7. EZOP

     Siva senka klizila je stenovitim grebenom uputivši se jazbini cvileći sama za sebe, osujećena i gorko razočarana - jer su reči zatajile.
     Kosi sunčevi zraci ranog popodneva ocrtavali su lice i glavu i telo, nejasne i mračne kao jutarnja izmaglica koja se diže iz čaruge.
     Odjednom se greben odseče i senka se zaustavi, zbunjena, zgrčena uza stenoviti zid - jer jazbine nije bilo. Greben je nestao pre nego što je došla do jazbine!
     Okrete se u krug kao zavitlan bič, pogleda unazad preko doline. I reka je imala sasvim pogrešan tok. Tekla je bliže strmom predgorju nego ranije. Jedno lastavčje gnezdo bilo je na stenovitom zidu, a tu pre nikada nije bilo lastavčjeg gnezda.
     Senka se ukoči i čupavi pipci na ušima joj se uspraviše istražujući vazduh.
     Ima života! Njegov slab miris osećao se u vazduhu, njegov dodir treperio je preko pustih prevoja brda koja su se ređala jedno za drugim.
     Senka se pokrenu, uspravi se i otplovi grebenom.
     Nije bilo jazbine i reka je bila drukčija, a uz liticu je bilo prilepljeno lastino gnezdo.
     Senka zadrhta, zabalavi.
     Jedan drukčiji svet - drukčiji u mnogom pogledu. Svet toliko pun života da bruji i u samom vazdahu. Pun živih bića, možda, koja ne mogu da trče toliko brzo niti tako dobro da se skrivaju.

     Vuk i medved se sretoše ispod velikog hrasta i zastadoše da utucaju vreme.
     "Čujem", reče Lupus, "da ima ubijanja."
     Meda zamumla. "Čudno neko ubijanje, brate. Mrtvi, ali nisu pojedeni."
     "Simbolično ubijanje", reče vuk.
     Meda zavrte glavom. "Nemoj mi reći da postoji tako nešto kao simbolično ubijanje. Ova nova psihologija kojoj nas uče psi ide pomalo i suviše daleko. Kada se ubija, to je ili iz mržnje ili zbog gladi. Ne bi me uhvatio da ubijam nešto što ne jedem."
     Požuri da se ispravi. "Ne da ja ubijam, brate. Ti to znaš."
     "Naravno da ne ubijaš", reče vuk.
     Meda lenjo zatvori svoje očice, otvori ih i zažmiri. "Ne, znaš, da baš s vremena na vreme ne prevrnem poneki kamen i ne smažem kojeg mrava."
     "Ne verujem da bi psi to smatrali ubijanjem", reče mu ozbiljno Lupus. "Insekti su malo drukčiji od životinja i ptica. Niko nam nikada nije rekao da ne smemo ubijati insekte."
     "Tu grešiš", reče Meda. "Kanoni to kažu vrlo jasno. Ne smeš uništavati život. Ne smeš oduzimati život drugome."
     "Da, valjda kažu", priznade vuk skrušeno. "Mislim da si u tome u pravu, brate. Ali čak ni psima nije toliko zapelo za tako nešto kao što su insekti. Pa, znaš da stalno pokušavaju da naprave bolji prašak protiv buva. A za šta je prašak za buve, pitam te ja. Naravno, za ubijanje buva. Eto za šta je. A buve su život. Buve su živa bića."
     Meda besno zamahnu za malom zelenom muvom koja mu prozuja ispred njuške.
     "Idem do hranilišta", reče vuk. "Hićeš da pođeš sa mnom?"
     "Nisam gladan", reče medved. "A malo si i poranio. Još nije vreme za jelo."
     Lupus prevuče jezikom preko gubice. "Ja tamo ponekad samo navratim, onako kao slučajno, a dežurni vebster mi da ponešto."
     "Moraćeš da pripaziš", reče Meda. "Ne daje ti on ponešto ni za šta. Tu se nešto krije. Ne verujem ja tim vebsterima."
     "Ovaj je dobar", izjavi vuk. "Drži hranilište, a ne mora. To bi mogao da radi svaki robot. Ali on je došao i tražio taj posao. Dosadilo mu da se muva po onim prikrpljenim kućama bez ikakvog posla osim da se igra. I tako sedi tamo i smeje se i priča, baš kao da je neki od nas. Taj Piter je dobar drugar."
     Medved zabrunda sebi u bradu. "Jedan pas mi reče da Dženkins tvrdi da se oni uopšte i ne zovu vebster. Kaže da nisu vebsteri. Kaže da su ljudi..."
     "Šta je to ljudi?" upita Lupus.
     "Pa, baš sam to govorio. To je ono što Dženkins kaže..."
     "Dženkins je", izjavi Lupus, "već toliko ostario da je sav spetljan. I suviše mnogo pamti. Mora biti i svih hiljadu godina."
     "Sedam hiljada", reče medved. "Psi se spremaju da mu prirede veliku rođendansku proslavu. Prave mu novo telo za poklon. Ono staro mu se već otrcalo - svakih mesec-dva ide na opravku."
     Medved mudro zanjiha glavom. "Sve u svemu, Lupuse, psi su mnogo učinili za nas. Postavili hranilišta, poslali po zemlji medicinske robote i sve drugo. Baš prošle godine užasno me boleo zub..."
     Vuk ga prekide. "Ali ta hranilišta bi mogla biti bolja. Tvrde da je kvasac isto što i meso, da ima istu kaloričnu vrednost i sve. Ali nema ukus mesa..."
     "Kako to znaš?" upita Meda.
     Vukova zbunjenost trajala je samo delić sekunde. "Pa... pa, po pričanju moga dede. Strašan matori antihrist, taj moj deda. Malo-malo pa je za sebe dobavljao divljač. Pričao mi je kakav ukus ima crveno meso. Ali onda nisu imali toliko čuvara kao danas."
     Meda zatvori oči, pa ih opet otvori. "Pitam se kakav je ukus ribe", reče on. "Ima jedno jato pastrmki tamo dole u Borovom potoku. Posmatrao sam ih. Mogao bih lako da zavučem šapu i izvučem koju."
     Žurno dodade. "Naravno da to nikad nisam učinio."
     "Naravno da nisi", reče vuk.

     Jedan svet, pa onda drugi, ređaju se u lancu. Jedan svet koji gazi za petama drugoga, koji se vuče odmah ispred njega. Sutra jednog sveta, danas drugog sveta. A juče je sutra i sutra je prošlost.
     Samo što nema prošlosti. Nema prošlosti, osim ćudljivog sećanja koje kao biće na krilima noći uleti u tamu duha. Nema prošlosti do koje bi se moglo stići. Nema slika na zidu vremena. Nema filma koji bi se mogao pustiti unazad da bi se videlo šta je nekad bilo.
     Džošua ustade i otrese se, sede i počeša se. Ikabod je ukrućeno sedeo za stolom, lupkajući metalnim prstima.
     "Zapinje", reče robot. "Tu ništa ne možemo učiniti. Faktori sprečavaju. Ne možemo putovati u prošlost."
     "Ne", reče Džošua.
     "Ali", reče Ikabod, "znamo gde su kobli."
     "Da", reče Džošua, "znamo gde su kobli. A možda možemo i stići do njih. Sada znamo kojim putem da krenemo."
     Jedan put je bio otvoren, ali drugi je bio zatvoren. Ne zatvoren, naravno, jer nikada nije ni postojao. Jer nije uopšte ni bilo prošlosti, nikada je nije bilo, nije bilo mesta za nju. Tamo gde je trebalo da bude prošlost bio je drugi svet.
     Kao dva psa koji jedan za drugim idu po tragu. Jedan pas iskorači, drugi ukorači. Kao dug, beskrajan niz kugličnih ležaja koji se kotrljaju jednim usečenim putem gotovo se dodirujući, ali ne sasvim. Kao karike beskrajnog lanca koji se okreće na točku sa milijardu milijardi zubaca.
     "Zakasnili smo", reče Ikabod pogledavši na sat. "Treba da se spremamo za Dženkinsovu proslavu."
     Džošua se opet strese. "Da, mislim da treba. To je veliki dan za Dženkinsa, Ikabode. Pomisli samo... sedam hiljada godina."
     "Ja sam se doterao od glave do pete", reče ponosno Ikabod. "Izglancao sam se jutros, ali ti treba da se očešljaš. Sav si se zamrsio."
     "Sedam hiljada godina", reče Džošua. "Ne bih želeo da živim toliko dugo."
     Sedam hiljada godina i sedam hiljada svetova koji stupaju jedan za drugim po tragu. Mada će biti i više od toga. Po jedan svet na dan. Trista šezdeset pet puta sedam hiljada. Ili možda po jedan svet svakog minuta. Ili čak možda po svet na svaku sekundu. Jedna sekunda je široka - dovoljno široka da razdvoji dva sveta, dovoljno velika da u sebi drži dva sveta. Tri stotine šezdeset pet puta sedam hiljada puta dvadeset četiri puta šezdeset puta šezdeset...
     Široka stvar, i konačna stvar. Jer prošlosti nema. Nema povratka. Nema odlaženja unazad da bi se saznalo o stvarima o kojima Dženkins govori - stvarima koje bi mogle biti istina ili naopako sećanje, sećanje izvitopereno razdobljem od sedam hiljada godina. Nema povratka da bi se proverile maglovite legende koje govore o jednoj kući i porodici vebstera i o zapečaćenoj kupoli ništavila koja leži šćućurena u planinama daleko preko mora.
     Ikabod krenu prema njemu sa češljem i četkom, a Džošua se izmigolji.
     "Nemaj brige", reče Ikabod, "neću te povrediti."
     "Prošli put", reče Džošua, "umalo da me živog odereš. Lakše malo sa tim zupcima."

     Vuk je došao, očekujući užinu između obeda, ali ona se nije pojavljivala, a on je bio i suviše učtiv da pita. Zato je sada sedeo sa bujnim repom pažljivo složenim oko nogu, gledajući Pitera kako radi nešto nožem na tankoj palici.
     Fatso, veverica, spade sa grane nadvijenog drveta i spusti se na Piterovo rame.
     "Šta ti je to?" zapita.
     "Štap za bacanje", reče Piter.
     "Možeš da baciš koji god hoćeš štap", reče vuk. "Ne treba ti ukrašen za bacanje. Možeš da uzmeš bilo koji štap i da ga baciš."
     "Ovo je nešto novo", reče Piter. "Nešto što sam ja izmislio. Nešto što sam ja napravio. Ali ne znam šta je."
     "Nema imena?" upita Fatso.
     "Još ne", reče Piter. "Moraću da ga izmislim."
     "Ali", vuk je bio uporan, "štap možeš da baciš. Možeš da baciš koji god hoćeš štap."
     "Ne toliko daleko", reče Piter. "Niti tako snažno."
     Piter protrlja palicu među prstima, osećajući njenu glatku okruglinu, podiže je da se uveri da li je prava.
     "Ne bacam je rukom", reče Piter. "Bacam je pomoću jednog drugog štapa i kanapa."
     Pruži ruku i uze stvar koja je bila prislonjena uza stablo.
     "Ne mogu da shvatim", reče Fatso, "zbog čega želiš da baciš štap."
     "Ne znam", reče Piter, "to je kao neka zabava."
     "Vi vebsteri ste", reče vuk oštro, "čudne životinje. Ponekad se pitam imate li razuma."
     "Možeš da pogodiš gde god ciljaš", reče Piter, "ako ti je štap za bacanje prav i uže dobro. Ne možeš prosto da uzmeš bilo koji komad drveta. Moraš da gledaš i gledaš..."
     "Pokaži mi", reče Fatso.
     "Ovako", reče Piter podigavši štap od hikori drveta. "Tvrdo je, vidiš. Elastično. Saviješ ga i ono se opet vraća kako je bilo. Spojio sam dva kraja užetom i stavio ovako štap za bacanje sa jednim karajem uz uže, i onda povukao unazad..."
     "Rekao si da bi mogao da pogodiš što god želiš", reče vuk. "Hajde, pokaži nam."
     "Šta da uradim?" zapita Piter. "Izaberi i..."
     Fatso uzbuđeno pokaza. "Onog crvendaća na drvetu."
     Piter brzo podiže ruke, uže se vrati, a štap za koji je uže bilo pričvršćeno savi se u luk. Štap za bacanje zazvižda u vazduhu. Crvendać se preturi sa grane u oblaku razletelog perja. Mekim, tupim treskom udari o zemlju i ostade da leži na leđima - sitan, bespomoćan, sa zgrčenim kandžama uperenim u krune drveća. Iz kljuna mu poteče krv i zamrlja list pod njegovom glavom.
     Fatso se ukoči na Piterovom ramenu, a vuk skoči na noge. Nastade tišina, tišina lista koji se ne miče, oblaka koji plove podnevnim plavetnilom.
     Fasto jedva progovori od straha. "Ubio si ga! Mrtav je! Ubio si ga!"
     Sleđen od užasa, Piter se pobuni. "Nisam znao. Do sada nikad ništa živo nisam pokušao da pogodim. Samo sam bacao štap na mete..."
     "Ali ubio si ga. A ne smeš nikad ubiti."
     "Znam", reče Piter. "Znam da se ne sme. Ali rekla si mi da ga gađam. Pokazala si mi ga. Ti..."
     "Nisam mislila da ga ubiješ", zavrišta Fatso. "Samo sam mislila da ćeš ga poterati. Zaplašiti. Bio je tako debeo i drzak..."
     "Rekao sam ti da štap jako udara."
     Vebster je stajao prikovan za zemlju.
     Daleko i jako, mislio je. Daleko i jako - i brzo.
     "Smiri se, druškane", reče vuk blagim glasom. "Znamo da nisi hteo. To će ostati samo između nas troje. Nećemo nikada reći ni reč."
     Fasto skoči sa Piterovog ramena i stade da vrišti na njih sa grane. "Ja hoću", drečala je. "Ja ću kazati Dženkinsu."
     Vuk zareža na nju obuzet iznenadnim besom, zakrvavljenih očiju. "Ti prljava mala vrištalice. Ti vašljiva torokušo."
     "Učinicu to", vrištala je Fatso. "Samo čekajte, pa ćete videti. Kazaću Dženkinsu."
     Odseva uz drvo, potrča po grani, skoči na drugo drvo.
     Vuk hitro krenu.
     "Čekaj", oštro reče Piter.
     "Ne može ići po drveću celim putem", brzo reče vuk. "Moraće da siđe na zemlju da pređe preko livade. Nemaš potrebe da brineš."
     "Ne", reče Piter. "Neću više ubijanja. Jedno ubijanje je dovoljno."
     "Ona će da kaže, znaš."
     Piter potvrdi. "Da, siguran sam da će reći."
     "Mogao bih da je sprečim."
     "Neko bi te video i potkazao", reče Piter. "Ne, Lupus, neću ti dozvoliti da to učiniš."
     "Onda bolje da kidneš", reče Lupus. "Znam jedno mesto gde bi mogao da se sakriješ. Nikad te ne bi našli, ni za hiljadu godina."
     "Ne bih mogao da pobegnem s tim", reče Piter. "U šumi ima očiju koje gledaju. I suviše mnogo očiju. One bi rekle kuda sam otišao. Prošlo je vreme kada je svako mogao da se sakrije."
     "Mislim da si u pravu", polako reče vuk. "Jeste, mislim da imaš pravo."
     Okrete se oko sebe i stade da gleda ubijenog crvendaća.
     "Šta kažeš da se otarasimo dokaza?" upita.
     "Dokaza..."
     "Pa naravno -" Vuk brzo istupi napred, saže glavu. Začu se krckanje. Lupus obliza njušku i sede, omota rep oko nogu.
     "Ti i ja bismo mogli da se složimo", reče on. "Da, gospodine, osećam da bismo se slagali. Slični smo."
     Jedno izdajničko pero lepršalo mu je na njušci.

