Mira Marković, Miloševićeva udovica, iz Moskve za Alo!

Ekskluzivno: Mira Marković, Miloševićeva udovica, iz Moskve za Alo!
Nedostaje mi Srbija i moja Marija

Ponedeljak - 22.02.2010
Mirjana Marković, udovica bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića, više ne razmišlja o povratku u Srbiju. U ekskluzivnoj pripovesti „Alo!“ koju je proteklih nedelja beležila na nepoznatoj lokaciji u prestonici Rusije, govori o svemu što je tišti i raduje, o svom izbegličkom životu u Rusiji, porodici, političkoj situaciji u Srbiji...

Nedostaje mi Marija
- Ne razmišljam o povratku u Srbiju. Sve manje sam u stanju da razmišljam o ljudima, pojavama i događajima do kojih mi je stalo. Svaku misao o nekome tamo koga volim ostavljam za sutra. A to sutra ne stiže. A šta mi nedostaje? Nedostaje mi moja zemlja i moj život u njoj. Moja Marija.

Muke sa kičmom

- Pišem. U veoma neudobnom položaju, na kolenima, i zato stalno imam probleme s kičmom. Ne umem da pišem za pisaćim stolom, iako sam pre nekoliko godina jedan dobila. Doduše, nikad nisam ni pisala za stolom. Čitam više knjiga odjednom i jedva čekam Marka da razgovaram o njima. On takođe čita mnogo, selektivno i organizovano, govori tri jezika. Rekla bih da razume još jedan.

Vesti gledam sama

- Pratim sve vesti. Prvi put u životu imam vremena za to. Ali, nemam uvek sagovornika za razgovore o onome što sam videla. Većinu vesti gledam sama.

Nadam se pozivu

- Ne volim da šetam, možda malo kada imam s kim, ali sama šetam kad procenim da moram i onda se nadam da će me neko pozvati telefonom da mi skrati vreme dok hodam... Mnogo vremena provodim van kuće, u gradu. Grad sam upoznala i zavolela i veoma personalizovala. Kad s nekim idem kroz grad, sklona sam da kažem: „Ovde sam ručala sa V., ovde sam kupila bele sandale, ovde sam slušala muziku s vergla, ovde sam pokisla...“

Hladno februarsko jutro

- Nisam naučila da spremam hranu. Nikada nisam uspostavila link s ambijentom kuhinje. Moja kuhinja je veoma lepa, savršeno čista i apsolutno prazna. S posuđem kao ukrasom, s narukvicama na stolu, s romantičnom tašnom na stolici. S muzikom preglasnom kada sam sama i manje glasnom kad neko dođe. Takvu sam ostavila u našoj kući u Tolstojevoj, a u Požarevcu je i sad takva. Ovde su moju laku opsesivnost enterijerom ograničile neke prepreke koje ne mogu ili ne umem da otklonim. Kad bih uspela, možda bi dan trajao kraće, možda bi ličio na sliku koju sam ostavila za sobom jednog hladnog februarskog jutra pre sedam godina. Na sliku koja ispunjava svaki moj sat ovde u kojem sam budna.

Zbog čega se kajem?

- Ne bih baš rekla da se kajem, ali sebi prebacujem mnogo stvari. Prebacujem sebi zato što sam verovala ljudima uopšte. Prebacujem sebi zato što sam verovala da su levičari hrabri, pošteni i solidarni ljudi. Zato što sam mislila da su ljudi zahvalna bića. Zato što sam, kao što mi je nekada govorio Ljubiša Ristić, verovala suzama. Zato što sam mislila da je društveno važnije od ličnog i zato što sam to primenila u svom životu. Zato što sam decu vaspitavala da budu solidarna sa svačijom patnjom i da ne zameraju drugima kad im tu solidarnost ne uzvrate. Zato što nisam sumnjala da me ljudi lažu, zato što sam potcenila ulogu ličnog interesa u političkom izboru i političkom ponašanju, zato što sam bila sklona da zanemarim upozorenja da su neki „kadrovi“ koristoljubivi, spletkaroši, slabići, a i nedovoljno pametni. Ozbiljan i odgovoran rad vremenom će korigovati njihove slabosti, a zatim, radeći tako, postaće i pametniji... Tako sam se nadala. Tipična slovenska naivnost iz nekih ruskih romana 19. veka. Prebacujem sebi što nisam sedela u kući i pisala umesto da po Jugoslaviji polumrtva od umora širim bratstvo i jedinstvo, a po svetu kosmopolitizam. Da li sam iz ovoga izvukla odgovarajuće pouke? Izgleda da nisam. Pretpostavljam da bih sve ponovila. S malim izuzecima, gotovo zanemarljivim.

