SUPERSTRUNE

     Mislim da je časopis 'Tajm' zauvek ukrasio leksikon fizike čestica time što je rastrubio da su superstrune 'teorija svega' - TOE. Jedna nedavno objavljena knjiga postavila je stvar, u svome naslovu, za nijansu bolje: Superstrune, teorija svega? (To treba da pročitate sa uzlaznom intonacijom na kraju.) Teorija struna obećava nam objedinjeni opis svih sila, pa čak i gravitacije, i svih čestica, kao i prostora i vremena, i još da sve to bude slobodno od proizvoljnih parametara i od onih beskonačnosti. Ukratko: obećava sve. Prema osnovnoj pretpostavci, umesto tačkastih čestica sada imamo kratke komade 'struna' (string). Ovu teoriju struna odlikuje to da ona pomera granice matematike (što je fizika ponekad, u prošlosti, uspevala da učini, ali vrlo retko), ali i prisiljava ljudsku maštu da se proširi na neke krajnje čudne zamisli. Nastanak teorije struna ima svoju sopstvenu istoriju i svoje junake; tu su Gabriela Veneciano (Gabrielle Veneziano), Džon Švarc (John Schwarz), Andre Nevo (André Neveu), Pjer Ramon (Pierre Ramond), Džef Harvi (Jeff Harvey), Žoel Šerk (Joel Sherk), Majkl Grin (Michael Green), Dejvid Gros (David Gross) i jedan nadareni tip, lak na obećanjima, po imenu Edvard Viten (Edward Witten). Četvorica ovih istaknutih teoretičara radila su zajedno u jednoj opskurnoj instituciji u Nju Džerziju i postala poznata kao 'Prinstonski gudački kvartet' (Princeton string quartet).
     Teorija struna jeste teorija o jednom vrlo udaljenom mestu, udaljenom maltene kao Atlantida ili čarobna zemlja Oz. Reč je o Plankovom području, za koje (kao ni za Oz) ne znamo da li je ikada postojalo; ali, ako jeste, moglo je postojati samo u najranijem treptaju Velikog praska. Ni na koji način ne možemo da zamislimo pribavljanje ma kakvih opitnih podataka iz te epohe. Što ne znači da ne treba istrajati u pokušajima. Pretpostavimo da neko nađe matematički doslednu (bez onih beskonačnosti) teoriju koja nekako uspeva da opiše Oz, a koja ujedno ima, kao svoju posledicu pri niskim, vrlo niskim energijama naš standardni model. Ako ta teorija bude ujedno i jedinstvena, u smislu da nema nijednog takmaca koji bi mogao postići isto - onda ćemo svi da se radujemo i da bacimo iz ruku naše olovke i zidarske mistrije. Jedinstvenost je, međutim, ono što teorije superstruna nemaju. U glavne pretpostavke ove teorije ugrađen je ogroman broj mogućih putanja koje sve vode ka svetu podataka.
     Da vidimo čime se još odlikuje teorija superstruna. (Nećemo pokušavati da je objasnimo.) Aha, da, pa pomenuo sam u osmom poglavlju, ova teorija zahteva postojanje deset dimenzija, od kojih su devet prostorne, a jedna vremenska.
     Dobro, svi znamo da prostor ima samo tri dimenzije. Ipak, malo smo se zagrevali za superstrunska razmišljanja tako što smo dočarali sebi onaj pljosnati svet u kome nema gore i dole. Pa, kad postoje tri, zašto ne bi bilo i devet dimenzija? "A gde su one?" pitaš ti, sasvim opravdano. Svijene su, ukovrdžane, smotane. Smotane? Da, vidite, ta teorija je krenula od gravitacije, a gravitacija se zasniva na geometriji, i zato možemo da zamislimo tih šest dodatnih dimenzija kao nešto što se namotalo u jednu veoma malu loptu. Veličina te loptice tipična je za Plankov režim, 10-33 centimetara, a to je ujedno približna veličina strune koju u ovoj teoriji imamo namesto tačkaste čestice. Čestice koje poznajemo izranjaju kao treperenja tih malenih struna. Zategnuta struna ima beskonačan broj mogućih načina vibriranja. Na tome se zasniva violina - a i leut, ako pamtite instrument koji smo sreli kad i Galilejevog ćaleta. Treperenja pravih struna, violinskih, opisuju se u terminima jedne osnovne note i izvesnog broja harmonija, to jest frekventnih načina. E, pa, matematika mikrostruna je slična tome. Čestice našeg sveta dobijaju se iz modaliteta za najniže frekvencije.
     Ja jednostavno ne mogu i ne umem da opišem šta je to što uzbuđuje predvodnike ove teorije. Ed Viten je održao jedno fantastično, neodoljivo predavanje o tome u Fermilabu pre izvesnog broja godina. Prvi put u mome iskustvu, pauza posle predavanja potrajala je punih deset sekundi (to je dugo ćutanje!), pa je tek onda usledio pljesak. Pojurio sam ka mojoj laboratoriji da objasnim kolegama u toj smeni šta sam iz tog predavanja doznao, ali pre nego što sam stigao do laboratorije, rasplinulo mi se u glavi gotovo sve. Vešt predavač te navede na utisak da si shvatio.
     Pošto se ta teorija zaglibila u matematiku koja je postajala sve teža i teža, i pošto se suočila sa sve mnogobrojnijim mogućim pravcima daljeg nastupanja, usporen je napredak u njoj, a stišano je i uzbuđenje. Sad smirenije prilazimo teoriji struna. Zapravo, sad možemo samo da čekamo. Neki veoma sposobni teoretičari i dalje se zanimaju za nju, ali meni se čini da će još dugo vreme proteći pre nego što TOE dođe do standardnog modela.

