"Crna ovca" familije

Na Krunskom savetu 1922. godine Pašić i Lazar Marković predlagali su, takođe, da se princ Đorđe stavi pod lekarski nadzor, ali je ipak nađeno drugo rešenje, jer je kralj Aleksandar još verovao da se to može izbeći. Uostalom, u psihičkom stanju njegovog brata postojale su oscilacije nagore i nabolje i moglo se prihvatiti u početku da je Đorđe samo "l'enfant terrible" ("grozan dečak"), zatim i "crna ovca" Karađorđevića, ali je bilo najteže da se prihvati da imate ludaka u najbližem srodstvu. Time se mogao okrnjiti i sam ugled dinastije Karađorđevića.
Čini se da je prelom kod kralja Aleksandra u stavu prema njegovom bratu nastupio kada je Đorđe objavio svoju brošuru, u kojoj je ne samo ponovio nego i izoštrio svoje nesuvisle ideje, a zatim, posle sve agresivnijeg njegovog ponašanja, polovinom februara 1925. godine Đorđe je, pod izgovorom da mu se ne dostavlja redovno pošta, napao na "najgrublji način" komandanta Garde u Kasarni i zatražio je da se on premesti iz čete dvorske žandarmerije.
O tome je referisao lični kraljev ađutant general Hadžić, na šta je kralj doneo odluku da se odmah izvesti komandant Garde, kao i ostali oficiri da se kraljeviću Đorđu ne dozvoli pristup u kasarnske krugove, gde mu nije mesto; ako bi on napao nekog oficira, ovaj će imati ne samo pravo nego i dužnost da mu odgovori istom merom.
PoŠto su se takvi i slični incidenti ponavljali, vlada je donela odluku da se princ Đorđe uputi u dvorac Belje i da ekipa lekara pregleda i ispita stanje njegovog zdravlja.
Tim povodom, iz kabineta predsednika vlade upućeno je poslanstvima na strani sledeće saopštenje: "Pošto je stanje Nj. V. Kraljevića Đorđa postalo takvo da je preka potreba promeniti način njegovog života pod stalnim nadzorom lekara, to je, na osnovu člana 13 Porodičnog pravilnika za članove Kraljevskog doma, Nj. V. Kralj odredio Kraljeviću Đorđu mesto stanovanja, koje odgovara ovim uslovima i pridao mu naročitog lekara...
O toj meri razmišljalo se još 1922. godine, kada je kraljević Đorđe bio upućen u Niš, ali se od toga odustalo u nadi da će se njegovo stanje popraviti. Međutim, stanje Kraljevića Đorđa pošlo je na gore, čemu su dokaz njegovi neprekidni ispadi prema okolini, koji su uzimali takve razmere, da niko nije hteo ići njemu na službu; drugo, Kraljević je na svakom koraku napadao Nj. V. Kralja i vladu uvredljivim izrazima, koji se ne mogu ponavljati, ali koji su jasan dokaz njegovog stanja. To stanje, uostalom, nije tajna za psihijatre, koji su imali prilike pregledati Kraljevića i dati o tome stručno mišljenje.
Neki političari, koji su sve više gubili teren u javnom mišljenju, koristili su se ovim psihičkim stanjem Kraljevića za svoje ciljeve i on im, usled toga nesvesno išao na ruku. Da bi se izbegla eventualna nesreća, pošto je razdraženje Kraljevića bivalo
sve jače i jače, moralo se pribeći njegovom izolovanju, s tim da se podvrgne režimu stalnog lečenja. Stoga je Kraljević upućen sinoć u pratnji lekara na Belje, gde će imati potrebnu mirnoću i svu lekarsku negu i pažnju koja mu pripada."
Kada je princ Đorđe prebačen na Belje, ekipa lekara vršila je posmatranje njegovih postupaka tokom deset dana. Na osnovu toga, podnela je opsežan izveštaj, sa naslovom "Lekarsko uverenje o duševnom stanju Njegovog Visočanstva kraljevića Đorđa". Njegovo opšte stanje i ponašanje lekari su opisali kao negativističko i samovoljno.
Jede halapljivo i mnogo. Sam sebi postavlja pitanja i sam odgovara glasno. Kad govori padne u jedno efektivno stanje i nastaje jedan ludi smeh, kao rikanje. I dalje uporno tvrdi da ga truju.
Njegove misli i ideje ponajviše izražavaju bes i ljutnju na Pašića i Aleksandra, koje okrivljuje za sve svoje tegobe. O svom bratu govori sve najpogrdnije i preti da će ga ubiti, da neće ni njegov sin Petar vladati, nego će biti republika. Grdnje na Pašića i Aleksandra smenjivale su se s izražavanjem političke podrške njihovim političkim protivnicima, srpskim republikancima, Radićevoj Hrvatskoj seljačkoj stranci.
Govorio je o svojoj knjizi i smatrao da će ona imati odjek, naročito u inostranstvu, da će skrenuti pažnju evropskih državnika i da će to imati bitnog uticaja na promenu kralja i vlade u zemlji. Imao je visoko mišljenje o sebi i svojim sposobnostima: "Ja sam strateg, inženjer, tobdžija, aeroplanac, imam duha da organizujem, ali brate, nemam ljudi na subordiniranim položajima... Ja sam kralj u osećajima, jer je ceo narod zamnom, a oni su figure".
Lekari su opisali njegovo oboljenje kao paranoidno, opasno po okolinu i njega samog (pokušao je manikirom za nokte seći sebi vene) i preporučili su kao racionalnu meru izolaciju radi čuvanja i lečenja do eventualnog stišavanja njegovih bolesnih ideja, usled postupne, staračke promene karaktera ovog oboljenja u nekom snošljivijem pravcu. Kao duševno bolestan on je nesposoban za sve pravne radnje, kao i za rukovanje svojom imovinom.
Lekarsko uverenje potpisali su 21.5.1925. lekari: dr Dušan Stojimirović, upravnik Duševne bolnice u Beogradu, Andra Nikolić, šef nervnog odeljenja Državne bolnice i dr Kosta Živanović, lekar Državne bolnice.

