Sveti Jovan Milostivi
(patrijarh aleksandrijski)
25. novembar / 12. novembar

Jovan se rodio u Amantuntu, na ostrvu Kipru 558. godine. Otac mu je bio visoki činovnik, po imenu Epifanije.

Jovan je bio oženjen i imao je dece, a kad mu svi pomreše, što je Jovan smatrao za božju volju, on se zakaluđeri, a kad mu je bilo pedeset godina, izabran je za patrijarha aleksandrijskog.

Jovan je sav  svoj prihod delio siromasima i bolesnima, a sam je živeo na najprostijoj hrani i u najjednostavnijoj odeći. Imao je spisak svih siromaha iz okoline i svake srede i petka im je u crkvi svojom rukom delio milostinju. Jovanu su i drugi imućni ljudi slali pozamašne sume, a on je ta sredstva, pored milostinje, koristio i za podizanje bolnica i domova za siromašne i strance. U crkvi je Jovan zaveo strogi red: zabranjivao je da se u crkvi smeje, razgovara, osvrće i bio je protiv svake raskoši i kićenja.

Nije trpeo ljude koji drugoga ogovaraju ili grde, ali je uvrede rado praštao, i uopšte stalno je savetovao ljude da budu čovečniji, da se među sobom ne svađaju i da prema mlađima lepo postupaju.

Putujući jednom u Carigrad po carevom pozivu, Jovan svrati i na ostrvo Rodos. Tu izađe pred njega neki nepoznati starac i reče mu: "Jovane, ti putuješ po pozivu carevu, ali car careva tebe poziva k sebi, da mu skoro dođeš". Jovan je ove reči dobro razumeo, pa odmah ode na Kipar u mesto svoga rođenja. Tu se ispovedi i pričesti, ostavi sve što ima sirotinji, i tu i umre 620. godine posle Hrista. Njegovo telo počiva u crkvi požunskoj - katoličkoj.

Zbog svojih dobročinstva nazivaju ga Milostivim, a pomen mu se čini 25. novembra (12. novembra).

Na ikoni sveti Jovan se predstavlja u celokupnom arhijerejskom orantu.

Sveti Jovan Prorok, Preteča i Krstitelj Gospodnji

St. John the Baptist

Sabor Sv. Jovana (Zimski Sv. Jovan)
20.januar - 7. januar 

Ivanj - dan
7.jul - 24. jun
Usekovanje
11. septembar - 29. avgust

Sveti Jovan je bio savremenik Hristov i njegov rođak, po telu, jer je majka Jovanova bila tetka majci Isusovoj. Otac Jovanov bio je sveštenik Zaharije, a majcinjegovoj bilo je ime Jelisaveta.

Kad se navršilo vreme da se ispuni reč anđela Gavrila data Zahariju, Jelisaveta je zaista i rodila sina. Bilo je to 7. jula (24. juna) i taj se dan praznuje pod imenom Ivanj-dan. Kada je, po tadašnjem običaju, trebalo izvršiti obrezivanje i dati ime detetu, rodbina počne navaljivati da se detetu da očevo ime; ali najzad upitaše i oca, da čuju da li se on slaže. Zaharije, koji je pre toga bio onemeo, uze jednu tablicu i zapisa: "Neka mu je ime Jovan!", i čim je ovo napisao, jezik mu se razveza, te poče govoriti. Zaharije proreče da će to dete biti prorok, koji će ići pred Bogom i pripremati mu put.

Još od rane mladosti Joan je želeo usamljenički, pustinjski život. Zato kad odraste, odvaži se i ode u pustinju, u predele oko donjeg toka reke Jordana. Tu, u samoći, sav se predao Bogu i svom pozivu. Živeo je jednostavno: hranio se akridima (bubama sličnim skakavcima) i medom od divljih pčela, a odevao se u haljinu od kostreti, načinjenu od kamilje dlake, preko koje se opasivao kaišem. Visokog rasta, crne kose i brade, mršavog i preplanulog lica od sunca, ulivao je strah svojom pojavom.

Jovan poče otvoreno propovedati i govoriti protiv ljudskih mana i nevaljalstva i pozivati ljude da se kaju i popravljaju. Koliko je njegov izgled bio strašan, još strašnije su bile njegove reči, kojima je šibao svako zlo.

