Gej muškarci i hetero žene :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Gej muškarci i hetero žene

Žene igraju veliku i važnu ulogu u životu gej muškaraca. Psiholozi smatraju da je magični sastojak prijateljstava između gej muškaraca i hetero žena to što gejevi imaju uvid u „oba sveta“: s jedne strane, imaju istančan ukus, intuitivnost, često emotivnost, koja je uglavnom svojstvenija ženama, a s druge, dobro razumeju mušku psihologiju.

Piše: Sanja Lončar
Izvor: Magazin Status

Vil ima Grejs, Stenford Keri Bredšo, Madona Ruperta Evereta, a Boban Stojanović, koordinator Queeria centra, ima Biljanu! Cincarević! Naša poznata slikarka i Boban pričaju za Status o svom prijateljstvu, bliskosti i podršci koju pružaju jedno drugom

"Kao dečak bio sam okružen bedemom nikada postavljenih pitanja. Nisam znao kako da razgraničim neke stvari, kako da ih definišem i svedem u okvir u kojem je okolina očekivala da se krećem. Znao sam da ne mogu javno da kažem ko mi je zaista simpatija i da me devojčice ne privlače više od nivoa presvlačenja lutkica i zajedničke fascinacije nakitom komšijskih mama. Okrenutost gej muškaraca prema ženama proističe i iz toga što, kad si drugačiji dečko, društvo ti poruči da nisi muško. Ako nisi muško, onda mora da si žensko. A kad si sa devojčicama, shvatiš da nisi ni žensko „po meri“ drugih. Mislim da tu nastaje fini presek koji nekog vodi u ludilo, a većinu u kreativnost. Jednostavno, prepušten si prašumi identiteta, jedino pravilo je „snađi se“ – pa sad, ko gde završi. A traganje za odgovorom na pitanje: ko sam ja!? nužno mora da bude pozitivno i kreativno, sa pomalo bola i patnji i zato (valjda) svaki gej može da razume tragičnu sudbinu Džoan Kolins. Ja sam svoj prostor našao u ženama koje su me okruživale, pre svega u mojim babama od kojih sam naučio svu mudrost ovog sveta – pre svega, da je žena nepostojeće biće i da joj je potrebno puno da bi se dokazala da postoji. Tako sam i ja živeo. I živim. U neprestanom dokazivanju da pored toga što sam gej, ja jesam i neko biće koje ima integritet."

Ovo je priča Bobana Stojanovića, inteligentnog, obrazovanog, beskrajno šarmantnog, zabavnog momka koji traži svoje mesto pod suncem. Jednog od onih čiji mnogobrojni kvaliteti, za većinu takozvanih strejt-pravih i pravovernih, nažalost, ostaju postrance kad saznaju da on voli drugog momka. Zarad svoje ljubavi koja nije po biblijskom principu gde Adam jedino može da voli Evu, a nikako, oh kakve li blasfemije, Stevu - Boban i ostali momci poput njega, a priori su stigmatizovani. Znak srama i krivice nose zbog ljubavi. A ljubav je ljubav - univerzalna, plemenita i topla.

Jednom neko reče: „Ovaj naš svet, naše društvo skrojeno je po meri heteroseksualnih.“ Priznajem, nikad nisam razmišljala u tom smeru, a pretpostavljam ni mnoštvo drugih ljudi, jer, zaboga, šta bi tu trebalo da bude neobično!? Nama ništa, s obzirom na to da stvari posmatramo iz sopstvene pozicije u kojoj se udobno baškarimo i u kojoj nam je lepo. Jer, većina smo! I ne razmišljamo preterano o onima koji su skrajnuti, i koji su drugačijeg seksualnog opredeljenja od nas. Jer, manjina su! Stara indijanska poslovica veli: „Da bi doneo sud o nekom, probaj da hodaš u njegovim mokasinama tri mesečeve mene“ - i zaista, kad bismo makar na trenutak izuli naše udobne mokasine i zamenili ih ovim drugim, osetili bismo da žuljaju. I to veoma - onako stihijski, konstantno i uporno, gotovo do suza. Naravno, poželeli bismo što pre da ih skinemo, da se oslobodimo bola... a, ne možemo, jer nas neko sputava u tome... Možda bi nas to podstaklo da se zamislimo i zapitamo kako li je ovim drugima. Kako li je živeti u sredini u kojoj večito neko upire prstom u tebe zato što si „drugačiji“, u kojoj nailaziš na neprihvatanje, podsmevanje i vređanje, a neretko dobijaš i batine... a ti samo želiš da budeš prihvaćen i slobodan, da voliš i budeš ono što jesi. Bez skrivanja sopstvenog identiteta i sa odsustvom osećaja krivice.