Poruka kralja Danske

Posle više godina popustljivosti i trpeljivosti prema ponašanju princa Đorđa, došao je momenat da se sa njim postupi kao u Šekspirovom Hamletu. Kralj Danske, stric Hamletov, u jednom trenutku je uzviknuo: "Kod velikog sveta, ludak ne sme da šeta".


Izvor: Novosti

Kraljević na "čuvanju"

Dvorski savet se sastao 27. maja, u nepotpunom sastavu i razmatrao je ranije i najnovije izveštaje s nalazima i preporukama lekara-psihijatara. Pošto su pregledani svi ti dokumenti, kralj je tražio mišljenje za odluku koju bi doneo.
Prisutni članovi Saveta dali su ovo mišljenje: 1) da se kraljević Đorđe uputi u Sanatorijum "na čuvanje i lečenje za navedene svrhe"; 2) da se, na osnovu člana 3 o apanaži, imenuju kraljeviću Đorđu staratelji "radi očuvanja njegovih imovinsko-pravnih interesa".
Ovu odluku potpisali su: predsednik vlade Nikola Pašić, ministar pravde Edo Lukinić, predsednik Kasacionog suda Mihailo Jovanović i predsednik državnog saveta (potpis nečitak). Isto, f. 13.
Kraljević Đorđe redovno je i dalje primao apanažu, do 1926, uz potpis njegovog advokata Stevana Aćimovića, a posle uz potpis njegovih staratelja. Iz apanaže isplaćivano je samo izdržavanje udovici ubijenog sluge, Anki Kolaković, kao i troškovi njenog lečenja i sahrane, 1939. godine.
Na bolničkom lečenju u Beogradu Đorđe je zatim proveo više od mesec dana. Posle tog lečenja stanje njegovog zdravlja nije se poboljšalo. Svu svoju rečitost i smisao govora privodio je bolesnoj ideji: "da je on uvek i za sve u pravu, da ima prava da čini sve što hoće, čak i da ubija... Ako mu se protivreči, on padne u afekte i razdere se na sav glas: Pa vi ne razumete mene, vi ste idioti kao Aleksandar i Pašić...
Uopšte, slika stanja nije se ni najmanje promenila. Naprotiv, primećuje se još jača neuviđavnost svoga položaja i uz to jača agresivnost i afektivnost. Celo ponašanje - svi razgovori liče ponašanju malog nestašnog i nerazumnog deteta, koje svakog časa polupa svoje igračke, pa se ljuti i traži nove, s tom razlikom, što je dete opasno samo sebi i igračkama usled nezrelosti, dok je on opasan i po okolinu i po društvo."
Godinu 1926. Đorđe je proveo, uz lekarsku negu, na Belju, a početkom 1927. upućen je na lečenje u Toponicu kod Niša, gde je specijalno za njega preuređen jedan paviljon.
Na zahtev ministra zdravlja, lekari su 27. marta 1927. pregledali još jednom princa Đorđa i podneli izveštaj. Popunjavajući obrazac s unapred postavljenim pitanjima, dali su sledeće odgovore:
* Kad i kako su se pojavili prvi znaci duševne aberacije?