Kad se Jovan pročuo, počeše kod njega dolaziti ljudi sa svih strana, da ga vide i čuju njegove besede, a mnogi su dolazili da ga pitaju i traže savet. Tako ga neki zapitaše: "Šta treba da radimo pa da zadobijemo milost Božju?", a on im odgovori: "Ko ima dve haljine, neka jadnu dade onome ko nema ni jednu; a ko ima dosta hrane, neka podeli onome ko nema ni malo". Mitari, poreznici, upitaše ga šta njih savetuje, a on im reče: "Ne preopterećujte narod dažbinama, već naplaćujte onoliko koliko je po zakonu". Vojnike je podučavao da ne tiranišu, već da štite narod, a naučenjake onog vremena, tzv. fariseje i sadukeje, koji su se mnogo ponosili svojom mudrošću i gospodstvom, prekorevao je rečima: "Bog se gnjevi na vas! Pokajte se i stvorite rod dobrih dela, a nemojte se ponositi samo time što ste potomci Avramovi, jer vam kažem, da Bog može i od kamenja ovog stvoriti decu Avramovu. Pogledajte! eno sekire stoji kod korena drveta, i svako drvo koje ne rađa dobra roda, odseći će se i u vatru baciti!".

Mnogi su mislili da je Jovan obećani Mesija, a neki pomisliše da je on neki od starih proroka, koji je iz mrtvih ustao i oživeo, pa ga upitaše: "Jesi li ti Ilija ili koji drugi prorok?", a on odgovori: "Nisam, ja sam glas koji viče u pustinji". Onima koji ga pitaše: "Jesi li ti Mesija ili drugog da čekamo?", Jovan odgovori: "Ja vas krštavam vodom, ali Onaj što ide zamnom, jači je od mene; ja nisam dostojan da mu odrešim kaiše sa Njegove obuće, On će vas krstiti Duhom svetim i ognjem.

Jovan je krštavao svakoga ko se pokajao u reci Jordanu i to se njegovo krštenje nazivalo u znak pokajanja, ali ne i oproštenja grehova.
U to vreme i Isus je počeo svoje javne propovede, a kad ga je Jovan prvi put ugledao, reče: "Gle, kako krotko ide! To je jagnje Božje, koje uze na sebe greh sveta. Bog je hteo da ja svedočim za Njega, i ja velim da je Duh sveti na Njemu i da je On Božji Sin.

Jovan je imao i svoje učenike Andreja i Jovana Zavedejeva, te oni, čuvši ovakve pohvalne reči Jovanove o Isusu, pođu za Hristom, da čuju njegovu poruku i ocene njenu vrednost. Kada su se uverili da je Isus zaista Bogom obećani mesija, ne samo da su prestali biti Jovanovi učenici i pridružili se Hristu, već su u društvu Isusovih učenika pridobili i Simona - Petra, brata Andrejinog, i Filipa i Natanaila, nazvanog Vatrolomej, i druge.

U to vreme dođe i Isus na Jordan Jovanu da ga krsti, Jovan se začudi pa mu reče: "Ti Ti mene treba da krstiš, a Ti dolaziš da ja krstim Tebe?" Isus mu kratko odgovori da tako treba da bude, te ga Jovan odmah krsti.
Govoriti istinu isto je što i sipati nekome pregršt ljute paprike u oči. "Istina je gorka!" Jovan beše naučio da svakome kaže istinu u oči, ne mareći je li mu pravo ili krivo, i to ga dođe glave.

