nauka.gov.rs/cir/images/stories/akreditacija/razvojni_instituti_cir_3.pdf) Историја института Винча симболизује судбину наше науке и технолошког развоја. Уредбом владе ФНРЈ, 1948. основан је Институт за физику као самостална установа при Председништву владе ФНРЈ, да би се бавио истраживачким радом. (Пола века института Винча (1948–1998) , Институт за нукларне науке Винча, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства Београд, 2000, стр. 3). Но Институт је заправо подигнут како би комунистичка Југославија направила атомску бомбу. Његов развој може се поделити у две фазе. Прва је трајала око две деценије и симболично се завршава 1970. гашењем Савезне комисије за нуклеарну енергију. Тадашња Југославија приступила је Уговору о неширењу нуклеарног оружја и 1971. ставила под надзор Међународне агенције за атомску енергију сав свој нуклеарни материјал. (Исто, стр. 76). Научни, технолошки и политички ‘‘јуриш на небо’‘ југословенских комуниста завршава се на понижавајући начин у Београду почетком 21. века, као последица борбеног атеизма, културног варварства, себичности и злочина предака. Тако Јово Капичић, официр УДБ-е, шаљиво препричава како је Удба набављала Гајгер-Милерове бројаче у САД и тражила уран у СФРЈ. (Видети: Никчевић, Т, Голи отоци Јова Капичића, поглавље: УДБ-ина атомска бомба, стр. 159–166. В.Б.З. Београд, Загреб, Сарајево 2010.) Тон генерала и некадашњег амбасадора Јова Капичића одсликава природу комунистичких вођа и њихове амбиције да направе атомску бомбу у земљи која је, после Другог светског рата, била аграрна и без озбиљне индустрије и науке.

Институт је 1967. имао 2.833 запослена а 2010. мање од 800. (Пола века института Винча (1948–1998) , стр. 67.) Највећи институт у бившој СФРЈ и данашњој Србији, Винча се распада попут радиоактивног отпада у њему ускладиштеног. Техника распуштања института Винча бруталношћу и методологијом – деобом, одузимањем нуклеарног горива, сечењем (декомисијом) реактора, кредитним задуживањем и сличним – показује дубину кризе истраживачких институција, образовања и читавог друштва. (Видети подробније о уништавању Винче у интервју Јасмине Вујић, декана факултета за нуклеарну технику универзитета Беркли, Геополитика бр. 33. 1. 4. 2010, стр. 34–41, http://www.geopolitika.rs) Наиме, у званичним и полузваничним контактима српској страни се од ‘‘пријатеља’‘ са Запада скреће пажња да имамо превише истраживачких институција. Овај ‘‘вишак’‘ ће тек постати видљив након регионализације и децентрализације Србије.

Поред универзитета и истраживачких института у Београду се налазе значајне здравствене установе, довољне да подмире потребе становника града. Посебно је важно што те бројне клинике и специјализоване болнице задовољавају и потребе становништва читаве земље. У случају разградње Србије оне ће бити недоступне становништву изван Београда.
 
Обликовање Београда

Данашњи Београд: Законом о главном граду уређени су положај, надлежности и органи града Београда. У овом часу неспоран је његов статус и територија али, у новом циклусу уставних промена, Београд и АП Војводина могли би имати супротстављене интересе. Великодушно подржавајући захтеве других региона у Србији, војвођански сепаратисти доћи ће до жељеног циља. Наиме, Председник извршног већа Војводине Бојан Пајтић већ води кампању за ‘‘војвођанску ствар’‘ по центалној и јужној Србији. Тако је 30. 4. 2010. најсиромашнијим житељима Прокупља уручио хиљаду пакета хране и кућне хемије из робних резерви АП Војводине. Ова акција се изводи у координацији са акцијом Б92 ‘‘Храна за све’‘.
(http://www.b92.net/video/videos.php?nav_category=1023?yyyy=2010&mm=04&dd=30&nav_id=428146) Неминовно се поставља питање да ли Београд, окружен регионима који ће – неки или сви – добити устав, може oчувати садашњи положај, и којим ће га средствима његови политичари бранити?
Данашњи Београд, по својим културним, економским, политичким, војним или другим обележјима далеко је испод нивоа предкумановске Србије. Подбациле су наиме и најцрње прогнозе о Србији сведеној на Београдски пашалук, пошто се за нашу земљу тражи облик примерен португалском граду средње величине. За тако нешто, Империја располаже бројним могућностима уређења и преобликовања Београда:

Проширен град – Велики Београд: Досадашња историјска и политичка мисао познаје појам Србије и Велике Србије али не и Мале Србије, те није тешко закључити да је многима свакa Србија превелика. Ако је постојање Велике Србије трауматично за Европу можда није Велики Београд? Тако опојмовљен он досад није постојао, али јесте Велики Берлин, после окупације Немачке 1945, па би ваљало испитати могућност његовог практичног успостављања.

