^{Код нас има једна нелогична али по мени исправна ствар.Не треба трговати са својим мртвима.
Треба испитати и довести "ствар" на чистину,учити дјецу али са мртвима не треба трговати ни
у једној позицији у којој би смо се евентуално нашли.
То за писмо и ријечи је ствар телевизије и оног фамозног ИН.
У сваком случају жалосна је чињеница да главна документација о Јасеновцу стоји у Бања Луци и
у музеју холокауста у Израелу умјесто у Београду.Дракулићи такође у Б.Луци док за Јадовно и
остала стратишта немам појма гдје се документација налази изузев да се може пронаћи на
интернету али и не одакле су подаци преузети осим:"државна комисија година 1947" нпр. што
је више него срамотно да то нико не покреће или ја не знам да је неко то истраживао на нивоу
државе Србије.}

Наравно да не треба, како ти кажеш, трговати мртвима, али имамо обавезу према њима. Обавеза се не састоји само у паљењу свијећа и помену на некаквим свечаностима, већ и у томе да се зна именом и презименом ко је,гдје,од кога и због чега убијен. Најбољи примјер су Јевреји. Срби никад неће имати један Јад Вашем, нажалост. Лакше је гурати ствари под тепих и молит` Бога да се фрка не деси за твог живота, остави то другима да ријеше. Имам осјећај да се у прошлом систему  ћутало о нпр. усташким злочинима да се, ето, комшије Хрвати не увриједе кад чују то. Ми још немамо пописане жртве из Другог свј. рата, а о протеклом да и не причамо. Иначе, мислим да је сасвим свеједно гдје се налази документација о геноциду у Јасеновцу и осталим злочинима јер да се хоће нешто подузет`, мјесто архиве је потпуно неважно. Можда би требали ангажовати Јевреје да то одраде за нас!
Што се језика и писма тиче, и сам кажеш да требамо да учимо своју дјецу, дакле, ТВ нема пуно везе с тим. Родитељи имају..  

Kakva crna intelegetna bića? Znate onu:
Šta je ništa? Kada bosanac smisli, a crnogorac izvede!
Još se preziva pirke! Ovo je neki fotošop?

Национализам је апсолутно здрава ствар све док не пређе у
расизам што у Србији није случај колико ми се чини,

Ja bi tu umesto rasizma (što stvarno nije slučaj) stavio fašizam.

Bas me mrzi da citiram Dostojevskog .....  .. Em je bio veci pisac , em nije imao krizu identiteta ... em nije pisao u vreme titoisticke cenzure  ono sto se dopada vlastima  ..... a cak su ga i u Sibir prognali jer se suprostavio vladajucoj ideologiji .....   

Major T sasvim si nedosledan, licemeran i karikaturalan u svom bednom pokušaju nadobudnog propagandiste sisača fonda.

Nacija nema veze sa državom jer Jevreji 2000 godina nisu imali državu a zadržali su naciju.

Definicije koje biraš od mnogih mogućih po sistemu neki dokoni engleski srednješkolac napisao na wiki su glupe, polovične i nebulozne.

Kinezi  su 4000 godina u kontinuitetu jedna od najizuzetnijih nacija na svetu. Uspeli su i da se oslobode lažnih vrednosti koje su ih uništavale u 19. veku lenjosti, droge i oportunizma. Danas te lažne vrednosti razaraju zapadnu kulturu. Pročitaj Vrli novi svet možda nešto shvatiš.

Kažeš nisu ti po volji Kinezi zbog nedostatka bahatosti zvane lična sebična sloboda, a sa druge strane kažeš ni Amerikanci kod kojih je ista lična sebična sloboda maksimalna ti nisu po volji.

Pa reci šta je tebi po volji. Englezi, Francuzi, Nemci, Kenijci, Palestinci, Avganistanci,...? A onda objasni šta je to što tu nacviju izdiže ako nije nacionalizam iz kojeg proističe i homogenost i samopregor i dalekosežne odluke.

A onda se vrati kući, pogledaj kako nas je diktator Broz unesrećio ospiranjem mozga zajedno sa svojim pijavicama istovremeno podižući na najviši stepen vrednosti sebičnost, samoživost, anacionalnost i prezir pre4ma tradiciji.

E pa kad porasteš i razmisliš poklopi se ušesima i idi da učiš da misliš.

O nacionalizmu

Danilo Kiš

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se "izrazi", ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova "tajna" da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju.

Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe - nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše "iz naroda i za narod", koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA.

Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog. Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov.

Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, "nikog do boga", a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, "ponos porodice", porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije - bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze. "To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune" - slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija...

(1973)

Moze lock teme.