RAVNOST I TAMNA MATERIJA

     Dok čeka da bude spasena, teorija Velikog praska ima svoje oblasti zbunjivanja. Dozvolite da se opredelim ovde za jedan problem koji je zaista 'bacao u rebus' nas fizičare, iako nas je i vodio ka nekim izazovnim razmišljanjima o samom početku Vaseljene. Poznat je kao problem ravnosti (flatness problem), a zahvata nešto veoma ljudsko - zahvata naše morbidno zanimanje za pitanje da li će Vaseljena nastaviti da se širi večno ili će usporiti širenje, prestati da se širi, a onda početi i da se sažima. To zavisi od količine mase, i to gravitacione mase, koja u Vaseljeni postoji. Ako je ima dovoljno, širenje će biti zaustavljeno i preokrenuto i jednog dana nastupiće Veliko sažimanje. Ovaj model poznat je kao 'zatvorena Vaseljena'. Ako mase nema dovoljno za tako nešto, kosmos će nastaviti da se širi za večita vremena, postajući sve hladniji; to je 'otvorena Vaseljena'. Tačno između ta dva režima leži 'Veseljena sa kritičnom masom', ona koja ima masu taman dovoljnu da se širenje sasvim zaustavi, ali ipak ne dovoljnu da sažimanje počne. E, za takvu Vaseljenu se kaže da je ravna.
     Vreme je za jednu analogiju. Pretpostavite da ispalimo raketu uvis sa površine Zemlje. Ako ona stekne nedovoljnu brzinu, pašće nazad na Zemlju. (Zatvorena Vaseljena.) Ako joj damo mnogo veću brzinu, ona će pobeći Zemljinoj gravitaciji i odjezditi u dubine kosmosa. (Otvorena Vaseljena.) Između bi bila neka kritična brzina koja je tačno takva da bi samo malčice sporiji let doveo do padanja nazad, a samo malčice brži do bekstva u daljine. Ravnost nastaje kad je brzina baš sasvim tačno ta. Raketa beži sve dalje od Zemlje, ali se kreće sve sporije. U slučaju da to stvarno pokušavamo sa ove naše planete, kritična brzina iznosi 11,3 kilometara u sekundi. Sad, imajući na umu ovu analogiju, vi treba da zamislite raketu čija je brzina već određena i ne možemo je menjati (to je Veliki prasak) i da se zapitate koliko teška planeta treba da bude (koliko treba da iznosi ukupna gustina mase u Vaseljeni) da bi se raketa vratila, a koliko da bi uspela da se otrgne.
     Čovek može prebrojavanjem zvezda da proceni gravitacionu masu Vaseljene. Ljudi su to radili i dobili su rezultate: ako se računa samo masa zvezda, ona nije ni približno dovoljna da zaustavi dalje širenje; u tom slučaju, prisiljeni smo da kažemo da je naša Vaseljena širom otvorena. Međutim, ima vrlo jakih dokaza da postoji i da je široko rasprostranjena materija koja ne zrači ništa, koja je, dakle, 'tamna'. Čini se da tamna materija prožima ceo kosmos. Kad saberemo materiju koju vidimo i procenjenu količinu tamne materije, dobijemo količinu koja je bliska kritičnoj. Ovo 'bliska' znači: ne manje od 10 posto potrebne količine, ali i ne više od dvostrukog iznosa potrebne količine. Zato ostaje otvoreno pitanje da li će Vaseljena nastaviti da se širi ili će jednog dana početi da se skuplja.
     Ima mnogo spekulativnih kandidata za tamnu materiju. Većinom su to, dabome, čestice, a nazivi su im kitnjasti - aksioni, fotinoi; nadenuli su ih teoretičari koji uživaju u tome da ih izmišljaju. Jedna od najčudesnijih mogućnosti bila bi da je tamna masa sazdana od naših neutrina već postojećih u standardnom modelu; mogla bi to biti samo jedna vrsta, a moglo bi biti u tu rabotu upetljano i više od jedne. Trebalo bi da postoji ogromna gustina tih neuhvatljivih mališana preostalih još iz doba Velikog praska. Oni bi bili idealni kandidati... ako imaju neku određenu masu mirovanja. Već znamo da je elektronov neutrino odveć lak, pa prema tome ostaju još dva kandidata; između ta dva, verovatniji kandidat, naš favorit, jeste tau neutrino. Favorit je iz dva razloga: (1) on postoji i (2) o njegovoj masi ne znamo gotovo ništa.
     Ne tako davno izvedosmo mi u Fermilabu jedan domišljat i istančan opit sa naumom da otkrijemo da li tau neutrino ima neku konačnu masu koja bi mogla poslužiti da se Vaseljena zatvori. (Tako su potrebe kosmologa nagnale laboratoriju da se upusti u jedan opit, što pokazuje da postoji jedinstvo fizike čestica i kosmologije.)
     Dočarajte sebi postdiplomca koji sedi u sumornoj zimskoj noći zato što je takvu smenu dobio, sam u kolibici punoj elektronike, sred prerije Ilinoja. Silovit hladan vetar navaljuje na kolibicu. Već osam meseci traje prikupljanje podataka. Postdiplomac proverava kako opit napreduje; deo rutine je i provera podataka o dejstvu neutrinove mase. (Koju ne možeš izmeriti neposredno, ali možeš meriti dejstvo koje bi ta masa, ako postoji, imala na neke reakcije.) Momak pušta celu količinu podataka kroz proces izračunavanja.
     "Šta je ovo?" Najednom je potpuno pribran, napete pažnje. Ne veruje onome što na ekranu vidi. "Bože! Bože!" Proverava rad kompjutera. Sve je ispravno. Dakle, nađena je - masa! Dovoljno mase da se Vaseljena zatvori. Ovaj postdiplomac, star dvadeset dve godine, obuzet je sad onim neverovatnim saznanjem od koga zastaje dah: on, jedini on na celoj planeti sa pet i po milijardi sapiensa, zna budućnost Vaseljene. Kako vam se čini taj eureka-trenutak!
     Lepa je bila, za zamišljanje, ta priča. Sve o postdiplomcu i njegovom radu je istinito, osim što još nikada nije otkrivena ta masa. Možda nismo vršili opite kako treba, a možda i jesmo, a mase nema; ili ćemo jednog dana ipak uspeti... Kolega (ili koleginice) čitaoče, molim, pročitaj ovu priču svome nesigurnom potomku, i to con brio! Reci njemu/njoj dve stvari: (1) opiti se često završavaju bezuspešno; (2) ne završavaju se uvek bezuspešno.

ČARLTON, GOLDA I GUT

     Iako još ne znamo kako to u Vaseljeni ima dovoljno mase za zaustavljanje širenja, prilično čvrsto smo uvereni da je ima dovoljno: kritična masa postoji. Sad ćete videti zašto. Priroda je za ovu svoju Vaseljenu mogla da odabere bilo koju masu (recimo, 106 kritičnih masa, ili 10-16 kritičnih masa), ali Ona se, izgleda, opredelila za nešto otprilike ravno. I ne samo to; istina je mnogo gora. Izgleda da je bilo potrebno, i da se dogodilo, pravo čudo, da bi Vaseljena izmakla i jednoj i drugoj katastrofalnoj sudbini - bezglavom i bezmernom širenju i naglom sažimanju u jednu gustu grudvu. Izbegla je, i već 15 milijardi godina izbegava. Pokazalo se da je ravnost Vaseljene u trenutku kad je njena starost iznosila tačno jednu celu sekundu bila tako reći savršena. Da se dogodila samo mala, malecka devijacija na jednu ili na drugu stranu, bilo bi sve sručeno nazad i sažeto pre rođenja čak i prvog atomskog jezgra, ili bi širenje Vaseljene bilo tako vrtoglavo da bi ona sada bila skroz ledena i mrtva. Opet čudo! Iako naučnici mogu zamišljati Boga kao Mudroga, kao nemačkog der Alte, kao tipa koji liči na Čarltona Hestona sa dugačkom, talasastom, lažnom bradom i čudnim laserskim sjajem iz očiju, ili mogu (kao ja) zamišljati da je Boginja i da liči na Margaret Mid (Margaret Mead), ili na Goldu Meir (Golda Meir), ili na Margaret Tačer (Margaret Thatcher), u našem ugovoru jasno piše da zakone prirode ne smemo dopunjavati nikakvim amandmanima kad se nama prohte, nego da oni jesu ono što jesu. Znači, ovo čudo ravnosti previše je čudno, i zato tragamo za nekim uzrocima koji bi prirodno doveli do njega. Zato se moj postdiplomac smrzavao tamo gore pokušavajući da ustanovi da li neutrini jesu ili nisu tamna materija, da li će biti širenje bez kraja ili Veliko sažimanje. On je želeo da zna. Želimo to i mi.
     Problem ravnosti, problem jednoobraznog zračenja na temperaturi od 3 stepena, i još neke probleme modela zvanog Veliki prasak rešio je, bar teorijski, 1980. godine Alen Gut (Allan Guth). On je teoretičar elementarnih čestica na MIT-u. Njegovo poboljšanje dobilo je naziv 'inflacioni model Velikog praska'.