Razvrat rimskog društva beše u to vreme dostigao vrhunac. Irod Antipa, carski namesnik Galileje i Pereje (dve oblasti u Palestini) ode jednom u goste svome bratu Filipu, koji je takođe bio carski namesnik u drugoj oblasti, i tu se zaljubi u Filipovu ženu Irodijadu, svoju snahu, i ona u njega. Irod otera svoju ženu, koja je bila kći arapskog cara Arete i uze  za ženu Irodijadu, koja mu dovede i svoju kćer Salomiju. Sve je ovo bilo još za života Filipova.
Braneći javni moral, Jovan počne protestvovati i javno izobličavati ovakav postupak. Irod najpre nije smeo napasti Jovana, jer ga je i sam poštovao, a plašio se i pobune naroda, ali ipak naredi da jovana uhvate i bace u tamnicu, ne bi li ga uplašio pa pustio. Međutim, Irodijada je Jovana smrtno mrzela i smišljala kako da ga ubije.
Jednom pozva Irod na proslavu dana svog rođenja sve svoje vojvode i činovnike i priredi veliko slavlje. Vino se pilo, pesma se orila, a kad su se gosti podnapili vina, odjednom među njih izađe vitka i lepa Salomija, započe da igra i veštom igrom dovede Iroda i njegove goste u takvo raspoloženje, da Irod, razdragan do ludila, obeća da će joj kao nagradu dati šta god zatraži, ma i pola carstva i svoje obećanje zakletvom potvrdi.
Devojka, ne znajući šta bi zatražila, ode do svoje majke, a ova se doseti da je zgodan trenutak da se oslobodi svog opasnog neprijatelja, i nauči svoju kćer da zatraži Jovanovu glavu na tanjiru!
Kad je Solomija rekla Irodu šta želi, on se trže i zamisli, htede da odustane od datog obećanja, ali pomisao da se carska reč, makar i ovako lakomislena, ne poriče, naredi da dželat ode u tamnicu i poseče Jovana Krstitelja. Dželat ode i predade devojci glavu Petrečinu na tanjiru, koja je kao dragoceni poklon predade svojoj majci.

Tako je završio svoj život Jovan Krstitelj, na dan 29. avgusta (11. septembra, po novom kalendaru), koga dana je određen praznik pod imenom Usekovanje, tj. Usečenje glave Jovana Krstitelja. Taj dan se provodi u strogoj uzdržljivosti i posti. Ne jede se i ne pije ništa što je crveno, jer ta boja podseća na Jovanovu prolivenu krv.

Sveti Jovan je poslednji veliki prorok. On se naziva Preteča jer se pojavio pre Hrista i počeo pripremati ljude za njegovu nauku. Krstitelj se naziva zato što je krstio Gospoda Isusa Hristosa. Sveti Jovan je primer karaktera čvrste volje, odvažnosti, pravičnosti, istine i poštenja.

* * * * * * * * * * * *

Na ikoni se Jovan slika kako krštava Isusa na Jordanu, ili kako stoji i desnom rukom pokazuje na nebo, a u levoj drži dug krstasti štap, preko koga stoji traka sa ispisanim rečima: "Pokajte se jer se približava carstvo nebesko", ili, u desnoj ruci drži poveći tanjir i na njemu odsečenu glavu, kao simbolični znak svoje smrti.

Sabor svetog Jovana je 20. januara (7. januara) zato što je, pri krštenju Hristovom, 19. januara (6. januar). posle Boga Oca i Svetoga Duha, najvažniju ulogu imao Jovan kao Krstitelj, pa mu se odmah po krštenju dan i posvećuje.
U narodu postoji običaj da se ljudi bratime i kume "po Bogu i svetome Jovanu", verovatno zato što se Jovan smatra uzorom karakternosti i poštenja.

O Ivanj-danu pletu se venci od ivanjskog cveća, i njima se kite staje, a uoči toga dana čobani pale brezove lile (vatre), pa obilaze torove i ovce gde čuvaju stoku, a zatim se penju na visove i igraju svakojake igre oko tih pobodenih mašala. Ovo paljenje mašala za Ivanj-dan dovodi se u vezu sa paljenjem badnjaka uoči Božića čime se hoće reći da zimsko, božićno sunce ne sja tako visoko kao letnje, ivanjdansko, niti onako toplo greje.
A što se o Ivanj-danu pletu venci od ivanjskog cveća. time se svakako želi pokazati da je priroda u razvoju doša do svoje najviše tačke (na sred leta), i da se priroda time ovenčava, kao što na vence (svadbene) treba da pomišljaju i oni koji su za ovenčavanje, tj. za ženidbu i udaju.

U vencu od ivanjskog cveća stavlja se i beli luk, da kuću čuva od groma. Devojke u vence stave i crvenu ružu, da bi bile crvene kao ruža, ili gledaju kroz venac rađanje sunca, da bi bile rumene kao sunce. Kojoj devojci ukradu venac u toku noći, udaće se te godine.