Marko je lepši nego pre

- S Marijom razgovaram telefonom često i dugo svakog dana. Po slikama koje dobijam od nje vidim da je i dalje veoma lepa. Lepa se rodila i lepa će biti čitavog života. Marka čujem i viđam. On se, naravno, promenio. Bio je veoma mlad kada je otišao iz zemlje. Prošlo je deset godina. On je sada mnogo ozbiljniji čovek i veoma lep, takođe. Mnogo lepši nego pre.

Pesma koja rađa bol

- Muziku slušam neprekidno. Donedavno sam slušala samo rusku. Njihova nacionalna muzika mi se uvek dopadala, a savremena je savremena na lep način. Nema u njoj evroatlantske racionalnosti, raskošno je raspevana i često, naravno, tužna. Ta je muzika za mene bezbolna. Ono što dugo nisam mogla, to je da slušam našu muziku, bar onu koju sam tamo volela i slušala. Nedavno sam dobila nekoliko diskova iz Beograda. Lepo je sve, naravno, ali sam danima slušala samo jedan disk i na njemu samo jednu pesmu. Mislila sam da ću se razboleti od te pesme. Mislila sam da bi trebalo da je izgubim. Ali, nemam gde.

Od čega živim

- Od izdavanja kuće u Tolstojevoj ulici. Već mesecima nije izdata.

Umorna sam od SPS, to više nije ista partija

- Što se kontakta sa SPS-om tiče, razumem zašto me to pitate. Svako bi me to pitao. Umorna sam od neodgovaranja na to pitanje, a program SPS-a ne znam. Nisam upoznata ni sa drugim dokumentima partije. Ali, po svemu, partija se promenila u odnosu na ono što je bila u prethodnoj deceniji. To je bilo voljom rukovodstva, mišljenje članstva ne znam. Tim promenama, partija se veoma približila socijalističkim i drugim levičarskim partijama u Evropi koje od druge polovine 20. veka lutaju za svojim identitetom i istovremeno su vrlo kooperativne s građanskim društvom. Kriza levice u teorijskom i političkom smislu je već dugo prisutna i u Evropi i u svetu. Iz te posustale, umorne levice neće se rađati novi bolji svet za koji se levica opredelila pre dva veka, kada se pojavila na istorijskoj sceni. Taj svet zavisi od uslova u kojima može da se formira jedna nova avangardna levičarska teorija, zasnovana na iskustvima dosadašnjeg levičarskog i dosadašnjeg građanskog života, misao čija će primena moći da menja svet u pravcu ne samo materijalnog, tehničkog, kulturnog već i humanog života u interesu svih. Više ne govorim u interesu „većine“. Dugo su se levičari zalagali za to da većina živi bolje, za koncept sreće većine koja će vremenom biti sve veća. Tako sam govorila i ja. Svi smo verovali u to kao nužan, postepen put u budućnost. Ali, većina je sporo rasla. Svetom je neprekidno vladala i bolje živela manjina. I ne vidim, ne vidim danas vreme u kojem će se prilike za sve ljude promeniti u interesu njihove ravnopravnosti. Sada treba kreirati i primeniti koncept za ravnopravan život i bolji život za sve. Tome prethodi veliki teorijski i naučni rad, stvaralačko doba znanja, rada i humanosti.

Bez odgovora o Ćuruviji i JUL

Iako je osnivač Jugoslovenske levice, Mirjana Marković nije želela da govori o toj partiji i njenoj imovini. Bez odgovora je ostalo i pitanje o krivičnoj prijavi kojom su je advokati porodice ubijenog novinara Slavka Ćuruvije označili kao jednog od nalogodavaca tog zločina.

Saradnja SPS i DS je laka

- Ta saradnja proizlazi verovatno iz njihovih programa. Pošto ne znam programe ni jedne ni druge partije, ne mogu da kažem koliko su slični, ali mora da su prilično slični jer bi u protivnom koalicija bila traumatična i naporna, a rekla bih da je laka. Tako bar izgleda na osnovu informacija u medijima, uprkos svim nedostacima medija kada je u pitanju istina.

Ratko Femić

Izvor: Alo