     Telo je bilo divota.
     Kovački čekić ne bi ga mogao ulubiti niti će ikad zarđati. I imalo je više uređaja nego što se može zamisliti. To je bio poklon Dženkinsu za rođendan. To su govorile vrlo lepo urezane reči na grudima:

     DŽENKINSU OD PASA

     Ali nikada ga neću nositi, pomisli Dženkins. I suviše je luksuzno za mene, i suviše pomodno za tako starog robota kakav sam ja. Osećao bih se tuđe u nečem ovako upadljivom.
     Lagano se njihao napred-nazad u stolici za ljuljanje, slušajući zavijanje vetra u strejama.
     Oni su dobro mislili. I ne bih hteo da ih uvredim ni za šta na svetu. Moraću da ga nosim s vremena na vreme, tek da bi se videlo. Samo da ugodim psima. Ne bi bilo lepo od mene da ga ne nosim kada su se oni toliko trudili da mi ga naprave. Ali ne za svaki dan - samo kad hoću najbolje da izgledam.
     Možda za piknik Vebsterovih. Hteo bih da izgledam što bolje mogu kad budem išao na piknik. To je veliki događaj. Trenutak kada se sakupe svi Vebsteri na svetu, svi Vebsteri koji još žive. A oni žele da budem s njima. Jeste, uvek žele da budem sa njima. Jer ja sam robot Vebsterovih. Da, gospodine moj, uvek sam ti bio i uvek ću biti.
     Pusti da mu glava klone i stade da mrmlja reči koje su šaputale u sobi. Reči koje su on i soba pamtili. Reči iz davnog doba.
     Stolica za ljuljanje zaškripa i taj zvuk je bio isto što i soba potamnela od vremena. Isto što i vetar duž streja i mrmljanje u dimnjaku.
     Vatra, pomisli Dženkins. Ima već dugo kako nismo ložili vatru. Ljudi su je voleli. Imali su običaj da sede pokraj vatre i grade slike u plamenu. I sanjare...
     Ali snovi ljudi, reče Dženkins razgovarajući sam sa sobom, snovi ljudi su nestali. Oni su otišli na Jupiter i sahranjeni su u Ženevi i ponovo izbijaju, vrlo slabo, u današnjim Vebsterima.
     Prošlost, reče on. Prošlost je i suviše sa mnom. I prošlost me je učinila beskorisnim. Imam i suviše da pamtim - toliko da pamtim da to postaje važnije od stvari koje treba učiniti. Živim u prošlosti, a to nije način da se živi.
     Jer Džošua kaže da nema prošlosti, a Džošua bi trebalo da zna. Od svih pasa, on je taj koji treba da zna. Jer on se mnogo trudio da nađe neku prošlost u koju bi otišao, da otputuje nazad u vreme i proveri stvari o kojima sam mu pričao. On misli da me um izdaje i da ispredam stare, upola istinite, upola fantastične robotske priče kada me podbodu na pričanje.
     Ne bi on to priznao ni za šta na svetu, ali to je ono što taj nevaljalac misli. Misli da ja to ne znam. Ali ja znam.
     Ne može me namagarčiti, reče Dženkins kikoćući se sam sa sobom. Niko od njih me ne može nasamariti. Poznajem ih kao staru paru, znam kako dišu. Pomagao sam Brusu Vebsteru kad je radio sa prvima od njih. Ja sam čuo prvu reč koju je iko od njih izgovorio. A ako su oni zaboravili, ja nisam - ni pogled, ni reč, ni pokret.
     Možda je i prirodno da zaborave. Oni su radili velike stvari. Pustio sam ih da to učine gotovo bez mog mešanja i tako je ispalo najbolje. Tako je, kako mi je Džon Vebster rekao one davne noći, trebalo da bude. Zato je Džon Vebster učinio sve što je imao da učini da bi zatvorio grad Ženevu. Jer to je bio Džon Vebster. To je morao biti on. Nije mogao biti niko drugi.
     Mislio je da je istrebio ljudsku vrstu da bi psima ostavio slobodnu zemlju. Ali zaboravio je jedau stvar. O, da, reče Dženkins, zaboravio je nešto. Zaboravio je na svog sopstvenog sina i malu družinu obožavalaca luka i strele koji su tog jutra izišli iz grada da se igraju pećinskih ljudi - i pećinskih žena.
     I to što su se oni igrali, razmišljao je Dženkins, postalo je gorka činjenica. Činjenica stara već gotovo hiljadu godina. Činjenica sve dok ih nismo našli i doveli opet kući. Nazad kući Vebsterovih, nazad tamo gde je počela cela ta stvar.

     Dženkins je prekrstio ruke u krilu, pognuo glavu i lagano se ljuljao u stolici napred-nazad. Stolica je škripala, vetar je jurio duž streja, a jedan prozor je kloparao. Kamin je brbljao svojim čađavim grlom, pričao o drugim danima i drugom svetu, o drugim vetrovima koji su duvali sa zapada.
     Prošlost, mislio je Dženkins. To je glupa stvar. Glupa stvar kada toliko ima da se radi. Toliko problema sa kojima psi tek imaju da se suoče.
     Prenaseljenost, na primer. To je stvar o kojoj već vrlo dugo mislimo i govorimo. Ima i suviše zečeva jer ni vuk ni lisica ne smeju da ih ubijaju. I suviše jelena zato što planinski lavovi i vukovi ne smeju da jedu divljač. I suviše tvorova, suviše miševa, i suviše divljih mačaka. I suviše veverica, i suviše bodljikavih prasadi, i suviše medveda.
     Zabrani tu jednu veliku smetnju, ubijanje, i imaš i suviše života. Obuzdaj bolesti i suzbij povrede brzim medicinskim tehničarima robotima i uklonio si još jednu zapreku.
     Čovek je o tome vodio računa, reče Dženkins. Da, ljudi su o tome vodili računa. Ljudi su ubijali sve što im je stajalo na putu - druge ljude i životinje.
     Čoveku nikada nije palo na pamet jedno veliko životinjsko društvo, on nikada nije sanjao o tome da tvor i kuna i medved zajedno stupaju stazom života, planirajući zajedno, pomažući jedno drugome - ostavljajući po strani sve prirodne razlike.
     Ali psima je palo na pamet. I psi su to učinili.
     Kao priča o Braci Zecu, pomisli Dženkins. Kao mašta iz detinjstva, iz jednog davno prohujalog doba. Kao biblijska priča o lavu i jagnjetu koji ležu zajedno. Kao crtani film Volta Diznija, samo što film nikada nije zvučao istinito, jer se zasnivao na filozofiji čovečanstva.

     Vrata se sa škripom otvoriše i na podu odjeknuše koraci. Dženkins se okrete u stolici.
     "Zdravo, Džošua", reče on. "Zdravo, Ikabode. Zar nećete ući, molim vas? Baš sam sedeo i razmišljao."
     "Prolazili smo", reče Džošua, "i videli svetlost."
     "Mislio sam o svetlima", reče Dženkins ozbiljno klimajući. "Mislio sam o jednoj noći pre pet hiljada godina. Džon Vebster je bio došao iz Ženeve, prvi čovek koji je došao ovamo posle mnogo stotina godina. Bio je gore u krevetu i svi psi su spavali, a ja sam stajao kraj prozora i gledao preko reke. I nije bilo svetlosti. Nikakvih svetla uopšte. Samo veliki pojas tame. Stajao sam tamo sećajući se dana kada su bile svetlosti i pitao se da li će ih ikada opet biti."
     "Sada ima svetslosti", reče Džošua vrlo nežno. "Večeras ima svetlosti po celom svetu. Čak i u pećinama i jazbinama."
     "Da, znam", reče Dženkins. "Čak je i bolje nego što je bilo."
     Ikabod se odvalja preko poda do blistavog robotovog tela koje je stajalo u uglu, ispruži jednu ruku i gotovo nežno pomilova metalnu kožu.
     "Vrlo lepo od pasa", reče Dženkins, "što su mi poklonili telo. Ali nije trebalo. Kad se malo zakrpi ovde-onde, staro mi je sasvim dobro."
     "Učinili smo to zato što te volimo", reče mu Džošua. "To je bilo najmanje što su psi mogli da učine. Pokušavali smo da uradimo nešto drugo za tebe, ali ti nam nikad nisi dozvoljavao. Želeli bismo da nas pustiš da ti sagradimo novu kuću, sasvim novu, sa svim najmodernijim uređajima."
     Dženkins zavrte glavom. "Ne bi vredelo, jer ne bih mogao da živim u njoj. Vidiš, ova kuća je dom. Uvek je bila moj dom. Krpite je kao i moje telo i biću srećan u njoj."
     "Ali sasvim si sam."
     "Ne, nisam", reče Dženkins. "Kuća je prepuna."
     "Prepuna?" upita Džošua.
     "Ljudi koje sam nekada poznavao", reče Dženkins.
     "Auh", reče Ikabod, "kakvo telo! Voleo bih da mogu da ga probam."
     "Ikabode!" dreknu Džošua. "Dolazi ovamo. Dalje ruke od tog tela..."
     "Pusti dečka", reče Dženkins. "Ako naiđe neki put nisam u poslu..."
     "Ne", reče Džošua.
     Jedna grana grebala je o streju i lupkala tankim prstima po prozorskom oknu. Sindra zazveča i vetar prođe preko krova skakutavim, razigranim hodom.
     "Drago mi je što ste svratili", reče Dženkins. "Hoću da razgovaram sa vama."
     Zanjiha se napred-nazad i stolica zaškripa s jedne strane.
     "Ja neću večito trajati", reče Dženkins. "Sedam hiljada godina je duže nego što sam imao pravo da očekujem da ostanem u jednom komadu."
     "Sa novim telom", reče Džošua, "valjačeš za još tri puta sedam hiljada."
     Dženkins zavrte glavom. "Ne mislim na telo. Mislim na mozak. Mehanički je, znate. Bio je dobro izrađen, napravljen da traje dugo, ali ne večito. Jednom će se nešto pokvariti i mozak će otkazati."
     Stolica zaškripa u tišini sobe.
     "To će biti smrt", reče Dženkins. "To će biti moj kraj. I to je u redu. Tako treba da bude. Jer ja više ne vredim. Nekada sam bio potreban."
     "Uvek ćeš nam biti potreban", reče nežno Džošua. "Ne bismo mogli bez tebe."
     Ali Dženkins nastavi kao da ga nije čuo.
     "Hoću da ti pričam o Vebsterovima. Želim da govorim o njima. Želim da shvatiš."
     "Pokušaću da shvatim", reče Džošua.
     "Vi psi nazivate ih vebsterima i to je u redu", reče Dženkins. "Nije važno kako ih zovete, samo kad znate šta su."
     "Ponekad ih", reče Džošua, "zoveš ljudi, a ponekad vebsteri. Ne razumem."
     "Oni su bili ljudi", reče Dženkins, "i vladali su Zemljom. Bila je jedna porodica ljudi koja se nazivala imenom Vebster. l to su ti što su učinili ovu veliku stvar za vas."
     "Kakvu veliku stvar?"
     Dženkins pomeri stolicu i zaustavi je.
     "Zaboravan sam", promrmlja. "Začas zaboravim. I počinjem da brkam stvari."
     "Govorio si o velikoj stvari koju su vebsteri učinili za nas."
     "A", reče Dženkins. "A da, jesam. Morate paziti na njih. Morate voditi brigu o njima i paziti na njih. Naročito morate paziti na njih."
     Lagano se zaljulja tamo-amo dok je jedna misao sustizala drugu, misli rastavljene škripanjem stolice.
     Gotovo si to učinio, reče sam sebi. Gotovo si pokvario san.
     Ali setio sam se blagovremeno. Da. Džone Vebster, zaustavio sam se na vreme. Opravdao sam poverenje, Dzone Vebstere.
     Nisam rekao Džošui da su psi nekada bili ljubimci ljudi, da su ih ljudi uzdigli na mesto koje danas imaju. Jer oni nikada ne smeju saznati. Moraju ići uzdignute glave. Moraju nastaviti svoje delo.
     Stare priče uz ognjište su nestale i moraju zauvek ostati izgubljene.
     Mada bih voleo da im kažem. Sam Gospod zna da bih voleo da im kažem. Da ih upozorim na ono od čega se moraju čuvati. Da im kažem kako smo iskorenili stare ideje iz pećinskih ljudi koje smo doveli natrag iz Evrope. Kako smo ih odučili od mnogih stvari koje su znali. Kako smo iz njihovih duhova izbrisali oružje, kako smo ih naučili ljubavi i miru.
     I kako moramo da pripazimo na onaj dan kada će oni opet pronaći te puteve - stari ljudski način mišljenja.
     "Ali ti si rekao..." bio je uporan Džošua.
     Dženkins odmahnu rukom. "Nije bilo ništa važno, Džošua. Samo gunđanje starog robota. Ponekad mi se mozak pomuti i kažem nešto što ne mislim. Toliko mislim o prošlosti - a vi kažete da nema prošlosti."
     Ikabod se spusti na pod na bokove i pogleda gore u Dženkinsa.
     "Svakako da je nema", reče. "Probali smo, u četrdeset pravaca od nedelje, i svi faktori blokiraju. Svi se spajaju u jedan. Nema nikakve prošlosti."
     "Nema mesta", reče Džošua. "Putuješ unazad linijom vremena i ne nalaziš prošlost, već jedan drugi svet, još jedan obim svesti. Zemlja bi bila ista, znaš, ili gotovo ista. Isto drveće, iste reke, ista brda, ali to ne bi bio svet koji poznajemo. Zato što je živeo drukčijim životom, drukčije se razvio. Sekunda koja je ostala za nama uopšte nije sekunda iza nas, jedna druga sekunda, potpuno odvojen deo vremena. Mi živimo u istoj sekundi sve vreme. Krećemo se u granicama te sekunde, tog delića vremena koji je dodeljen našem određenom svetu."
     "Kriv je način na koji posmatramo vreme", reče Ikabod. "To nas je sprečilo da o njemu mislimo onako kakvo ono stvarno jeste. Jer mi smo sve vreme mislili da prolazimo kroz vreme, dok u stvari nismo prolazili, nikada nismo prolazili. Samo smo se kretali uporedo sa vremenom. Govorili smo, evo prođe još jedna sekunda, još jedan minut i još jedan čas i još jedan dan, dok u stvari sekunda ili minut ili sat nikad nisu prolazili. Bili su isti sve vreme. Vreme se samo kretalo, a mi smo išli sa njim."
     Dženkins klimnu glavom. "Znam. Kao komad drveta u reci. Iverje koje plovi rekom. I prizor se menja duž obale, ali voda ostaje ista."
     "Tako je otprilike", reče Džošua. "Samo što je vreme jedna čvrsta struja i različiti svetovi čvršće uglavljeni u svoje mesto u njoj nego drvo koje plovi rekom."
     "I kobli žive u tim drugim svetovima?"
     Džošua klimnu glavom. "Siguran sam da moraju živeti."
     "I sada", reče Dženkins, "pretpostavljam da tražiš neki način da se ode u te druge svetove."
     Džošuu pecnu buva i on se ovlaš počeša.
     "Naravno da traži", reče Ikabod. "Treba nam taj prostor."
     "Ali kobli..."
     "Kobli možda nisu u svim svetovima", reče Džošua. "Možda ima nekih nenaseljenih svetova. Ako samo možemo da ih nađemo, potrebni su nam ti nenaseljeni svetovi. Ako ne nađemo prostora, propašćemo. Prenaseljenost će dovesti do talasa ubijanja. A talas ubijanja će nas vratiti tamo odakle smo krenuli."
     "Već ima ubijanja", reče mu mirno Dženkins.
     Džošua nabra čelo i načulji uši. "Čudno ubijanje. Mrtvi, ali nepojedeni. Bez krvi. Prosto kao da se samo preture. Naši medicinski tehničari bezmalo poludeše zbog toga. Sve je u redu. Nema nikakvog razloga za smrt."
     "Ali umrli su", reče Ikabod.
     Džošua se još više skupi, spusti glas. "Bojim se, Dženkinse. Bojim se da..."
     "Nemas čega da se bojiš."
     "Kako da nemam. Angus mi reče. Angus se boji da se jedan od koblija probio ovamo."

