pisite o naucnicima i njihovim teorijama ili otkricima

Ljudi će živeti i do 800 godina

Američki naučnici tvrde da će zahvaljujući genetičkim otkrićima, u budućnosti biti moguće produženje ljudskog veka na 800 godina. Do tog zaključka je došao genetičar Valter Longo, profesor gerontologije i bioloških nauka na Univerzitetu Južna Kalifornija i vođa istraživačkog tima koji je uspeo da desetostruko produži život gljivice kvasca. Longov istraživački tim je uspeo, odstranivši iz genoma gljivice samo dva gena i stavivši je na niskokaloričnu „dijetu”, da produži život gljivice kvasca na deset sedmica. Takvi organizmi obično ne žive duže od jedne sedmice. Naučnici su uvereni da se njihovo istraživanje neposredno odnosi i na probleme starenja ljudskog organizma. „Mi stvaramo osnovu za reprogramiranje organizma na zdrav život. Ukoliko uspemo da dokučimo na koji način radi mehanizam dugovečnosti, bićemo u stanju da ga primenimo na sve ćelije bilo kog živog organizma”, rekao je Longo. On je kazao da je trenutak kada će čovek moći da živi 800 godina još vrlo daleko, ali i da će mogućnost produženja života na 120 godina možda biti ostvariva već u doglednoj budućnosti.

Njutnovi rani radovi su se najčešće ticali fluksa i računa. Beskrajne serije predstavljaju, takođe, jedan od njegovih radova. Isaac Barrow je u junu 1669. godine poslao John Collinsu Njutnov rad, De analysi per aequationes numero terminorum infinitas (O analizi jednačinama beskonačnim po pitanju odredbi). U avgustu 1669. godine, Barrow je ovim rečioma otkrio Collinsu ko je autor pomenutog dela: Gospodin Newton, kolega sa našeg koledža i veoma mlad… ali izuzetan genije i poznavalac ovih stvari. Njegov doprinos ogleda se i u razvoju univerzalne binomne teoreme, Njutnovih identiteta, Njutnovog metoda, doprineo je razvoju konačnih diferencija i bio je prvi koji je koristio razlomke i koordinatnu geometriju u rešavanju diofantove jednačine.

Od 1670. do 1672. godine, centar Njutnove pažnje je bila optika i tokom tog perioda, on je držao predavanja u vezi sa tom temom. Bavio se istraživanjem refrakcije svetlosti, pokazujući da prizma može da razloži belu svetlost na spektar boja, i da sočiva i druga prizma mogu ponovo da slože višebojni spektar u belu svetlost.

Takođe, pokazao je da obojena svetlost ne menja svoje karakteristike prilikom odvajanja i sijanja na različite objekte. On je ukazao na to da bez obzira na to da li je svetlost reflektovana, raspršena ili prenesena, ostaje iste boje. Stoga, on je zaključio da je boja rezultat interakcije između objekta i svetlosti koja već ima određenu boju, a ne da objekat sam generiše boju. Ovaj zaključak je poznat kao Njutnova teorija boja. Zahvaljujući ovim saznanjima, on je stvario Njutnov teleskop, prvi funkcionalni teleskop.

Mehanika i gravitacija su 1679. godine ponovo obuzele Njutna i njegovu pažnju. Bavio se uticajem gravitacije na kretanje planeta, odnosno na njihovu orbitu, u skladu sa Keplerovim zakonom kretanja planeta. Njegovo ponovno interesvanje za astronomiju se javilo uporedo sa pojavom komete na zimu 1680/1681. godine, o čemu je raspravljao sa John Flamsteedom. Nakon razmene mišljenja sa Hookom, Njutn je našao dokaz da eliptična kretanja planeta rezultiraju centripetalnom silom koja je obrnuto proporcionalna kvadratu radijusa.

Principia je objavljena 5. jula 1687. godine uz podršku i finansijsku pomoć Edmond Halleya. U ovom radu, Newton je izneo tri univerzalna zakona kretanja koji nisu bili poboljšavani u narednih 200 godina. Koristio je latinsku reč gravitas (težina) za efekat koji će kasnije biti nazvan gravitacija.
  evo malo teksta

evo njutna zanimljiiva tema

 

Општа релативност

У новембру 1915, Ајнштајн је одржао серију предавања пред Пруском академијом наука на којима је представио нову теорију гравитације, познату као Општа теорија релативности. Последње предавање се завршава његовим увођењем једначина које замењују Њутнов закон гравитације и називају се Ајнштајнове једначине поља.