INFLACIJA I SKALARNA ČESTICA

     U ovoj sažetoj istoriji poslednjih 15 milijardi godina zaboravio sam da pomenem da je razvoj Vaseljene gotovo u celosti sadržan u Ajnštajnovim jednačinama opšte relativnosti. Jer, čim se Vaseljena ohladi ispod temperature od 1032 Kelvina, klasična (nekvantna) relativnost preovlađuje, pa su događaji koji onda nastupe, zapravo, posledice Ajnštajnove teorije. Nažalost, ovu veliku moć teorije relativnosti nije otkrio sam majstor, otkrili su je tek njegovi sledbenici. Pre 1916, pre Habla i Hedvine Knabl, Vaseljena je sagledavana kao predmet daleko smireniji, statičniji, a Ajnštajn je učinio jednu grešku (kasnije je priznao da mu je to bila 'najveća pogreška') i dodao svojoj jednačini jedan član da bi sprečio širenje koje je jednačinom bilo predviđeno. Pošto ovo nije knjiga o kosmologiji (a ima odličnih knjiga o kosmologiji i nije ih teško nabaviti), nećemo moći da posvetimo tim zamislima onoliko prostora koliko one zaslužuju, utoliko pre što su mnoge od njih iznad onog nivoa za koji sam plaćen.
     Pomenuti naučnik Gut otkrio je jedan proces, dopušten Ajnštajnovim jednačinama, koji stvara eksplozivnu silu, tako ogromnu da nastaje nezadrživo širenje: Vaseljena se naduva od nečeg što je mnogo manje od jednog protona (10-15 metara) do veličine loptice za golf u jednom vremenskom razmaku koji iznosi oko 10-33 sekunde. Ovo se zove 'inflaciona faza', to jest faza naduvavanja. A događa se posredstvom jednog novog polja, jednog neusmerenog (skalarnog, dakle) polja, koje izgleda, ponaša se i miriše kao... Higsovo!
     Jeste Higsovo! Astrofizičari su otkrili tu Higsovu stvar u sasvim novom kontekstu. Kakva je uloga Higsovog polja u promociji tog bizarnog novog događaja koji se zbio pre širenja Vaseljene, a koji je nazvan inflacija?
     Napomenuli smo da je Higsovo polje blisko povezano sa konceptom mase. Ono što navodi na ludo naglu inflaciju jeste pretpostavka da je predinflaciona Vaseljena bila prožeta Higsovim poljem čiji je energetski sadržaj bio toliko veliki da je nužno doveo do tako brzog širenja. Znači, rečenica 'U početku Higsovo polje beše' možda nije mnogo daleko od istine. Higsovo polje, koje je svuda jednako u celoj Vaseljeni, menja se sa proticanjem vremena - u skladu sa zakonima fizike. Ti zakoni (kad se dodaju Ajnštajnovim jednačinama) proizvode inflacionu fazu, koja je zapremala celokupno, veoma dugo razdoblje između 10-35 i 10-33 sekunde posle Postanja. Teorijski kosmolozi opisuju to početno stanje kao 'lažni vakuum' zbog energetske sadržine Higsovog polja. Konačni prelaz ka pravom vakuumu oslobađa ovu energiju i stvara čestice i zračenja, sve pri ogromnim temperaturama Početka. Tek posle toga počinje Veliki prasak, koji je, zapravo, jedna faza srazmerno smirenog širenja i hlađenja, nama bolje poznata. Vaseljena je potvrđena već u starosti od 10-33 sekunde. "Danas sam Vaseljena", možete svečano izgovoriti tada.
     Pošto je svu svoju energiju uložilo u stvaranje čestica, Higsovo polje se privremeno penzioniše, ali se ipak pojavljuje još nekoliko puta u kasnijim vremenima, različito prerušeno, da bi matematika ostala usaglašena, da bi one beskonačnosti bile potrte i da bi se nadgledala sve veća zamršenost Vaseljene u kojoj su se izdvajale jedna od druge sve nove i nove čestice i sile. Eto kako veličanstveno, u svom punom sjaju, radi Božija čestica.
     Samo da znate, nisam ja ništa od ovoga izmislio. Začetnik ove teorije, Alen Gut, bio je mladi fizičar koji je pokušavao da reši nešto što je izgledalo kao sasvim drugi problem: naime, standardni model Velikog praska predviđa i postojanje magnetnih monopola - slučajeva gde postoji samo jedan magnetni pol. To bi značilo da između severa i juga postoji odnos kao između materije i antimaterije. Traganje za česticom koja bi bila monopol bilo je omiljena igra lovaca na čestice i na svakoj novoj mašini pokušavano je i to. Do danas nije ulovljena nijedna. Gut se amaterski bavio i kosmologijom i palo mu je na pamet da bi inflacija bila zgodan način da se kosmologija Velikog praska promeni tako da monopoli budu odstranjeni; uradio je to, i otkrio da daljim poboljšavanjem svoje inflacijske zamisli može otkloniti i sve druge nedostatke kosmologije Velikog praska. Gut je kasnije primetio da ga je u postizanju ovog otkrića izvanredno poslužila sreća zato što su svi sastojci bili poznati već odranije. To treba nešto da nam kaže o vrednosti naivnosti u stvaralačkom činu. Volfgang Pauli se jednom prilikom požalio da je izgubio stvaralačku sposobnost, i to je objasnio ovako: "Ach, suviše znam."
     Da bismo upotpunili ovu završnu odu vrlinama Higsa, moramo ukratko da objasnimo kako ovo naglo širenje rešava krizu izotropije i krizu ravnosti. Inflacija se odigrala brzinom koja je nepojamno veća od brzine svetlosti (teorija relativnosti, vidite, ne postavlja nikakvu gornju granicu brzini širenja prostora), a upravo ta ogromna nadsvetlosna brzina nam je potrebna. U samom početku, razna područja Vaseljene bila su u veoma bliskom međusobnom dodiru. Inflacija ih je ogromno proširila, ali i razdvojila, tako da su onemogućene uzročno-posledične veze između njih. Tek posle inflacije nastalo je ono dalje širenje, sporo u odnosu na brzinu svetlosti, zbog koga mi sada neprestano otkrivamo sve nove i nove oblasti kosmosa iz kojih svetlost, najzad, uspeva da stigne do nas. "Ah", govori jedan kosmički glas, "srećemo se opet." Sada nije šokantno da uvidimo da su te druge oblasti iste kao naša. Izotropija!
     A ravnost? Inflaciona Vaseljena daje jasnu izjavu o tome: "Nalazim se tačno na kritičnoj masi. Širenje će se nastaviti zauvek, ali zauvek sve sporije i sporije i nikada se neće preokrenuti u sažimanje." Ravnost: u Ajnštajnovoj teoriji relativnosti sve je geometrija. Prisustvo mase dovodi do zakrivljenja prostora; što više ima mase, veće je zakrivljenje. Ravna Vaseljena jeste ono neizvesno stanje tačno između dva suprotna tipa zakrivljenja. Ako je mase malo, zakrivljenje će biti otvoreno prema spolja, kao površina sedla. Ovo pokazuje težnju ka otvorenoj Vaseljeni. Ravnost znači Vaseljenu sa kritičnom masom, 'između' zakrivljenja prema spolja i zakrivljenja prema unutra. Inflacija deluje tako da se jedno majušno područje zakrivljenog prostora rastegne tako ogromno mnogo da postane, zapravo, ravno, vrlo ravno. Predviđanje tačnog iznosa te ravnosti - dakle, predviđanje jedne Vaseljene koja balansira tačno između širenja i skupljanja - može se proveriti tako što ćemo prepoznati tamnu masu, a onda nastaviti posao na procenjivanju gustine mase u Vaseljeni. Ovo će biti urađeno, uveravaju nas astronomi.