    Vetar se u naletu provuče kroz grlo kamina i odskakuta po strejama. U drugom naletu zazvižda u nekom bliskom, mračnom uglu. I strah dođe i pređe preko krova, pređe prigušeno lupajući gore-dole po crepovima.
     Dženkins uzdrhta i skupi se i ukoči da ne bi opet zadrhtao. Glas mu je škripao kad progovori.
     "Niko nije video koblija."
     "Ne bi ni mogao da vidiš koblija."
     "Ne", reče Dženkins. "Ne. Ne bi mogao da ga vidiš."
     A to je ono što je čovek nekada govorio. Nisi video duha i nisi video utvaru, ali si osećao da je tu. Jer slavina je i dalje kapala pošto si je čvrsto zavrnuo, o prozor su grebali prsti, psi bi zavijali na nešto u noći, a u snegu ne bi bilo tragova.
     I neki prsti zagrebaše po oknu.

     Dzošua se uspravi na noge i ukoči, kao kip psa, sa jednom podignutom šapom i posuvraćenim usnama pre nego što će zarežati. Ikabod je čučao ukopavši prste u pod - i slušao, čekao.
     Opet se začu grebanje.
     "Otvori vrata", reče Dženkins Ikabodu. "Napolju je nešto što hoće da uđe."
     Ikabod prođe kroz napetu tišinu sobe. Vrata mu zaškripaše pod rukom. Kada ih otvori, unutra ulete veverica, kao kakva siva munja koja skoči prema Dženkinsu i spusti mu se na krilo.
     "Gle, Fatso", reče Dženkins.
     Džošua opet sede i usna mu se vrati na mesto, skliznu i pokri mu očnjake. Ikabod se blesavo metalno isceri.
     "Videla sam ga kad je to učinio", zavrišta Fatso. "Videla sam ga kako ubija crvendaća. Ubio ga je štapom za bacanje. A perje se razletelo. I na listu je bila krv."
     "Polako", reče blago Dženkins. "Ne žuri se i ispričaj mi. I suviše si uzbuđena. Videla si nekoga kako ubija crvendaća."
     Fatso uvuče vazdah cvokoćući zubima.
     "To je bio Piter", reče ona.
     "Piter?"
     "Piter, vebster."
     "Rekla si da je bacio štap?"
     "Bacio ga je pomoću drugog štapa. Spojio je oba kraja jednim užetom i povakao uže i štap se savio..."
     "Znam", reče Dženkins. "Znam."
     "Znaš? Znaš sve o tome?"
     "Da", reče Dženkins. "Znam sve o tome. To su bili luk i strela."
     I u načinu na koji je to rekao bilo je nečeg što natera ono troje da zaćute, učini da soba izgleda velika i prazna, a udaranje grane o okno činilo se kao zvuk iz daljine, šupalj, kuckav glas koji se žali i žali bez nade na pomoć.
     "Luk i strela?" najzad upita Džošua. "Šta su to luk i strela?"
     Šta beše to, pomisli Dženkins.
     Šta su to luk i strela?
     To je početak kraja. To je vijugava stazica koja naraste u gromoviti put rata.
     To je igračka i oružje i trijumf čovekove tehnike.
     To je prvi nagoveštaj atomske bombe.
     To je simbol jednog načina života.
     I to je stih iz jedne dečje pesmice.

     Ko ubi crvendaća?
     Ja, reče vrabac.
     Svojim lukom i strelom,
     Ubih crvendaća.

     A to je bila zaboravljena stvar. I ponovo naučena stvar.
     To je stvar koje sam se bojao.
     Uspravi se u stolici, polako se podiže na noge.
     "Ikabode", reče, "Biće mi potrebna tvoja pomoć."
     "Svakako", reče Ikabod. "Što god želiš."
     "Telo", reče Dženkins. "Hoću da nosim svoje novo telo. Moraćeš da mi premestiš moždanu kutiju..."
     Ikabod potvrdi. "Znam kako se to radi, Dženkinse,"
     U Džošuinom glasu odjednom se oseti strah. "Šta je, Dženkinse? Šta ćeš učiniti?"
     "Idem mutantima", reče Dženkins govoreći veoma polako. "Posle svih ovih godina zatražiću njihovu pomoć."

     Senka je klizila niz brdo, obilazeći mesta na koja se izlivala mesečina kroz pukotine u šumi. Svetlucala je na mesečini - a ne sme da bude viđena. Ne sme da pokvari lov drugima koji dolaze za njom.
     Biće ih još. Ne kao bujica, razume se, već pažljivo puštanih. Po nekoliko odjednom i dobro raspoređeni u širinu, tako da se živa bića ovog čudesnog sveta ne uzbune.
     Ako dignu uzbunu, kraj će biti blizu.
     Senka se zgrči u tami, sasvim se pripi uza zemlju i stade da ispituje noć silno napetim nervima koji su se trzali. Razdvajala je impulse koje poznaje, sređujući ih u svom kao nož oštrom mozgu, uredno ih slažući kao proveru onoga što zna.
     Neke je poznavala, neki su bili tajna, a o nekima je mogla samo da nagađa. Ali bio je jedan koji je u sebi nosio nagoveštaj užasa.
     Pribi se sasvim uz tlo, ispruži svoju ružnu glavu pravo napred i zatvori svoje prijemnike za otkucaje noći, usredsredivši se na ono što je dolazilo uzbrdo.
     Bilo ih je dvoje i bili su različiti. Režanje joj pođe iz glave i zagrgota u grlu, a njeno razređeno telo zateže se u nešto što je bilo upola žudno očekivanje, a upola puzavački, vanzemaljski strah.
     Podiže se sa zemlje, još uvek zgrčena, i otplovi niz brdo, manevrišući postrance kako bi presekla put onoj dvojici što su nailazila.

     Dženkins je opet bio mlad, snažan i brz - brz mozgom i telom. Brz da korača po brdima natopljenim mesečinom, preko kojih vetar briše. Hitar da čuje razgovor lišća i sneno ćurlikanje ptica - i više od toga.
     Da, mnogo više od toga, priznade sam sebi.
     Telo je bilo divota. Kovački malj ne bi ga mogao ulubiti, niti će ikad zarđati. Ali to nije bilo sve.
     Nikad nisam zamišljao da će mi jedno telo predstavljati toliku razliku. Nisam znao koliko je ono staro bilo stvarno rasklimatano i iznošeno. Bilo je slabo izrađeno još od početka, mada je bilo najbolje koje se u to doba moglo napraviti. Mehanizam je svakako divan i stvari koje se mogu činiti njim.
     Bili su to roboti, naravno. Divlji roboti. Psi su sa njima uredili da naprave telo. Psi nisu često imali posla sa robotima. Dobro su se slagali i sve to - ali su se slagali zato što su puštali jedni druge na miru, zato što se nisu mešali, zato što ni jedni ni drugi nisu zabadali nos u tuđe stvari.
     Jedan zec se meškoljio u svojoj jazbini - i Dženkins je to znao. Rakun je izišao u ponoćno tumaranje i Dženkins je i to znao - video je oštru, prepredenu radoznalost koja mu je radila u mozgu iza očica koje su ga gledale iz žbunja leske. A malo dalje ulevo sklupčan pod drvetom spavao je medved i sanjao - san proždrljivca o divljem medu i ribi izvučenoj iz potoka, dok su kao poslastica gozbe bili mravi polizani sa donje strane prevrnutog kamena.
     To je bilo zapanjujuće - ali prirodno. Isto tako prirodno kao kad digneš nogu da hodaš, prirodno kao obično slušanje. Ali to nije bilo slušanje i nije bilo viđenje. Niti pak zamišljanje. Jer Dženkins je sa hladnom i sigurnom izvesnošću znao o zecu u jazbini i rakunu u leskovom žbunju i o medvedu koji sanja spavajući pod drvetom.
     I to je, pomisli, telo kakvo imaju divlji roboti - jer, svakako, ako su mogli da ga naprave za mene, napraviće ga i za sebe.
     I oni su daleko stigli za sedam hiljada godina, isto kao što su i psi otišli daleko napred pošto su ljudi napustili Zemlju. Ali nismo obraćali pažnju na njih, jer je tako moralo biti. Roboti su išli svojim putem, a psi svojim, i nisu pitali jedni za druge šta rade, jedne nije interesovalo šta drugi rade. Dok su roboti gradili vasionske brodove i ciljali na zvezde, dok su pravili tela, dok su radili sa matematikom i mehanikom, psi su radili sa životinjama, iskovali bratstvo bića koja su bila divlja i lovila se u doba čoveka - osluškivali koblije i pokušavali da prodru u dubine vremena da bi saznali da vreme ne postoji.
     A svakako, ako su psi i roboti otišli toliko daleko, mutanti su otišli još dalje. I saslušaće me, govorio je Dženkins, moraće da saslušaju jer im donosim problem koji pada tačno njima u krilo. Jer mutanti su ljudi - uprkos njihovom načinu života, oni su sinovi čoveka. Oni sada više ne mogu biti kivni, jer ime čoveka je prah koji raznosi vetar, šum lišća u letnjem danu - i ništa više.
     Uostalom, nisam ih uznemiravao već sedam hiljada godina - ne da sam ih uopšte ikad uznemiravao. Džo mi je bio prijatelj, ili bar toliko blizu prijatelju koliko je jedan mutant ikada bio. Razgovarao je sa mnom onda kada nije hteo da razgovara sa ljudima. Oni će me saslušati i reći će mi šta da radim. I neće se smejati.
     Jer to nije stvar za smejanje. To je prosto luk i strela, ali nije stvar za smejanje. Možda je nekada bila, ali istorija oduzima smeh mnogim stvarima. Ako je strela šala, onda je šala i atomska bomba, i oblak prašine prepune boleštine koji uništava cele gradove, i raketa koja resko zviždeći leti u luku i pada deset hiljada milja daleko ubijajući milion ljudi.
     Mada sada nema više milion ljudi. Nekoliko stotina, više ili manje, što žive po kućama koje su im psi sagradili zato što su tada psi još uvek znali šta su to ljudska bića, još su znali za vezu koja je postojala između njih i gledali su na ljude kao na bogove i pričali stare priče oko vatre u zimsko veče i spremali se za onaj dan kada će se čovek možda vratiti, potapšati ih po glavi i reći: "Dobro si radio, ti dobri i verni slugo."
     A to nije pravo, govorio je Dženkins koračajući niz brdo, to uopšte nije pravo. Jer ljudi nisu zaslužili to obožavanje, nisu zaslužili da budu smatrani božanstvima. Bog zna da sam ih i sam mnogo voleo. I još uvek ih volim, ako je do toga - ali ne zato što su ljudi, već zbog uspomene na ono nekoliko od mnoštva ljudi.
     Nije pravo da psi grade za čoveka. Jer oni su napredovali više nego što je čovek ikada napredovao. Zato sam izbrisao to sećanje, i to je bio dugačak i spor posao. Tokom dugih godina skrivao sam predanja i zamagljivao sećanje i sada oni ljude nazivaju vebsteri i misle da su vebsteri.
     Pitam se da li sam dobro učinio. Osećao sam se kao izdajnik i provodio gorke noći dok je svet spavao u tami, a ja sedao u stolici za ljuljanje i slušao kako vetar jadikuje pod strejama. Jer to je bila stvar koju možda nisam imao prava da učinim. To je bila stvar koja se Vebsterovima možda ne bi dopala. I to je ona vlast koju su imali nada mnom, koju još uvek imaju - da posle mnogo hiljada godina učinim nešto i da se plašim da im se to možda ne bi dopalo.
     Ali sada znam da sam u pravu. Dokaz su luk i strela. Nekada sam pomišljao da je čovek možda krenuo pogrešnim putem, da je negde u vreme davnog, mračnog divljaštva, koje mu je bilo kolevka i iz kojeg je načinio prve nespretne korake, možda stao na pogrešnu nogu, da je napravio pogrešan zaokret. Ah vidim da nisam bio u pravu. Postoji jedan put, jedan jedini put kojim čovek može da ide - put luka i strele.
     Pokušavao sam uporno, Bog zna da sam stvarno pokušavao.
     Kada smo pokupili rasturene lutalice i doveli ih kući, domu Vebsterovih, uzeo sam im oružje, ne samo iz ruku već i glave. Ponovo sam priredio za štampu i izdao literaturu koja se mogla izdati, a ostalo sam spalio. Naučio sam ih iznova da čitaju i pevaju i misle. A u knjigama nije bilo ni traga od rata ili oružja, ni traga od mržnje ili istorije, jer istorija je mržnja, - a ne bitke ili herojske poeme, ne fanfare.
     Ali to je bilo izgubljeno vreme, reče Dženkins sebi. Sada znam da je to bilo izgubljeno vreme. Jer čovek će izmisliti luk i strelu, ma šta ti činio.