Давид Хилберт, заправо, је објавио једначине поља у чланку који је датиран пет дана пре Ајнштајнових предавања. Али према Торну (Thorne) (117-118), Хилберт је открио исправне једначине тек после “премишљања над стварима које је научио” током недавне Ајнштајнове посете Гетингену. Торн иде и даље па каже: “Сасвим природно, и у складу са Хилбертовим виђењем ствари, резултујући закони закривљености хитро су названи именом “Ајнштајнове једначине поља”, радије него да буду назване по Хилберту. У ствари, да није било Ајнштајна, опште релативистички закони гравитације можда би били откривени тек неколико деценија касније.” Видети Оспоравања приоритета открића релативности за више детаља. Ова теорија све посматраче сматра еквивалентним, а не само оне који се крећу равномерно, односно сталном брзионом. У општој релативности гравитација није више сила (као што је то у Њутновом закону гравитације) него је последица закривљености простор-времена.
 
Помрачење сунца 1919.

Ајнштајнови објављени радови из опште релативности за време рата нису били доступни нигде изван Немачке. Вести о Ајнштајновој новој теорији стигле су до астронома са енглеског говорног подручја у Енглеској и Америци преко холандских физичара Хендрика Лоренца и Пола Еренфеста као и њиховог колеге Вилема де Ситера, директора Лајденске опсерваторије. Артур Стенли Едингтон из Енглеске, који је био Секретар Краљевског астрономског друштва, затражио је од де Ситера да у корист његових астронома напише серију чланака на енглеском. Он је био фасциниран новом теоријом и постао је водећи поборник и популаризатор теорије релативности. [13]

Већини астронома није се свиђала Ајнштајнова геометризација гравитације и сматрали су да његова предвиђања појава савијања светлости и гравитационог црвеног помака не могу да буду тачна. Године 1917, астрономи при Маунт Вилсон опсерваторији (Mt. Wilson Observatory) у јужној Калифорнији објавили су резултате спектроскопских анализа Сунчевог спектра које су, чинило се, указивале на то да нема никаквог гравитационог црвеног помака у Сунчевој светлости. [14] У 1918. години, астрономи при Лик опсерваторији (Lick Observatory) у северној Калифорнији начинили су фотографије помрачења сунца видљивог у Сједињеним Државама. Након завршетка рата, они су прогласили своје налазе тврдећи да су Ајнштајнова опште-релативистичка предвиђања о савијању светлости погрешна, али нису никада објавили њихове резултате, правдајући то могућим великим грешкама при мерењу. [15]

У мају месецу, 1919, током британских осматрачких експедиција помрачења Сунца (предузетих у Собралу, Бразил, (Sobral, Ceará, Brazil), као и на острву Principe (Принчевско острво), на западној овали Африке, Артур Стенли Едингтон надгледао је мерење савијања светлости звезда приликом њеног проласка у близини Сунца, што резултује у привидном померању положаја посматраних звезда даље од Сунца. Овај феномен назван је ефекат гравитационог сочива и у овом случају опажено померање положаја звезда било је дупло веће него што је било предвиђено Њутновом физиком. [16] Ова опажања слагала су се са предвиђањима проистеклим из Ајнштајнових једначина поља из Опште теорије релативности. Едингтон је објавио да резултати потврђују Ајнштајново предвиђање и Тајмс магазин (The Times) известио је о овој потврди Ајнштајнове теорије 7. новембра исте године, насловима "Револуција у науци – Нова теорија Универзума – Њутновске идеје су одбачене". Нобелов лауреат Макс Борн (Max Born) изразио је своје погледе на општу релативност као на "највећи подвиг људског размишљања о природи"; његов колега лауреат Пол Дирак (Paul Dirac) назвао је то "вероватно највећим научним открићем икада учињеним".[17] Ови коментари и резултујући публицитет зацементирали су Ајнштајнову славу. Он је постао светски славан – неуобичајено достигнуће за једног научника.

Многи научници још увек нису убеђени у све то због разноразних разлога, почевши од оних научних (неслагање са Ајнштајновим тумачењем експеримената, веровање у етер или у то да је апсолутни систем референције неопходан) па све до психо-социјалних (конзерватизам, антисемитизам). Према Ајнштајновом гледишту, већина примедби долазила је од експериментатора који су имали врло мало разумевања теорије која је у то укључена.[18] Ајнштајнова популарност у јавности, која је наступила после чланка из 1919, створила је озлојеђеност код тих научника, а код неких ова озлојеђеност се задржала и у 1930.-им годинама.[19]


30. марта, 1921., Ајнштајн одлази у Њујорк да држи предавања о његовој новој Теорији релативности, а исте године он ће бити награђен и Нобеловом наградом. Мада је он сада био најславнији по своме раду на релативности, Нобелова награда му је додељена за ранији рад о фотоелектричном ефекту, јер је његова општа релативност још увек била предмет спорења. Нобелов комитет је, дакле, донео одлуку да наводећи његов најмање оспоравани рад приликом долеле награде, учине то прихватљивијим за научну заједницу.
[уреди]
Копенхагенско тумачење
 