     Inflacioni model postigao je i druge uspehe, pa zbog toga i jeste široko prihvaćen. Na primer, jedna od 'malih' smetnji u Velikom prasku jeste to što njegova kosmologija ne objašnjava 'zgrudvanost' Vaseljene - postojanje galaksija, zvezda i drugog. Kvalitativno, čini se da je takvo zbijanje mase u grudve sasvim u redu. Nasumične fluktuacije se dešavaju, pa se u glatkoj plazmi dogodi da se neka mala količina materije zbije u grudvicu, koja onda, svojom majušnom gravitacionom silom, privuče još malo materije i kad tako poraste privuče još malo više i jače... Tako se proces nastavlja, i jednog dana eto i galaksije. Ali pojedinosti pokazuju da je ovaj proces suviše spor ako bi zaista nastajao samo zbog nasumičnih fluktuacija. Prema tome, mora biti da je seme formiranja galaksija posađeno još u vreme inflacione faze.
     Teoretičari koji su razmišljali o tom semenu zamišljaju ga kao malenu (manje od 0,1%) varijaciju u gustini početne raspodele materije. Odakle dođoše te semenke? Gutova inflacija daje veoma privlačno objašnjenje za ovo. Moramo se vratiti u kvantnu fazu istorije Vaseljene, onu fazu u kojoj avetinjske kvantnomehaničke fluktuacije tokom inflacije mogu dovesti do raznih nepravilnosti. Inflacija uvećava ove mikroskopske fluktuacije do razmera koje su saobrazne galaksijama. Nedavna osmatranja (objavljena u aprilu 1992. godine) satelita COBE pokazuju da u temperaturi mikrotalasnog pozadinskog zračenja, kad se gleda u raznim pravcima, postoje razlike veoma malene, ali tačno u skladu, rekao bih divno usaglašene, sa inflacijskim scenarijem.
     Ono što je COBE video odražava uslove koji su vladali kad je Vaseljena bila mlada - tek 300.000 godina stara - i kad se na njoj video otisnut pečat inflacijom izazvanih raspodela zbog kojih je na nekim mestima pozadinsko zračenje bilo vrelije (tamo gde je Vaseljena bila manje gusta), a na nekim mestima hladnije (tamo gde je Vaseljena bila gušća). Primećene razlike u temperaturi jesu, dakle, opitni dokazi da je postojalo seme potrebno za nastanak galaksija. Nije nikakvo čudo, dakle, što su vesti o COBE-ovim otkrićima iskočile na naslovne stranice novina širom sveta. To su temperaturne razlike od samo nekoliko milionitih delova stepena; bila je potrebna izuzetna obazrivost u vršenju opita. Ali kako ogromno se isplatilo! U jednoj homogenizovanoj kaši uspeli smo da otkrijemo dokaze o zgrudvavanju koje je bilo preteča nastanka galaksija, sunaca, planeta i nas samih. "Bilo je to kao da smo gledali u lice Boga", rekao je oduševljeni astronom Džordž Smut (George Smoot).
     Hajnc Pejdžels je naglasio filozofsku poentu - da je inflaciona faza bila konačna 'mašina Kule vavilonske' jer nas je u suštini odsekla od svega onoga što se dešavalo ranije. Inflacija je, naime, razvukla, ali i 'razvodnila' sve strukture koje su ranije postojale. I tako, iako imamo glavninu priče o nastanku, od 10-33 sekundi do 1017 sekundi (to je sad), postoje još i neki dosadni klinci koji govore: "Dobro, ali Vaseljena postoji; kako je nastala?"
     Godine 1987. imali smo konferenciju u tom fazonu - "Lice Boga" i takve stvari - u Fermilabu; naime, jedna grupa astro/kosmo teoretičara okupila se da povede raspravu o tome kako je kosmos nastao. Zvanični naziv konferencije glasio je 'Kvantna kosmologija', a razlog sazivanja: da najstručniji ljudi zajedno pate zbog ogromnosti neznanja. Ne postoji nikakva zadovoljavajuća kvantna teorija gravitacije, a dok se ona ne pronađe, neće biti mogućno ni da se ovlada fizičkom situacijom Vaseljene pri njenom nastanku.
     Spisak učesnika bio je pravi imenik Ko je ko za ovu egzotičnu oblast: Stiven Hoking (Stephen Hawking), Marej Gel-Man, Jakov Zeldovič (Yakov Zeldovich), Andrej Linde, Džim Hartl (Jim Hartle), Majk Tarner (Mike Turner), Roki Kolb (Rocky Kolb), Dejvid Šram (David Schramm) i drugi. Rasprave su bile apstraktne, matematičke i vrlo žustre. Glavninu toga nisam uspevao da pratim. Najviše mi je prijao Hokingov zaključni govor o poreklu Vaseljene, koji je održan u nedelju ujutro, u isto vreme kad i 16.427 propovedi o približno istoj temi u 16.427 crkvenih zgrada širom SAD. Osim. Osim što je Hoking govorio kroz mašinu za sintetizovanje glasa, a to mu je davalo posebnu, dodatnu autentičnost. Kao i obično, imao je šta da kaže, mnogo stvari zanimljivih i složenih, ali najdublju misao izrazio je sasvim jednostavno. "Vaseljena jeste ono što jeste zbog toga što je bila ono što je bila", naglasio je on svečano.
     Hoking je tvrdio da pred kosmologijom, ako se želi da se primeni kvantna teorija na nju, stoji zadatak da tačno odredi početne uslove koji su postojali baš u samom prvom trenu Postanja. Hokingova premisa je da odmah posle tog trena upravljanje događajima moraju preuzeti pravi zakoni prirode - mi se nadamo da će ih formulisati neki genije koji je sada u trećem osnovne - i da će oni odrediti celokupan dalji razvoj Vaseljene. Nova velika teorija mora povezati opis početnih uslova Vaseljene sa savršenim razumevanjem zakona prirode, te tako objasniti sva kosmološka opažanja. Ona takođe mora da ima, kao svoju posledicu, standardni model koji postoji sada, u devedesetim godinama. Ako pre tog proboja sačinimo, pomoću podataka iz superkolajdera, novi standardni model, koji bi mnogo sažetije objasnio sve podatke prikupljene od Pize do danas, utoliko bolje. Naš sarkastični Pauli jednom je nacrtao prazan pravougaonik i saopštio da je to njegovom rukom još jednom naslikano najbolje delo velikog slikara Ticijana - samo su izostavljene pojedinosti. Moramo priznati, našoj umetničkoj slici Rođenje i razvoj Vaseljene nedostaje još pokoji zamah četkicama i bojama. Ali ram imamo. Divan je.