U okolnostima kakve jesu, u rigidnom i zatvorenom društvu kakvo je naše, homoseksualne osobe se, dakle, susreću sa mnogobrojnim teškoćama, pritiscima, negiranjima, a u najgorim slučajevima i odbacivanjima. Zato se nemali broj njih odluči za ilegalu, pa vodi dvostruki život. Oni hrabriji, uprkos svemu, osećaju potrebu da se otkriju, da kažu ko su i šta su zarad sopstvenog mira i sreće. Jednima je potrebno duže vreme da se suoče sa svojom seksualnošću i prihvate je, a onda i da tu tajnu podele s nekim. Drugi pak, poput Bobana, svoju intimu još u detinjstvu otkriju osobi koja im je bliska: „Kad je postalo očigledno da nisam kao većina dečaka (u prevodu: devojčice me ne interesuju kao partnerke, već samo kao drugarice), rešio sam da svojoj sestri od strica poverim svoju (homo)seksualnost. To sam uradio na izuzetno inteligentan (ali nepraktičan) način: dva dana i dve noći sam pisao izmišljeni dnevnik u čijem se srednjem delu nalazila moja intimna ispovest o tome kako mislim da me privlače muškarci. Dao sam joj da to pročita, ona je rekla da to već zna, i tako dalje, i tako dalje… elem, od žena nisam mogao da se udaljim. I danas su moje najdraže osobe žene…”

Inače, Boban Stojanović je koordinator Queeria centra, ali i projekta „Prijateljstvo koje traje“ - najuspešnije domaće gej kampanje posvećane najboljim prijateljicama homoseksualnih osoba. Istraživanja su pokazala da je oko 4,5 miliona ljudi dobilo informaciju o njoj. Kao inspiracija za pokretanje ove kampanje poslužila je činjenica da žene igraju veliku i važnu ulogu u životu gej muškaraca. Prema nekim istraživanjima, 61 odsto homoseksualaca u Srbiji svoju seksualnu orijentaciju najpre saopšti nekoj ženi iz svog okruženja, a te su žene najčešće heteroseksualne orijentacije (64 odsto).

Psiholozi smatraju da je magični sastojak prijateljstava između gej muškaraca i hetero žena to što gejevi imaju uvid u „oba sveta“: s jedne strane, imaju istančan ukus, intuitivnost, često emotivnost koja je uglavnom svojstvenija ženama, a s druge, dobro razumeju mušku psihologiju.

Najveći broj gej muškaraca u Srbiji, dakle, svoju seksualnu orijentaciju prvo saopšti svojim prijateljicama. Znači li to da su žene manje homofobične, manje sklone predrasudama i osuđivanju od muškaraca?

Biljana: Da, smatram da su žene, definitivno, manje homofobične i manje sklone predrasudama. A najčešće su najveći homofobi, zapravo, latentni homoseksualci. Zbog toga forsiraju takozvani mačizam koji ne trpi i ne toleriše slabost. Iz tog razloga često ispoljavaju i agresiju prema ženama i homoseksualcima koji su slabiji od njih.