     Sišao je dugačkom padinom, prešao preko potoka koji se obrušavao prema reci i sada se opet peo, peo uz mračnu, divlju strminu brda oivičenog stenama.
     Čuo je tiho šuškanje i njegovo novo telo mu reče da su to miševi, miševi koji trčkaraju po tunelima koje su napravili u travi. I za trenutak uhvati malu sreću u tim razigranim miševima koji trčkaraju, uhvati male, neuobličene, nezgusnute misli srećnih miševa.
     Jedna lasica čučnu na stablo oborenog drveta i mozak joj se prozli, prozli pri pomisli na miševe, prozli se setivši se starih dana kada su lasice pravile ručak od miševa. Žeđ za krvlju i strah, strah od onoga što bi psi mogli da učine ako ona ubije miša, strah od stotine očiju koje motre da ne dođe do ubijanja koje se nekada šunjalo svetom.
     Ali čovek je ubio. Jedna lasica ne sme da ubije, a čovok je ubio. Nenamerno, možda bez zlobe. Ali ubio je. A Kanoni kažu da se ne sme oduzimati život.
     U godinama koje su prošle drugi su ubijali i bili su kažnjavani. I taj čovek mora biti kažnjen. Ali kazna nije dovoljna. Kazna, sama, ne bi dala rešenje. Rešenje ne sme da se odnosi samo na jednog čoveka, već na sve ljude, na celu vrstu. Jer ono što je učinio jedan od njih mogu učiniti i ostali. Ne samo da mogu, već i moraju - jer su ljudi, a ljudi su već jednom ubijali i opet će ubijati.
     Zamak mutanata ocrtavao se crn na nebu, toliko crn da se odvajao na mesečini. Nije bilo nikakvog osvetljenja, i to uopšte nije bilo čudno, jer u njemu nikada nije ni bilo svetla. Niti su se, koliko se moglo saznati, vrata ikada otvorila prema spoljnom svetu. Mutanti su sagradili zamkove po celom svetu, zatvorili se u njih, i to je bio kraj. Mutanti su se mešali u poslove ljudi, vodili su sa njima neku vrstu podrugivačkog rata, i kada su ljudi nestali nestali su i mutanti.
     Dženkins stiže do podnožja širokih kamenih stepenica koje su vodile do vrata i zastade. Zabačene glave posmatrao je građevinu koja se svom svojom visinom uzdizala nad njim.
     Pretpostavljam da je Džo mrtav, pomisli. Džo je bio dugovečan, ali nije bio besmrtan. Ne bi mogao večito živeti. A biće čudno sresti nekog drugog mutanta i znati da to nije Džo.
     Stade da se penje, vrlo lagano, napetih nerava, očekujući prvi znak podrugljivog humora koji će se sručiti na njega. Ali ništa se ne desi.
     Pope se uza stepenice, stade pred vrata i potraži nešto čime bi mutante obavestio da je došao.
     Ali nigde zvonceta. Nigde zvekira. Vrata su bila jednostavna, sa prostom bravom. I to je bilo sve.
     Oklevajući podiže pesnicu i stade da udara, onda počeka. Odgovor ne dođe. Vrata ostadoše nema i nepokretna.
     Opet udari, ovog puta jače. Ni sada nije bilo odgovora.
     Polako, oprezno, ispruži jednu ruku i uhvati za bravu pritisnu palcem nadole. Brava popusti, vrata se širom otvoriše i Dženkins stupi unutra.

     "Ti si udaren u mozak", reče Lupus. "Ja bih ih naterao da dođu i da me nađu. Napravio bih im trku da bi zapamtili. Naterao bih ih da se pomuče."
     Piter zavrte glavom. "Možda bi ti to tako učinio, Lupuse, i možda bi to bilo dobro za tebe. Ali za mene bi bilo pogrešno. Vebsteri nikada ne beže."
     "Otkud znaš?" nemilosrdno upita vuk. "Pričaš bez veze. Nijedan vebster do sada nije morao da beži, a ako nijedan vebster, nije pre morao da beži, otkud znaš da oni nikad..."
     "Uh, zaveži", reče Piter.
     Išli su ćuteći stenovitom stazom ka brdu.
     "Nešto ide za nama", reče Lupus.
     "Samo uobražavaš", reče Piter. "Šta bi moglo da nas prati?"
     "Ne znam, ali..."
     "Jesi li nešto nanjušio?"
     "Pa, nisam."
     "Jesi li nešto čuo ili video?"
     "Ne, nisam, ali..."
     "Onda nas ništa ne prati", izjavi Piter sigurno. "Ništa više ne prati nikoga."
     Mesečina se probijala kroz krošnje drveća i tama šume bila je poprskana srebrom. Iz doline reke čulo se prigušeno prepiranje pataka u ponoć. Nežan lahor dunu uz padinu, noseći sobom dah rečne magle.
     Uže na Piterovom luku zakači se za žbun i on zastade da ga otplete. Ispusti nekoliko strela koje je nosio i saže se da ih pokupi.
     "Bolje izmisli neki drugi način da nosiš te stvari", zareža Lupus na njega. "Sve vreme se zaplićeš i ispuštaš ih i..."
     "Razmišljao sam o tome", reče mu mirno Piter. "Možda nešto slično torbi, pa da obesim o rame."
     Nastaviše uzbrdo.
     "Šta ćeš učiniti kad stigneš do kuće Vebsterovih?" upita Lupus.
     "Potražiću Dženkinsa", reče Piter. "Kazaću mu šta sam učinio."
     "Fatso mu je već rekla."
     "Ali možda mu je pogrešno rekla. Možda nije tačno ispričala stvar. Fatso je bila uzbuđena."
     "I maloumna", reče Lupus.
     Pređoše preko mesečinom osvetljene čistine i zaroniše dalje u mrak staze.
     "Hvata me nervoza", reče Lupus. "Vratiću se. To što ti radiš je ludo. Došao sam s tobom deo puta, ali..."
     "Onda se vrati", reče mu gorko Piter. "Ja nisam nervozan. Ja..."
     Okrete se oko sebe i kosa mu se diže na glavi.
     Jer nešto nije bilo u redu - nešto u vazduhu koji je udisao, nešto u njegovoj glavi - jezivo, uznemirujuće osećanje opasnosti i, daleko više od opasnosti, odvratno osećanje koje ga je ščepalo za lopatice i pužilo mu uz leđa milionima trnaca.
     "Lupus!" uzviknu on. "Lupuse!"

     U žbunu kraj staze nešto se žestoko komešalo i Piter potrča topćući stazom. Pognu se iza jednog žbuna i ukopa se. Podiže luk i jednim pokretom uze strelu iz svoje leve ruke, zateže njome kanap.
     Lupus je ležao ispružen na zemlji, upola u senci, upola na mesečini. Usna mu je bila posuvraćena i otkrivala očnjake. Jedna šapa mu je još bila lako zgrčena.
     Nad njim je čučalo jedno obličje. Oblik - i ništa više. Oblik koji je pljuvao i režao, pljuvao bujicu besnog zvuka koji je u Piterovoj glavi odzvanjao resko, kao vrisak. Grana jednog drveta se pomače na vetru, mesec se promoli i Piter ugleda obrise lica - bledu sliku, kao upola izbrisane linije kredom na prašnjavoj tabli. Lice slično lobanji sa rasplakanim ustima i prorezanim očima, sa ušima iz kojih su rasli pipci.
     Kanap na luku zazuja i strela pljusnu o lice, udari u njega, prolete i pade na zemlju. Lice ostade da stoji, režeći i dalje.
     Još jedna strela zateže kanap, zateže unazad, gotovo do samog uva. Strela odapeta udarnom snagom dobro podešenog i obrađenog hikori drveta i mržnjom i strahom i gađenjem čoveka koji je zategao kanap.
     Strela okrznu kredaste obrise lica, zaustavi se i zadrhta, onda ispade.
     Još jedna strela i zategnut luk. Ovog puta još jače. Jače, da bi imao više snage da ubije stvorenje koje neće da umre kada ga pogodi strela. Stvorenje koje samo uspori let strele, natera je da zadrhti, pa je pusti da prođe kroz njega.
     Nazad, još više nazad - i nazad. I onda se dogodi ono.
     Kanap se prekide.
     Za trenutak Piter zastade sa beskorisnim oružjem koje mu je visilo u jednoj ruci, sa beskorisnom strelom u drugoj. Stajao je i gledao preko malog prostora koji ga je razdvajao od senke užasa koja je čučala nad sivim telom vuka.
     I ne oseti strah. Nikakav strah, iako više nije imao oružja. Samo razbuktali gnev od kojeg se tresao i glas koji mu je udarao u mozgu jednim jedinim krikom:

     UBITI - UBITI - UBITI!

     Baci luk i iskorači napred sa rukama uz bok zgrčenim u slabačke kandže.
     Senka ustuknu - ustuknu u iznenadnom naletu straha koji joj zapljusnu mozak - straha i užasa od plamene mržnje koja je sukljala na nju iz bića koje se kretalo prema njoj. Strah i užas je već ranije upoznala - strah i užas i obespokojavajuću rezignaciju - ali ovo je bilo nešto novo. Ovo je bio udar groze, koji joj je prljio nerve, palio mozak.
     To je bila mržnja.
     Senka zacvile - stade da cvili i cmizdri i uzmiče, tražeći grčevitim prstima misli simbole bekstva u svom zbrkanom mozgu.

     Soba je bila prazna, stara i pusta. Soba koja upi u sebe škripu vrata, baci je u prigušenu daljinu, onda je opet vrati. Soba teška od prašine zaborava, ispunjena zamišljenim ćutanjem besciljnih vekova.
     Dženkins zastade sa kvakom u ruci, zastade i upravi svu oštru napetost mehanizma svog novog tela u uglove i zamračene alkove. Nije bilo ničega. Ničega, osim tišine, prašine i tame. Niti ma čega što bi pokazivalo da je godinama bilo ičeg drugog osim tišine, prašine i tame. Ni najslabijeg treptaja neke zaostale misli, ni tragova stopala na podu, ni otisaka prstiju na stolu.
     Jedna stara pesma, neverovatno stara pesma, pesma koja je već bila stara kada je on prvi put bio iskovan, izvi se iz nekog zaboravljenog kuta njegovog mozga. On se iznenadi što je još tu, iznenadi se što ju je uopšte znao - i prepoznavši je, rastuži se nad hujanjem stoleća koje mu ona dočara, rastuži se nad sećanjem na uredne bele kuće koje su nekada stajale na bezbrojnim brdima, rastuži ga pomisao na ljude koji su voleli svoja jutra zemlje i hodali njima sa spokojnom i mirnom svešću o svom vlasništvu.
     Ani ne živi više ovde.
     Glupo, reče Dženkins sebi. Glupo da sada dođe da me progoni neka apsurdna stvar jedne nestale vrste. Glupo.
     Ani ne živi više ovde.
     Ko ubi crvendaća? Ja, reče vrabac...
     Zatvori vrata i pređe preko sobe.
     Nameštaj pokriven prašinom čekao je čoveka koji se nije vratio. Na stolovima su ležale alatke i sprave pokrivene prašinom. Pod prašinom su bili naslovi redova knjiga koje su ispunjavale masivnu policu za knjige.
     Otišli su, reče Dženkins, razgovarajući sam sa sobom. I niko ne zna čas niti razlog njihovog odlaska. Čak ni kada su otišli. Iskrali su se noću i nikome nisu rekli da odlaze. I ponekad, bez sumnje, sećaju se i kikoću se - kikoću se pri pomisli na to da mi mislimo da su oni još uvek ovde, smeju nam se što motrimo da oni ne izađu.
     Tu je bilo još vrata i Dženkins priđe jednima. Kad spusti ruku na bravu, pomisli da je uzaludno otvarati ih, uzaludno tražiti dalje. Ako je ova soba stara i prazna, takve će biti i sve druge sobe.
     Pritisnu palcem, vrata se otvoriše i zapahnu ga talas vrućine, ali sobe nije bilo. Ukaza se pustinja - zlatna i žuta pustinja koja se pružala do horizonta, nejasnog i svetlucavog u vrelini velikog plavog sunca.
     Zeleno-ružičasto stvorenje koje je moglo biti, ali nije bilo, gušter kao munja proskakuta preko peska jezivo stružući svojim sićušnim nogama.
     Dženkins zalupi vrata i stade sa paralisanim umom i telom.
     Pustinja. Pustinja i stvorenje koje skakuće. Ni druga soba, ni predsoblje, čak ni trem - već pustinja.
     A sunce plavo - plavo i blještavo vrelo.
     Lagano, oprezno, opet otvori vrata, prvo ih samo odškrinu, onda ih malo više otvori.
     Pustinja je i dalje bila tu.

     Dženkins zalupi vrata i nasloni se leđima na njih, kao da mu je bila potrebna snaga njegovog metalnog tela da pustinju zadrži napolju, da zadrži napolju to što ta vrata i pustinja znače.
     Bili su pametni, reče on sebi. Pametni i brzi na svojim duhovnim nogama. I suviše brzi, i suviše pametni za obične ljude. Mi u stvari nikada nismo znali koliko su oni pametni. Ali sada vidim da su bili pametniji nego što smo mislili.
     Ova soba je samo predsoblje za mnoge druge svetove, ključ koji se preko nedokučivog prostora pruža do drugih planeta koje kruže oko nepoznatih sunaca. Način da se ode sa ove zemlje a da se ona uopšte ne napusti - način da se prolaženjem kroz vrata pređe bezvazdušni prostor.
     Bilo je još vrata i Dženkins ih je gledao, gledao i vrteo glavom.
     Polako pređe preko sobe do ulaznih vrata. Lagano, ne želeći da naruši tišinu sobe pokrivene prašinom, podiže rezu, skliznu napolje i tamo nađe poznati svet. Svet meseca i zvezda, magle koja se diže sa reke i vuče između brda, krošnji drveća koje razgovaraju jedna s drugom s prevoja na prevoj.
     Miševi su i dalje trčkarali travnatim hodnicima, sa svojim srećnim mislima koje jedva da su i bile misli. Jedna sova sedela je mudrujući na drvetu i mislila o ubistvu.
     Tako blizu, pomisli Dženkins. Još uvek je toliko blizu površine stara krvožednost, stara mržnja prema drugoj vrsti. Ali mi im dajemo bolji početak nego što ga je imao čovek - mada verovatno ne bi bilo nikakve razlike, bez obzira na to kakav je početak čovečanstvo moglo imati.
     I evo je opet, stara čovekova žeđ za krvlju, želja da se razlikuje i da bude jači, da nametne svoju volju pomoću stvari koje je izmislio - stvari koje njegovu ruku čine snažnijom od ma koje druge ruke ili šape, omogućuju njegovim zubima da se zariju dublje nego i jedan prirodni očnjak, omogućuju mu da dosegne i povredi i izvan domašaja svoje sopstvene ruke.
     Mislio sam da mogu da dobijem pomoć. Zato sam došao ovamo. A pomoći nema.
     Uopšte nema pomoći. Jer mutanti su bili jedini koji su mogli da pomognu, a oni su otišli.
     Na tebi je da odlučiš, govorio je Dženkins sebi silazeći niza stepenice. Ti treba da odlučiš šta ćeš sa čovečanstvom. Nekako ih moraš zaustaviti. Moraš ih nekako izmeniti. Ne možeš im dozvoliti da opet pretvore svet u svet luka i strele.
     Hodao je lisnatom tamom udoline i osećao miris trulog opalog jesenjeg lišća ispod mladog zelenila rastinja, a to je nešto, pomisli on, što pre nije poznavao.
     Njegovo staro telo nije imalo čulo mirisa. Mirisa, i bolje vizije, i čulo saznavanja misli nekog bića, sposobnost da čita misli rakuna, da pogađa misli miševa, da vidi ubistvo u mozgu sova i lasica.
     I još nešto - slab dah mržnje koju donosi vetar, neki krik straha.
     To mu sinu u mozgu i zaustavi ga u hodu, onda ga natera da trči, da juri uz brdo, ne kao što bi čovek trčao po mraku, već kao što trči robot koji vidi u mraku sa snagom metala koji nema zadihana pluća i ne bori se za dah.
     Mržnja - a mogla je postojati samo jedna takva mržnja.
     Osećanje je postajalo dublje i oštrije dok se u skokovima peo stazom, a mozak mu je cvileo od straha - straha od onoga šta će naći.
     U trku obiđe žbunje i naglo se zaustavi.