За то постоје како функционални тако и историјски разлози. Велики Београд обухвата Панчево, Стару Пазову, Инђију, Пећинце, Опово, Ковин и данашње градске општине. Ваља напоменути да су уставом из 1931. Београду придодати Земун и Панчево. Отуда проширење Београда, промене административних граница општина и образовање нових, изгледа разборито и реалистично. (Степић, М, Регион Београд – дистрикт главног града у регионализованој Србији, Зборник Београд и његов регион, 2003, стр. 29) У том случају би рецимо Обреновац заузео другачију позицију пошто би му били прикључена доњосремска места Бољевци и Прогар, а можда још Купиново и Обреж. (Исто, стр. 29) Противтежа концентрацији Београда, поред макрорегионалних центара у Србији, јесу стога Лазаревац, Обреновац и Младеновац. (Стојков, Б, Тошић, Б, Београд и његов регион – могућност нове територијалне организације, 2003, стр. 11)

Status quo – разградња Србије без последица по Београд: После регионализације и разградње Србије Београд би, у сплету повољних околности, могао сачувати непромењен статус. Овај расплет прижељкује номенклатура ‘‘уморна’‘ од ратова, жељна економског просперитета. Замисао је једноставна: пошто ћемо живети у Европи без граница неважно је што ће Србија бити раздељена на регионе или (кон)федералне јединице. Привреда, мисле присташе ‘‘демократске’‘ разградње државе, не пита за границе те политичка и територијална регресија не може имати утицај на њихове већ започете амбициозне послове. Уосталом, већина домаћих бизнисмена већ послује у свим регионима Србије.
При том се нажалост губи из вида да су Капетан Миша (’‘дунавски Ротшилд’‘), Игњат Бајлони, Никола Кики, Ђорђе Павловић, Ђорђе Вајферт и други давна прошлост (Костић, М, Успон Београда. Послови и дани трговаца, привредника и банкара у Београду 19. и 20. века, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, 1994). Себе сматрају моћним и без државе и пркосе империјалној поуци за Београд и Србију: ништа трајно, ништа велико. Отуда је ово решење (status quo) прелазно и привремено – осим ако Империја из унутрашњих разлога не посустане и одустане од преуређења балканских простора.

Београд – регион, федерална или конфедерална јединица: Ако се регионализује, федерализује или пак конфедерализује Србија, онда ће подручје Београда ступити у сложене односе са осталим територијалним јединицама. Сва је прилика да оне не би имале исти статус, то јест успоставила би се нека асиметрична Србија, чиме би статус Београда постао неодређен. Наиме, локалне јединице имале би своја седишта, па би Београд изгубио свој данашњи положај и утицај.

Умањен град – Мали Београд: Остали региони Србије могу затражити смањење територије Београда у своју корист. Тако је народни посланик Велимир Илић из Чачака, у дискусији у Скупштини Србије истакао је да је Београд проширен толико да обухвата и копове угља. (Радио телевизија Србије, пренос скупштинског заседања 25. маја 2009) Напомена В. Илића, узгредна и овлашна, није изазвала пажњу нити коментар, мада има далекосежно значење. Она се допуњује спорадичним али све чешћим покличима у јавности који се дају сажети у две речи: ‘‘Зауставите Београд!’‘