Boban: Nadovezaću se na Biljanin odgovor – mislim da se odnos tih mačo muškaraca prema ženama i gej muškarcima zasniva na istoj društvenoj matrici, zato što, kao, biti gej znači biti žena, a to se dokazuje kroz najzastupljenije stereotipe o gej muškarcima. Homoseksualni muškarac posmatran je kao žena. Moja prijateljica Dubravka Žarov, koja predaje socijalne nauke na univerzitetu u Hagu, radila je istraživanje o silovanjima u Bosni i Hrvatskoj u vreme rata. Došla je do frapantnih podataka da je statistički svako deseto silovanje bilo silovanje muškarca nad muškarcem. To je vrlo veliki procenat. Na osnovu toga zaključila je da imati seksualni odnos sa muškarcem znači pretvoriti ga u ženu i poniziti ga. To je značilo napraviti onu drugu naciju manje jakom i manje vrednom. E sad, mislim da kad bi se pred jednog prosečnog muškarca u Srbiji stavili žena i gej muškarac, možda bi prema ženi osećao potrebu da je zaštiti, ali bi ona zauzvrat morala da ispuni određene uslove, a gej muškarac bi u najmanju ruku bio marginalizovan i ponižen. S druge strane, kod nas je bilo i drugih fenomena… recimo, nikad mi nije bilo jasno kako je Karamela mogao da bude pored Arkana!?

Biljana: Ne znam za to…

Boban: Da, da! Karamela je svojevremeno bio uz Arkana, u vreme kad su bili i Oliver Mandić i Ceca. I bili su vrlo bliski.

Biljana: Oooo, pa to može svašta da znači… To su novi momenti u srpskoj istoriji. (smeh)

Boban: Sećam se da je u Zaječaru, gradu odakle sam ja, Stranka srpskog jedinstva organizovala skup. Na istom su, između ostalih, bili i Džej, Ceca i Karamela koga sam tada jurio da mi da autogram. (smeh) Bio sam dete. To je bila ona faza kad se on slikao sa Kosovarima i kupusom. Je l’ se sećate toga? (smeh)

No, da se vratim na suštinu, uvek postoji to neko viđenje da su gej muškarci i žene slični, da imamo dosta toga zajedničkog. Ne mislim da je tu samo u pitanju interesovanje za modu. Biljana i ja skoro nikad ne pričamo o modi.

Biljana: Uglavnom ogovaramo.

Boban: Ogovaramo i diskutujemo.

Biljana: Većina žena voli da razgovara, diskutuje, da detaljiše unoseći mnogo emocija u sve, što ipak nije karakteristično za muškarce. Žene pokušavaju i volele bi da pričaju sa svojim partnerima, ali njih to uglavnom smara i guši. U gej muškarcu one imaju nekoga s kim mogu da pretresaju razne teme, da se potpuno nađu u tome i da se međusobno dobro razumeju. I to je ono što nas povezuje.

U čemu je tajna prijateljstava između gej muškaraca i hetero žena? Da li se ona razlikuju od žensko-ženskih, muško-ženskih, muško-muških?

Biljana: Drugačije je kad se prijateljica poverava prijateljici, a drugačije kad se poverava muškarcu koji je razume i sa kim je na istoj emotivnoj, mentalnoj i talasnoj dužini. Boban i ja imamo jedno fenomenalno polje o kojem mnogo razgovaramo, koje istražujemo, pronalazimo neka nova rešenja, a vezano je za ljudska prava i slobode. Volim da kažem da sam ja neofeministkinja, a on borac za ljudska seksualna prava. Gotovo sva naša viđanja obavezno sadrže polemisanje na tu temu. S druge strane, naša prijateljska veza je veoma jaka i sadrži emotivnu notu. Potpuno smo otvoreni da pričamo o nekom našem bekgraundu - kako, zašto, zbog čega i otkud nam poriv da se borimo za tako nešto.