Ајнштајн и Нилс Бор споре се око квантне теорије током 1920-их. Фотографисао Пол Еренфест за време њихове посете Лајдену у децембру 1925

У 1909. години, Ајнштајн представља свој рад “Развој наших погледа на састав и суштину зрачења” (нем. Über die Entwicklung unserer Anschauungen über das Wesen und die Konstitution der Strahlung, доступан и у енглеском преводу као: енгл. The Development of Our Views on the Composition and Essence of Radiation) у којем сумира дотадашња гледишта физичара на концепт луминоферусног (пропусног за светлост) етера и, што је још важније, у којем разматра о појави квантизације светлости. У овоме, као и у ранијем 1909. године чланку, Ајнштајн показује да кванти енергије, које је у физику увео Макс Планк, такође поседују и добро дефинисан импулс и да се у многим погледима понашају као да су независне тачкасте честице. Овај чланак обележава увођење модерног „фотонског“ концепта (мада је термин као такав уведен знатно касније, у раду из 1926. године Гилберта Н. Луиса (Gilbert N. Lewis). Чак можда још значајније је то, што Ајнштајн показује да светлост може истовремено да буде и талас и честица, и тачно предсказује да физика стоји на ивици револуције која ће захтевати од ње да уједини ове два дуална својства светлости. Међутим, његов предлог да Максвелове једначине електромагнетног поља треба изменити тако да оне дозволе у граничним случајевима и сингуларитете поља, никада није даље развијан, мада је могао имати утицаја на Луј де Брољијеву таласно-честичну пилот хипотезу Квантне механике.
[уреди]
Детерминизам

Почетком 1920-их, како је оригинална квантна теорија све више замењивана са новом теоријом Квантне механике, Ајнштајн је гласно почео да критикује Копенхагенско тумачење (Copenhagen interpretation) нових једначина. Његов опозициони став у гледању на ово питање он ће задржати целог свога живота. Већина види разлоге овог његовог противљења у томе што је он био крути детерминиста (видети детерминизам). При томе они се позивају на писмо упућено Максу Борну). 1926, у којем Ајнштајн наводи примедбу које се историчари највише подсећају:

Квантна механика је заиста импозантна. Али неки унутрашњи глас ми говори да то још није права ствар. Ова теорија каже нам много тога, али нас заиста не доводи нимало ближе тајни Оног Старог (Бога, Створитеља, прим. прев.). Ја сам, по сваку цену, убеђен да се Он (Бог) не игра коцком.

На ово, Нилс Бор, који се највише спорио са Ајнштајном око квантне теорије, одговорио му је, "Престани да говориш Богу шта би он требало да ради!" Бор-Ајнштајнова дебата о фундаменталним аспектима квантне механике десила се током Солвеј конференције. Још један важан део Ајнштајнове тачке гледишта на пробаблизам квантне механике представља чувени ЕПР чланак[20] који је он написао заједно са Подолским и Розеном (Ајнштајн - Подолски - Розен парадокс). Неки физичари узимају овај рад као додатни доказ тврђења да је Ајнштајн био у суштини детерминиста.

Има места, међутим, и за сасвим другачије гледање на ове Ајнштајнове примедбе упућене “квантним правоверцима”. Јер, Ајнштајн је осим ове, претходно наведене, изјаве давао и неке друге, тако да је Ајнштајнов савременик Волфганг Паули, нашао за њега по овоме питању и речи разумевања. Претходно цитирана изјава “Бог се не игра коцком” дата је прилично рано, а Ајнштајнове касније изјаве тичу се неких других тема. Волфганг Паулијев цитат по овом питању је следећи:[21]

Ја нисам у стању да препознам Ајнштајна када год ви говорите о њему, било у вашем писму или у манускрипту. Чини ми се као да сте ви сами за себе направили и подигли неку лутку Ајнштајна, коју затим оборите на под са великом помпом. Посебно зато што Ајнштајн није сматрао концепт детерминизма толико фундаменталним као што је често држано да јесте (ово ми је он рекао недвосмислено много пута). ... Он одбија да је икада користио, као критеријум прихватљивости неке теорије, питање "Да ли је она ригорозно детерминистичка?"…он није уопште љут на вас, него само каже да сте ви особа која неће да слуша.
[уреди]
Непотпуност и реализам

Многи од Ајнштајнових коментара указују на његово веровање да је квантна механика 'непотпуна' теорија. Ово тврђење је први пут изнето у чувеном, Ајнштајн – Подолски – Розен чланку, (ЕПР парадокс), из 1935. године[22], а поново се појављује и 1949. године у књизи Алберт Ајнштајн, Филозоф-Научник (Albert Einstein, Philosopher-Scientist).[23] ЕПР чланак — насловљен са "Може ли се квантно механички опис физичке стварности сматрати потпуним?" (енгл. Can Quantum Mechanical Description of Physical Reality Be Considered Complete?) — завршава се закључком: "Пошто смо тако показали да таласна функција не обезбеђује потпуни опис физичке стварности, отвара се питање да ли такав опис уопште и постоји или не. Ми верујемо, међутим, да је таква једна теорија ипак могућа."