Град би у том случају био смањен: а) на северу у корист војвођанске јединице, б) на југу у корист шумадијске, или в) и на северу и на југу. У корист предлога да се умањи Београд могу се навести бар два разлога – први: велика површина Београда, од Берлина из 1945. по површини већег а мањег по броју становника. (После пада 1945, Берлин је подељен на западни и источни део. Западни је имао око 2,2 милиона становника на територији од 481 km2 а источни 1,2 милиона становника, на територији од 403 km2. Видети: Николић, Т, Берлински проблем, међународноправна анализа настанка, развоја и разрешавања, Институт за међународну политику и привреду, Београд 1975, стр. 11) Други разлог би био незадовољство региона београдизацијом Србије. Војвођански сепаратисти могу се послужити и географским и историјским аргументима и затражити природну границу између Шумадије и Војводине, то јест Срема и Баната, на Сави и Дунаву. Није без значаја ни што је преко пута Калемегдана некада била граница Аустроугарске, и Независне Државе Хрватске. Минимум војвођанских територијалних захтева за регионализацију Србије свакако ће бити Сурчин и Батајница, те војни и цивилни аеродром са ремонтним заводом. Максимум њихове потражње био би Нови Београд, Земун и део општине Палилула – пре свега Панчевачки рит који би се припојио Панчеву. Ово питање се данас не потеже из искључиво тактичких разлога, будући да мапа Војводине у календару за 2009. Лиге социјалдемократа Војводине обухвата и Шабац. (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/tema/glas-javnosti-09-01-2009/vojvodina-republika-srbija-cuti)

Новим статутом АП Војводине руководство у Новом Саду посебно је заштитило пољопривредно земљиште. Члан 12. Статута АП Војводине стога гласи: ‘‘Обрадиво пољопривредно земљиште, природне реткости, научно, културно и историјско наслеђе уживају посебну заштиту под условима одређеним законом и актима АП Војводине. Пољопривредно, шумско и водно земљиште служе општем до6ру. / Пољопривредно земљиште не може мењати своју намену, осим у изузетним, законом и покрајинском скупштинском одлуком утврђеним случајевима, када је то неопходно ради задовољавања неопходних потреба друштва, које се на други начин нису могле задовољити.’‘ (Службени лист АП Војводине, бр. 17/09)

Заговорници војвођанске посебности (и нације) освојили су тиме политички простор за далекосежна решења пошто су покрајинским статутом осујетили измене ‘‘територије АП Војводине’‘ без сагласности њених грађана. Подсећања ради, статут из 1991, члан 7, територију АП дефинише овако: ‘‘Територију Аутономне Покрајине Војводине чине територије општина утврђене законом (Службени лист АПВ, бр. 17/91)’‘. Важећи статут (Службени лист АП Војводине, бр. 17/09) члан 3 то утврђује на следећи начин:
‘‘Територију АП Војводине чине територије јединица локалних самоуправа у њеним географским областима (Бачка, Банат и Срем), утврђене законом. / Територија АП Војводине не може се мењати без сагласности њених грађана, изражене на референдуму. / Референдум је пуноважан ако је на њему гласала већина грађана који имају изборно право и пребивалиште на територији АП Војводине. / Одлука на референдуму из става 3 овог члана је донета ако је за њу гласала већина утврђена законом.’‘
На аргументе заговорника умањења Београда ‘‘интегралисти’‘ могу истаћи потребу да се очува саобраћајна, пословна и културна целина града. Умањење Београда променило би живот запослених, ђака и осталог стновништва. (Раткај, И, Комплексна анализа просторне доступности гимназија у Београду, магистарски рад, Географски факултет у Београду 2004, стр. 141) У Београду је идентификовано седам центара рада: централна пословна зона, Раковица, блокови 30 и 31 (СО Нови Београд), горњи Вождовац, Бањица (ВМА), Земун (доњи град), Баново брдо. Они заузимају 0,74% територије града а у њима се налази 26,41% радних места. (Раткај, И, Просторно-функционална организација и саобраћајна кохезија урбаног система Београда, докторска дисертација, Географски факултет Београд 2008, стр. 198)

Балкански Берлин – подељен град: Београд могу поделити између себе новоуспостављене уставне јединице Србије уз подршку Брисела и Пентагона. Разлози за такву поделу јесу политички тријумф Запада над словенском Србијом, спречавање побуне против Империје и подривање напора Русије да енергетски продре на југоисток Европе. Узор је савезничка деоба Немачке и Берлина 1945. Поређење некадашњег Берлина и данашњег Београда одговара приликама пошто су Срби на Западу, а посебно на енглеском и немачком говорном подручју, оглашени окрутним злочинцима, и пошто Немачкој треба жртвени јарац да понесе њену кривицу из Другог светског рата.