Boban: Kad, na primer, imam neki problem u vezi, uvek mi je lakše da se izjadam Biljani nego nekom gej prijatelju, jer između nas kao i kod žena uvek postoji neka sujeta. Ja sam, inače, fasciniran javnom sferom, pop kulturom i svim tim stvarima. Biljana je bila jedna od onih javnih osoba koju sam želeo da upoznam. Ubrzo nakon toga shvatio sam da se odlično razumemo. Uvek sam je posmatrao kao uspešnu ženu koja je pri tom lepa i pametna, poseduje dobrotu i ima razumevanje, a s druge strane, nailazio sam na neke ljude koji su pokušavali da je diskvalifikuju, u smislu: “Ma, lako je njoj kad je lepa.” Onda zapravo shvatiš kako su ljudi uvek skloni da ti nađu nešto, da nikad nisi dovoljno dobar. Ja sam se, u stvari, na neki način, snažio kroz njeno iskustvo.

Biljana: Boban ima istančan osećaj za humanizam i solidarnost u smislu da ako nekom ne možeš da pomogneš, nemoj ni da mu odmažeš. To najviše cenim i volim kod njega i zaista sam ga pustila vrlo blizu sebe. S obzirom na to da imam veliko iskustvo sa raznim ljudima, organizacijama i sistemima, mogu da procenim s kim mogu da se družim a sa kim ne. I zato ga mnogo volim i želim da to naše prijateljstvo traje do kraja života.

Da li je jedna od najbitnijih stvari u vašem druženju i činjenica da niste pod pritiskom da će vaš odnos da se razvije u seksualnom smeru?

Biljana: Između žene i gej muškarca postoji neka privlačnost koja se ne zasniva na tom seksualnom nivou. Ne bih znala kako da je definišem, ali otprilike, potreba da pored sebe imaš muško koje te razume. Privlačnost zasnovana na težnji žene za razumevanjem.

Boban: Mene je jedna drugarica zvala mentalnim ljubavnikom.

Biljana: Eto vidiš, Boban je to lepo definisao. To je neka potreba da je pored tebe muškarac, da se oseća muška fizionomija, da se kad se družiš s njim, kad šetaš s njim osećaš zaštićenom, a da pri tom nisi ugrožena seksualno. Ovo između Bobana i mene je nešto što će sigurno biti dugoročno, jer pretpostavljam da se nama neće desiti ono što se desilo Madoni i Rupertu Everetu u filmu The Next Best Thing. Ali i ako se desi, neka, nek’ je dete živo i zdravo. (smeh)

Boban: Tu se upliće još jedan fenomen - način na koji se prihvata ženska sloboda u svakom smislu, a posebno ženska seksualnost. Dešavalo mi se da mi žene pričaju svoje seksualne dogodovštine u smislu “osudi me”, zato što su navikle da budu osuđene zbog nečeg što mi gejevi i te kako razumemo. U našem prijateljstvu ona mene ipak vidi kao muškarca, a ja nju kao ženu, tu se kapiramo i ona meni neće biti kurva, a ja njoj neki promiskuitetni peder. Uvek mi je, na primer, zanimljivo kad razgovaram sa ženama kako se taj momenat seksualnog potpuno izmešta. Kad pričam sa mojim gej drugom, to je na ivici pornografije, a kad o istoj stvari pričam sa ženom, to je humor.

A šta se dešava ako se gej i hetero žena zainteresuju, čak i zaljube u istog muškarca? Da li se to vama ikada desilo?

Boban: Svašta može da se desi. (smeh) Sve je moguće, znaš…

Biljana: Nikad ne bih mogla da budem ljubomorna zbog tog nekog, u ovom slučaju fiktivnog tipa, zato što mi je Boban prijatelj. A ukoliko bi se tako nešto i desilo ja bih mu uvek dala prednost, zato što ja uvek mogu da nađem i deset drugih tipova. (smeh)

Boban: A šta, ja ne mogu!? (smeh) Ako bi nam se dopao isti tip i ako bi mi Biljana rekla da ima emotivne aspiracije prema njemu i stavila mi do znanja da meni tu nema mesta, ne bih imao ništa protiv. Meni je to kul.