Misli se da je Ivanj-dan tako veliki praznik da se sunce od veličine i straha tri puta ustavi toga dana.

Sveti mučenik Kirik i Julita
(Ćirilovdan)
28.jul / 15. jul

Sveta mučenica Julita živela je u vreme cara Dioklecijana u gradu Ikoniji. Za vreme progona hrišćana, ona se sa svojim trogodišnjim sinom Kirikom, preselila u Selevkiju. Kako ni tamo nije našla mira uputi se u Tarsu, u Kilikiju.

No, i tamo ih sačeka surovi starešna Aleksandar, poznat po nemilosrdnom progonu hrišćana. Saznavši da je i Julita hrišćanka, naredi da mu je dovedu, i pokuša da je lepim privoli da se vrati mnogoboštvu. Strahujući za dete, majka se kolebala šta da radi, ali mali Kirik dao joj je znak da Hrista ne izneveri. To je Aleksandra toliko razljutilo, da je nogom gurnuo dete sa gornjeg sprata koje je na mesto osalo mrtvo.
Julitu su potom stavili na muke i odsekli joj glavu. Ovo se događalo 296. godina.


*** *** *** ***

Spomen im se čini 28. jula (15. jula).

Na ikoni, majka i sin mogu se predstavljati u običnom odelu, sa kristom i mirtom u ruci, u znak mučeništva.

Sveti Kirik i Julita su zaštitnici od ptica grabljivica i štetočina.

Na Ćirilovdan se ne biju deca, da ne bi dobila čireve.

Sveti sveštenomučenik Kliment
(Papa rimski)
8.decembar / 25.novembar

Sveti Kliment bio je rodom iz Rima i iz carske porodice. U mladosti je bio vrlo obrazovan i savladao je sva dotadašnja znanja helenističke kulture. Hristovu nauku slušao je iz usta samih Hristvih apostola, Petra i Pavla. Najpre je bio postavljen za sveštenika rimske crkve, a posle i za papu, i bio je treći papa rimskog prestola.

Za vreme progona hrišćana u vreme cara Trajana, a po nekima Domentijana, Kliment je bio poslat u progonstvo u Herson na Krimu. Kako je i tamo nastavio da propoveda hrišćansku veru, car Trajan naredi da ga bace u more. Pobožni hrišćani našli su njegovo telo i sahranili ga na jednom ostrvu. Slovenski apostoli Ćirilo i Metodije docnije su pronašli njegove mošti i preneli ih u Rim.

Za svoga života sveti Kliment napisao je jednu poznatu poslanicu korintskoj crkvi u kojoj je bilo nekih razmimoilaženja. Spomen svetom Klimentu daje se 8. decembra (25. novembra).
U životopisu ovog svetitelja postoje čudnovate priče kako je Bog proslavio svetog Klimenta posle smrti.
Ovaj svetitelj živeo je, stradao i mučenički poginuo i telo mu je preneto u Rim u doba kada hrišćanska crkva nije još bila raudeljena na Istočnu, pravoslavnu i Zapadnu, katoličku. Stoga svetog Klimenta i pravoslavna crkva uvršćuje u red svojih sveštenomučenika.

Na ikoni se predstavlja u običnom monaškom odelu sa omoforom i epitrahiljom o vratu.

Karađorđe je svoje Krsno ime, svetog Klimentija, obično slavio u Topoli kod svoje kuće, gde je sazivao ne samo svoje susede, nego i vojvode i znatne ljude sa svih strana Srbije.

Vozdviženie časnog i životnog Krsta - Krstovdan

Exaltation of the Holy Cross
18. januar - 5. januar
27. septembar - 14. septembar

Godine 326. posle Hristovog rođenja, pobožna carica Jelena, majka cara Konstantina, otišla je u Palestinu da se pokloni svetim mestima. Tom prilikom javila joj se misao da pronađe krst, na kome je Hristos bio razapet. Bio je to težak zadatak, jer su ga Jevreji, čim je Isus sa njega skinut, sakrili, i strogo čuvali tajnu gde je krst sakriven.

