1. Borba za ljudska prava nije osobina liberalne koncepcije; za njih se bore, na primer, socijaldemokrate…

Najslavniji izvor ljudskih prava – Deklaracija nezavisnosti USA i Deklaracija o pravima čoveka i građanina – inspirisani su idejom liberalizma. Ljudska prava su nastala kao plod borbe modernog građanskog društva protiv nazadnih društvenih snaga. Ta borba je inspirisana delima liberalnih mislilaca (Lok, Monteskje), a u to vreme socijalistički mislioci nisu bili ni rođeni. “Prva generacija” ljudskih prava – slobode: govora, mišljenja, savesti i veroispovesti, sloboda okupljanja i udruživanja… Sva fundamentalna politička i građanska prava su imala izvor u delima liberalnih mislilaca, a ostvarena su  na krilima građanskih revolucija. Dakle, Liberali se nikada neće odreći istorijskih zasluga u osmišljavanju suštine ljudskih prava, kao ni današnje uloge liberalizma u borbi za njihovu zaštitu.

2. Liberalizam insistira na individualnim pravima i negira postojanje kolektivnih kao sto su, na primer, prava nacionalnih manjina…

Savremeni liberalizam priznaje postojanje kolektivnih prava, ali insistira na prioritetu individualnih prava. Takav stav je sasvim logičan, te i opravdan: ako pripadniku bilo koje manjinske zajednice nisu zaštićena njegova osnovna individualna prava, nijedno kolektivno pravo mu ne može nadoknaditi taj nedostatak. Zato njegova individualna prava moraju imati prednost ne samo u odnosu na zahteve države, već i u odnosu na zahteve manjinske zajednice kojoj pripada.

3. Liberalizam je ideologija najbogatijeg društvenog sloja, a nikako progresivne gradjanske srednje klase…

Liberalizam upravo jeste autentična ideologija građanskog društva. Ekonomski liberalizam, temelj svih danas uspešnih privrednih sistema, počiva na principima privatnog vlasništva, poslovne inicijative, slobodnog preduzetništva, konkurencije i napretka. Upravo takvi principu odgovaraju preduzimljivim pripadnicima srednje klase. Savremeni liberalizam je protiv monopola na tržištu, a fer tržišna utakmica, koju kontrolišu strukovna udruženja, draža mu je od mešanja birokratizovanog državnog aparata u svakodnevno poslovanje.

4. Zemljama u tranziciji, kao sto je naša, svakako više odgovara socijaldemokratska koncepcija od liberalne koja ne brine o socijalnoj pravdi…

Upravo je savremena liberalna koncepcija ta koja može dati neophodan zamajac unazađenoj privredi naše zemlje. Savremeni liberalizam to čini okretanjem malim i srednjim preduzećima, preduzetnicima obezbeđivanjem konkurencije, stimulativnijim porezima, ukidanjem monopola i diskretnim intervencijamana tržištu, što vodi stvaranju neophodne materijalne osnove koja podmiruje i potrebe ugroženih slojeva stanovništva. Suprotne koncepcije koje se zanivaju na povećanju poreskih opterećenja, u stvari, samo dublje zahvataju u jednako praznu vreću. Nakon kraha komunizma u zemljama Istočne i Jugoistočne Evrope, javlja se potreba da se iz temelja izgradi sistem savremenih demokratskih vrednosti. Ako imamo u vidu trovekovno iskustvo liberala u uspostavljanju, širenju i osnaživanju ljudskih i građanskih prava i sloboda, biće nam jasni njihovi uspesi na vlasti u pojedinim zemljama u tranziciji.