PRE POČETKA VREMENA

     Hajde da se vratimo još jednom onoj prenatalnoj Vaseljeni. Živimo u jednoj Vaseljeni o kojoj znamo, bogami, poprilično. Kao paleontolog koji rekonstruiše celog mastodonta na osnovu samo jedne nađene, čak ne cele, cevanične kosti, ili kao arheolog koji dočara sliku nekog drevnog grada na osnovu samo nekoliko pronađenih kamenova, tako i mi zaključujemo mnogo štošta na osnovu zakona fizike koji izranjaju iz naših laboratorija širom sveta. Uvereni smo (iako to ne možemo dokazati) da je postojao samo jedan jedini redosled događaja; da o njima možemo da razmišljamo unatraške, ka sve ranijim i ranijim događajima; da se pri tome možemo oslanjati na zakone prirode; i da takvim misaonim zalaženjem sve dublje i dublje u prošlost (dakle, prateći redosled događaja unazad) možemo od ove Vaseljene koju opažamo stići sve do samog početka njenog, pa čak i do 'onog pre'. Mora biti da su zakoni prirode postojali i pre nego što je počelo čak i samo vreme; jer, da nisu, ne bi se ništa ni moglo početi da događa. To, evo, kažemo, i u to verujemo, da, ali možemo li to da dokažemo? Ne možemo. A šta znače reči "pre nego što je vreme počelo"? Samo da znate, sad smo izišli iz fizike. Sad se bavimo filozofijom.
     Koncept vremena vezan je za pojavu događaja. Desi se nešto; to je događaj. On obeležava jednu tačku u vremenu. Budu dva događaja; ono između te dve tačke u vremenu jeste jedan vremenski razmak, dakle - jedno razdoblje. I kao što dva događaja određuju razmak, tako i neki pravilan, ravnomeran niz događaja odredi 'časovnik'. Otkucaji srca, zamasi klatna, izlasci i zalasci Sunca - sve su to časovnici. E, sad zamislite situaciju u kojoj se ne dešava ništa. Ništa ne kucka, niko ne donosi ništa za jelo, nema događanja. Čak i sam koncept vremena u takvom jalovom svetu nema smisla. Eto, takvo je moglo biti stanje Vaseljene 'pre početka'. Naš Veliki događaj - naime, Veliki prasak - možda je stvorio, između ostalog, i samo vreme.
     Hoću ovo da kažem: ako ne možemo da odredimo bar jedan časovnik, onda ne možemo da damo nikakav smisao ni vremenu. Razmotrite kvantnu zamisao o raspadu neke čestice - na primer, našeg starog prijatelja piona (pi-mezona). Sve dok se on ne raspadne, nema nikakvog načina da se meri proticanje vremena u Vaseljeni tog piona. Ništa se u njemu ne menja. Njegova struktura, ako mi razumemo išta, ostaje istovetna sama sebi i ostaje nepromenjena sve dok se tom pionu ne dogodi njegova sopstvena, pionska verzija Velikog praska. Uporedite to sa našim ljudskim iskustvom, raspadanjem jednog homo sapiensa. Verujte mi, ima puno znakova da je raspadanje u toku ili da neposredno predstoji! U kvantnom svetu, međutim, besmisleno je čak i pitati "Kad će se ovaj pion raspasti?" ili "Kad se dogodio Veliki prasak?" Možemo, međutim, postaviti pitanje (ono ima smisla): "Pre koliko vremena se dogodio Veliki prasak?"
     Možemo pokušati da zamislimo Vaseljenu pre Velikog praska: u njoj ne postoji vreme, ona nema ni jednu jedinu crtu niti odliku, ali, na neki nezamislivi način, ona je sva predata zakonima fizike u vlast. To su zakoni koji ovoj Vaseljeni, kao pi-mezonu koji je osuđen na raspadanje, dosuđuju jednu određenu, ne nultu, verovatnoću da će eksplodirati, preobraziti se, proći kroz promenu svoga stanja. Sad možemo malo i da poboljšamo onu analogiju kojom smo počeli knjigu. Bili smo uporedili Vaseljenu, onu na samom početku, pre Postanja, sa jednom ogromnom stenom koja se klati na samom rubu ludo duboke provalije. Hajde sada da zamislimo da stena nije na rubu, nego u nekom udubljenju, žlebu planine, na nekom rastojanju od ruba. Po klasičnoj fizici, morala bi tu i da ostane jer je to postojana ravnoteža. Ali kvantna fizika dopušta tunel efekat - jedan od onih 'uvrnutih', čudnih efekata o kojima smo govorili u petom poglavlju - pa, prema tome, može da se dogodi (i to će biti prvi događaj u istoriji Vaseljene) da se stena pojavi izvan žleba. A tamo, uuups! Nema nikakvog oslonca, nego pada, i pada, i tako oslobađa svoju potencijalnu energiju i stvara ovu Vaseljenu koja je nama poznata. U nekim, veoma spekulativnim modelima, naše drago, drago Higsovo polje igra ulogu te planine.
     Prijatno je zamisliti kako, kad odmotamo 'film' unazad do samog Postanja, nestanu i prostor i vreme. Dešava se ovo: vreme se svodi ka nuli, a i prostor se svodi ka nuli, a dok se to zbiva, jednačine pomoću kojih objašnjavamo Vaseljenu raspadaju se jedna po jedna i postaju besmislene. I tad ispadnemo iz nauke. Možda je baš dobro što tada i prostor i vreme prestaju da imaju ma kakav smisao; jer, ostaje nam nada da bi se taj proces mogao završiti tiho i mirno. Šta preostaje? Ono što preostaje, to moraju biti zakoni fizike.
     Kad se bavimo svim tim elegantnim teorijama o prostoru, vremenu i o Postanju kosmosa, jedna očigledna osujećenost počne da nam smeta. Za razliku od gotovo svih drugih stvari kojima se nauka bavila - barem od 1500. godine - ovde, reklo bi se, nema nikakve mogućnosti da izvedemo opit, bar ne u sledećih nekoliko dana. Čak i u Aristotelovo vreme, mogao si (ne bez rizika) da otvoriš konju usta i da mu pokušaš prebrojati zube da bi učestvovao u raspravi na temu: koliko zuba ima konj? A sad naše kolege učestvuju u raspravama o jednoj temi za koju ne postoje nikakvi podaci osim jednog, samo jednog, a taj je... činjenica da Vaseljena postoji. Ovo nas vraća na neozbiljni podnaslov naše knjige: Vaseljena je odgovor, ali đavo da me nosi ako ja znam šta je pitanje.

POVRATAK GRKA

     Bilo je blizu pet sati ujutro. Zadremao sam nad poslednjim stranicama devetog poglavlja. Rok za predaju rukopisa izdavaču prošao je odavno, a ja ostao bez nadahnuća. Najednom čujem neku gužvu ispred naše stare seoske kuće u Bataviji. Konji u štali se ustumarali, ritaju se. Iziđem, a kad tamo, iz ambara pojavljuje se tip odeven u togu, sa dve potpuno nove sandale na nogama.

     LEDERMEN: Demokrite! Šta ćeš ti ovde?
     DEMOKRIT: Ti ono nazivaš konji? Trebalo je da vidiš one egipatske konje za vuču dvokolica, one koje sam odgajao u Abderi. Visoki od sedamnaest pedalja pa naviše. Oni su naprosto leteli!
     LEDERMEN: Dobro. Nego, kako si?
     DEMOKRIT: Imaš li jedan sat? Pozvan sam u kontrolnu salu akceleratora Vejkfild koji se upravo uključuje u rad. To je u Teheranu, 12. januara 2020. godine.
     LEDERMEN: Jao! Mogu i ja?
     DEMOKRIT: Možeš ako budeš dobar. Evo, uhvati me za ruku i kaži Plankova masa. (Plankova masa.)
     LEDERMEN: Plankova masa.
     DEMOKRIT: Glasnije!
     LEDERMEN: Plankova masa.

     Najednom smo se obreli u jednoj iznenađujuće maloj sali koja uopšte nije ličila na ono što sam očekivao, na komandni most kosmičke krstarice Enterprajz. Doduše, bilo je tu nekoliko ekrana u boji, sa vrlo oštrom slikom (to im je televizija sa visokom definicijom). Ali nije bilo onih redova osciloskopa i instrumenata sa kazaljkama. U jednom uglu stajala je grupa mladih žena i muškaraca koji su nešto živahno raspravljali. Pokraj mene stajao je tehničar koji je pritiskao dugmad na kutijici ne većoj od njegovog dlana i pazio na jedan ekran. Drugi tehničar je govorio persijski u mikrofon.

     LEDERMEN: Zašto Teheran?
     DEMOKRIT: A, pa, vidi, nekoliko godina posle uspostavljanja svetskog mira, Ujedinjene nacije odlučile su da smeste akcelerator Novog sveta na jednu od velikih drevnih svetskih raskrsnica. Ovdašnja vlada jedna je od najpostojanijih, a dokazala je i da ima dobru geološku podlogu za ovo, kao i izvore jeftine energije i vode u blizini, odnosno kvalifikovanu radnu snaga, a i prave najbolji ćevap južno od Abdere.
     LEDERMEN: Šta se dešava?
     DEMOKRIT: Mašina sudara protone od 500 TeV sa antiprotonima od 500 TeV. Još od godine 2005, kad je na superkolajderu otkriven higs sa masom og 422 GeV, postoji hitna potreba da se istražuje 'higsov sektor' da bi se pronašlo još higsova ako postoje.
     LEDERMEN: Našli su Higsovu česticu?
     DEMOKRIT: Našli su jednu od njih. Smatraju da ih ima još, cela porodica higsova.
     LEDERMEN: Još nešto?
     DEMOKRIT: Oh, sto mu gromova, da. Trebalo je da budeš ovde pa da vidiš kako je to izgledalo kad su podaci pokazali taj ludi događaj sa šest mlazeva i osam parova elektrona. Već je pronađeno nekoliko skvarkova, gluina, a nađen je i fotino...
     LEDERMEN: Supersimetrija?
     DEMOKRIT: Dabome. Čim su energije mašina premašile 20 TeV, ti mali momci su počeli da izlaze napolje. Mnoštvo njih.