Po nekom nepisanom pravilu većina gej muškaraca su zanimljivi, kreativni, zabavni, duhoviti, super đuskaju… Da li su i to, između ostalog, stvari zbog kojih žene žele da ih imaju u svom društvu?

Biljana: Mislim da ples, muzika i kreativni rad gej muškarcima služe kao odličan ventil, jer oni sva potiskivanja i odbacivanja od strane društva kanališu kroz sve te stvari. Zato je to tako naglašeno kod njih. Oni se tu realizuju i očekuju odobravanje. A ženama je, naravno, veoma zabavno u njihovom društvu.

Boban: Kad te svi koji bi trebalo da ti budu podrška “šljisnu”, šta ti onda preostaje - moraš da se dokažeš da vrediš. A gde ćeš da se dokažeš nego tamo gde te drugi vide, kad te već tvoji ne vide. Meni je stalno potrebno spoljno dokazivanje. Jer, da je moja mama videla šta sam radio na likovnoj sekciji, da je slušala moje emisije na radiju, da je dolazila u pozorište na predstave u kojima sam igrao, i da je rekla “pa dobro sine, ti si talentovan”... ali, nažalost, nije. Kod nje je prevladao strah da ja nisam kao ostali dečaci i da, ne daj bože, nisam “ono”. Iz tog razloga ja moram da budem pompezan, jer taj moj nedostatak ne sme da se vidi. Pokušavao sam da pridobijem majku i tako što sam pisao pesme. No, kad god bih pokušao da je pridobijem ona bi se udaljila od mene jer je to za nju samo dokaz više da je njen sin peder. Ona neće da prepozna moj uspeh...

Tvoji roditelji se, dakle, teško mire sa činjenicom da si homoseksualac…

Boban: Da, i iz tog razloga za njih nikad nisam dovoljno dobar sin. Još dok sam bio klinac oni su prepoznali moju homoseksualnost i, recimo, iako su svi njihovi prijatelji bili oduševljeni modnim skicama koje sam crtao i talentom koji posedujem, oni su to uvek ostavljali na margini.

Recimo, nedavno sam mojoj majci poslao sms: “Ja mislim da je tvoj sin srećan”, tako mi bilo došlo da joj napišem. A ona me pita: “Zašto to pišeš? Šta to znači?” Odgovorim joj: “Pa, recimo, proveo sam divno popodne sa Mirom Karanović”, jer je ona oduvek bila moja i njena fascinacija. A ona mi kaže: “Pa šta sad?” Znači, nikad nisi dovoljno dobar. I to te povređuje… Slične stvari doživljavam i od šire rodbine. Šta god da uradim, to se ne vidi, ne primećuje se…

A jesi li pokušavao da razgovaraš sa njima?

Ne vredi... Oni uvek nađu nekakav razlog da te ne vide. Zato sam imao potrebu da dobijem podršku od nekog ko je potvrđen i afirmisan u društvu. Biljanu sam osećao kao nekako blisku i pre nego što smo se sreli i upoznali. Njoj verujem jer mi ona, između ostalog, kaže i kad nešto nije dobro. U mom sistemu vrednosti ona ima moć da joj verujem.

Šta misliš zašto je reakcija tvojih roditelja takva? Je li to zbog sredine u kojoj žive?

Boban: Da. To je ono, znaš, kad izađeš napolje ti si roditelj deteta koje ima četiri glave. I onda moraju da se nose sa tim. Sećam se da je pre nekoliko godina u jednim novinama izašao intervju sa mnom i dvojicom mojih drugova. I to je bio baš pozitivan i lepo upakovan intervju. Rekao sam im da kupe novine misleći da će to njima da znači. Majka mi je, međutim, javila da je “otac pocepao novine, jer ih brukam“. A šta je zapravo bio problem - kad je otišao da kupi novine devojka koja radi u kiosku i koja ga zna, rekla mu je: “Pa, Boban ti je unutra.” I on nije znao šta u tom trenutku da kaže, kako da se postavi niti kako da se nosi s tim. I ona klasična priča – prisustvo sramote u smislu da su oni nešto “zabrljali”.