У Схилповој књизи,[24] Ајнштајн поставља фасцинантан експериментални предлог у нечему сличан са „Шредингеровом мачком“. У уводу он чини кратко подсећање на проблем (радиоактивног распада) атома. Ако имамо на почетку један нераспаднути атом и ако чекамо одређени период времена, квантна механика даје нам вероватноћу са којом ће овај атом у датом времену подлећи трансформацији путем радиоактивног распада. Ајнштајн затим замишља следећи систем као средство за детекцију распада

Уместо да разматрамо систем који садржи само радиоактивни атом (и његов процес трансформације), боље је разматрати систем који укључује у себе такође и средство за констатацију радиоактивне трансформације – на пример Гајгеров бројач са механизмом за аутоматско регистровање. Нека ово укључује и регистарску траку, померану сатним механизмом, по којој ће ознаке бити исписиване окидањем бројача. Истина, са тачке гледишта квантне механике, овај систем у целини је веома сложен и простор који заузима његова конфигурација је веома великих димензија. Али у принципу нема замерки на третирање целог овог система са тачке гледишта квантне механике. Овде такође, теорија одређује вероватноћу за сваку конфигурацију, за све координате и за сваки временски тренутак. Ако би се узеле у обзир све конфигурације координата, за време довољно велико у поређењу са просечним временом распада једног радиоактивног атома, требало би да буде (највише) једна таква регистрациона ознака на папирној траци. За сваку конфигурацију координата треба да одговара одређена позиција ознаке на папирној траци. Али, уколико теорија доноси само релативну вероватноћу замисливих координатних конфигурација, то такође нуди само релативне вероватноће за положаје ознака на папирној траци, али не и тачно одређене полаожаје ових ознака.

Ајнштајн даље наставља:

…Ако ми покушамо да се позабавимо тумачењем да квантни теоретски опис треба да буде схваћен као потпуни опис неког појединачног система, тада смо присиљени на тумачење да положај ознаке на траци није нешто што припада систему по себи, него да је постојање тог положаја суштински зависно од извршења опажања начињеног на регистрационој траци. Овакво тумачење у ствари није ни на који начин апсурдно са чисто логичке тачке гледишта, али тешко да постоји било ко ко би био склон да ово узме озбиљно у разматрање. Зато што у макроскопском свету једноставно се подразумева да се морамо држати програма реалистичког описа у простору и времену, док у области микроскопских појава, склони смо рађе да одустанемо од овог програма, или да га, у најмању руку, изменимо.

Ајнштајн није никада одбацио у потпуности пробаблистичке технике и начин мишљења. Он лично исказао се као велики “статистичар”.[25] користећи статистичку анализу у његовом раду о Брауновом кретању и фотоелектрицитету, а у радовима објављеним пре 1905. Ајнштајн је чак открио и Гибсове ансамбле. Према мишљењу већине физичара, међутим, он је веровао да се на индетерминизму могу заснивати разлози за озбиљне примедбе на рачун физичке теорије. Паулијево сведочење, као што смо видели, у супротности је са овим, а Ајнштајнове личне изјаве показују да се он фокусирао на непотпуност, као његову главну бригу.

У нешто каснијим временима дошло је до новог заокрета у овом послу. Џон Бел (John Stewart Bell) открио је даље занимљиве резултате (Белова теорема и Белова неједнакост) приликом његовог истраживања Ајнштајн, Подолски и Розеновог чланка. Постоји разилажење у мишљењима у односу на закључке који су из овога изводљиви, у вези са ЕПР анализом. Према Белу, квантна нелокалност тиме је установљена, док други у томе виде смрт детерминизма.
[уреди]
Резиме

Шта год да су била његова унутрашња убеђења, Ајнштајн се слагао да је квантна теорија најбоља која је тренутно на располагању, али он је трагао за више „потпуним“ објашњењем, било да је оно више детерминистичко или да је оно које може фундаменталнијие објаснити разлоге за пробаблизме квантне механике на један логичан начин. Он није могао да се одрекне веровања да физика описује законе којима се потчињавају „реалне ствари“, нити је могао да се одрекне веровања да не постоји такво објашњење које би у себи садржавало контрадикције, што га је, између осталог, довело до његових успешних објашњења фотона, релативности, атома и гравитације.
[уреди]
Бозе-Ајнштајнова статистика