Iz mlađih godina prgav i naprasit. Poslednje 2-4 godina patio je od nesanice, boji se trovanja i uobrazio da ga truju u jelu i piću, napada i tuče okolinu, mrzovoljan i neiskren, dobija grčevite napadaje i štucanje.
*
Kad i kako se pojavilo prvo i potpuno ludilo?
Pre više godina, a pre 2 godine vidno sa sistemiziranim idejama trovanja i gonjenja.
* Polna sfera?
Oslabljena jako.
* Lude ideje?
Postoje: gonjenje, trovanje, a sebe smatra najpametnijim i najboljim.
* Naročiti nagoni?
Hoće da piše i da grdi, stalno se čuva gonjenja i trovanja.
* Drži li sebe za sumanutog?
Drži sebe za zdravog i pametnog, ali uništenog trovanjem još od 1910. godine.
* Je li opasan po sebe?
Može da bude u melanholičnom stadijumu njegove bolesti.
* Je li opasan za druge?
Jeste: napada i tuče iznenada bolničare i okolinu.
* Kako je do sada lečen?
Bolničko lečenje i čuvanje. Lekove neće da pije iz uobraženog straha da su to podešavani otrovi.
* Razlozi i indikacije za primanje u ludnicu?
Zbog opasnosti po sebe i okolinu i radi lečenja i čuvanja.
* Dijagnoza?
"Schizophrenia".
Pregled su izvršili i lekarsko uverenje potpisali: dr Dušan Stojimirović, upravnik Duševne bolnice, dr Andra Nikolić, šef Nervnog odeljenja Državne bolnice i dr Kosta Živanović, lekar Državne bolnice.
Godinama je zatim princ Đorđe lečen, ali se njegovo zdravlje nije bitno popravljalo sve do njegove starosti, kada se takva oboljenja (šizofrenije) prirodno stišavaju. Njegovo duševno stanje za vreme lečenja u Toponici najbolje se može sagledati ne samo iz sačuvanih izveštaja lekara već i iz onoga što je sam pisao.
U njegovim "depešama", koje je redovno "upućivao" kralju Aleksandru, provlači se stalno ta njegova sumanuta ideja o trovanju, zbog čega svoga brata naziva najpogrdnijim imenima i obasipa najneobičnijim psovkama, ne štedeći pri tome, ni kraljicu, čak ni njihovu decu.
Svoga brata Aleksandra naziva: "trovačem", "iznuđivačem", "ništavilom", kraljicu "glupačom" i "guzuljom". Te depeše su obično završavane skandaloznim psovkama.
Kada se oženio u poznim godinama, princ Đorđe je govorio u nekom društvu:
"Un prince fou a epouse une femme folle" - jedan ludi princ oženio se jednom luckastom ženom.

Svestan svoje bolesti

Kada je dr Radenko Stanković, lekar i profesor Medicinskog fakulteta, posetio kraljevića Đorđa u Toponici, video je u njegovoj sobi na zidovima izlepljene kartone, na kojima je pisalo "paranoik", "paranoja". Iz toga je on izveo zaključak da je kraljević bio svestan od čega boluje, a da li je došao na vreme da se leči i da li se lečio, pitanje je.


Izvor: Novosti