Biljana: To je sredina, nažalost, nametnula. I to je jače… Retko ko s tim može da se izbori…

Kako ti sve to podnosiš?

Biljana: Koliko se meni čini, on je zaista mnogo radio na sebi i savršeno je normalan, mentalno zdrav čovek, koji nema komplekse i frustracije. On je zaista sebe izgradio u jednu lepu, čovečnu ličnost. Iz tog razloga shvatio je i svoje roditelje. Razume u kojoj su sredini rođeni i pod kakvim pritiskom su i jednostavno im ne zamera. Ne oseća srdžbu i bes. Jer, onaj ko gaji srdžbu i bes kao da ima toksine u sebi. Ukoliko razmišljaš o tome toksini se šire i zauzimaju celo tvoje telo. On je čitav kontekst razumeo i procenio je da jednostavno neki ljudi ne mogu da izađu iz svojih okvira. Svaki čovek ima svoj okvir. Nekom je velik, nekom ne. Boban ne osuđuje nikoga, samo radi na prosvećivanju ljudi. Potrebno je osvestiti ljude da priznaju manjine i različitosti. Da im se nekako nametne – ej, mi smo tu, morate da nas prihvatite. Oni samo traže da budu primećeni i priznati od svojih roditelja, okoline i zajednice. Ljudi - nemojte da okrećete glavu od njih, roditelji - nemojte da ignorišete decu koja su homoseksualna!

Boban: Kad me neko pita – “da li tebe tvoji roditelji razumeju”, moj logičan odgovor je – “ja razumem njih”. Često razmišljam i o tome da li je teže ili lakše kad si Slobodan. Moj dobar drug je, recimo, jedno vreme intenzivno tražio posao… a onda skapiraš da ne možeš da nađeš posao zato što si obeležen. Ti u tom trenutku znaš da je to cena tvoje slobode. Velika je stvar kad to razumeš. To što sam gej naučilo me je da razumem mnogo toga. I ukinulo je mnoge moje strahove.

Postoje, dakle, gejevi koji otvoreno pokazuju ko su i šta su, ali i oni koji to kriju, pa vode dvostruki život. Kome od njih je teže?

Biljana: To je sve individualno i zavisi od karaktera čoveka. Ali mislim da je i jednima i drugima teško.

Nekako mi se čini da su ovi “autovani” nekako pošteniji i iskreniji, i prema sebi i prema drugima.

Biljana: U svakom slučaju su oslobođeniji. To je kao kod umetnika. Umetnik poseduje veliku slobodu u svom biću i svojoj glavi. I sve što radi, radi zato što mu je to prirodno i normalno, jer se ponaša u skladu sa sobom. Ljudi koji nemaju takav vid talenta, nemaju ni tu slobodu, a onda su i malo skučeniji. Razumem one koji se autuju. Kad se otvoriš, ti si slobodan, više nemaš nikakvih zastoja, nikakavih prepreka i kočnica. Ti si svoj i rasterećen. U suprotnom si isfrustriran, stegnut, trpiš… Tvoj organizam onda počinje da puca po šavovima i ti to ispoljavaš na druge ljude i na sredinu. Tako se stvara negativno vibratorno polje koje deluje na okolinu. I to nije dobro.

Zašto ljudi imaju toliku odbojnost prema seksualnim manjinama?

Biljana: Mislim da je uzrok tome neobrazovanost, zatim život u sredinama koje su potpuno decentralizovane, da ne kažem zaostale, i verski fundamentalizam. Kad se sve to spoji, dobije se jedan mrzitelj svega onoga što je različito od njega samog, od sredine ili onoga što odobrava zajednica.