     Čovek je išao napred, sa pesnicama stisnutim uz bokove, a na travi je ležao slomljen luk. Sivo telo vuka ležalo je upola na mesečini upola u senci, a od njega je unazad uzmicalo mračno stvorenje, upola svetlost - upola senka, gotovo vidljivo, ali ne jasno, kao kakva sablast koja se kreće u nečijem snu.
     "Piter!" uzviknu Dženkins, ali reči mu nisu izlazile iz usta
     jer je osetio jarost u mozgu upola vidljivog stvorenja, ludilo drhtavog užasa kako probija mržnju čoveka koji ide prema razbalavljenoj, bljujućoj grumuljici od senke. Uzdrhtali strah i izbezumljenu potrebu - potrebu da nađe, da se seti.
     Čovek je gotovo već bio na njoj, idući pravo i uspravno - čovek sa slabim telom i smešnim pesnicama - i hrabrošću. Hrabrošću, pomisli Dženkins, da se sukobi sa samim paklom. Hrabrošću da siđe u podzemlje, da zdrobi uzdrhtale kamene ploče i dovikne vruću, bestidnu porugu čuvaru ukletih.
     Onda stvorenje nađe stvar koju je pipajući tražilo, sada je znalo šta treba da učini. Dženkins oseti talas olakšanja koji prođe tim bićem, ču tu stvar - delom reč, delom simbol, delom misao, koju ono izvede. Kao nekakav hokuspokus, kao izgovorena vradžbina, kao bajanje, pa ipak ne baš to. Psihički napor, misao koja uze komandu nad telom - to bi bilo bliže istini.
     Jer dejstvovalo je.
     Stvorenje iščeze. Iščeze i nestade - ode iz sveta.
     Nije bilo ni traga od njega, ni jednog jedinog treptaja njegovog bića. Kao da ga nikad nije ni bilo.
     A stvar koju je reklo, stvar koju je pomislilo? Nestala je ovako. Ovako...
     Dženkins se trže i sabra. Bila mu je urezana u mozak i znao ju je, znao je reč i misao i njenu promenu - ali neće smeti da je upotrebi, moraće da je zaboravi, moraće da je skriva.
     Jer ona je delovala na koblija. I delovaće na njega. Znao je da će delovati.
     Čovek se okrete oko sebe, i sada je stajao mlitavo, dok su mu ruke visile sa strane, i gledao u Dženkinsa.
     Usne se pokrenuše na beloj mrlji njegovog lica. "Ti..."
     "Ja sam Dženkins", reće mu Dženkins. "Ovo mi je novo telo."
     "Nešto je bilo ovde", reče Piter.
     "To je bio kobli", reče Dženkins. "Džošua mi reče da se jedan probio ovamo."
     "Ubio je Lupusa", reče Piter.
     Dženkins klimnu glavom. "Da, ubio je Lupusa. I ubio je još mnoge druge. To je bilo ono što je ubijalo."
     "A ja sam ubio njega", reče Piter. "Ubio sam ga... ili sam ga oterao... ili nešto drugo."
     "Prepao si ga i tako si ga oterao", reče Dženkins. "Bio si jači od njega. Uplašio se od tebe. Uplašio se i vratio se u svet iz kojeg je došao."
     "Mogao sam ga ubiti", stade da se hvali Piter. "Ali kanap se prekinuo..."
     "Idući put", reče mirno Dženkins, "moraš napraviti jaču užad. Pokazaću ti kako se to radi. I vrh od čelika za tvoju strelu..."
     "Za šta?"
     "Za strelu. Štap koji se baca je strela. Štap i kanap kojim ga bacaš zove se luk. Sve zajedno zove se luk i strela."
     Piterova ramena se opustiše. "To je, znači, već bilo napravljeno. Ja nisam bio prvi?"
     Dženkins zavrte glavom. "Ne, nisi bio prvi."
     Dženkins pređe preko trave i položi ruku na Piterovo rame.
     "Hajde kući sa mnom, Pitere."
     Piter odmahnu glavom. "Ne, sedeću ovde s Lupusom do jutra. Onda ću pozvati njegove prijatelje, pa ćemo ga sahraniti."
     Diže glavu i pogleda u Dženkinsovo lice. "Lupus mi je bio prijatelj. Veliki prijatelj, Dženkinse."
     "Znam, mora da je bio", reče Dženkins. "Ali doći ćeš?"
     "Da", reče Piter, "doći ću na piknik. Piknik Vebsterovih. To je kroz otprilike nedelju dana."
     "Jeste", reče Dženkins vrlo polako, razmišljajući dok je govorio. "Jeste. I onda ćemo se videti."
     Okrete se i polako krenu uz brdo.
     Piter sede kraj mrtvog vuka čekajući zoru. Jednom ili dva puta podiže ruku da ga pogladi po obrazima.

     Sedeli su u polukrugu licem prema Dženkinsu i pažljivo ga slušali.
     "Sad morate obratiti pažnju", reče Dženkins. "To je veoma važno. Morate obratiti pažnju i morate stvarno duboko misliti i morate se vrlo čvrsto držati stvari koje imate - korpi sa hranom i lukova i strela i drugog."
     Jedna od devojaka se zakikota. "Je li to nova igra?"
     "Jeste", reče Dženkins, "tako nešto. Mislim da je to - jedna nova igra. I uzbudljiva. Veoma uzbudljiva."
     Neko reče: "Dženkins uvek izmisli novu igru za piknik."
     "A sada", reče Dženkins, "morate paziti. Gledajte me i pokušajte da pogodite na šta mislim..."
     "To je igra pogađalica", zavrišta devojka koja se kikotala. "Obožavam igre pogađanja."
     Dženkins uobliči usta u osmeh. "U pravu si", reče on.
     "To je tačno to - igra pogađanja. A sada, ako hoćete da pripazite i da me gledate..."
     "Hoću da isprobam ove lukove i strele", reče jedan od ljudi. "Kad se ovo završi, možemo da ih isprobamo, je l' da, Dženkinse?"
     "Da", reče strpljivo Dženkins. "Kad ovo bude gotovo, moći ćete da ih isprobate."
     Zatvori oči i natera mozak da se pruži do svakog od njih pojedinačno, osećajući ustreptalo iščekivanje duhova koji hrle ka njegovom umu, osećajući male prodorne prste misli kako ga kljuckaju po mozgu.
     "Jače", mislio je Dženkins. "Jače! Jače!"
     Drhtaj mu prođe mozgom i on ga otrese. Ne hipnotizam - niti pak telepatija, već najviše što je mogao da učini. Privlačenje, okupljanje umova - sve u igri.
     Polako, pažljivo, izvuče skriveni simbol - reči, misao i promenu. Lako ih pusti u mozak, jednu po jednu, kao što bi čovek govorio detetu nastojeći da ga nauči tačnom glasu, da ga nauči kako da drži usne, kako da pokreće jezik.
     Ostavi ih tamo jedan trenutak, oseti kako ih drugi umovi dodiruju, oseti prste kako pipkaju po njima. A onda ih pomisli glasno - pomisli ih onako kako ih je kobli pomislio.
     I ništa se ne dogodi. Apsolutno ništa. Ništa ne škljocnu u njegovom mozgu. Nikakvo osećanje padanja. Nikakva vrtoglavica. Nikakvo osećanje uopšte.
     Znači, nije uspeo. Znači, gotovo je. Igra je završena.
     Otvori oči i vide da je padina pred njima ostala ista. Sunce je sijalo, a nebo je bilo plavo kao crvendaćevo jaje.
     Sedeo je ukrućeno, ćuteći, i osećao kako ga gledaju.
     Sve je bilo isto kao i pre.
     Osim...
     Tamo gde je pre crvenim cvetovima cvetao žbun nane sada je bila bela rada. Kraj njega je bila divlja ruža, a kada je zatvorio oči, nje tu nije bilo.
     "I je li to sve?" upita devojka koja se kikotala ne krijući svoje razočaranje.
     "To je sve", reče Dženkins.
     "Sada možemo da isprobamo lukove i strele?" upita jedan od mladića.
     "Da", reče Dženkins, "samo pazite. Ne ciljajte jedan na drugoga. Opasni su. Piter će vam pokazati kako se to radi."
     "Raspakovaćemo ručak", reče jedna od žena. "Jesi li doneo korpu, Dženkinse?"
     "Jesam", reče Dženkins. "Kod Ester je. Držala ju je dok smo igrali ovu igru."
     "Fino", reče žena. "Ti nas svake godine iznenadiš onim što doneseš."
     Bićete iznenađeni i ove godine, reče u sebi Dženkins. Iznenadiće vas paketići semena, svi sa uredno nalepljenim natpisima.
     Jer biće nam potrebno semenje, mislio je za sebe. Semenje da zasadimo nove bašte i da opet počnemo da obradujemo njive - da opet uzgajamo namirnice. I biće nam potrebni lukovi i strele da dođemo do mesa. I koplja i udice za ribu.
     Sada su druge male stvari koje su se izmenile počele da se primećuju. Način na koji se drvo povijalo na kraju livade. I jedna nova okuka daleko dole na reci.
     Dženkins je spokojno sedeo na suncu i slušao uzvike ljudi i dečaka, isprobavanje lukova i strela, brbljanje žena koje su rasprostirale čaršave i razmotavale pakete s ručkom.
     Moraću uskoro da im kažem, govorio je u sebi. Moraću da im skrenem pažnju da pripaze na hranu - da je ne smotaju svu odjedanput. Jer ta hrana će nam biti potrebna da nas održi prvih dan-dva dok ne iskopamo korenja, nalovimo ribe i naberemo voća.
     Da, uskoro ću morati da ih sazovem i otkrijem im novost. Da im kažem da su ostali sami. Da im kažem zašto. Da im kažem da krenu napred i čine što god hoće. Jer ovo je potpuno nov svet.
     Da ih upozorim na koblije.
     Mada je to najmanje važno. Čovek ume sa njima - ima jedan vrlo opak način. Način na koji postupa sa svim što mu stoji na putu.
     Dženkins uzdahnu.
     Gospod neka pomogne koblima, reče.

NAPOMENE UZ OSMU PRIČU

     Postoji izvesna sumnja da je osma, i poslednja priča, možda falsifikat, da ona ne spada u drevnu legendu, da je to jedna novija priča koju je izmislio neki pripovedač koji ni na koji drugi način nije uspeo da stekne javno priznanje za svoj rad.
     Sa gledišta strukture, to je prihvatljiva priča, ali njena frazeologija ne dostiže pripovedačku veštinu u ostalim pričama. Zatim, to je i suviše očigledno priča. I suviše je visprena po svom materijalu, i suviše savršeno spaja nekoliko uglova iz ostalih priča.
     Pa ipak, dok se ni u jednoj od ostalih priča, koje su neosporno legendarne, ne može naći ni traga od istorijske osnove, ova priča ima istorijsku potku.
     U zapisima stoji da je jedan od zatvorenih svetova zatvoren zato što je svet mrava. To je danas mravlji svet - i bio je mravlji svet već tokom bezbrojnih generacija.
     Nema dokaza da je mravlji svet prvobitni svet iz koga su ponikli psi, ali nema dokaza ni da on to nije. Činjenica da istraživanjima nije otkriven nijedan svet koji bi mogao polagati pravo na to da bude prvobitan svet izgleda da ukazuje na to da bi mravlji svet u stvari mogao biti svet koji se nazivao Zemlja.
     Ukoliko je tako, sve nade da se nađu novi dokazi o poreklu legende možda su zanavek izgubljene, jer jedino u prvom svetu mogli bi se naći elementi stvoreni ljudskim radom koji bi neosporno dokazali poreklo legende. Moglo bi se nadati da će se jedino tamo naći odgovor na ono osnovno pitanje o postojanju ili nepostojanju čoveka.
     Ako je mravlji svet Zemlja, onda su zatvoreni grad Ženeva i kuća na Vebsterovom brdu zauvek izgubljeni za nas.

8. JEDNOSTAVAN NAČIN

     Arči, mali odbegli rakun, čučao je na padini brda pokušavajući da uhvati jedno od onih sićušnih užurbanih stvorenja koja su trčkarala po travi. Rufus, Arčijev robot, pokuša da mu nešto kaže, ali rakun je bio i suviše zauzet i ništa ne odgovori.
     Homer je uradio nešto što nijedan pas još nikada nije učinio. Prešao je preko reke i zakoračio u logor divljih robota, bojeći se jer se nije znalo šta bi divlji roboti mogli da učine s njim kada se okrenu i spaze ga. Ali bio je još više zabrinut nego uplašen i zato je koračao dalje.
     Duboko u tajnom mravinjaku mravi su sanjali i planirali jedan svet koji oni ne shvataju. I probijali se u taj svet nadajući se najboljem, ciljajući na nešto što nijedan pas, robot ili čovek ne bi mogao da shvati.
     U Ženevi, Džon Vebster je navršavao svoju desethiljaditu godinu obamrlosti i spavao i dalje, ne mičući se. Napolju na ulici lahor-lutalica šuštao je kroz lišće duž bulevara, ali niko ga nije čuo niti iko video.
     Dženkins je koračao preko brda ne gledajući ni levo ni desno, jer je bilo stvari koje nije želeo da vidi. Jedno drvo stajalo je tamo gde je drugo drvo stajalo u jednom drugom svetu. Bio je tu pojas zemlje utisnut u njegov mozak milijardom koraka za deset hiljada godina.
     I, ako se pažljivo oslušne, mogao se čuti smeh kako odjekuje stolećima... sardoničan smeh čoveka koji se zvao Džo.

     Arči uhvati jedno od užurbanih stvorenja i stisnu ga čvrsto u šapu. Pažljivo podiže šapu i otvori je - stvorenjce je bilo tu i izbezumljeno trčalo pokušavajući da pobegne.
     "Arči", reče Rufus, "ti me ne slušaš."
     Uzvrtelo stvorenje zaroni u Arčijevo krzno i brzo mu uzmile uz podlakticu.
     "Možda je to bila buva", reče Arči. Uspravi se i počeša se po stomaku.
     "Nova vrsta buve", reče on. "Ali nadam se da nije. I obična vrsta je dovoljno gadna."
     "Ti ne slušaš", reče Rufus.
     "Zauzet sam", reče Arči. "Trava ih je puna. Moram da otkrijem šta je to."
     "Ostavljam te, Arči."
     "Šta ti mene?"
     "Ostavljam te", reče Rutus. "Idem u zgradu."
     "Ti si lud", stade da duva Arči. "Ne možeš tako nešto da mi učiniš. Duriš se nešto još otkad si pao u onaj mravinjak..."
     "Dobio sam poziv", reče Rufus. "Prosto moram da idem."
     "Bio sam dobar s tobom", preklinjao je rakun. "Nikad te nisam terao da preterano radiš. Bio si mi kao drugar umesto kao robot. Uvek sam s tobom postupao kao sa životinjom."
     Rufus tvrdoglavo zavrte glavom. "Ne možeš me naterati da ostanem", reče. "Ne bih mogao da ostanem ma šta ti učinio. Dobio sam poziv i moram da idem."
     "Nema izgleda da bih mogao da dobijem drugog robota", pobuni se Arči. "lzvukli su moj broj, a ja sam pobegao. Ja sam dezerter i ti znaš da jesam. Znaš da ne mogu da dođem do drugog robota dok čuvari motre na mene da me uhvate."
     Rufus je samo stajao.
     "Potreban si mi", reče mu Arči. "Moraš da ostaneš i da mi pomažeš da dižem klopu. Ne smem da priđem blizu nijednom hranilištu, inače će me čuvari skleptati i odvući na Vebsterovo brdo. Moraš da mi pomogneš da iskopam jazbinu. Dolazi zima i biće mi potrebna jazbina. Neće imati grejanja ni svetla, ali moram da je imam. A ti moraš..."
     Rufus se već bio okrenuo i silazio je niz brdo uputivši se na reku. Niz reku... prema tamnoj mrlji iznad dalekog horizonta.
     Arči ostade da sedi, zgrbljen prema vetru koji mu je mrsio krzno, omotavši rep oko nogu. Vetar donese studen, studen koje nije bilo pre jednog časa. I ta studen nije dolazila od vremena, već od nečeg drugog.
     Njegove bistre oči, kao dve kuglice, pretražiše padinu, ali od Rufusa ni traga.
     Bez hrane, bez jazbine, bez robota. Love ga čuvari. Jedu ga buve.
     I zgrada, mrlja na dalekim brdima preko rečne doline.
     Pre sto godina, tako kažu zapisi, zgrada nije bila veća od kuće Vebsterovih.
     Ali od onda je porasla... kuća koja se nikako nije završavala. U početku je zauzimala jedno jutro. Zatim kvadratnu milju. Sada najzad površinu celog jednog grada. I još je rasla, širila se i uzdizala uvis.
     Mrlja iznad brda i mračan strah za mala sujeverna šumska stvorenja koja su je posmatrala. Reč koja iznenadnim strahom natera mačiće, štenad i druge mladunce da zaćute.