5. Pod vlascu liberalnih stranaka, ljudi kojima je potrebna pomoć države ostaju uskraćeni za tu pomoć. Takođe, liberalna država se ne bi puno brinula zbog gubitka posla radnika u državnom sektoru

Liberalna drzava pomaže građane kroz program zapošljavanja, kroz afirmaciju privatnog preduzetništva i kroz novčanu pomoć onima koji su na bilo koji način hendikepirani da sebi omoguće pristojan život. Liberalne države ne pomažu sposobne i zdrave ljude koji iz sopstvenih hirova ne žele da rade. Liberalna država je najveći prijatelj radnika, jer za cilj ima integraciju Srbije u EU, što bi Srbiju privelo u rang država u koje je bezbedno i preporučljivo investirati. Time bi nivo nezaposlenosti sa sadašnjih 35% doveo do evropskog proseka od 6%. Problemi radnika sa nezaposlenošću su kratkog roka.

6. Liberalna vlada bi zatvorila domace fabrike i otvorila trziste za multinacionalne kompanije

Liberali podrzavaju zdravo tržiste i zdrave firme i fabrike koje donose novac i nisu na teretu državi, bez obzira na to ko je vlasnik. Svaka fabrika koja isplaćuje sopstvene obaveze nama je draga, a fabrika koja pravi gubitke mora biti revitalizovana ili prodata, uz svu pomoć radnicima koji bi eventualno izgubili radno mesto.

7. Socijaldemokratsko uređenje podrazumeva prosvetne institucije koje su većinski finansirane od strane države, obrazovanje dostupno svima. A liberalno?

Za razliku od ostalih ideologija, liberalizam se zalaže za kvalitetno obrazovanje – obrazovanje koje će omogućiti mladim i talentovanim ljudima da ostvare svoje mogućnosti na najbolji mogući način. Istina je da se liberali zalažu za konkurenciju između prosvetnih institucija koje će na druži rok Srbiji dati veći broj stručnih i sposobnih ljudi. Liberali takođe smatraju da su društvu potrebne privatne prosvetne ustanove – na taj način se kvalitet obrazovanja diže na viši nivo. Liberali u Velikoj Britaniji (LibDems), poznati su po svojoj prosvetnoj politici, zalažu se za dramatično smanjenje školarina. Ideja je da se što većem broju ljudi koji dolaze iz različitih društvenih slojeva, omoguće jednake šanse po završetku školovanja.

8. Savremena politička istorija je potvrdila ispravnost socijaldemokratske koncepcije “države blagostanja”, te je zato liberalizam ideologija prošlosti…

Liberalizam se u teoriji i praksi zapadnih demokratija upravo obnavlja sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Savremeni liberalizam nije ništa drugo nego odgovor na krizu “države blagostanja” – socijalne države. Umnogim evropskim drzavama je posle Drugog svetskog rata razvijen sistem socijalne politike u oblasti društvenih službi, javnih radova, prekvalifikacije, uopste u oblasti održavanja standarda širokih slojeva stanovništva. Ovakvi postupci doveli su do ozbiljnih društvenih kriza, do stagnacije i brojnih ekonomskih problema. Savremeni liberalizam zato obnavlja ličnu inicijativu i konkurenciju kao pokretačke snage društva. Savremeni liberalizam će uvek radije obezbediti poreske olakšice privrednim poreskim obveznicima koji iz svoje zarade izdvajaju donacije za zadovoljavanje značajnih socijalnih potreba, nasuprot ideji punjenja budžeta povećanjem poreza, pa onda budžetskih izdvajanja za socijalno ugrožene i istovremeno izdržavanje glomaznog i neefikasnog birokratskog aparata.

9. U evropi nema snažnih liberalnih stranaka, a liberalna opcija u istočnoj evropi ima još slabije utemeljenje.

Liberalna reformska koncepcija pokazala se veoma uspešnom u mnogim zemljama Istočne i Jugoistočne Evrope. Građani Češke, Slovenije, Litvanije, Letonije, Estonije i drugih država poverile su reforme liberalnim snagama i u relativno kratkom vremenskom intervalu dostigli veoma visok životni standard. I ispunili uslove za učlanjenje u EU 2004. godine. U vlasti Hrvatke učestvuju dve liberalne partije – Liberalna stranka i Hrvatska narodna stranka, a zahvaljujući uspehu na izborima liberali su ušli i u novu Vladu Makedonije. U Evropi je liberlna opcija jos snažnija, Liberali su značajni politički faktor u Danskoj, Belgiji, Holandiji, Italiji…