Boban: Da bi se ti mrzitelji osećali jačim i moćnijim oni napadaju nas slabije. I u tome traže verifikaciju svoje jačine. Pa idi na sebi ravnog, nemoj na mene! To ti je ona priča – pa kakav si ti heroj kad mučiš žene, decu i slabije od sebe. Zašto bi naš život bio manje vredan od njihovog!? Ali oni meni ne mogu ništa, jer ja ih se ne plašim. Zapravo, ljudi koji su ekstremno homofobični nisu sfera mog interesovanja. Osim možda zgodnih navijača… ali, i ta vrsta privlačnosti je igra erosa i tanatosa. Feministkinja Džudit Levin je napisala knjigu o muškarcima pod nazivom Neprijatelju moj, Ljubavi moja. Ovaj naslov savršeno odgovara i mojoj opservaciji muškaraca koji me okružuju.

Jednom je neko zanimljivo rekao: ne znam zašto postoji toliki strah od homoseksualnih ljudi. Pa neće heteroseksualci postati homoseksualni ako se druže sa homoseksualcima i obrnuto.

Biljana: Jednostavno, postoji određena blokada. Poznajem takve ljude koji ne žele da posmatraju gej osobu kao ljudsko biće.

Postoji li sličnost između diskriminacije gej populacije i žena kod nas?

Biljana: Možda imamo isti status. Žene jesu diskriminisane - od onog prapočetka kad su Adam i Eva osuđeni zbog prvog greha. Evu je Bog osudio rečima: “U mukama ćeš rađati decu, nikada pravo glasa nećeš imati, muž će ti biti gospodar, krvarićeš jednom mesečno, a pre muža gospodari će ti biti brat, otac, familija, svi će oni polagati pravo na tebe”, znači, ona je svačije vlasništvo samo nije svoja. A, Adama je osudio rečima: “U znoju lica svog, obrađivaćeš zemlju”, što znači, malo ćeš da se pomučiš da bi zaradio. I odatle kreće civilizacijski problem, civilizacijski odnos prema ženama. Žene kroz vekove, pa i dan-danas, imaju taj problem. I to je ono što ja osećam kao poriv da se te stvari promene. Isto se dešava i sa populacijom koja je drugačije seksualno orijentisana. Ovo je onda njihov prapočetak i oni takođe moraju da se izbore za priznanje od strane društva, okoline, familije... Ja želim da imam još jedno dete, takođe želim i da postanem hranitelj dvoje dece, pa da ih kasnije i usvojim. Ukoliko bi oni imali drugačije seksualno opredeljenje u odnosu na opštepriznato, svakako bi imali podršku od mene. Jer drugačije, ti samo povređuješ svoje dete, a ja to ne želim. I svim majkama i očevima koji imaju takvu decu želela bih da poručim da ako su ih rodili iz ljubavi, onda iz ljubavi treba da ih i vaspitavaju. Ma kakva da su, ona su njihova deca.

Koliko je gej osobama važna podrška od strane onih koji su strejt?

Boban: Kad je reč o podršci uglavnom se priča o mogućnosti da budemo jednaki. Kad kažeš jednaki, onda to znači jednakopravni, a to znači jednakija prava, to jeste zato što se sve određuje u odnosu na hetero ljude. Kad pričaš o gej ljudima ne govoriš u čemu je istost, u čemu smo isti, nego u čemu smo različiti. To se zove heteronormativnost, gde se sve određuje kroz jednu heteroseksualnu prizmu. Mislim da su oni koji podržavaju gej ljude i dalje vrlo hrabri, jednako kao i gej ljudi koji naprave comingout, to jest saopšte svoju seksualnu orijentaciju drugima. Zato jer se i na njih uvek baca neka sumnja - zašto oni to rade!? Opet je tu jedna indikativna stvar, uvek je manji broj muškaraca koji će nas podržati nego žena.