     Demokrit se obratio nekome, govoreći persijskim jezikom, ali sa jakim grčkim naglaskom. Uskoro su nam doneli po jedan krčag pun vrućeg mleka od jak-govečeta. Zapitao sam mogu li na nekom monitoru da pratim događaje; na to je neko stavio na moju glavu šlem za gledanje virtuelne stvarnosti, pa su događaji, koje je na osnovu opaženih podataka sintetizovao ko zna koji računar, počeli da sevaju ispred mojih očiju. Primetio sam da ovi fizičari godine 2020. (klinci u jaslicama, u mojoj eri) ipak moraju da dobiju informacije 'na kašičicu', sređene u slike, kao što smo morali i mi. Ležernim koracima priđe nam jedna visoka mlada crnkinja sa spektakularnom afro-frizurom. U ruci je nosila nešto što je izgledalo kao kompjuterska beležnica. Demokrita je prenebregla; mene je osmotrila od glave do pete, što kao da ju je zabavljalo. "Plave farmerice, baš kao što je nosio moj deda. Kako si obučen, mora biti da si iz UN štaba. Došao si možda u inspekciju?"
     "Ne", rekoh. "Ja sam iz Fermilaba. Poslednjih nekoliko godina provedoh malo izvan posla. Šta se dešava?"
     Sledeći sat proleteo je u zasenjujućem, brzom smenjivanju objašnjenja o neuronskim mrežama, mlaznim algoritmima, kvarku vrh, Higsovim kalibracionim tačkama, o vakuumski deponovanim dijamantnim poluprovodnicima, o femtobajtovima i - još gore - o napretku postignutom u poslednjih dvadeset pet godina. Ta devojka bila je iz Mičigena, proizvod prestižne Detroitske visoke škole prirodnih nauka. Njen muž, mladi doktor iz Kazahstana, bio je zaposlen na Univerzitetu Kito u Ekvadoru. Objasnila je da poluprečnik ovog akceleratora iznosi samo 160 kilometara; ovako skromna veličina omogućena je velikim probojem koji je 1997. godine postignut u stvaranju superprovodnika koji dejstvuju na sobnoj temperaturi. Ženska se zvala Mercedes.

     MERCEDES: Aha, grupa za istraživanje i razvoj superkolajdera slučajno je naišla na te nove materijale, tako reći spotakla se o njih, u vreme kad je istraživala neka čudna dejstva u legurama niobijuma. Jedna stvar je vodila drugoj, i najednom smo dobili ovaj ključni materijal kod koga počinje superprovodnost kad temperatura opadne na 500 Farenhajta, a to je otprilike temperatura jednog svežeg dana u jesen.
     LEDERMEN: Kritično polje iznosi?
     MERCEDES: Pedeset tesli! Ako sam dobro zapamtila ono na časovima istorije, tvoja mašina u Fermilabu dostizala je četiri tesle. Danas ima dvadeset pet kompanija u kojima se superprovodni materijal proizvodi ili pušta da sam raste. Ekonomska korist od tog materijala, fiskalne godine 2019, iznosi oko trista milijardi dolara godišnje. Supervoz, koji lebdi između Njujorka i Los Anđelesa, vozi prosečnom brzinom od tri hiljade šest stotina kilometara na sat. Ogromna povesma čelične vune, napajana energijom pomoću ovog novog materijala, daju sada pitku vodu za većinu gradova na ovom svetu. Svake nedelje čitamo o ponekoj novoj primeni.

     Demokrit, koji je do sada sedeo u prikrajku, kreće ka središnjem pitanju.

     DEMOKRIT: Jeste li videli išta unutar kvarkova?
     MERCEDES: (odmahuje glavom, smeška se) To je bila moja doktorska teza. Najbolja merenja bila su u poslednjem opitu u superkolajderu. Prečnik kvarka je manji od neverovatno malenih 10-21 centimetra. Koliko možemo da ustanovimo, kvarkovi i leptoni su najbolja postojeća aproksimacija tačaka.
     DEMOKRIT: (Poskakuje, pljeska rukama, histerično se smeje) Atomos, konačno!
     LEDERMEN: Ikakvih iznenađenja?
     MERCEDES: Pa, sa suzi i higsom, jedan mladi teoretičar sa RIB-e, tip po imenu Pedro Monteagudo, napisao je novu suzi-gut jednačinu koja uspešno predskazuje mase svih kvarkova i leptona stvorene Higsom. Baš kao što je Bor objasnio energetske nivoe u vodonikovom atomu.
     LEDERMEN: Juhu! Stvarno!
     MERCEDES: Da, Monteagudova jednačina zamenila je Diraka, Šredingera i sve što je zapadno od njih. Pogledaj moju majicu.

     Ih, pa zar je mene trebalo pozivati da gledam tamo. Gledao sam i dosad, ali sad sam izoštrio pogled baš na čudne hijeroglife tu zapisane. Međutim, upravo u tom trenu savlada me vrtoglavica neka, mutna i zemljotresna, i sve mi nestade ispred očiju.

     "E, dovraga", rekoh ja, videći da sam opet u svojoj kući i ošamućeno podižući glavu sa mojih spisa. Primetih fotokopiju nekog naslova iz novina: U KONGRESU FONDOVI ZA SUPERKOLAJDER POD ZNAKOM PITANJA. Moj kompjuterski modem oglašavao se piskutanjem, a poruka u elektronskoj pošti me je 'pozivala' u Vašington na senatsko saslušanje o superkolajderu.