10. Liberalizam nema istorijsko utemeljenje u našoj političkoj tradiciji…

Tridesetih godina 19. veka u Srbiju su se iz Francuske vratili naši prvi “inostrani diplomci”. Videvši stanje demokratije u Srbiji Obrenovića, počeli su organizovano da se zalažu za osnaživanje parlamentarizma u Srbiji i za uvođenje savremenih političkih tekovina. Zbog svojih stavova dobili su nadimak “liberali”. Dakle, prvi politički pokret u savremenoj Srbiji bio je liberalni pokret. U drugoj polovini 19. veka bili su najvažnija politička opcija u Srbiji. Oko nje su se okupljali građanstvo i inteligencija. Posle Svetoandrejske skupstine liberali doživljavaju uspon, a osamdesetih godina 19. veka definišu svoju stranačku organizaciju i programski se određuju za:

- Jačanje narodne skupstine kao predstavničkog i zakonodavnog organa
- Slobodu štampe i okupljanja
- Reformu i modernizaciju državne uprave
- Liberalnu privredu i slobodnu trgovinu
- Afirmaciju obrazovanja i kulture
- Otvorenu spoljnu politiku Srbije

Poznati liberali u našoj političkoj istoriji bili su: Jevrem Grujić, Stevca Mihajlović, Milovan Janković, Jovan Ilić, kao i Jovan Ristić – poznati drzavnici, premijer i ministar spoljnih poslova.

- Građanski omladinski savez

satra   

                                    Фашистички корени Европске уније

Противници Европске уније често је пореде са Трећим рајхом, говоре да је то наставак нацистичке политике на европском континенту, и описују фашистичке тежње еурократа у Бриселу. Те паралеле понекада изазивају подсмех код еурофанатика јер ови сматрају, у својој неограниченој напредности, да то нису прави аргументи. Вредело би пречешљати мало историју 20. века и видети шта су све причали најмрачније личности тог времена.

Идеја „уједињене Европе“ није почела доласком Хитлерових нациста на власт, нити је Хитлер био заговорник неке шире идеје јединства и наднационалног организовања; Хитлер је веровао у супериорност немачке нације и на основу тога градио свој политички програм. Ипак, у говору на Нирнбершком сабору, он говори „Ми смо можда више заинтересовани за Европу него што друге државе морају бити.“

Корени идеје „сједињених европских држава“ леже у двадесетим годинама прошлог века. Од нобеловаца Штресемана и Бријана (министри спољних послова Немачке и Француске) и њихове идеје проширења франко-немачке економске сарадње, преко Ђованија Анелија (оснивач Фиат имерије) и његове књиге ‘Европска федерација или Лига нација’ у којој описује федералну Европу као лек деструктивном национализму, до књиге ‘Пан Еуропа’ Ричарда Калергија која ја покренула цео покрет под тим именом.

Међутим, нису само либерали били симпатизери уједињене Европе. Многи нацисти и фашисти су делили то мишљење. Један од најпознатијих, Јозеф Гебелс, у свом дневнику 12. априла 1943. године пише:

   „Занимљива је чињеница да ми одбацујемо мисао ‘европске сарадње’, као што ђаво одбацује свету водицу. Не могу да разумем зашто је ово истина. Тако очигледан политички и пропагандни слоган би заиста морао да постане општа тема за јавну дискусију у Европи. Уместо тога, ми је избегавамо када год је могуће.“(1)

И њему је била јасна моћ те приче, са пропагандног гледишта, више од пола века касније његове идеје долазе до пуног изражаја. Данас, пропаганда Европске уније вероватно надмашује и најлуђе снове једног од најпознатијих (и омраженијих) пропагандиста свих времена.

