Moj put: Rio de Žaneiro :: Turizam ~ Putovanja ~ Avanture

Stizem na internacionalni aerodrom par minuta pre ponoci. Mirisi Beograda su napustile moje nozdrve par hiljada stopa nad Sao Paulom. Sad samo osecam zagusljivu sparinu i nekako se vise osecam u Juznoj Americi kad zamalo naletim na ogromnu Palmu i za par santimetara nizu devojku.

Ulazim u taksi i za desetak minuta prolazim Copacabana plazu na putu ka Ipanema plazi gde mi se nalazi hotel. Usput vidim sve sto sam ocekivao. Cim udarimo autoput, na desnoj strani se vidi fudbalski teren. Momci su svi 20ak godina stari igraju kao zmajevi a nose majce s kratkim rukavima, sorcevima i patikama. Na sledecim terenu su tinejdzeri, nemaju majce ali su sorcevi i patike prisutne. Nakon njih su bosonogi osnovci bez patika ali sa majcama. Zadnji su klinci od kojih su neki potpuno goli a neki samo u sorcevima, vidi se da su neki prohodali u zadnjih godinu, dve maximum. Lopta im je malena, mozda i rukometaska ili odbojkaska, ali po ocekivanju, njom barataju solidno.

Ulazim u hotel i smisao moje posete opet zauzimaju proslost i Srbija. Ovaj put to nije grad, vec covek. Dok cekam kljuceve, recepcionista gleda moj pasos i pita odakle sam. Odgovaram i uz naglo sirenje njegovih zenica pocinje drugo i poslednje poglavlje moje Brazilske epohe.

Kao decak sam bio zaludjen Draganom Stojkovicem zvanim, Piksi. Soba oblepljena posterima, izsecima iz Tempa i Politke, "Lee Cooper" dres sa brojem 10 koji sam vise puta fizicki branio od zavidljivih vrsnjaka i iz koga nisam izlazio mesecima u nizu. Plakao sam kad je promasio penal protiv Borca u Kupu, odnosno Svetskom Prvenstvu protiv Argentine. Mrzeo sam Zvezdu kada ga je prodala, a kad je dosao sudnji dan u Bariju mi je malo falilo da se ne "prodam Francuzima".

Sve ovo govorim zato sto je Piksijev "naslednik" i u niskom Radnickom i kasnije na Marakani, Dejan "Rambo" Petkovic za mene u mladosti bio strana pojava. Napustio sam Srbiju pre nego sto je on zaigrao za Zvezdu, nisam se vracao u zemlju dok je on harao tadasnjom Jugoslovenskom Ligom, a posle relativnih neuspeha u Evropi, covek je (za mene) nestao.

Naravno , tokom godina sam "otkrio" Ramba i pratio ga po raznim brazilskim klubovima.

Kad mi kljucevi od sobe konacno stizu, dobijam i objasnjenje od malo pre pomenutog coveka. Upravo tog dana kada sam ja sleteo u Rio, 37-godisnji Dejan Petkovic je potpisao novi ugovor sa slavnim Flamengom koji igra na najpoznatijem stadionu na svetu. Marakani. Opet kusam burek na vrhu jezika. Poucen iskustvom iz Sao Paula, ne zurim na spavanje. Ponocna setnja kraj obale proizvodu mir i spokoj koji reci ne mogu opisati. Talasi od desetak metara sibaju kopno ni manje ni vise od dvadeset metara od mog hotela. Osecam se kao na pustom ostrvu, nigde zive duse. Gde li sam sad?

Sledeceg dana, ja i moj cimer (da ga nazovem "Kreg") shvatamo da soba sa dimenzijama zatvorskih celija i krevetima obima suvise konzervativnih dimenzija za nase liberalno Americke stomacine, moramo da menjamo hotel. Kreg se seca (mora da je i njemu mozak negde odskitao) da njegov otac radi kao pilot za jednu veliku svetsku firmu i da ima besplatan smestaj u svakom Marriott hotelu na svetu.

Hvala Bogu, Kreg se ovoga pravovremeno setio na nasoj setnji duz Copacabana plazu kad smo prosli pored "J.W. Marriott"-a, tojest luksuzne divizije ovog poznatog lanca hotela. Posle poziva njegovom ocu i par sati setnje po plazi, imali smo novu sobu. Da. Bas kakvu zamisljate. Sa pogledom koji malom coveku poput mene, moze lako dati Napoleonski kompleks. Gde sam u Sao Paulu imao osecaj da sam u pogresnoj zemlji, u Riu sam poceo da se osecam u tudjoj kozi. Ovo je zivot nekog drugog coveka. Moj nije, sigurno.

Kao ljubitelj fudbalskih dreseva koje skupljam godinama, vec sam se par nedelja ranije naostrio na Flamengov "Petkovic #10". Bez obzira sto sam obisao sve sportske prodavnice, nisam nasao nikog ko je imao ono sto ja trazim. Svi imaju dres, ali (objasnjavaju oni meni) Petkovic se tek juce vratio u klub u kom nije igrao 8 godina, oficialni dres sa imenom ne postoji. Jedna prodavacica na slupanom Engleskom sugerise "juuu traj iii bej". Tenkju.