Biljana: Strejt je većina i gej će uvek biti manjina, društveni cenzusi su tako uspostavljeni. Ali strejt ekipa mora da ih prizna i to mora da bude tako, jer jedno bez drugog ne može. Potrebno je da se krene sa edukacijom i u porodici i u centrima za socijalni rad da to nije bolest, niti ikakav bauk. Neki ljudi se, jednostavno, rode takvi. I to nije samo sada, već postoji kroz vekove, s tom razlikom što je tada bilo ili tolerisano, ili prećutno odobravano. Pa, po selima gde su moji baba i deda živeli tačno se znalo ko je “žena-čovek”. Da li je imala odnose sa drugim ženama, to niko ne zna… možda jeste, možda nije… S druge strane, postojao je i neki čovek za koga su govorili “ma to je onaj ženskać”, njega mučenika su naterali i da se oženi, ali prosto su ga takvog prihvatili…

Mislim da se društvo menja, da kreće u boljem pravcu. Divna je stvar što polako pristupamo Evropi i ulazimo u osvešćeno i moderno društvo. Jer, kad se družiš sa nekim ko je bolji, pametniji, lepši, zgodniji, imućniji od tebe, samim tim će i tebi biti bolje. Ako se pak družiš sa nekim ko je negativan, neobrazovan, nazadan, jadan, bedan, mrzovoljan i ratoboran, tebi sigurno neće biti dobro. Bez obzira na sve, lako popuštaju te nazadne struje pod naletima nas koji smo pacifisti i prodorniji u smislu borbe za slobodu i ljudska prava. Oseća se da smo sve glasniji, imamo sve više prostora i to deluje. Možda deluje neosetno, ali ljudi se ipak menjaju…

„Njegovi“ saveti su najbolji

Dejv Singlton poznaje žene i njihove dileme vezane za skoro sve, od muškaraca, zabavljanja, mode, uređivanja stana, do braka, dece, karijere i samopouzdanja. On razume emocionalnu vezu koju pojedine žene imaju sa svojom kosom, isto koliko i pritisak biološkog sata koji sve brže otkucava - on shvata emocionalnu buru koju stvara potraga za gospodinom Savršenim, isto koliko i važnost dobrog koktela i „Seks i grad“ repriza.

Zašto? Zato što je Singlton gej muškarac i to ga, kako on smatra, kvalifikuje da ženama daje savete kako najbolje da urede svoj život. Njegova knjiga Iza svake uspešne žene stoji fantastični gej muškarac je produkt više od dvadeset godina igranja uloge Vila nebrojenim Grejs karakterima, i kako sam tvrdi u uvodu: „Vrstu saveta koje vam ja dajem, na način koji vam dajem, ne možete da dobijete ni od koga drugog.“

Ova knjiga opisuje prednosti veze između heteroseksualne devojke i gej dečka, kojoj Singlton daje velike šanse. Ova veza je kompleksnija od stereotipnog sagledavanja dua koji deli interese za modu, Madonu i muškarce. Na primer, Singltonova ideja da su gej muškarac i heteroseksualna žena koji traže alternativu braku i bebama, društveni pioniri koji ponekad treba da se uhvate za ruke u znak podrške dok pokušavaju da definišu svoj život van tradicionalnih konvencija i očekivanja, odveć je ozbiljna.

Ova knjiga zaslužuje da bude pročitana zbog prepoznavanja važnosti veze heteroseksualnih žena i gej muškaraca. Stil kojim je pisana i skokovi od šaljivih do ozbiljnih tema u stvari prikazuju kompleksnost i veličanstvenost te veze.

Fag hag ili Grejsice

Fag hag je deo slenga koji se koristi u okviru gej zajednice i opisuje žene koje su bliske gej i biseksualnim muškarcima. Izraz je nastao unutar američke gej kulture i od početka je kritikovan kao politički nekorektan. Gej muškarci i samodeklarisane fag hag žene kao povezujući faktor prepoznaju sigurnost, i činjenicu da odnosi između žena i muškaraca ne moraju nužno biti zasnovani na seksualnom interesu. U Srbiji se pored termina fag hag koristi i izraz grejsica (prema liku Grejs Adler iz serije Wil i Grejs).

Izvor: B92