То Гебелсу није било прво искушење са идејама ‘уједињене Европе’. Још 1925. године док је Хитлер био у затвору због неуспелог минхенског пуча, његов заменик Грегор Штрасер, и тада још млади Јозеф, написали су нови програм странке у коме су позвали на ‘Уједињење европских држава’. Иако тај програм није усвојен када је Хитлер изашао из затвора, Гебелс није одустао од те идеје, јер 1940. године говори:

    „Технологија транспорта и телекомуникација смањује раздаљине између народа и то ће неминовно довести до европске интеграције, велики немачки рајх ће реорганизовати Европу, срушити границе које још раздвајају европске народе и омогућити им да лакше живе заједно; за 50 година људи више неће размишљати у категоријама нације.”

Нешто ниже у нацистичкој хијерахији, један од водећих економиста тог режима, Вернер Дајтс, основао је Друштво за европско економско планирање и макроекономију (Grossraumwirtshaft) и написао књигу Шта нови поредак у Европи доноси европским народима. Дајтс је био један од многих идеолога који је нападао застарелу идеју суверенитета и националне државе, у том духу 1938. године је изјавио да „заједнички интереси Европе морају бити изнад себичних интереса нација“.(2)

Хитлеров министар спољних послова, Јоахим фон Рибентроп, крајем 1942. године организовао је Комитет за реструктуирање Европе, ту је омогућио разним академицима и политичарима да слободно смишљају разне сценарије о будућности Европе. Почетком 1943, након одржавања тог комитета, он је предложио позивање свих вођа окупираних држава, и Шпаније, на потписивање споразума којим би се успоставила ‘Европска конфедерација’.

Министар финансија нацистичке Немачке, Валтер Функ, одлучно је тврдио да „мора постојати спремност да се подреде сопствени интереси, у одређеним случајевима, Европској заједници.“ Он је био задужан за планирање послератне економије у складу са ‘Новим европским поретком’ и предводио је комитет који је чак до почетка 1945. године издавао разне есеје на ту тему. Ту се могу наћи предлози за стварање ‘Европске економске заједнице’ (Europaische Wirtschaftgemeinschaft) под немачким вођством и укључујући планове за јединствену монету.

У међувремену, Мусолинијеви фашисти су били још напреднији у пропагирању идеја уједињене Европе. Министар финансија Алберто де Стефани 1941. године пише:

    „Нације не представљају чврсту основу за нови поредак … постоји само нада за мир кроз процес који на једну руку поштује неотуђива, фундаментална права сваке нације, али на другу, уређује ове и подређује их континенталној политици … Једна Европска унија не би била подложна осилацијама унутрашње политике које су карактеристичне за либералне режиме.“(3)

Још један фашиста, противник националне државе, био је Камило Пелизи, уредник листа ‘Цивилита Фасциста’. Он је написао чланак ‘Идеја Европе’, у којем се налази:

    „Осовина је, или може бити, први одлучни корак ка освајању … тог типичног европског феномена којег називамо нација … Не може се ‘створити Европа’ без нација нити против њих: морамо је створити од разних нација, док стишавамо националне различитости колико то буде било потребно.“

Данашњи еурофили би били поносни на овакве светле примере подршке интеграцијама. Чак је и један од најпознатијих колаборациониста, Видкун Квислинг, рекао: „Ми морамо створити Европу која не троши своју крв и снагу у унутрашњим сукобима, већ ствара компактно јединство.“ Он наставља у најбољем духу данашњих еурофила и напредњака, „На тај начин [Европа] ће постати богатија, јача и цивилизованија…“.

Зато, када неко оптужује савремене евроскептичарске покрете за нацизам или фашизам, можемо  закључити да тај неко, не само што не зна о чему прича, већ следи визију далеко ближу тим истим нацистима и фашистима него било који слободноумни националиста. Предности ‘уједињене Европе’ нису препознали само антинационални и анационални либерали, већ многе идеје су делили управо са фашистима и нацистима.