Kako je zivot drugaciji "s one strane sina". Ulazim u "J.W" pitam na recepciji po ko zna koji put isto pitanje i najzad dobijam odgovorajuci odgovor. Zvanicna prodavnica Flamenga je na 15 minuta hoda od hotela. Divna Dolores sa suncanim osmehom diktira moje ime, prezime i koji broj hocu sa tonom i ritmom Brigadirskog Generala. Ocekuju me za tri sata. Toliko im treba da se nadje dres sa adekvatnim imenom i brojem.

Krecam se ulicom i nesto se sirim. Mislim, hodam uspravno kao da sam progutao metlu, izprsio se i usisao stomak, ramena povucena kao na strazi. Cerim se svim prolaznicima. Mrstim se, smeskam, zvizduckam, pevusim kao slavuj. Ovo sve od coveka sa grbavom kicmom, dve leve noge i pevackim glasom jedne zardjale motorne testere.

Ulazim u prodavnicu, sve je Crveno-Crno. Sal, dres, zastava, igracka, svaka moguca stvar korisna ili ne, sa amblemima Flamenga. Odlazim kod prodavaca koji se uglavnom deru na televizor na kome se odigrava utakmica Flamenga. Prilazim i prestavljam se. U ovom trenutku osecam potrebu da citaocima koji su izpratili pricu do sada dam svoju rec da sve sto dolazi je istina, nista manje, nista vise.

Opet se nesto pominju "Servi" pravi se buka i galama u smeru magacina. Jedini momak u prodavnici koji ne nosi boje Flamenga iznosi Crveno-Crni dres, nezno ga vadi iz plasticne kese, kao sto majka drzi novorodjence. Presentuje dres kao Oskar ili Nobelovu nagradu, pokazuje na autenticni Nike grb, Petrobras sponzora i naravno belu desetku i ime kao da je u pitanju Sveti Kral, a ne krpa od 100% plastike.

Mala bizarna ceremonija se prekida urlikom jednog starijeg gospodina vec sigurno u penzionerskim godinama. Zapravo, kombinacijom urlika i zamahom ruke koji me okrece 180 stepeni u krug i pravo ka ekranu. Vice da gledam, stavlja mi ruke oko ramena i osecam ga kako polako cupka u mestu. Momak u "civilu" prevodi. Naravno, ja pricu vec znam. Govori mi da ne skrecem pogled i da je ovu situaciju Bog licno priredio. U pitanju je legendarni slobodan udarac kojim je Rambo obezbedio titulu Flamengu 2001 u zadnjem mecu sezone protiv "vecitog" rivala Vasco De Gama. U 89 minutu sa vodstvom od 2-1 Flamengu je trebao gol za pobedu i treci uzastopni sampionat. Rambo opusteno prilazi lopti, i sa nekih 25 metara cini isto ono sto je Sinisa Mihajlovic za navijace Crvene Zvezde, 10 godina ranije. Lopta pokrenuta surovim felsom elegantno eskivira zivi zid, leti par metara van okvira gola da bi u zadnjem trenutku promenila ili smer ili misljenje i zavrsila u rasljama bezpomocnog golmana. Erupcija na stadionu, ton dignut do daske a cela prodavnica skace, tapse i peva kao da nikad pre nisi videli snimak. Do sada su svi shvatili ko sam i zasto sam tamo i prilaze mi grle me, jedna mala devojcica trazi od njenog oca da je podigne i ljubi mi vrh nosa. Opet sam u svetu Salvatora Dalija, sve se topi, ispravlja i savija pred mojim ocima, nisam na ovom svetu.

Pitam "civila" sta preporucuje za provod. Objasnjavam mu da sam tu kao predstavnik generacije koja nije imala priliku da slobodno putuje po svetu decenijama i da sam od starih prijatelja zaduzen da se provedem za celu ekipu i kraj. Moj (od tog trenutka) vodic, Karlos mi objasnjava da je ta prodavnica u vlasnistvu njegove porodice i da je ovo prvi put da je neki stranac tu dosao sa bilo kakvim znanjem ili razumevanjem icega Brazilskog, a pogotovo fudbala. Kaze da sam mu pruzio veliku cast i da mora da mi se oduzi, radi ponosa i domacinskih obaveza jednog pravog Brazilca. Osecam se kao da mi Njegos na uvo sapuce samo je mali i zdepast, za kovrdzavom kosom i vecitim osmehom na licu.

Sledecih 36 sati su prohujali poput neke filmske montaze. S obzirom da smo mastovit narod, prepustam Vama da ovo vreme popunite. Pomenucu samo jahtu jednog poznatog profesionalnog kockara, na cijoj palubi par kilometara od Atlanticke obale, smo zajedno skandirali "acordar acima Afrika" (probudi se Afriko), gledajuci ka Istoku u sred tame noci i bure okeana.