У 1924. години, Ајнштајн је примио кратко писмо од младог индијског физичара по имену Сатјандра Нат Бозе (Satyendra Nath Bose) у којем он описује светлост као гас фотона и моли Ајнштајна за помоћ око објављивања. Ајнштајн схвата да иста та статистика може да буде примењена и на атоме, и објављује чланак на немачком језику (у то време лингва франка (lingua franca) физике) у коме описује Бозеов модел и објашњава његове последице. Бозе-Ајнштајнова статистика сада описује скупове таквих, идентичних честица, целобројног спина, познатих као бозони. Бозе-Ајнштајнов кондензат је феномен предвиђен 1920., од стране Бозеа и Ајнштајна, заснован на Бозеовом раду о статистичкој механици фотона, који је потом био формализован и генерализован од стране Ајнштајна. Први такав кондензат у алкалним гасовима произвели су Ерик Корнел и Карл Вајман (Eric Cornell и Carl Wieman) 1995. године на Универзитету Колорадо, мада је Бозе-Ајнштајнова кондензација била опажана у суперфлуидном хелијуму-4 још од 1930их. Ајнштајнове оригиналне скице ове теорије биле су поново откривене августа 2005. у библиотеци Лајденског универзитета.

Ајнштајн је такође припомогао Ервину Шредингеру у развоју квантне Болцманове дистрибуције, мешавине класичног и квантно механичког гасног модела, мада је схватио да ће то бити мање значајно од Бозе-Ајнштајново модела и одбио је да његово име буде укључено у овај рад.
[уреди]
Ајнштајнов фрижидер
 
Ајнштајнов и Лео Силардов патентни дијаграм за Ајнштајнов фрижидер.

Године 1926, Ајнштајн и његов бивши студент Лео Силард (Leó Szilárd) заједнички су патентирали Ајнштајнов фрижидер. УС патентни биро је наградио Ајнштајна и Лео Силарда за овај фрижидер,11. новембра 1930. Патент покрива термодинамичке циклусе расхлађивања, који омогућавају хлађење без покретних делова, на константном притиску, са топлотом као јединим улазом. Расхладни циклуси користе амонијак, бутан и воду.

izvor wikipedija

Ne bi da se pravim pametan... ali covek je bice koje moze, tako je hiljadama mozda i stotinama hiljada goidna ili milionaima zavisi kako ko gleda, ziveo preko 1 veka bez i to bez lekova, vakcina itd...

Sve zavisi od okruzenja, ishrane i nacina zivota...

Sada iskreno ne verujem da mogu produziti zivot 7 vekova, ali ajde da predpostavimo da moze, dosadan bi taj zivot bio... sve vidjeno itd..

Predlazem ti da se ubijes kad ti je zivot dosadio. Meni nikad nebi pun sam zivotne energije za razliku od nekih.
















evo i galileja


Galileo Galilej (Galileo Galilei, 1564 - 1642), italijanski astronom, fizičar, matematičar i filozof prirode, čija su istraživanja postavila temelje modernoj mehanici i fizici.. Rođen je u Pizi. Uglavnom je obrazovan u manastiru Valombroza pored Firence, a na univerzitetu u Pizi studirao je od 1581. do 1585. godine. Ubrzo posle toga, neko vreme je predavao na firentinskoj Akademiji. Na univerzitetu u Pizi je predavao matematiku od 1592. do 1610. Bio je filozof i matematičar kod velikog toskanskog vojvode od 1610. pa do kraja svog života.

Godine 1616, teološki savetnici inkvizicije osudili su ga zbog toga što je zastupao novu astronomiju (zalagao se za Kopernikov heliocentrični sistem), i tada mu je zabranjeno da zastupa, predaje i brani osuđeno učenje. On se sa tim složio. Papa nikad nije potvrdio tu osudu, ali je 1632. godine, nakon objavljivanja njegovog dijaloga o alternativnim svetskim sistemima, Inkvizicija Galileju naredila da dođe u Rim. Tamo je stigao u februaru 1633, i bio ispitan 21. juna na osnovu optužbe da je spomenuta publikacija iz 1632. u suprotnosti sa odlukom od 1616. godine. Dvadeset drugog juna 1633. godine Galilej je pročitao svoje poricanje i, na zadovoljstvo suda, bio osuđen na utamničenje. Dopušteno mu je da se vrati u svoju vilu u Firenci i tamo ostane pod uslovom da živi u strogoj izolaciji, što je on i učinio i poslednjih osam godina svog života proveo u stalnom naučnom radu i eksperimentisanju.