(1) Гебелсови дневници, 1942-43 – Луис П. Лохнер, стр. 325
(2) Недемократски корени европске идеје – Џон Лафланд, стр. 14
(3) Реорганизација и пацифизација Европе -  Алберто де Стефани, октобар 1941.


Либерали покушавају да спроведу свој већ поодавно зацртани план.
Све је исто само су промјењене вође.

Фашисти

Liberalizam je ideologija najbogatijeg društvenog sloja, a nikako progresivne gradjanske srednje klase…

ovo je veoma tačno, zato niko normalan neće glasat za vas. Sada pobeđuju socijalisti(npr. Francuska) ili desnica(npr. Holandija).

Da li ste uopste procitali ovaj tekst? Ovo podebljano (boldovano) su zablude, a ispod i zasto. Poenta je u tome da je liberalizam najprogresivnija ideologija progresivne srednje klase, iako neki koji ne znaju puno o toj ideologiji povezuju je sa bogatasima.

Sta je LIBERALIZAM?

Liberalizam je izvorna ideologija gradjanskog drustva. Nastaje tokom sedamnaestog i osamnaestog veka, kao posledica teznji naprednog gradjanstva da ostvari svoja politicka prava, ukine privilegije i samovolju vlasti. Francuska revolucija proglasila je slobodu za najvisi ideal drustva, a velikani sa druge strane Atlantika – zivot, slobodu i potragu za srecom.
U sredistu Liberalizma nalazi se pojedinac koji svoje gradjanske slobode ostvaruje u ekonomskoj, politickoj i kulturnoj sferi drustva. Iako postoje razliciti pravci u liberalizmu, svi se temelje na idejama licne slobode i licnog izbora. To je osnovna razlika izmedju ove ideologije i, recimo, socijalizma ili konzervativizma.

Savremeni liberalizam je derivat nacizma . Pre je bio obrnuto - nacizam je bio derivat liberalizma .

Sto se tice savremenog i seljackog ,, srpskog liberalizma ,, olicenog u LDPu - to je tipicna balkanska kracija   .... groteskna  karikatura modernog liberalizma i skup politickih pajaca nacisticke orjentacije .  

Oj Munira , oj Munira , gde ti je Muharem !

Liberalizam u Srbiji

U Srbiji se liberalizam pojavljuje rano. Već među prvim školovanim Srbima polovinom XIX veka postoje zastupnici liberalnih ideja, kao što su Kosta Cukić i Dimitrije Matić. Ubrzo im se prodružuje veći broj mlađih kolega: Vladimir Jovanović, Milan Piroćanac, Jevrem Grujić, Milovan Janković, Ljubomir Kaljević, Čedomilj Mijatović itd, gotovo cela mlađa srpska intelektualna elita.

Budući da granice liberalnog pogleda na svet nisu jednoznačno određene, kao i da pojedinci zastupaju gledišta koja je ponekad teško precizno klasifikovati, to se i u Srbiji postavlja još uvek nerešeno pitanje ko je zastupao liberalnu doktrinu i šta od intelektualnog nasleđa pripada liberalnom pravcu. Među prvim srpskim liberalima su postojale dve struje: tzv. liberalna i tzv. mladokonzervativna. Osnovne razlike među njima bile su sledeće: dok su mladokonzervativci bili moderniji u liberalizmu i jače insistirali na individualnim slobodama i pravima, dotle si liberali bili veće demokrate.

Prvi liberali odmah su došli u sukob sa knezom Mihailom, koji je verovao da Srbiji, onako seljačkoj, više odgovara čvrsta i brižljiva centralna vlast, nego poredak zasnovan na slobodama i demokratiji.