Da bi saznala gde je krst, carica, po savetu patrijarha Makarija, skupi sve najstarije ljude Judeje, te ih počne ispitivati. Starci, uplašeni pretnjama, pokažu jednog Jevreja, Judu, koji je, po pričanju njegovih dedova, znao gde je krst sakriven. No, on nikako nije hteo pokazati gde je krst sakriven, ali im, posle upotrebe sile, ipak pokaza gde je krst zakopan - na mestu gde je podignut hram boginje Venere.
Posle dugog kopanja nađoše ne jedan, već tri krsta. Hristov i ona dva razbojnika, koji su zajedno s njim razapeti.  Pošto nije bilo načina da se otkrije koji je krst Hristov, jer behu prilično satruli, valjalo je pribeći veri. Upravo tuda su pronosili nekog mrtvaca na ukop, te patrijarh Makarije zapovedi nosiocima da stanu, te redom krstovima dodirivaše mrtvaca, dok kod trećeg krsta mrtvac ne ožive i ustade, te oni poznaše da je to krst Isusov . Carica smerno klekne i poljubi sveto drvo, a pošto je mnoštvo naroda, koji se beše okupio, želeo da vidi časni krst, patrijarh Makarije izađe na jedno uzvišeno mesto i pokaza ga narodu.

Tako je pronađen i vozdvižen (uzdignut) časni i životvoreći krst, i od tog vremena, tj. 326. godine, ustanovljen je praznik Vozdviženija časnog Krsta ili Krstovdan.

Carica Jelena je, prilikom boravljenja po svetim mestima, napravila više crkava, pa i crkvu vaskrsenja na Hristovom grobu, u kojoj je čuvan i jedan deo Hristovog krsta. Međutim, godine 614, jula meseca, Persijanci osvojiše Jerusalim, zarobiše mnoge hrišćane, porušiše crkvu voskresenja i iz nje odnesoše krst Hristov i druge dragocenosti. Posle četrnaest godina, izmire se grčki car Iraklije i persijski car Siroes, i ovaj vrati Grcima krst. Sam car Iraklije dođe u Jerusalim da svečano primi sveto drvo, i s velikom litijom izađe na doček krsta, do Maslinske gore. Car, u punom carskom sjaju i odeždi, sa krunom na glavi, uzme krst da ga iznese na Golgotu, ali me neka nevidljiva sila nije dozvoljavala da ga ponese. Patrijarh tada reče caru da je tim istim putem i Hristos nosio krst, ali ne u carskom velikoljepiju i pod krunom, već kao rob, pod trnovitim vencem i bos. Car skide carsku porfiru, krunu i ostale znake dostojanstva, pa bos i u prostim haljinama lako iznese krst na Golgotu i postavi ga u crkvi gde je pre stajao. Bilo je to 14. septembra 628. godine.

* * * * * * * * * * * *

Carica Jelena je pronašla krst oko Vaskrsa, pa su uspomene na ta dva događaja spojena u jedno i određeno je da se praznik Vozdviženja praznuje 27. septembra (14. septembra):
Događaj Vozdviženja na ikoni predstavlja se: na amvonu i crkvi stoji patrijarh u potpunom arhijerejskom ornatu i jedan đakon, a među njima stoji veliki drveni krst, kojega oni vozdvižu. Iza patrijarha stoje mnogi arhijereji i sveštenici, neki obučeni u odeždu, a neki ne. S desne strane, niže amvona, stoji carica Jelena u odelu carskog dostojanstva sa krunom i skiptrom i nebrojeno gologlavog naroda.

Na Krstovdan časni krst se okiti mirisnim cvećem bosiljkom, pa se iznese na sred crkve i ostavlja narodu da ga celiva. Krstovdan se provodi u strogom postu, zato što je časni krst kao sveto drvo, suprotnosti rajskom drvetu "poznavanja dobra i zla". Mnogi pobožni hrišćani taj dan provode samo o hlebu i grožđu.

Ima još jedan Krstovdan u godini, uoči Bogojavljenja, 18. januar (5. januar), koga dana su se u staro vreme krštavali oglašeni, kao uoči dana Hristovog krštenja i koje je od krštavanja naziv dobio.