Glavni spisi:
Istraživač, 1623;
Dijalog o dva glavna svetska sistema, 1632;
Dijalozi o dve nove nauke, 1636.
(1) Od Galilejevih naučnih otkrića valjalo bi spomenuti sledeća: izohronizam klatna, 1581; hidrostatičku vagu, 1586; principe dinamike, 1581-91; proporcionalni kompas i termometar, 1597. Iako nije bio pronalazač teleskopa, mnogo je doprineo njegovom usavršavanju, i zato je bio u stanju da opiše planine na Mesecu, Mlečni put kao ogromnu konstelaciju zvezda, Jupiterove satelite, Venerine mene i takozvane Sunčeve pege. Ova otkrića su se desila između 1609. i 1613. godine, pri čemu su Jupiterovi prstenovi ostavili najjači utisak na javnost, i doživljeni su kao dramatični dokaz nove astronomije. Godine 1637, samo nekoliko meseci pre nego što je oslepeo, Galilej je opisao dnevnu libraciju Meseca. Kada je oslepeo, razvio je teoriju o upotrebi klatna u satu.
(2) Međuzavisnost kretanja i sile, i nepromenljivost uzročno-posledičnih odnosa koja iz toga sledi, uvela je potpuno novu mentalnu perspektivu gledanja na svet — perspektivu nove filozofije koja je počela da se razvija. Da su sva tela teška, da je težina kontinuirana sila privlačenja prema centru Zemlje, da bi u vakuumu sva tela padala jednakom brzinom, da inercija povlači istrajavanje i u kretanju i u mirovanju, da zvezde i planete nisu manje propadljive od Zemlje, te da treba koristiti pojmove koji su odlučivi - to je bio put ka budućnosti. Metodološki gledano, Galilej je povezao empirijska i formalna razmatranja, i matematiku učinio primenljivom na probleme sa kojima se susretao. Kombinacija eksperimenta i proračuna davala je rezultate koji su mogli da potvrđuju ili obaraju teorije.
(3) U opštoj filozofiji, Galilej je smatrao da je atomizam u skladu sa spomenutim procedurama. Naglašavajući kvantitativne aspekte prirode, Galilej je povukao razliku između primarnih i sekundarnih svojstava koju mi danas pripisujemo Loku. Objektivnost merljivog i subjektivnost nemerljivog, koje je Galilej moćno oživeo, ostali su standardni i praktično neoborivi pojmovi. (domatrios)
Galileo Galilei

Evo i Kopernika


Nikola Kopernik
Izvor: Wikipedia

Nikola Kopernik, 1473.-1543..

Nikola Kopernik ili Nicolaus Copernicus (19.2. 1473. - 24.5. 1543.) je poljski astronom, matematičar i ekonomist poznat po heliocentričnoj teoriji solarnog sistema koja je u potpunosti promijenila dotadašnje shvaćanje svijeta. Izraz kopernikanski obrat se koristi za ljudska dostignuća sličnog ranga.

Od 1491. do 1494. godine studirao je teologiju, matematiku, medicinu i astronomiju u Krakowu. Od 1496. do 1504. godine studirao je crkveno pravo, astronomiju i medicinu u Italiji. Poslije je bio do 1512. godine lijekar i tajnik svom ujaku, varmijskom biskupu (Warmia, poljska crkvena kneževina na ušću Visle), onda do kraja svog života je bio svećenik u Frauenburgu, gdje je na jednoj kuli tvrđave, koja je okruživala crkvu, uredio zvjezdarnicu (Kopernikov toranj) sa koje je promatrao nebeska gibanja. Na temelju tih promatranja, a i rezultata do kojih je došao, napisao je djelo De revolutionibus orbium coelestium u 6 knjiga, objavljeno u Nürnbergu 1543. godine, neposredno pred smrt. Ovo djelo bijaše revolucionarna prekretnica u astronomiji, te je bilo poticajem kapitalnih otkrića Keplera i Newtona.

Kopernikov ili heliocentrični sistem svijeta zasniva se na tvrdnjama da se Zemlja okreće oko svoje osi i da kruži oko Sunca. Ove tvrdnje su uskoro bile prihvaćene u naučnim krugovima, ali su ujedno uzrokovale uzbunu u crkvenim krugovima, pa je papa 1616. ovo Kopernikovo djelo zabranio, tj. stavio na index, sve do 1822. godine. Valja reći i da su ostale kršćanske sljedbe (npr. kalvinizam) bile protiv heliocentričnoga sustava, a da ga je i odbacivao nemali dio naučnika onoga doba (npr. Francis Bacon) zbog korelacije s mjerenjima koja nije, u to doba, bila bolja od geocentričnoga ili Ptolomejeva sistema.