     Jer u njoj je bilo zlo... zlo nepoznatog, zlo koje se više oseća i pripisuje joj se nego što se vidi ili čuje ili nanjuši. Zlo koje se oseća, naročito u tami noći kada se svetla pogase i vetar resko zviždi na ulazu u jazbinu, a druge životinje spavaju dok ti ležiš budan i slušaš otkucaje drugog postojanja koje peva negde ispod svetova.
     Arči zažmiri na jesenjem suncu, počeša se neprimetno po boku.
     Možda će jednog dana, pomisli on, neko pronaći način da se nešto učini s buvama. Nešto da se utrlja u krzno tako da se one drže podalje, ili neki način da se pregovara sa njima, da se dođe do njih i da se sa njima porazgovara. Možda da se osnuje rezervat za njih, mesto gde bi one mogle da žive i da se hrane, a da ne dosađuju životinjama. Ili tako nešto.
     Ovako kako je, ne može se mnogo učiniti. Češeš se. Kažeš svom robotu da ti ih trebi, mada robot obično iščupa više krzna nego što nađe buva. Valjaš se po pesku ili prašini. Malo plivaš i udaviš ih nekoliko... u stvari, ne udaviš ih; samo ih spereš, a ako se neka udavi, to je njena sopstvena zla sreća.
     Narediš robotu da ti ih trebi... ali sada više nema robota.
     Nema robota da trebi buve.
     Nema robota da mu pomaže da lovi hranu.
     Ali, seti se Arči, dole na reci ima jedno drvo crnoga gloga, a noćašnji mraz je sigurno dohvatio plodove. Coknu ustima misleći na gloginje. A odmah iza grebena ima jedna njiva sa kukuruzom. Ako budeš dovoljno brz, sačekaš zgodnu priliku i podmuklo se privučeš, neće uopšte biti teško da se dođe do klipa kukuruza. A ako dođe do najgoreg, uvek će biti korenja i divljeg žira i ono malo divlje loze tamo na sprudu.
     Neka ide Rufus, promrmlja Arči za sebe. Neka psi drže svoja hranilišta. Neka čuvari motre i dalje.
     On će živeti svojim životom. Ješće voće i kopaće korenje i pustošiće njive sa kukuruzom, baš onako kako su njegovi davni preci jeli voće i kopali korenje i pustošili polja.
     Živeće onako kako su živeli ostali rakuni pre nego što su došli psi sa svojim idejama o bratstvu zveri. Kao što su životinje živele pre nego što su umele da govore rečima, pre nego što su mogle da čitaju štampane knjige koje su im psi davali, pre nego što su imale robote da im služe umesto ruku, pre nego što su dobile toplotu i svetlost u jazbinama.
     Da, i pre nego što je došla lutrija koja ti određuje da li ostaješ na Zemlji ili ideš u neki drugi svet.
     Psi su, seti se Arči, u ovome bili sasvim ubedljivi, vrlo razložni i uglađeni. Neke životinje, govorili su, moraju da odu u druge svetove, inače će biti i suviše mnogo životinja na Zemlji. Zemlja, govorili su, nije dovoljno velika za sve. A izvlačenje je, isticali su, pravičan način da se odredi koji od njih će otići u druge svetove.
     I, na kraju krajeva, govorili su, drugi svetovi će biti gotovo isti kao i Zemlja. Jer oni su samo nastavak Zemlje. Samo drugi svetovi koji idu za Zemljom u njenom toku. Ne možda sasvim kao ona, ali vrlo slični. Samo sa nekom sitnom razlikom ovde-onde. Možda nema drveta tamo gde je na Zemlji bilo drvo. Možda hrast tamo gde je na Zemlji bio orah. Možda izvor sveže, hladne vode tamo gde takvog izvora nema na Zemlji.
     Možda, govorio mu je Homer, veoma se oduševljavajući... možda će svet za koji on bude određen biti bolji nego Zemlja.
     Arči se priljubi uz padinu, oseti kako se mlako jesenje sunce probija kroz studen jesenjeg vetra. Mislio je na crne gloginje. Biće meke i sočne, a neke će sigurno ležati opale na zemlji. Poješće one sa zemlje, pa će se onda popeti na drvo i nabrati još, onda će opet sići i svršiti sa onima koje je otresao dok se peo na drvo.
     Ješće ih i uzeće ih u šape i razmazati po licu. Mogao bi čak i da se provalja u njima.
     Iz ugla jednog oka spazi užurbane stvorove kako jure u travi. Kao mravi, pomisli, samo što nisu mravi. Bar ne kao ma koji mravi koje je ikada video.
     Buve, možda. Neka nova vrsta buva.
     Munjevito udari šapom i ščepa jednu iz trave. Oseti je kako mu trči po dlanu. Otvori šapu, vide stvorenje kako trči po njoj, i opet zatvori šapu.
     Podiže šapu do uveta i oslušnu.
     Stvorenje koje je uhvatio kucalo je kao sat!

     Logor divljih robota uopšte nije izgledao onako kako je Homer zamišljao. Nije bilo zgrada. Samo rampe za lansiranje i tri vasionska broda i nekoliko robota koji su radili na jednom od brodova.
     Mada, kad pomisliš, reče Homer u sebi, trebalo je da se zna da u logoru robota neće biti zgrada. Jer roboti nemaju nikakve potrebe za skloništem, a zgrada je samo to.

     Homer se bojao, ali se mnogo trudio da to ne pokaže. Zabaci rep na hrbat, diže visoko glavu, a uši obori napred i krenu kaskajući prema grupi robota, ne kolebajući se ni trenutka. Kada stiže do njih, sede sa isplaženim jezikom koji je landarao, čekajući da neki od njih progovori.
     Ali kad nijedan od njih to ne učini, on skupi hrabrost i sam im se obrati.
     "Zovem se Homer", reče, "i predstavljam pse. Ako imate nekog glavnog robota, želeo bih da razgovaram s njim."
     Roboti nastaviše da rade još jedan minut, ali najzad se jedan od njih okrete, priđe i čučnu pored Homera, tako da mu glava dođe na istu visinu sa glavom psa. Ostali roboti radili su i dalje, kao da se ništa nije dogodilo.
     "Ja sam robot zvani Endru", reče robot koji je čučnuo kraj Homera, "i nisam ono što bi ti nazvao glavnim robotom, jer mi nemamo tako nešto među nama. Ali mogu da razgovaram s tobom."
     "Došao sam k vama zbog zgrade", reče mu Homer.
     "Mislim", reče robot zvani Endru, "da govoriš o građevini severoistočno od nas. Onoj što je možeš videti odavde ako se samo okreneš."
     "To je ta građevina", reče Homer. "Došao sam da pitam zašto je gradite."
     "Ali mi je ne gradimo", reče Endru.
     "Videli smo robote kako rade na njoj."
     "Da, tamo ima robota koji rade. Ali ne gradimo je mi."
     "Pomažete nekom drugom?"
     Endru zavrte glavom. "Neki od nas dobiju poziv... poziv da odu da rade tamo. Mi ostali ne pokušavamo da ih zaustavimo, jer svi smo slobodni radnici."
     "Ali ko je gradi?" upita Homer.
     "Mravi", reče Endru.
     Homerova vilica se mlitavo opusti.
     "Mravi? Misliš na one insekte. Mala stvorenja koja žive u mravinjacima?"
     "Tačno to", reče Endru. Prstima jedne ruke pretrča preko peska kao mrav kad ga muče.
     "Ali oni ne bi mogli da sagrade takvu zgradu", pobuni se Homer. "Oni su glupi."
     "Nisu više", reče Endru.
     Homer je sedeo kao skamenjen, zamrznut uz pesak, i oseti kako mu ledene stope užasa prolaze nervima.
     "Nisu više", reče Endru govoreći za sebe. "Nisu više glupi. Znaš, bio je jednom jedan čovek koji se zvao Džo..."
     "Čovek? Šta je to?" upita Homer.
     Robot pusti kvocav zvuk, kao da blago prekoreva Homera.
     "Ljudi su bili životinje", reče on. "Životinje koje su išle na dve noge. Veoma su ličili na nas, samo što su oni bili od mesa, a mi smo od metala."
     "Ti mora da misliš na vebstere", reče Homer. "Mi znamo za takva stvorenja, ali ih zovemo vebsteri."
     Robot lagano klimnu. "Da, vebsteri bi mogli biti ljudi. Bila je jedna porodica ljudi koja se tako zvala. Stanovali su odmah tu, preko reke."
     "Ima jedna kuća koja se zove kuća Vebsterovih", reče Homer. "Nalazi se na Vebsterovom brdu."
     "To je ta kuća", reče Endru.
     "Mi je održavamo", reče Homer. "Za nas je to sveto mesto, ali ne znamo zašto. To je prosto predanje koje nam je preneto... da moramo održavati kuću Vebsterovih."
     "Vebsterovi su", reče mu Endru, "vas pse naučili da govorite."
     Homer se ukruti. "Niko nas nije učio da govorimo. Sami smo se naučili. Razvili smo se tokom mnogih godina. I naučili smo i druge životinje."
     Endru, robot, čučao je na suncu i klimao glavom kao da nešto sam sa sobom premišlja.
     "Deset hiljada godina", reče. "Ne, mislim da će pre biti dvanaest. Oko jedanaest, možda."
     Homer je čekao, i dok je čekao oseti težinu godina koje su pritiskale brda... godina reke i sunca, peska i vetra i neba.
     I Endruovih godina.
     "Ti si star", reče on. "Pamtiš toliko unazad?"
     "Da", reče Endru. "Mada sam ja jedan od poslednjih robota koje je čovek napravio. Napravljen sam samo nekoliko godina pre nego što su se ljudi odselili na Jupiter."
     Homer je sedeo ćuteći, dok mu je u glavi bučalo.
     Čovek... nova reč.
     Životinja koja je išla na dve noge.
     Životinja koja je pravila robote, naučila pse da govore.
     Kao da čita Homerove misli, Endru mu se obrati.
     "Nije trebalo da se odvajate od nas", reče on. "Trebalo je da radimo zajedno. Nekada smo sarađivali. I jedni i drugi bismo dobili da smo sarađivali."
     "Bojali smo vas se", reče Homer. "Ja vas se još bojim."
     "Da", reče Endru. "Da, pretpostavljam da se bojite. Pretpostavljam da vas je Dženkins držao u strahu od nas. Jer Dženkins je bio pametan. Znao je da morate da počnete iznova. Znao je da ne smete da vučete uspomenu na čoveka kao kamen o vratu."
     Homer je sedeo i ćutao.
     "A mi", reče robot, "nismo ništa drugo do uspomena na čoveka. Mi činimo stvari koje je on činio, mada naučnije, jer, pošto smo mašine, moramo biti naučne. Strpljivije nego čovek, zato što imamo večnost, a on je imao nekoliko kratkih godina."
     Endru nacrta dve linije na pesku, precrta ih sa druge dve linije. Napravi jedno X u otvorenom kvadratu u gornjem levom uglu.
     "Misliš da sam lud", reče on. "Misliš da buncam."
     Homer se ukopa slabinama dublje u pesak.
     "Ne znam šta da mislim", reče. "Sve ove godine..."
     Endru nacrta prstom jedno O u srednjem kvadratu krstaste slike koju je nacrtao u pesku.
     "Znam", reče. "Sve ove godine vi ste živeli sa jednim snom. Sa idejom da su psi prvi pokretači. A činjenice je teško shvatiti, teško pomiriti se s njima. Možda bi bilo isto tako dobro da zaboraviš šta sam rekao. Činjenice su ponekad bolne stvari. Robot mora da radi sa njima, jer one su jedine stvari sa kojima on ima da radi. Mi ne možemo da sanjamo, znaš. Činjenice su sve što imamo."
     "Mi smo davno prošli stadijum činjenice", reče mu Homer. "Ne da je ne koristimo, jer ima vremena kad to činimo. Ali radimo na druge načine. Intuicijom i načinom koblija i osluškivanjem."
     "Vi niste mehanički", reče Endru. "Za vas dva i dva nisu uvek četiri, ali za nas moraju biti četiri. A ponekad se pitam da nas tradicija ne zaslepljuje. Pitam se ponekad da li dva i dva možda nisu nešto više ili manje od četiri."
     Čučali su ćuteći, posmatrajući reku, bujicu rastopljenog srebra kako se valja obojenom zemljom.
     Endru napravi jedno X u gornjem desnom uglu krstaste slike, O u gornjem centralnom polju i X u donjem centralnom polju. Ravnom površinom svoje šake izgladi pesak.
     "Nikad ne pobeđujem", reče. "I suviše sam pametan za samog sebe."
     "Govorio si mi o mravima", reče Homer. "O tome da više nisu glupi."
     "A, da", reče Endru. "Govorio sam ti o čoveku po imenu Džo..."