Cela liberalna grupacija bila je jedinstvena po pitanju nacionalnog oslobođenja, kao osnovnog cilja političke aktivnosti tadašnje Srbije. Liberalna stranka je vremenom postala konzervativna stranka, posebno od trenutka kada je na njeno čelo došao umereni liberal i veliki realpolitičar Jovan Ristić i potisnuo radikalnije krilo, tzv. svetoandrejske liberale. Mladokonzervativci, koji su osnovali Naprednu stranku, nisu verovali u potpunu demoratiju u jednoj seljačkoj zemlji kakva je bila Srbija. Zastupali su ideju dvodomne skupštine, gde bi gornji dom, sastavljen od intelektualaca, predstavljao ravnotežu donjem domu, izabranom demoratski, ali i zato podložnom demagogiji i manipulaciji. Zbog ovog zalaganja, naprednjaci se smatraju i konzervativcima.

Tokom 1880-tih godina na vlasti je Napredna stranka koja je u osnovi liberalne orijentacije, pa se Srbija od patrijarhalne despotije knjaza Miloša i birokratskog centralizma kneza Mihaila postepeno liberalizuje i politički modernizuje, uprkos težnji kraljeva Milana i Aleksandra Obrenovića da zadrže glavnu reč u osnovnim političkim stvarima.

Početkom 1880-tih godina pojavljuje se Narodna radikalna stranka, koja po političkim idejama nije liberalna, ali je demokratska. Ona potiskuje stare stranke i preuzima političko vođstvo u biračkom telu, ali i postepeno menja ideologiju: napušta patrijarhalno narodnjaštvo (idila seoske samouprava, partijska država) i preuzima savremenije liberalno-demokratske poglede, mada ne u potpunosti. Poseban korak u tom pravcu predstavljalo je odvajanje Samostalne radikalne stranke početkom XX veka, sa modernijim vođama (Ljubomir Stojanović, Jaša Prodanović), koji su zastupali liberalno-demokratska gledišta, često začinjena socijaldemokratskim elementima (Jovan Skerlić).

U Vojvodini XIX veka vodeći liberali su Svetozar Miletić i Mihailo Polit-Desančić, vođi tamošnje liberalne stranke i borci protiv klerikalizma i za srpska nacionalna prava.

U periodu između I i II svetskog rata oko Demokratske stranke okupljao se liberalni svet u Srbiji, ali liberala ima i u drugim strankama i van njih. Među ekonomistima vodeći liberali su Velimir Bajkić i Milan Stojadinović, višestruki ministar finansija i predsednik jugoslovenske vlade 1935-1939. godine. Liberalnu orijentaciju imao je i Slobodan Jovanović, uz nešto konzervativnih elemenata.

Za vreme poluvekovne komunističke vladavine liberalizam je bio proganjan kao najveći neprijatelj, ali su se postepeno pojavile nove snage. Nakon sloma komunizma i vraćanja višepartijskog sistema, osnovano je više novih stranaka, gde se liberalnom mogla smatrati Demokratska stranka, ali je ona kasnije zauzela socijal-demokratsku poziciju. Od parlamentarnih političkih stranaka u Srbiji danas, liberalnom se smatra Liberalno-demokratska partija.

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

A Njegos ? Nikola Pasic ? Tesla ? 

Liberalizam upravo jeste autentična ideologija građanskog društva. Ekonomski liberalizam, temelj svih danas uspešnih privrednih sistema, počiva na principima privatnog vlasništva, poslovne inicijative, slobodnog preduzetništva, konkurencije i napretka. Upravo takvi principu odgovaraju preduzimljivim pripadnicima srednje klase. Savremeni liberalizam je protiv monopola na tržištu, a fer tržišna utakmica, koju kontrolišu strukovna udruženja, draža mu je od mešanja birokratizovanog državnog aparata u svakodnevno poslovanje.

Liberalizam se stvori iz kapitalizma, a ko je njega propagirao nego buržazija?
samim tim jeste ideologija najbogatijeg dela. Pogledaj čedu tabletu, neće već bog te pita koliko dugo da kaže odakle mu pare!!!