Dodjose i srbi na red

Mihajlo Pupin
Izvor: Wikipedia
 
Portret Mihajla Pupina

Mihailo Pupin (9. oktobar 1854. - 12. mart 1935.) je američki naučnik srpskog porekla. Rođen je u Idvoru, Banat (tada u Austriji), a umro u Njujorku. U SAD odlazi veoma mlad i sa izuzetnim uspehom završava matematiku i fiziku u Kembridžu, a potom doktorira u Berlinu. Posle toga Pupin počinje svoju profesorsku i naučnu karijeru na Kolumbija univerzitetu gde radi punih četrdeset godina. Tokom svog života je bio uspešan pronalazač, i prijavio je 24 patenata od kojih je najpoznatiji Pupinov kalem koji služi "pupinizaciji" telegrafskih kablova odnosno smanjenju slabljenja električnog signala duž kabla.

Sem bogate i uspešne naučne karijere Pupin je bio veliki patriota. Svom prezimenu je dodao Idvorski kako bi pokazao privrženost rodnom kraju. Bio je jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik "Srpskog narodnog saveza" u Americi. Po završetku Prvog svetskog rata je učestvovao na Pariskoj mirovnoj konferenciji kada je pomagao u određivanju granice buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nosilac je jugoslovenskog odlikovanja Belog orla Prvog reda.

Pupinovo najpopularnije delo je autobiografija Sa pašnjaka do naučenjaka za koju je dobio Pulicerovu nagradu. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor na ukupno 18 univerziteta.

Dva njegova učenika su dobitnici Nobelove nagrade.Sadržaj/Садржај [sakrij/сакриј]
1 Biografija
1.1 Obrazovanje
1.2 Odlazak u Ameriku
1.3 Akademska karijera
1.4 Istraživački rad
1.5 Pupinova porodica
2 Zadužbine Mihajla Pupina
3 Spoljašnje veze

Biografija [uredi - уреди]

Mihailo Idvorski Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatu u porodici Konstantina i Olimpijade. Konstantin je bio paor sa ukupno desetoro dece, pet sinova i pet kćeri.
Obrazovanje [uredi - уреди]

Osnovno obrazovanje Mihailo stiče prvo u Idvoru, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom nastavlja u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednje obrazovanje stiče u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se njegov talenat i dar ističu i dobija stipendiju kao odličan učenik. Međutim, njegov nemirni duh ga vuče u delovanje Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom. Zbog toga napušta Pančevo i 1872. godine svoje školovanje nastavlja u Pragu. Posle iznenadne očeve smrti, u martu 1874. godine odlazi za Ameriku u svojoj 20-toj godini života.
Odlazak u Ameriku [uredi - уреди]

Posle pet teških godina gde je morao da radi kao fizički radnik, Pupin je uspeo da se upiše na Kolumbija koledž u Njujorku u jesen 1879. Odmah se istakao kao primeran učenik. Oslobođen je plaćanja školarine, a već na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade (iz grčkog jezika i matematike). Uglavnom se izdržavao prihodima od podučavanja slabijih učenika i fizičkog rada.
Akademska karijera [uredi - уреди]

Po završetku školovanja 1883. godine primio je diplomu prvog akademskog stepena "Bachelor of Arts". Dobio je stipendiju za studije matematike i fizike u Kembridžu u Velikoj Britaniji (1883-1885), a zatim u Berlinu (1885-1889) gde je položio doktorat iz oblasti fizičke hemije, sa temom: "Osmotički pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji".

Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike postepeno je usmerio njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetskih fenomena.
Istraživački rad [uredi - уреди]

Električna rezonancija, kao predmet izučavanja, privukla je njegovu pažnju 1892. i rezultirala u pronalasku električnog strujnog kola, koje se danas univerzalno koristi u svim radio-vezama. Patent električnog kola je prodao kompaniji Markoni. U isto vreme kompanija Markoni primenila je njegov pronalazak za ispravljanje visokofrekventnih talasa koji se danas univerzalno primenjuje u radiofoniji. [[Slika:Mihailo Pupin - Einstein.jpg|mini|250p|Albert Ajnštajn i Mihajlo Pupin]]
Pupinova porodica [uredi - уреди]

Pupin je bio oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Sa njom je imao ćerku Barbaru. Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlaun u Bronksu.
Zadužbine Mihajla Pupina [uredi - уреди]

1914. godine stvorio je "Fond Pijade Aleksić-Pupin", u znak sećanja i zahvalnosti majci Pijadi. Svake godine, sredstvima tog fonda, na svečanim Svetosavskim akademijama, nagrađivani su učenici koji su se isticali u književnosti, istoriji, i guslarstvu.

Osnovao je i zadužbinu pri Narodno-istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija "srpskih starina". U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.

Evo i djordana

Giordano Bruno
Izvor: Wikipedia

Giordano Bruno

Giordano Bruno (Nola, siječanj 1548. - Rim, 17. veljače 1600.) bio je talijanski renesansni filozof materijalist, pjesnik i dominikanac.