Берлинско искуство 1945–1989. покреће многа питања. Какав би био гранични режим између шумадијске и војвођанске јединице? Како би општили Ниш и Београд? Како би се решило питање водовода, телефона, градског и приградског саобраћаја у Београду након регионализације и евентуалне поделе града и слично? Отвара се питање континуитета и дисконтинуитета српске државе, то јест њених делова. На чијој би територији лежао Београд ако не буде Србије? У нашој ‘‘демократској’‘ јавности се помиње денацификација што отвара хипотетичко питање да ли би – и који – делови Србије наследили терет српских дугова или наводних злочина? Јер, резолуције о Сребреници није донела само српска Народна скупштина ове године, већ и Европски парламент још 2009. (Видети:
http://www.dw-world.de/dw/function/0,,82220_cid_5108333,00.html)

Даље, да ли би потпуни пораз и распад Србије значио и њен међународноправни нестанак као у случају Трећег Рајха? Да ли се нејасан међународноправни и политички положај Западног Берлина, који није припадао ниједној немачкој држави, може поновити на Балкану? Велики проблем око успостављања водених, ваздушних и копнених приступних путева западном Берлину сведочи о тешкоћама подељених градова. Синдром денацификације још ствара нелагоду код Немаца, а какве ће последице ‘‘денацификација’‘ оставити на Србе тек ће се видети.

Београд – град квартова једна је од формула владања људима и простором, било да је реч о окупационој управи, управи слободног града или неком другом, према потребама управљача заснованом устројству на основу разлика између одређених социјално-економских, верских, националних градских целина, или политичких група. Јер, према попису становништва из 2003, у Београду живи више од 20.000 (20.366) муслимана и преко 16.000 (16.305) католика. (http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/Zip/VJN3.pdf)

Балкански Либан: Либанизација Београда само је један од могућих видова његове наметнуте будућности. Наиме, криминалне групе настале – или исфабриковане – као последица његових подела, распоређене у различитим деловима града способне су, добију ли прилику, да парализују живот или да га учине неиздрживијим него икад у његовој историји.

Европско прихватилиште – град имиграната: Београд може постати, заједно са пауперизованим регионима Шумадијом, Сремом, Банатом и Бачком, прибежиште неинтегрисаних емиграната, привремено настањених у ЕУ. У данашњој Србији има много празних кућа и још довољно простора за проширење стамбене зоне Београда. Након либерализације промета грађевинског и пољопривредног земљишта и смањења броја житеља, Србија ће постати примамљива земљама са вишком становништва. Можда ће оронули Дорћол поново засијати старим сјајем уз помоћ европског капитала, турске покретљивости и јеврејске предузимљивости. Србија у статусу кандидата за чланство у ЕУ ће и по овом питању бити предусретљив саговорник бриселској администрацији. Ако се ово деси, мештри из Лондона и Вашингтона моћи ће се похвалити двоструким успехом: да су за непуних сто година ратом и променом демографске структуре савладали два самосвојна народа – Србе и Немце – служећи се истим методама и имигрантима.

Београд – зборно место српске емиграције: Београд је више од једног века стециште усељеника са простора Балкана. Али због раста становништва, посебно у последњих пола века, он је постао град који има улогу и припремног, исељеничког центра. Тек што један нараштај у њега пристигне, следећи креће у далеки свет. Српски политички и економски емигранти из друге половине 20. века углавном су школовани, док су раније одлазили сиромашни и нешколовани људи из пренасељених пасивних крајева, трбухом за крухом.

Град избеглих и сиромашних: Слаба инфраструктура и све нешколованија радна снага биће препрека домаћем и иностраном капиталу у Србији. Посебно је неповољно што се велики број квалификованих људи иселио из земље и што се тај процес не зауставља. Уз досељавање великог броја осиромашених прогнаника, у Србији је опао квалитет школства што ће у наредним деценијама доћи до пуног изражаја. (Катић, Н, Индустријски ћорсокак, http://www.politika.rs/pogledi/Nebojsha-Katic/INDUSTRIJSKI-CORSOKAK.sr.html, 2009) Деиндустријализација и претварање Београда у оријашку касабу ситних рентијера, и нестанак интелигенције, нису без изгледа.