Treća nedelja Velikog Posta zove se Krstopoklona, jer se i tada krst iznosi narodu na celivanje, da duhovno okrepi one koji poste.
U kasnijim mnogim ratovima koji su vođeni oko Jerusalima (krstaški ratovi), izgubio se i trag Hristovom krstu.
Na Kosovu se Krstovdan uoči Bogojavljenja naziva Netka, i tada je običaj da svi probaju od svakog jela koje je ostalo od Badnje večeri, da ne boli grlo preko godine.
U crkvi se krst stavlja u vodu, pa ako se smrzne, biće rodna i zdrava godina, ako se ne smrzne, biće oskudna i bolešljiva.

Na Krstovdan zimski se, po predanju, ukrštaju vetrovi.
U Bosni se veruje da duša umrlog na Krstovdan i Bogojavljenje odlazi u raj.
Na jesenji Krstovdan bere se i posvećuje bosiljak.

Sveti besrebrenici i čudotvorci Kuzman i Damnjan

Vračevi
14. jull - 1. jul
14. novembar - 1. novembar


Ovi svetitelji bili su poreklom iz Rima, sinovi jedne pobožne žene Teodotije, koja ih je naučila hrišćanskoj veri.

Ova dva brata svetitelja znali su veštinu lečenja i bili su lekari koji su lečili ljude i stoku. Svoju veštinu nikada nikome nisu naplaćivali. Postoji jedna priča da je nekakva žena Pelagija, koju braća izlečila, donela Damnjanu tri jajeta i Bogom ga zaklela da ih uzme ne kao nagradu, već kao dar iz dobre ruke. Ovaj to primi, našta se njegov brat Kuzman toliko rasrdio da je zapretio da ih neće zajedno kao braću sahraniti zato što je primio ta jaja. No, kaže se da se Damnjan nije ogrešio, jer je jaja primio pošto ga je žena zaklela Bogom da ih uzme. Posle nekog vremena umro je prvi Kuzman, a posle njega i Damnjan, pa ih sahraniše jedno pored drugog, kao braću

Po drugoj vetziji, ova dva sveca bila su oklevetana kod cara koji ih je pozvao i zapretio da će ih kazniti zato što raznim čarolijama leče ljude. No, oni su cara izlečili od neke bolesti, pa i sam car postade hrišćanin, a braću pusti kući sa velikim počastima. Stari učitelj koji je ovu dvojicu učio lekarskoj veštini bio je zavidan, pa ih je na prevaru odveo u jednu planinu da beru lekovito bilje i tamo ih kamenjem ubio.

Po trećoj verziji ova braća nisu pomrla prirodnom smrću, već su živote izgubili u Rimu 284. godine posle Hrista, u velikom progonu hrišćana.

Spomen im se čini dva puta u godini, 14. jula (1. jula) i 14. novembra (1. novembra), verovatno stoga što je jedan brat umro 1. jula, a drugi 1. novembra.

Na ikoni se ova dva besrebrenika i čudotvorca predstavljaju u običnom tadašnjem odelu, držeći u rukama škrinjice (kovčežiće) iz kojih su bolesnima besplatno davali razne lekove.

Kada se peva tropar za osvećivanje vode, na jednom mestu se spominje  "lekoviti izvor" koji su besrebrenici imali i besplatno lečili, to su neke banje uzele za svoju slavu svete Vrače Kuzmana i Damnjana. Tako je Sokobanja slavila letnje Vračeve, 1. jula. Inače ova slava je bila i esnafska slava, na primer berberi u Požarevcu su slavili Vrače kao svoju esnafsku slavu.

Vračevi se praznuju zbog zdravlja, a za vrače narod kaže: " Vatru vare, pa vatru (bolesnikovu temperaturu) gase".

Srbi iz okoline Segedina, u Mađarskoj, kažu da ako deca, koja su se rodila na dan Vračeva, prežive desetu godinu, onda će vrlo dugo živeti

Sveti pravedni Lazar
"Lazareva subota"


Za Hristova života u selu Vitaniji nedaleko od Jerusalima, živeo je Lazar sa svoje dve sestre, Martom i Marijom. Kad je Isus putovao i prolazio kroz Vitaniju nije propuštao priliku da svrati u dom ovog čestitog čoveka.