Vreme u Riu se zavrsilo i vratio sam se u Sao Paulo. Dremljiv osecaj me je napustio nakon sletanja kada sam cuo da smo poleteli sa aerodroma u istom vreme (drugom pravcu) od nesrecong leta Air France koji se srusio iznad Atlantika. Eto zivotove lepote ali i ozbiljnosti. Cak i u najlepsim trenucima zivota, covek uvek mora biti spreman za najgore.

Jedino mi je zao sto nisam imao priliku da sednem na tribine Marakane i odgledam Rambovu prvu partiju sezone, koja je pocela sat pre mog leta. Ali nema veze, zadnje secanje Rio de Janeira: izlazim iz hotela (naravno u famoznom dresu) i vidim stotine identicnih boja i dreseva. Ali samo jedan ludak nosi dugacke rukave na 29 stepeni (tojest, po Rio standardu, prohladnom danu) i samo jedna "Banka" na ledjima stoji. Cujem viku "Pet, Pet" (Petkovicev nadimak u Brazilu) par malih decaka dotrcavaju meni, okrecem se prema njima, gledaju me u lice na sekund razocarani i onda sa sirokim osmesima pocnu da skandiraju dok taxi polazi "Petkovic, Petkovic". Eto tako, kao decak sam hteo da budem Piksi a kad sam odrastao... postao sam Rambo, pa makar i samo na trenutak.

Vratio sam se sa putovanja, ekstaza i uzbudjenje su zamenjene svakodnevnim obavezama i zelja da napisem ovu za mene vrlo intimnu i privatnu pricu je tokom vremena isparila. Da ne pominjem sto je Flamengo par dana nakon mog odlaska uveo novi dres i da je Dejan svoju Desetku dao Adrianu i obukao #43.

Ali eto dosao je Novembar. Pukla je Rumunska petarda. Opet smo se nasli u grupi sa Nemcima. I Rambo je ponovo doneo titulu Flamengu (od njegovog odlaska 2001 godine na Marakani je bila susa) i bio proglasen za treceg najboljeg igraca Brazilskog sampionata i cak "betoniran" pred Marakanom sa ostalim legendama Brazilskog fudbala i jedini Evropljanin osim svetskim fudbalskim dzinovima, Eusebiom i "Kajzer" Franz Beckenbauerom.

Nemam nameru vise pricu da razvlacim, ali eto...naivan sam. Mislim da Gospodin Antic mozda dodje do ovog text. Pa moram da pricu zavrsim sa negativnim pitanjem, uz pratnju pozitivne zelje.

Kako je to moguce da Srbija ima toliko prirodnih bogatstva a da ih se tako lako odrice? Kako to da jedan prosecan covek iz jedne male zemlje moze u ogromnom Brazilu u mozda najegzoticnijem gradu sveta da bude tretiran kao Kralj... samo zato sto je iz iste zemlje, kao covek koji je u toj doticnoj zemlji zaboravljen?

Iskreno verujem da ce Srbima Beli Sengen doneti puno lepih iskustva i secanja. Neka san za putovanjem ponovo postane srpska realnost i svakodnevna mogucnost. Neka mladje generacije vide sa svojim ocima strani svet i kakav je u odnosu na ono sto gledaju na malim ekranima, i donesu sopstvene odluke. Neka stariji ljudi odu ponovo u Pariz ili London gde su mozda zaljubili pred Mon Martrom ili merili minute naspram Big Bena. Neka sto vise Srba poseti Sao Paulo i Rio de Janeiro i osete sami ono sto sam ovde opisao, neka se uvere da ovo nije samo lepa prica. Neka shvate da narod (mozda) najlepse zemlje na svetu, gde se zivot zivi punim plucima i gde pored velikih nepravdi, tekoba, sukoba, korupcije, kriminala i nemastine ljudi zive zivot sa osmehom na licu, sa nadom u srcu i sa verom da buducnost donosi bolje, je narod od koga ima puno toga da se nauci o zivotu. Kao sto su oni ocigledno naucili od drveca.

Sedeci u kaficu na nizbrdici jedne od "planina" Sao Paula razmisljao sam kako sve ovo da Vam saopstim. Ovo je bio moj zadnji dan u Brazilu. Namerno nisam davao konkretna imena, termine, adrese, itd.

Ova zemlja treba da se otkrije. Za neka putovanja trebaju brosure, paketi, aranzmani. Za Brazil samo treba srce i dusa, eventualno nos.

Ali isto tako, trebamo ponovo otkriti sami sebi koliko je lepa nasa zemlja i koliko ugleda u svetu jos uvek uziva nas narod, i kako svaki dan neko negde bez da ju je ikad video, otkriva Srbiju. Imam osecaj da su mnogi od nas (sebe ukljucujem) te cinjenice zaboravili, ali znam da kad se ponovo setimo cemo i mi ponovo biti nasmejani bez razloga i da ce nas svet jos jednom proglasiti za "Balkanske Kareoke".

Izvor: B92