Независна држава Београд: Ако становници Београда, уверени у своју самодовољност и огорчени насртајима шумадијских аутохтониста и војвођанских сепаратиста, пођу својим путем настаће самостална град-држава по узору на Ватикан, чија је површина 44 ha наспрам, рецимо, калемегданских 55 ha. (Положај Ватикана у Италији и Риму уређен је Латеранским уговором из 1929 (http://www.britannica.com/EBchecked/topic/331566/Lateran-Treaty). Остатак Папске државе, Ватикан је парадигма града државе, средиште најчистијег католичанства, симбол победе државе над црквом и вером, те оваплоћење уверења да хришћанство није могуће без световне власти папе која му омогућава да веру сачува у форми државе.) Установљењем независне државе Београд успоставио би се примат царства земаљског над царством небеским.

Кнежевина Београд: Ако остатак Србије прерасте у лабаву заједницу региона са главним градовима, град Београд, због своје величине и привредне самосталности, могао би да промени статус и постане кнежевина по угледу на Кнежевину Србију или Монте Карло. Многе Београђане очарава моћ новца у држави насељеној не припадницима народа већ ‘‘грађанима’‘ (‘‘citizens’‘). Но, Кнежевину Србију створио је народ у наступу против стране окупације док би Кнежевина Београд припала народу који силази са сцене и стаје под власт јачег.

...

наставак...

Слободан град Београд: Слободни градови производ су територијалних сукоба држава. Тако је Краков успостављен под покровитељством Пруске, Аустроугарске и Русије које се при подели Пољску нису могле договорити коме ће припасти. Три силе су се споразумеле да Краков буде неутралан и демилитаризован, уз њихову гаранцију статуса. И Гдањск (Данциг) је Версајским мировним уговором проглашен слободним градом на простору од 1.966 km2 под покровитељством Друштва народа, мада је немачко становништво било против те одлуке. Хитлер га је припојио Немачкој а потом су Савезници одлучили да га доделе Пољској. Устав Данцига израдили су његови представници уз сагласност високог комесара Друштва народа. (Treaty of Versailles, Versailles, 28 June 1919. Извор: http://www.austlii.edu.au/au/other/dfat/treaties/1920/1.html) Ако би се око Београда сукобиле поједине државолике јединице настале разградњом Србије он би могао постати слободан град. Гаранти би у том случају могле бити Турска, Мађарска и евентуално Хрватска, под надзором Вашингтона и Брисела.
Југословенска прошлост Србије и Београда ослабила је идеју уједињења српских земаља. Све док је Србија слаба, изгледа немогуће да Београд постане главни град уједињених српских земаља. Та замисао коси се са потребама Империје те данас изгледа неостварива.
Но, упркос свему, Београд би у будућности могао постати истинско средиште Српства.
* * *
Расправе о будућности градова, земаља и народа неизвесне су и незахвалне. Ваљда зато се српски политички оптимисти и опсенари не баве будућношћу јер мисле да мимо њихове податности и кукавичлука и жеља и замисли Великих сила нема места било чему другом. Но они се варају. Ваља наиме памтити њихове самоуверене изјаве пред сам почетак Антисрпских ратова, да се СФРЈ неће распасти, и прогон оних који су то благовремено предвиђали и на то упозоравали. Не треба заборавити ни њихове неодговорне изјаве с пролећа 1995, о РСК и ‘‘светлој будућности’‘ њеног народа. Свака сумња да је преуређење Београда мало вероватно бледи пред питањем: да ли је теже преобразити пространу СФРЈ са више од 20 милиона становника, или град Београд? За обликовање Београда и Србије Империја на располагању има час географске, час верске, политичке, правне, економске и социјалне аргументе. Војни су у резерви.

Да ли ће у томе успети зависи од њене воље, тактичности и снаге, али и од отпора наших политичара и народа. Ако Србија или њени демократизовани региони уђу у НАТО, Вашингтон ће своју непромишљену и бахату политику на Балкану, коју су трасирали Немци а по инерцији прихватили Британци, довести до краја. У том случају Срби би свој геополитички потенцијал свели на нулу. Србија би изгубила политички и морални престиж стечен разноликим, ‘‘вијугавим’‘ отпором освајачком Западу и његовим трабантима, нашим суседима.

Окупација би тада постала потпуна а Срби поробљен народ некадар да се сам поново ослободи.

Отуда је борба за Београд данас важна колико и борба за Србију пре два века.

Пренето са...