ZBOGOM I DO VIĐENJA

     Ti i ja smo, dragi kolega, veliki put prevalili od grada Mileta dovde. Vodili su nas putevi nauke od onog do ovog mesta i vremena. Nažalost, morali smo ogromnom brzinom da vozimo pored mnogih kamenova međaša, velikih i malih. Ipak, zastali smo kod nekih važnih prizora: kod Njutna i Faradeja, Daltona i Raderforda, i, naravno, kod Mekdonaldsa za hamburger. Videli smo novu sinergiju između mikrokosmosa i makrokosmosa. Kao vozač na krivudavom putu kroz šume, ponekad nakratko ugledasmo, kroz maglu, između krošnji, jednu kulu koja se vinula visoko ka nebu: intelektualnu građevinu koja se već 2.500 godina zida.
     Nastojao sam da usput ubacujem i poneki bezvezan podatak o naučnicima. Važno je znati razliku između nauke i naučnika. Više od polovine naučnika su, ipak, ljudska bića; pa, kao takvi, pokazuju ogroman raspon raznovrsnosti koji čini ljude tako, tako... zanimljivim. Naučnici su vedro smireni, ambiciozni ljudi; silno su obuzeti radoznalošću i ličnom ambicijom; ispoljavaju anđeoske vrline i ogromnu pohlepu; oni su neverovatno mudri, ali i detinjasti, od mladosti do pozne starosti; oni su siloviti, opsednuti, povučeni od života. Unutar te podgrupe ljudskog roda koja se zove 'naučnici', imate ateiste, agnostike, ratoborno apatične, duboko religiozne, a imate i one koji Stvoritelja vide kao svoje lično božanstvo, koje je za nekoga svemudro, a za nekoga trapavo kao Frenk Morgan u filmu Čarobnjak iz Oza.
     Raspon sposobnosti među naučnicima takođe je ogroman. To je u redu, jer nauci su potrebni i oni koji će da mešaju cement, ali i glavne arhitekte. Među nama, naučnicima, imate umove zaprepašćujuće moćne, imate i one koji su samo nepojamno pametni, imate one sa magičnim šakama, one sa natprirodnom intuicijom, a i ljude koji imaju ono što je u naučnom istraživanju najvažnije, imaju sreće. Ali takođe imate zagrižene mamlaze, ogavnjake i one koji su, naprosto, glupi. Glupi!
     "Misliš, glupi u poređenju sa vama, drugim fizičarima", bunila se jednom prilikom moja mama.
     "Ne, mama, nego glupi u istom smislu koji važi i za sve ostale ljude."
     "Ako je neko glup, kako je odbranio doktorsku disertaciju?" pitala je ona.
     "Zicflajš, mama." Ta nemačka reč: meso na kome se sedi, sposobnost da sediš i ludo, nepojamno uporno pokušavaš ponovo, i ponovo, i ponovo, sve dok najzad cilj ne bude ostvaren. Oni koji daju doktorate kandidatima takođe su ljudska bića: ranije ili kasnije popuste.
     Ako uopšte postoji nešto što je zajednička osobina svih tih ljudskih bića koja nazivamo naučnici, to je onaj ponos i ono veliko poštovanje kojim smo obuzeti kada pridodajemo svoj doprinos našoj velikoj intelektualnoj građevini, našoj nauci. Možda neko pridoda samo jednu opeku, tačno prilagođenu mestu gde treba da bude ugrađena; zacementira je čvrsto. Neko, međutim, doda predivne kapitele, arhitrave i frizove iznad nosećih stubova koje su utemeljili i podigli naši majstori. Gradimo poneti osećanjem strahopoštovanja, ali uz teške primese skeptičnosti; vodi nas ono što nađemo; u napor zvani nauka pristižemo iz svih pravaca, dolazeći svako odeven u svoju kulturu i jezik, ali ipak nalazimo od prvog trenutka način da opštimo; to vam je jedno instant-razumevanje koje se uspostavi između nas, jedna empatija, sve na zajedničkom poslu izgradnje kule nauke.
     Vreme je da vas pustim da se vratite svom stvarnom životu. Već tri godine čeznem za ovim trenutkom: za završetkom ovog posla. A sada, kolege, priznajem da ćete mi nedostajati. Beste mi kompanjoni stalni, moji družbenici u svakom avionu i u svakoj vrlo tihoj sesiji pisanja do kasno u noć. Ja tebe, koleginice čitateljko, vidim kao penzionisanu profesoricu istorije, kao računovođu koji sređuje zemljišne knjige, kao studentkinju nekog koledža, kao vinarskog trgovca, kao motociklističkog mehaničara, kao đaka prvog razreda neke srednje škole, a kad mi treba malo ohrabrenja, i kao neverovatno lepu vojvotkinju koja želi da provlači prste kroz moju kosu. I kao kad neko čita roman i bliži se kraju, a žao mu je što će voljene likove uskoro morati da ostavim, tako je i meni žao što se sa tobom više neću družiti.

KRAJ FIZIKE

     Pre nego što odem, moram da dam jednu izjavu o onome na konačnoj majici. Možda sam stvorio utisak da Božija čestica, kad jednom bude shvaćena, može dovesti do konačnog otkrovenja: do saznanja kako Vaseljena dejstvuje. To je, znate, područje rada onih zaista dubokih mislilaca, onih teoretičara čestica koji su plaćeni da misle stvarno duboko. Neki od njih veruju da će naš Put, a to je Put redukcionizma, konačno prići svome svršetku, jer ćemo, u suštini, znati sve. Onda će se nauka okrenuti da se bavi raznim zapetljanim stvarima: gledaće viruse, super baki-loptice, jutarnja zakrčenja saobraćaja, tražiće lek protiv mržnje i nasilja... što je sve dobro.
     Postoji, međutim, i jedno drugo gledište, koje nas uči da smo svi mi deca (alegoriju je dao Bentli Glas /Bentley Glass/) koja se igraju na obali ogromnog okeana. To je gledanje koje kaže da je granica pred nama odista beskrajna. Iza Božije čestice tek će se otkriti svet predivne, zasenjujuće lepote, ali kad se naš umni vid prilagodi tome, shvatićemo da nismo sve otkrili, da postoji nešto unutar elektrona, i kvarka, i crne rupe, i tako za večita vremena sve dalje i dalje.
     Mislim da sam više na strani optimista (ili su to pesimisti koji su se pomirili s tim da će ostati nezaposleni čim nauka otkrije sve što se imalo otkriti?) - naime, na strani onih koji veruju da ćemo 'doznati sve'; dušom sam na njihovoj strani - samo, eksperimentator u meni ne dopušta da prikupim potrebnu oholost i kategorično to kažem. Opitni put do Oza, do Plankove mase, do one epohe koja je bila na manje od 10-40 sekunde posle Velikog događaja, toliko je ogromno dug, da sav ovaj naš dosadašnji put pređen od grada Mileta do grada Vaksahačija izgleda kao laka šetnjica pored jezera Vinebago. Pomišljao sam, znate, pomišljao sam na akceleratore koji bi obujmili ceo Sunčev sistem, i na detektore odgovarajuće veličine. Takođe sam zamišljao koliko bi tek milijardi studenata izgubilo koliko milijardi sati sna radeći na takvim mašinama. Ali brinem se: hoće li postojati ono potrebno osećanje optimizma koje naše, američko društvo mora da smogne da bi ovo traganje bilo nastavljeno.
     Ono što zaista želimo da znamo i što će postati poznato kroz desetak godina, može se izmeriti energijom superkolajdera - naime, energijom od 40 hiljada milijardi volti. Ali mora biti da se neke značajne stvari dešavaju i na energijama daleko iznad te, energijama naspram kojih će čak i naši sudari u superkolajderu izgledati kao sudarčići ili kao dremež. Postoje još neograničene mogućnosti za potpuna iznenađenja. Moglo bi se desiti da otkrijemo nove zakone prirode, jednako nezamislive za nas danas kao što bi Galileju bila nezamisliva kvantna teorija (ili cezijumski atomski časovnik), zakone koji bi nalagali da u pojedinim kvarkovima postoje drevne civilizacije. Ah! Pre nego što stignu one čike u belim mantilima da me odvedu, dozvolite da se prebacim na jedno drugo pitanje, takođe često postavljano.
     Zapanjuje koliko često naučnici, i to kompetentni naučnici, zaboravljaju bukvicu koju nam je istorija očitala - naime, zaboravljaju da su pronalasci najkorisniji za ukupni napredak društva dolazili uvek iz onih istraživanja koja su okrenuta traganju za a-tomom. Niko nema ništa protiv genetskog inženjeringa, protiv nauke o materijalima, niti protiv kontrolisane fuzije, ali, ipak, traganje za a-tomom je svoje troškove vratilo i isplatilo ne dvostruko niti stostruko nego mnogomilionstruko; tako je bilo u ranijim vremenima, a nema dokaza da je sad drugačije. Ulaganja u apstraktna naučna istraživanja, u ona koja industrijskim društvima odnose manje od jedan posto ukupnih budžetskih sredstava, isplatila su se daleko više nego ijedna vrsta deonica na Dau Džonsovom berzanskom indeksu. Pa ipak, s vremena na vreme nas terorišu osujećeni politikanti koji bi hteli da sva nauka služi samo neposrednim potrebama društva, ljudi koji zaboravljaju (ili možda nikad nisu ni shvatili) da je glavnina onih velikih napredaka u tehnologiji, koji su uzdigli kvalitet i kvantitet naše civilizacije, došla iz čistog, temeljnog istraživanja, čija je glavna pogonska sila bila naprosto radoznalost.
     Amin.