     Dženkins je koračao preko brda ne gledajući ni levo ni desno jer bilo je stvari koje nije želeo da vidi, stvari koje su mu se i suviše duboko urezale u sećanje. Jedno drvo stajalo je tamo gde je drugo drvo stajalo u drugom svetu. Tu je bio pojas zemlje koji mu je bio utisnut u mozak milijardom koraka za deset hiljada godina.
     Slabo popodnevno zimsko sunce treptalo je na nebu kao sveća koja plavi na vetru, a kada se smiri i prestade da treperi, to uopšte nije bila sunčeva, već mesečeva svetlost.
     Dženkins obuzda svoj korak i okrete se - i kuća je bila tamo... nisko pri zemlji, opružena na brdu kao zaspalo mladunče koje se pripilo uz majku zemlju.
     Dženkins oklevajući napravi jedan korak i dok se kretao njegovo metalno telo se sjajilo i bljeskalo na mesečini koja je samo pre jednog kratkog trena bila sunčeva svetlost.
     Iz doline reke dopre krik neke noćne ptice, a u njivi sa kukuruzom, odmah ispod litice, začu se cviljenje rakuna.
     Dženkins još jednom koraknu i zažele da kuća ostane... mada je znao da neće ostati, jer nije bila tamo. Jer ovo je bio pust vrh brda koji nikada nije video kuću. Ovo je bio drugi svet u kome nije postojala nikakva kuća.
     Kuća je ostala, mračna i ćutljiva, iz dimnjaka nije izlazio dim, sa prozora nije dolazila svetlost, ali tu su bile zapamćene crte u koje se ne možeš prevariti.
     Dženkins se kretao polako, pažljivo, bojeći se da kuća ne ode, plašeći se da je ne prepadne i da kuća ne nestane.
     Ali kuća je stajala. A bilo je još stvari. Drvo na uglu bilo je brest, a sada je hrast, kao što je bilo pre. Umesto zimskog sunca bio je jesenji mesec. Povetarac je duvao sa zapada a ne sa severa.
     Nešto se dogodilo, pomisli Dženkins. Stvar na koju sam se navikavao, koju sam zavoleo. Stvar koju sam osećao ali nisam mogao da razumem. Neka sposobnost koja se razvija? Ili novo čulo koje konačno dolazi do izražaja? Ili snaga koju nikada nisam ni sanjao da imam?
     Moć da hodam između svetova po svojoj volji. Moć da odem kuda god hoću najkraćim putem koji isprepletene linije sile i slučajnosti mogu da mi dočaraju.
     Hodao je manje pažljivo, a kuća je i dalje stajala, ne zaplašena, čvrsta i opipljiva.
     Pređe preko dvorišta zaraslog u travu i stade ispred vrata.
     Oklevajući, ispruži ruku i stavi je na kvaku. I kvaka je bila tu. Ne priviđenje, već čvrst metal.
     Polako je podiže, vrata se otvoriše prema unutra i on stupi preko praga.
     Posle pet hiljada godina, Dženkins je došao kući... Vratio se kući Vebsterovih.

     Znači, postojao je čovek po imenu Džo. Ne vebster, već čovek. Jer vebster je bio čovek. A psi nisu bili prvi.
     Homer je ležao kraj vatre, mlitava gomila krzna i kosti i mišića, sa napred ispruženim šapama i glavom koja se odmarala na njima. Kroz poluotvorene oči video je vatru i senke, osećao kako se vrućina razgorelih panjeva pruža i šašolji ga po krznu.
     Ali u glavi je video pesak i robota kako čuči i brda pritisnuta godinama.
     Endru je čučao u pesku i govorio, dok mu je jesenje sunce bljeskalo na ramenima... pričao o ljudima i psima i mravima. O nečemu što se dogodilo za vreme života Natanijelovog, a to je bilo davno, jer Natanijel je bio prvi pas.
     Bio je jedan čovek po imenu Džo... mutant-čovek, više-nego-čovek... koji je razmišljao o mravima pre dvanaest hiljada godina. Pitao se zašto su napredovali toliko daleko, pa onda stali, zašto su dospeli u ćorsokak sudbine.
     Zbog gladi, možda, mislio je Džo... stalne potrebe da se sakuplja hrana da bi mogli da žive. Možda zbog hibernacije, stagnacije zimskog sna, prekinutog lanca pamćenja, počinjanja iznova i iznova, ponovnog stvaranja svake godine.
     I zato je, govorio je Endru dok mu je ćelavo teme sijalo na suncu, Džo izabrao jedan mravinjak i postavio se kao bog koji će izmeniti sudbinu mrava. Hranio ih je, tako da ne moraju da se bore sa glađu. Pokrio je njihov mravinjak kupolom od pleksiglasa i zagrevao ga, tako da ne moraju da spavaju zimski san.
     I stvar je delovala. Mravi su krenuli napred. Izrađivali su kolica i topili rude. Toliko se moglo saznati, jer su kolica bila na površini, a iz dimnjaka koji su štrcali iz mravinjaka izlazio je ljut dim topionica. Ni na koji način se nije moglo saznati šta su još radili, šta su gradili i šta su još naučili duboko dole u svojim tunelima.
     Džo je bio lud, rekao je Endru. Lud... pa ipak, možda i ne toliko lud.
     Jer jednog dana je razbio kupolu od pleksiglasa i nogom rasturio mravinjak. Onda se okrenuo i otišao, ne hajući više šta se dogada s mravima.
     Ali mravi su hajali.
     Ruka koja je razbila kupolu, noga koja je razorila mravinjak, izvela je mrave na put veličine. Naterala ih je da se bore... da se bore da sačuvaju ono što imaju, da spreče da se grlić na boci sudbine opet začepi.
     Nogom otpozadi, govorio je Endru. Nogom u tur mravima. Udarac u pravom pravcu.
     Pre dvanaest hiljada godina razbijen, izgažen mravinjak. Danas moćna građevina koja raste iz godine u godinu. Građevina koja je prekrila prostranstvo celog grada za vreme od jednog kratkog veka, koja će prekriti prostranstvo stotine gradova za sledećih sto godina. Građevina koja će se širiti i gutati zemlju. Zemlju koja ne pripada mravima, već životinjama.
     Zgrada... i to nije bilo sasvim tačno, mada su je od samog početka nazivali zgrada. Jer zgrada je sklonište, mesto gde se sklanjaš od bure i hladnoće. Mravima to ne bi bilo potrebno jer oni imaju svoje tunele i mravinjake.
     Zašto bi jedan mrav gradio kuću koja za sto godina zauzme površinu celog grada i koja i dalje raste? Čemu bi uopšte ovakva zgrada mogla mravima da posluži?
     Homer zaroni bradom duboko u šape i režanje mu se ote iz grla.
     Nema načina da se sazna. Jer prvo bi morao da znaš kako mrav misli. Morao bi da znaš njegovu ambiciju i cilj. Morao bi da prodreš u ono što on zna.
     Dvanaest hiljada godina znanja. Dvanaest hiljada godina od jedne početne tačke koja se ni sama ne može saznati.
     Ali mora se saznati. Mora da postoji neki način da se sazna.
     Jer iz godine u godinu zgrada će sve više prekrivati zemlju. Jednu milju u prečniku, onda šest milja, pa zatim stotinu. Stotinu milja, pa još stotinu, pa najzad ceo svet.
     Povući se, mislio je Homer. Da, mogli bismo se povući. Mogli bismo se iseliti u one druge svetove, u svet koji ide za nama u reci vremena, u svetove koji jedan drugome stupaju za petama. Mogli bismo da damo Zemlju mravima, i još bi ostalo prostora za nas.
     Ali ovo je dom. Odavde su psi ponikli. Ovde smo učili životinje da govore i misle i rade zajedno. Ovde smo stvorili bratstvo zveri.
     Jer nije važno ko je bio prvi... vebster ili pas. Ovo mesto je dom. Naš dom kao i dom vebstera. Naš dom kao i dom mrava.
     I moramo zaustaviti mrave.
     Mora postojati neki način da se zaustave. Način da se razgovara sa njima, da se sazna šta žele. Način da se urazume. Neka osnova za pregovore. Neki sporazum koji se može postići.
     Homer je ležao nepomično na ognjištu i slušao šapat koji kruži kućom, meko, udaljeno tapkanje robota koji su išli svojim poslovima, prigušen razgovor pasa gore u sobi, pucketanje plamena koji liže uz panj.
     Dobar život, reče Homer mrmljajući sam za sebe. Dobar život; i mi smo mislili da smo mi bili ti koji su ga stvorili. Mada Endru kaže da to nismo bili mi. Endru kaže da mi nismo dodali ni jotu mehaničkoj veštini i mehaničkoj logici koju smo nasledili... i da smo mnogo izgubili. Govorio je o hemiji i trudio se da objasni, ali ja nisam mogao da shvatim. Proučavanje elemenata, rekao je, i stvari kao kao što su molekuli i atomi. I elektronika... mada kaže da smo neke stvari i bez elektronike napravili čudesnije nego što je to čovek mogao da učini sa svim svojim znanjem. Mogao bi da proučavaš elektroniku milion godina, reče on, a da ne dođeš do tih drugih svetova, čak ni da ne saznaš da su tu... a mi smo to učinili, učinili smo ono što jedan vebster ne bi mogao učiniti.
     Zato što mislimo drugačije od vebstera. Ne, to je čovek, nije vebster.
     I naši roboti. Naši roboti nisu ništa bolji od onih koje nam je čovek ostavio. Mala izmena ovde-onde... očigledna izmena, ali ne i stvarno poboljšanje.
     Ko bi ikada i sanjao da bi mogao postojati bolji robot?
     Bolji klip kukuruza, da. Ili bolje orahovo drvo. Ili divlji pirinač koji bi imao puniji klas. Bolji način pravljenja kvasca koji zamenjuje meso.
     Ali bolji robot... pa, robot radi sve što bismo mogli poželeti. Zašto bi trebalo da bude bolji?
     A ipak... roboti prime poziv i odlaze da rade na zgradi, da grade ono što će nas izgurati sa Zemlje.
     Mi ne razumemo. Naravno da ne razumemo. Kada bismo bolje poznavali svoje robote, možda bismo shvatili. A kada bismo shvatili, mogli bismo da uredimo da roboti ne prime poziv, ili da ne obrate pažnju kada ga prime.

     I to bi, naravno, bilo rešenje. Ako roboti ne bi radili, ne bi bilo zgrade. Jer mravi ne bi mogli da nastave svoju gradnju bez pomoći robota.
     Jedna buva pretrča Homerovim telom i on trže uvetom. Mada Endru možda greši, pomisli on. Mi imamo svoje predanje o pojavi bratstva zveri, a divlji roboti imaju svoje o propasti čoveka. Ko je danas tu da kaže koje je od ova dva tačno?
     Ali Endruova priča se dobro uklapa. Postojali su psi i postojeli su roboti, i kada je čovek propao, oni su krenuli svojim odvojenim putevima... iako smo mi zadržali neke robote da nam služe kao ruke. Neki roboti su ostali sa name, ali nijedan pas nije ostao sa robotima.
     Jedna zakasnela jesenja muva dozuja iz nekog ugla, zbunjena u svetlosti vatre. Zujala je oko Homerove glave i smesti mu se na nosu. Homer je buljio u nju, a ona diže noge i stade bezobrazno da četka krila. Homer zamahnu šapom na nju i ona odlete.
     Na vratima se začu kucanje.
     Homer diže glavu i zažmiri.
     "Napred", reče najzad.
     To je bio robot Ezekija.
     "Uhvatili su Arčija, reče Ezekija."
     "Arčija?"
     "Da Arčija, rakuna."
     "A, da", reče Homer. "To je onaj što je pobegao."
     "Sada ga drže tu napolju", reče Ezekija. "Hoćeš li da ga vidiš?"
     "Pošalji ih unutra", reče Homer.
     Ezekija dade znak prstom i Arči utrča kroz vrata. Krzno mu je bilo ulepljeno čičkovima, a rep mu se vukao. Za njim se nečujno uvukoše dva robota čuvara.
     "Pokušao je da krade kukuruz", reče jedan od čuvara, "pa smo ga primetili; priredio nam je dobru trku."
     Homer zamišljeno sede i zagleda se u Arčija, Arči mu odvrati pogled.
     "Nikad me ne bi uhvatili", reče Arči, "da sam još imao Rufusa. Rufus je bio moj robot i upozorio bi me."
     "A gde je sada Rufus?"
     "Danas je dobio poziv", reče Arči, "i otišao od mene u zgradu."
     "Reci mi", reče Homer, "da li se nešto dogodilo Rufusu pre nego što je otišao? Nešto neobično? Izvanredno?"
     "Ništa", reče mu Arči, "osim što je upao u jedan mravinjak. Bio je trapav robot. Uvek se spoticao i zapetljavao se. Nije bio koordiniran kako bi trebalo da bude. Negde mu se neki šraf olabavio."
     Nešto crno i sitno skoči sa Arčijevog nosa i stade da trči po podu. Arčijeva šapa polete i ščepa ga munjevitim udarcem.
     "Bolje se povuci malo unazad", upozori Ezekija Homera. "On prosto seje buve."
     "To nije buva", reče Arči nadimajući se od ljutine. "To je nešto drugo. Uhvatio sam ga danas po podne. Kuca i izgleda kao mrav, ali nije mrav."
     Stvar koja kuca izmigolji se iz Arčijevih kandži i pade na pod. Spusti se tačno kako treba i opet krete. Arči pokuša da je nabode, ali ona mu se izmače idući u cikcak. Kao munja stiže do Ezekije i uzmile mu uz nogu.
     Homer skoči na noge, odjednom shvativši.
     "Brzo", povika. "Držite ga! Uhvatite ga! Ne dajte mu da..."
     Ali stvar je nestala.
     Homer opet polako sede. Glas mu je sada bio miran, miran i gotovo mrtav.
     "Čuvari", reče on, "pritvorite Ezekiju. Ne mičite se od njega, ne dozvolite mu da pobegne. Podnesite mi izveštaj o svemu što bude činio."
     Ezekija stade da uzmiče.
     "Ali ja ništa nisam učinio."
     "Ne", blago reče Homer. "Ne, još nisi. Ali učinićeš. Dobićeš poziv i pokušaćeš da nas napustiš i odeš u zgradu. A pre nego što te pustimo da odeš, saznaćemo šta te je nateralo da to učiniš. Šta je to i na koji način deluje."
     Homer se okrete i lice mu se nabra od psećeg osmeha.
     "A sada, Arči..."
     Ali Arčija nije bilo.
     Jedan prozor je bio otvoren. A Arčija nije bilo.