Nižu dominikansku školu i sveučilište pohađao je u Napulju. Osumnjičen zbog hereze, napušta samostan Minerva u Rimu i petnaestak godina luta po Europi. Predaje u Veneciji, Ženevi, Toulouseu, Parizu, Londonu, Oxfordu, Wiesbadenu, Wittenbergu, |Frankfurtu, Pragu. Ponovo dolazi u Veneciju (1591.) na poziv patricija Monceniga, koji ga denuncira Papinskoj inkviziciji, koja ga hapsi i 1593. dovodi u Rim, gdje ostaje pod istragom sedam godina, biva osuđen na smrt i kao heretik spaljen na trgu Campo di Fori 17. veljače 1600. godine.

Bruno je imao slobodarski duh i bio je tipičan predstavnik antiskolastičke renesansne filozofije. Poricao je kršćanske dogme smatrajući da su filozofija i teologija nespojive. Suprostavljao se kršćanskom shvaćanju boga kao ličnosti i nečeg transcendentnog te stvara panteističku doktrinu po kojoj se sve sastoji od vječne i beskrajne supstance. Bog je, prema tome, istovjetan s prirodom (natura est deus in rebus). Za njega je jedini cilj filozofije saznati tu nestvorenu i oduhovljenu supstancu, ali osjetila i ljudski razum ne mogu je potupno shvatiti osim u dva vida: kao dušu svijeta i materiju, koje se međusobno dopunjuju. Duša svijeta prožima sve stvari sačinjene od materije, tako da se one očituju povezano kao uzrok i princip. Boga ili prirodu, kao aktivni stvaralački princip Bruno naziva natura naturans, a kao ostvareni svijet natura naturata. Ali to su samo dvije jedinstvene cjeline, gdje se sve nalazi u svemu, pojedinačno u univerzalnom, a univerzalno u pojedinačnom (tota in toto et in qualibet totius parte). Univerzum je jedinstvo u kojem se poklapaju sve suprotnosti (coincidentia oppositorum). Utjecaj materijalističke strane Aristotelove metafizike ovdje je jasno je vidljiv.

Brunov stav, moralno i misaono, manje je važan kao koordinatni sistem odnosa i pojmova u filozofskom smislu, jer je Bruno više simptom vremena koje rađa nove poglede na svijet i više je znamen zapadnoeuropske svijesti, nego što je autor jedne sistematski razrađene filozofije. U povijesti prirodnih znanosti Bruno zauzima vidno mjesto u znanosti o svemiru. On odbacuje Aristotelov nauk o kristalnim sferama oko nepomične Zemlje i komplicirano kretanje planeta u Ptolomejevoj teoriji. U načelu prihvaća Kopernikov nauk koji je nastao oko pola stoljeća ranije. No dok Kopernik svoj nauk ograničava na planetarni sistem našeg Sunca, Bruno je proširuje na cijeli svemir koji je beskonačno velik. Po Koperniku, sistem našeg Sunca opkoljen je sferom zvijezda stajaćica, a Bruno u svim zvijezdama vidi sunca koja imaju svoje planete nastanjene živim bićima baš kao i naša Zemlja. Također ističe da Zemlja i naše Sunce nisu središnja kozmička tijela.

Nasuprot starim hipotezama, Bruno postavlja nove, često se služeći alegorijama, promatra prirodne pojave, ali - vođen bujnom maštom - ne obazire se na matematičko mišljenje ni na eksperimentalno ispitivanje pa izvodi i neke krive zaključke, npr. da su staze nebeskih tijela krivulje bez određene zakonitosti. Kao protivnik antropocentričkog shvaćanja, pokazao je pravo čovjekovo mjesto u svemiru. Bruno je svoje vrijeme obdario cijelim nizom novih pojmova, kao što su: svemir, neizmjernost, prirodni zakoni, razvojne snage u prirodi itd. Mjesto dogmatike stvorio je nov pjesnički panteistički kult prirodnih ljepota, koji se u mnogočemu podudara s antičkim formulama stoičke i neoplatonističke poezije o svijetu.

Brunova je filozofija pod utjecajem Pitagore, Platona, stoika, Cusanusa, Eckarta, Lulla, Kabale i arapske filozofije. Brunov panteizam, u formulama Spinoze i Leibniza, odražava se i u Hegelovim tezama, a Brunova inspiracija izvršila je jak utjecaj na razvoj suvremenog simbolizma i lirske poezije. On predstavlja jednu od svijetlih ličnosti na čelu povorke smionih duhova koji su zavladali europskom scenom u danima kada se gasila socijalna i moralna statika dugotrajnog feudalnog perioda.