OBAVEZAN ZAVRŠETAK S BOGOM

     U potrazi za nadahnućem koje bi mi omogućilo da smislim kako bih završio ovu knjigu, proučio sam završetke nekoliko desetina naučnopopularnih knjiga. Uvek budu filozofski, a Stvoritelj sveta uvek se nekako pojavi ili kao piščeva omiljena slika ili kao omiljena slika nekog drugog pisca koji uživa naklonost tog pisca. Zapazio sam da se završna poglavlja i sažeci u tim naučnim knjigama za široku publiku mogu podeliti u dve vrste. Jedna vrsta odlikuje se poniznošću. Degradiranje ljudskog roda obično počinje podsećanjem na to da smo mnogo koraka udaljeni od središta: niti je naša planeta srce Sunčevog sistema, niti je Sunčev sistem središte ove galaksije, a ni naša Galaksija nije nešto naročito istaknuta u društvu drugih galaksija. Ako ovo nije dovoljno da obeshrabri čak i čoveka sa Harvarda, kaže nam se još da i sam materijal od koga smo sazdani mi i ovi predmeti oko nas nije ništa naročito, sastoji se od samo malog broja osnovnih objekata, a u Vaseljeni ima i mnogo drugih vrsta. Onda autori napomenu da ljudski rod i sve ljudske institucije i spomenici jesu tek jedna sitnica u ukupnoj istoriji kosmosa. Velemajstor u ovom nabijanju poniznosti je Bertrand Rasel:

     Sličan je, ali još besciljniji i besmisleniji, svet koji nam prikazuje Nauka i traži da u njega verujemo. U tom svetu (jer nemaju gde drugde) moraju naši ideali odsad naći sebi dom. Da je čovek proizvod procesa koji su se odvijali bez ikakve, bez ičije namere da čovek bude stvoren; da čovekov nastanak, rast, njegove nade i strahovi, ljubavi i verovanja jesu posledica pukih slučaja u grupisanju atoma; da nikakva vatrenost, ni heroizam, nikakav uzlet misli i osećanja ne mogu očuvati život jednoga pojedinca iza groba; da je sav rad i trud svih vekova, odanost, nadahnuće, podnevna blistavost ljudske genijalnosti, da je sve to skupa osuđeno da umre kad se dogodi i ogromna smrt Sunčevog sistema; da ceo hram Čovekovog dostignuća mora neizbežno biti sahranjen pod gomilom krša i loma kad se cela Vaseljena sruši - sve te stvari, iako nisu potpuno sigurne, ipak su tako blizu apsolutne sigurnosti da nijedna filozofija koja ih odbacuje ne može da se nada da će ostati na nogama. Samo kad se duša čovekova uplete među skele i gubilišne platforme ovih istina, samo kad se osloni na temelje neumoljivog očajanja, moći će sebi graditi pouzdan stan.
     Kratak je i nemoćan život Čoveka, a na njega i celu njegovu rasu spušta se neminovno sudba kleta, nemilosrdna i mračna...

     Na šta ja odgovaram jednim tihim: auh, braco! Ovaj ga natovari. Stiven Vajnberg je rekao istu stvar sažetije: "Vaseljena, što shvatljivija, ujedno nam izgleda i sve besciljnija." Eto. Sad mora biti da ste smerni sto posto.
     Ima i nekih koji 'natovare' do kraja u suprotnom smeru, pa kažu da u naporu da se shvati kosmos nema ničeg što bi nam nabijalo smernost, nego naprotiv, da je to oduševljavajući poduhvat. Ta grupa ljudi žudi da 'dokuči um Božiji' i kaže da mi, čineći to, postajemo presudni deo ukupnog kosmičkog procesa. Trepereći od uzbuđenja, vraćamo se u samo središte Vaseljene gde i treba da budemo. Neki filozofi ovog opredeljenja idu čak toliko daleko da govore kako je svet, zapravo, proizvod našeg mišljenja, konstrukcija ljudskog uma; drugi, malo skromniji, kažu da postojanje našeg razuma, pa makar i na jednoj planetici koja je samo jedna (gotovo) beskrajno mala trunčica Vaseljene, mora biti bitan deo Velikog plana. Na šta ja odgovaram, sad veoma tiho: ehhh... Baš je lepo kad smo nekome potrebni.
     Lično najviše volim neku mešavinu tih pristupa, a ako već hoćemo da ubacimo i Boginju u ovaj šou, hajde da to učinimo u stilu onih drugara koji su nam već dali mnoge nezaboravne prizore te vrste. Znači, kad momci iz Holivuda uhvate ovu knjigu, pa je zaljubljeno prerade za film, zavirićemo u scenario, da vidimo kako će ispasti ekranizacija. Evo završne scene:

     Glavni junak je predsednik Astrofizičkog društva, jedini čovek u istoriji sveta koji je dobio tri Nobelove nagrade. Noć je. On stoji na plaži, raskoračen, i izmahuje pesnicom ka nebu koje je crno, ali posuto nebrojenim pregrštima zvezdanih dragulja. Svetački uzvišen u svojoj ljudskosti, svestan najmoćnijih dostignuća ljudskog roda, viče na Vaseljenu, nadvikuje okeanske talase koji se sa štropotom valjaju po plaži. "Ja stvorih tebe. Ti tvorevina si uma moga - vizije moje i mašte. Ja sam taj koji daje razum tebi, Vaseljeno, i svrhu i divotu. Čemu bi ti uopšte služila, svesti moje da nije i mašina mojih da nije pomoću kojih sam te sagledao?"
     Mutni vrtlog svetlosti pojavljuje se na nebu, zatim se traka svetlosti opruža sa neba i obuhvata tog čoveka na plaži. Čuju se završni veličanstveni akordi Bahove 'Mise u B molu' (ili možda solo pikolo iz 'Posvećenja' Stravinskoga), a svetlost na nebu postepeno se razmešta dok ne načini sliku Njenog lica, sliku Boginje, koja se osmehuje sa izrazom beskonačne slatke tuge.
     Ekran se zamračuje do crnog. Počinje odjavna špica.

ZAHVALNICE

     Čini nam se da je Entoni Bardžis (Anthony Burgess) (ili je to možda bio Bardžis Meredit /Burgess Meredith/?) predložio ustavni amandman kojim bi se zabranilo da pisac u ovakvim zahvaljivanjima pomene i svoju ženu kojoj je zahvalan što je prekucavala to njegovo. Mi fizičari nemamo taj problem jer naše žene ne prekucavaju ovo naše. Znači, pošteđeni ste toga. Ali ipak imamo kome da se zahvalimo.
     Majkl Tarner, teoretičar i kosmolog, mukotrpno je čitao ceo ovaj rukopis, tragajući za makar i najsitnijom greškom u teoriji (i našao neke ne baš sitne); ne samo nekoliko, znate, našao ih je mnogo, i svaki put nas je vraćao na pravi put. A pošto je ova knjiga sva naherena u korist eksperimentatora, a protiv teoretičara, to je kao da je Martin Luter godine 1517. zamolio katoličkog papu da mu uradi korekturu za onih 95 teza. Majk, ako je ostala neka greška, krivi su urednici.
     Ustanova zvana 'Fermijeva nacionalna akceleratorska laboratorija' (i njen svetac zaštitnik u Vašingtonu, a to je Ministarstvo za energiju) dadoše veliki deo nadahnuća, a i mehaničke podrške.
     Vilis Brajdgem (Willis Bridegam), bibliotekarka koledža Amherst, stavila nam je na raspolaganje posebne resurse 'Biblioteke Roberta Frosta', kao i 'Sistema pet koledža'. Karen Foks je radila na kreativnom istraživanju.
     Naslućujemo da se Peg Anderson (Peg Anderson), naša urednica rukopisa, toliko 'primila' na našu temu i postavila toliko dobrih pitanja, da je zaslužila počasnu magistarsku titulu iz fizike.
     Ketlin Stajn (Kathleen Stein), urednica intervjua u časopisu 'Omni', osoba sasvim neuporediva, poslala je novinare da naprave intervju koji je, zapravo, bio ona klica iz koje je cela ova knjiga izrasla. (Klica? Možda virus?)
     Lin Nezbit (Lynn Nesbit) je imala više vere u uspeh našeg projekta nego mi sami.
     A Džon Sterling (John Sterling), naš urednik, junački je izdržao celu stvar do kraja. Nadamo se da će nas se setiti kad god sedne u kadu punu tople vode, i da će tad povikati nešto prikladno.

     Lion M. Ledermen
     Dik Terezi