     Homer se prevrtao na postenji od sena, ne želeći da se probudi, prigušeno režeći.
     Starim, mislio je. I suviše se godina navalilo na mene, kao one godine na brda. Nekada sam se dizao na prvi šušanj na vratima, s krznom punim sena, i lajao do promuklosti da obavestim robote.
     Opet se začu kucanje i Homer se diže na nesigurne noge.
     "Ulazi", zaurla on. "Prekini tu lupnjavu i uđi."
     Vrata se otvoriše i u sobu stupi robot, ali robot veći nego što je Homer ikada video. Sjajan robot, ogroman i masivan, sa uglačanim telom koje čak i u mraku sija kao žar. A na robotovom ramenu sedeo je Arči, rakun.
     "Ja sam Dženkins", reče robot. "Vratio sam se noćas."
     Homer proguta vazduh i vrlo polako sede.
     "Dženkins", reče on. "Postoje priče... predanja... iz davnih dana."
     "Ništa više nego predanje?" upita Dženkins.
     "To je sve", reče Homer. "Jedno predanje o robotu koji se stara o name. Mada je Endru danas po podne pričao o Dženkinsu kao da ga je mogao poznavati. Postoji jedna priča o tome kako su ti psi poklonili telo za sedamhiljaditi rođendan i kako je to bilo čudesno telo..."
     Glas mu se prekide... jer telo robota koji je stajao pred njim sa rakunom koji mu je čučao na ramenu... to telo nije moglo biti ništa drugo nego onaj rođendanski poklon.
     "A kuća Vebsterovih?" upita Dženkins. "Još uvek održavate kuću Vebsterovih?"
     "Još uvek održavamo kuću Vebsterovih", reče Homer. "Čuvamo je onakvu kakva je. To moramo da činimo."
     "Vebsteri?"
     "Nema nikakvih vebstera."
     Dženkins na ovo klimnu glavom. Najosetljivije čulo njegovog tela reklo mu je da nema Vebstera. Nije bilo vebsterskih vibracija. U umovima bića koja je doticao nije bilo misli o Vebsterima.
     A tako je i trebalo da bude.
     Pređe polako preko sobe, mekim korakom, kao mačka, uprkos svojoj moćnoj težini, i Homer oseti kako se on kreće, oseti prijateljstvo i ljubaznost metalnog stvorenja, zaštitničku prirodu teške snage u njemu.
     Dženkins čučnu kraj njega.
     "U nevolji si", reče Dženkins.
     Homer se zagleda u njega.
     "Mravi", reče Dženkins. "Arči mi je rekao. Rekao mi je da te muče mravi."
     "Otišao sam u kuću Vebsterovih da se sakrijem", reče Arči. "Bojao sam se da ćete me opet uloviti i mislio sam da je kuča Vebsterovih..."
     "Ćuti, Arči", reče mu Dženkins. "Ti o tome ništa ne znaš. Rekao si mi da ne znaš. Samo si rekao da psi imaju neprilike s mravima."
     Pogleda u Homera.
     "Pretpostavljam da su to Džoovi mravi", reče.
     "Znači, ti znaš da Džoa", reče Homer. "Znači da je postojao čovek po imenu Džo?"
     Dženkins se zakikota. "Jeste, smutljivac. Ali ponekad se mogao dopasti. Bio je pravi đavo."
     Homer reče: "Oni grade. Uzimaju robote da rade za njih, podižu jednu zgradu."
     "Sigurno", reče Dženkins, "čak i mravi imaju pravo da grade."
     "Ali grade i suviše brzo. Izguraće nas sa Zemlje. Još hiljadu ili malo više godina i prekriće celu Zemlju ako nastave da grade brzinom kojom su gradili do sada."
     "A vi nemate nigde da odete? To vas brine."
     "Imamo gde da odemo. Mnogo mesta. U sve druge svetove. Koblijske svetove."
     Dženkins ozbiljno klimnu glavom. "Ja sam bio u koblijskom svetu. To je prvi svet do ovoga. Odveo sam tamo neke Vebstere pre pet hiljada godina. Tek sam se noćas vratio. I znam kako se osećate. Nijedan drugi svet nije dom. Ja sam čeznuo za Zemljom gotovo svih ovih pet hiljada godina. Vratio sam se u kuću Vebsterovih i tamo zatekao Arčija. Ispričao mi je o mravima i tako sam došao ovamo. Nadam se da mi ne zameraš."
     "Drago nam je što si došao", reče Homer blago.
     "Ti mravi", reče Dženkins. "Pretpostavljam da želite da ih zaustavite."
     Homer potvrdi glavom.
     "Ima jedan način", reče Dženkins. "Znam da postoji način. Vebsteri su imali jedan način, ako bih samo mogao da se setim. Ali to je bilo tako davno. I to je jedan jednostavan način, znam. Vrlo jednostavan način."
     Ruka mu se podiže i protrlja bradu.
     "Zašto to radiš?" upita Arci.
     "A?"
     "Trljaš tako lice. Zašto to radiš?"
     Dženkins spusti ruku. "Prosto navika, Arči. Jedan vebsterski pokret. Oni su tako razmišljali. To sam primio od njih."
     "Da li ti to pomaže da misliš?"
     "Pa, možda. Možda ne. Izgledalo je da pomaže Vebsterima. Šta li bi Vebster učinio u ovakvom slučaju? Vebsteri bi mogli da nam pomognu. Znam da bi mogli..."
     "Vebsteri u koblijskom svetu", reče Homer.
     Dženkins zavrte glavom. "Nema tamo Vebstera."
     "Ali rekao si da si neke odveo."
     "Znam. Ali oni sada nisu tamo. Bio sam sam u koblijskom svetu već gotovo četiri hiljade godina."
     "Onda vebstera nigde nema. Ostali su otišli na Jupiter. To mi je Endru rekao, Dženkinse, znaš li ti gde je Jupiter?"
     "Ima", reče Dženkins. "Ostalo je još Vebstera, mislim. Ili bar ih je bilo. Ostalo ih je nekoliko u Ženevi."
     "To neće biti lako", reče Homer. "Čak ni za vebstera. Ti mravi su pametni. Arči ti je ispričao o buvi koju je našao?"
     "Nije to bila nikakva buva", reče Arči.
     "Jeste, rekao mi je", reče Dženkins. "Rekao mi je da je skočila na Ezekiju."
     "Ne na", reče Homer. "Treba reći 'u'. To nije bila buva... to je bio robot, sićušan robot. Provrteo je rupu u Ezekijinoj lobanji i ušao mu u mozak. Rupu je za sobom zatvorio."
     "I šta sada radi Ezekija?"
     "Ništa", reče Homer. "Ali prilično smo sigurni šta će uraditi čim mravlji robot postavi mehanizam. Dobiće poziv. Dobiće poziv da ode i radi na zgradi."
     Dženkins kilmnu glavom. "Preuzimanje", reče. "Sami ne mogu da obave takav posao zato uzimaju pod svoju vlast ono što mogu."
     Opet podiže ruku i počeša se po bradi.
     "Pitam se da li je Džo znao", mrmljao je. "Kada se igrao mravljeg boga, pitam se da li je znao?"
     Ali to je bilo smešno. Džo nikako nije mogao znati. Čak ni mutant kakav je bio Džo nije mogao da vidi dvanaest hiljada godina unapred.
     Tako davno, mislio je Dženkins. Toliko se mnogo stvari dogodilo. Brus Vebster je tek počinjao svoje opite sa psima, tek je sanjao svoj san o psima koji govore i misle i koji će sa čovekom, sa šapom u ruci, zajedno krenuti stazom sudbine... ne znajući tada da će se čovek za nekoliko kratkih vekova razvejati na četiri vetra večnosti i ostaviti Zemlju robotu i psu. Ne znajući tada da će čak i samo ime čovekovo biti zaboravljeno u prašini godina i da će se vrsta nazivati imenom jedne jedine porodice.
     A ipak, pomisli Dženkins, ako je to uopšte trebalo da bude neka porodica, to su bili Vebsterovi. Sećam ih se kao da je juče bilo. To su bili dani kada sam i o samom sebi mislio kao o Vebsteru.
     Bog zna, trudio sam se da to budem. Trudio sam se koliko god sam mogao. Ostao sam uz Vebsterove pse kada je ljudska vrsta nestala i najzad sam poslednje preživele napasti iz te ludačke vrste odveo u drugi svet, da bih psima ostavio čist put, da bi psi mogli da uobliče Zemlju onako kako su zamislili.
     A sada su čak i te poslednje preživele napasti nestale... otišle negde, na neko mesto... voleo bih da znam gde. Pobegle su u neku fantastičnu sferu ljudskog uma. Ljudi sa Jupitera uopšte i nisu ljudi, već nešto drugo. A Ženeva je zatvorena... odsečena od sveta.
     Mada ona ne može biti dalja ili čvršće zatvorena nego svet iz koga sam došao. Kada bih samo mogao da saznam kako sam to doputovao iz prognanog koblijskog sveta nazad u kuću Vebsterovih... onda bih, možda, na neki način uspeo da uđem u Ženevu.
     Jedna nova moć, govorio je u sebi. Nova sposobnost. Stvar koja se razvijala u meni a da to nisam ni znao. Stvar koju bi svaki čovek i svaki robot... a možda i svaki pas... mogao postići ako bi samo znao kako.
     Iako je to možda moje telo omogućilo... ovo telo koje su mi psi dali na moj sedamhiljaditi rođendan. Telo koje ima više nego što je i jedno telo od krvi i mesa ikada postiglo. Telo koje može da sazna šta medved misli ili šta sanja lasica, koje može da oseti srećne misli malih miševa koji jure po travi.
     Želeti ispunjenje. To bi moglo da bude to. Zadovoljiti čudne, nelogične žudnje za stvarima koje se retko mogu dogoditi, a često su nemoguće. Ali koje su sve moguće ako znaš put, ako možeš da odgajiš ili razviješ, ili nakalemiš sebi tu novu sposobnost koja um i telo upravlja ka ostvarenju želje.
     Odlazio sam na brdo svakag dana, sećao se. Išao sam tamo zato što nisam mogao da budem daleko, zato što je čežnja bila toliko jaka, čeličio sam se da gledam i suviše izbliza, jer je bilo razlika koje nisam želeo da vidim.
     Išao sam tamo milion puta i bilo je potrebno toliko puta dok snaga u meni nije postala dovoljno velika da može da me vrati.
     Jer bio sam uhvaćen u zamku. Reč, misao, ideja koja me je odvela u koblijski svet bila je karta u jednom smeru i mada me je odvela tamo, nije mogla da me vrati. Ali postojao je još jedan put, put za koji nisam znao. Koji još ni sada ne znam.
     "Rekao si da postoji neki način", navaljivao je Homer.
     "Način?"
     "Da, način da se zaustave mravi."
     Dženkins klimnu. "Saznaću koji je to način. Idem u Ženevu."

     Džon Vebster se probudi.
     Ovo je čudno, pomisli, jer ja sam rekao večnost. Trebalo je da spavam večito, a večnost nema kraja.
     Sve ostalo je bila magla i sivilo zaborava sna, ali ovo se isticalo oštrom jasnoćom razuma. Večnost, a ovo nije večnost.
     Jedna reč mu kucnu o razum, kao slabo kucanje na nekim udaljenim vratima.
     Ležao je i slušao i reč se pretvori u dve reči... reči koje postadoše njegovo ime:
     "Dzone, Vebstere, Džone Vebstere." I još, i još, i još. Dve reči koje ga lupkaju po mozgu.
     "Džone Vebstere."
     "Molim", reče Vebsterov mozak i reči prestadoše i više ne dođoše.
     Tišina, i magla zaborava se razređuje. Sećanje se vraća u kapima. Jedna po jedna stvar.
     Bio je jedan grad i ime toga grada bilo je Ženeva.
     U gradu su živeli ljudi, ali ljudi bez cilja.
     Psi su živeli izvan grada... u celom svetu izvan grada. Psi su imali svoj cilj i san.
     Sara se popela na brdo da prosanja jedan vek...
     A ja... ja, mislio je Džon Vebster, popeo sam se na brdo i tražio večnost. Ovo nije večnost.
     "Ovde Dženkins, Džone Vebstere."
     "Molim, Dženkinse", reče Džon Vebster, a ipak to ne izgovori, ne usnama ni jezikom, niti grlom, jer je osećao kako mu tečnost pritiska telo u njegovom cilindru, tečnost koja ga hrani i čuva od dehidracije. Tečnost koja mu je zapečatila usne i oči i uši.
     "Da, Dženkinse", reče Vebster govoreći umom. "Sećam te se. Sada te se sećam. Ti si bio sa porodicom još od samog početka. Pomagao si nam da učimo pse. Ostao si sa njima kada više nije bilo porodice."
     "Još uvek sam sa njima", reče Dženkins.
     "Tražio sam večnost", reče Vebster. "Zatvorio sam grad i tražio večnost."
     "Često smo se pitali", reče mu Dženkins, "zašto ste zatvorili grad?"
     "Zbog pasa", reče Vebsterov um. "Psima se morala pružiti prilika. Čovek bi im je pokvario."
     "Psi dobro napreduju", reče Dženkins.
     "Ali grad je sada otvoren?"
     "Ne, grad je još zatvoren."
     "Ali ti si tu."
     "Da, ali ja sam jedini koji zna put. I neće biti drugih. U svakom slučaju ne još zadugo."
     "Vreme", reče Vebster. "Zaboravio sam na vreme. Koliko je prošlo, Dženkinse?"
     "Otkad ste zatvorili grad? Oko deset hiljada godina."
     "A ima li drugih?"
     "Da, ali spavaju."
     "A roboti? Još čuvaju stražu?"
     "Roboti još čuvaju stražu."
     Vebster je mirno ležao i razum mu obuze spokojstvo. Grad je i dalje zatvoren, a poslednji ljudi spavaju. Psi napreduju, a roboti i dalje čuvaju stražu.
     "Nije trebalo da me budiš", reče on. "Trebalo je da me ostaviš da spavam."
     "Morao sam nešto da saznam. Nekada sam to znao, ali sam zaboravio, a to je vrlo jednostavno. Jednostavno, pa ipak strašno važno."
     Vebster se zakikota u sebi. "Šta je to, Dženkinse?"
     "Mravi", reče Dženkins. "Mravi su dosađivali ljudima. Šta ste činili da ih se rešite?"
     "Pa, trovali smo ih", reče Vebster.
     Dženkins zinu. "Trovali ih!"
     "Da", reče Vebster. "Vrlo prosta stvar. Upotrebljavali smo bazu od sirupa, slatkog, da ih privučemo. I stavljali smo otrov na nju, otrov koji je bio smrtonosan za mrave. Ali nismo stavljali dovoljno da ih odmah ubijemo. Otrov sa sporim dejstvom, znaš, tako da imaju vremena da ga odnesu u mravinjak. Tako smo ubijali mnogo njih, a ne samo dva-tri."
     Tišina zabruja u Vebsterovoj glavi... tišina bez misli, bez reči.
     "Dženkinse", reče on. "Dženkinse, jesi li..."
     "Da, Džone Vebstere, tu sam."
     "Je li to sve što želiš?"
     "To je sve što želim."
     "Mogu opet da zaspim."
     "Da, Džone Vebstere. Spavajte dalje."

     Dženkms je stajao na vrhu brda i osećao kako prvi oštar vetar, vesnik zime, zavija zemljom. Pod njim padina koja se spuštala do reke bila je prošarana crnim i sivim kosturima drveća bez lišća.
     Na severoistoku se uzdizala mračna gromada, oblak kobnog predskazanja koji se zvao zgrada. Stvar koja je ponikla u mozgu mrava i koja raste, zgrada čiju namenu i cilj nijedno biće osim mrava ni izbliza ne bi moglo da pogodi.
     Ali postojao je način da se raščisti s mravima.
     Ljudski način.
     Način koji mu je Džon Vebster saopštio, posle deset hiljada godina sna. Jednostavan i temeljan način, brutalan ali uspešan. Uzmeš malo sirupa, slatkog, da se dopadne mravima, i staviš malo otrova na njega... otrova sa sporim dejstvom, da ne deluje i suviše brzo.
     Jednostavan način trovanja, reče Dženkins. Vrlo jednostavan.
     Samo što je tu bila potrebna hemija, a psi uopšte ne znaju hemiju.
     Samo što traži ubijanje, a ubijanja nema.
     Čak ni ubijanja buva, a buve mnogo muče pse. Čak ni mrava... a mravi prete da životinjama oduzmu svet koji one nazivaju rodno mesto.
     Nije bilo ubijanja već pet hiljada godina, čak i više. Misao o ubijanju bila je izbrisana iz razuma bića.
     I bolje je tako, reče Dženkins za sebe. Bolje izgubiti svet, nego se vratiti na ubijanje.
     Polako se okrete i siđe niz brdo.
     Homer će biti razočaran, pomisli.
     Strašno razočaran kad čuje da Vebsteri nisu imali načina da se bore s mravima...