Nekoliko dana pre četvrte pashe od vremena kad je Isus započeo svoje propovedi, javiše mu da je Lazar teško bolestan. Trećeg dana od od ove vesti Hristos je rekao svojim učenicima da krenu u Judeju, našta su ovi bili zbunjeni jer su znali da ga neprijatelji vrebaju u Judeji. Isus im je tada objasnio da je Lazar umro i da moraju da idu k njemu. Kad je Isus došao u Vitaniju, Lazar je već četiri dana bio u grobu.
Susrevši Martu kako žali za bratom, rekao joj je: "Ja sam vaskrsenje i život! Ko u mene veruje ako i umre živeće; i nijedan koji živi i veruje neće umreti doveka".

Posle toga Isus je sa Martom i Marijom i svim ljudima koji su se našli u njihovoj kući pošao na Lazarev grob. Kada su stigli Hristos reče da skinu nadgrobnu ploču. Svi su bili začuđeni, a Hrist je na to rekao: "Ako veruješ, videćeš slavu Božju". Kad su skinuli ploču Isus je podigao oči k nebu i zatim glasno rekao: "Lazare, izađi napolje!" Tada se mrtvac obavijen platnom i ubrusom podigao. Strah, radost i čuđenje obuzelo je sve koji su videli ovo čudo. Glas o Lazarevom uskrsnuću brzo se proneo na sve strane, a Isus se proslavio. Njegovi neprijatelji rešili su da ga pogube, a takođe i Lazara.

Pred sam praznik Pashe Isus se opet zatekao u Vitaniji, kod nekog Simona "Gubavog". Tu mu spremiše večeru na kojoj je služila Marta, sestra Lazareva. Marija, druga njegova sestra, iz blagodarnosti što joj je Isus brata oživeo, uze litru skupocenog mirisa pa njime namaza noge Isusove, a svojom dugom kosom ih otre.
Juda Iskariotski naglas požali što se tako skupocen miris prosipa, a ne prodaje i tim novcem pomaže sirotinja. Ostali Hristovi učenici ga podržaše ne ne razumevajući njegovu pravu nameru.Juda je, kao neka vrsta blagajnika, Hristov i novac ostalih učenika u svom tobocu nosio, pa čak ponekad deo i za sebe skrivao. Ali Isus, koji je jedini lukavstvo Judino prozreo, reče da Mariju ostave na miru jer ona telo njegovo za ukop priprema, a da će siromaha uvek biti pa im se u svako vreme može milostinja učiniti.  I zaista, nakon nekoliko dana Isus je pretrpeo stradanja i smrt na krstu, a o Lazaru se nezna koliko je posle toga živeo i kad je umro. Zna se da je bio episkop na Kipru.

Svetom pravednom Lazaru crkva čini pomen u subotu uoči  Cveti i taj dan se naziva Lazareva subota. Ne određuje se po datumu već po Cvetima, a ovi opet po Vaskrsu.

Na ikoni Lazar se predstavlja sedeći u grobu obavijen pokrovima, dok pored groba stoji Isus sa pratiocima.
Na Lazarevu subotu je uobičajeno da se nosi "vrbica" i time se predstavlja svečani ulazak Hrista u Jerusalim, kada su ga dočekali mnogi poštovaoci te mu zastirali put svojim haljinama, grančicama i cvećem.

Vrbicu obično nose deca u Lazarevu subotu po podne u crkvu i tu je ostavljaju da se na Cveti, na jutrenju, očita propisana molitva, a vrbica se potom deli narodu.
U našem narodu postoji običaj da na Lazarevu subotu idu " Lazarice" ili "Lazarke" od kuće do kuće i pevaju određene pesme. Dok one pevaju jedna devojčica igra pred kućom i potom prose da im nešto udeli. U nekim krajevima na ovaj dan se na bregu okupe devojke, pevaju pesme o Lazarevom vaskrsnuću, a sledećeg dana, na Cveti, u zoru, okupljaju se na mestu odakle obično nose vodu. Tu igraju kolo i pevaju pesmu kako jelen rogovima vodu muti a očima bistri, čime u stvari održavaju promenu u prirodi: sneg i led se otopio, a voda je prvi glasnik podmlađene godine.

Sveti apostol i jevanđelist Luka
St. Apostle and Evangelist Lucas
31. oktobar - 18. oktobar

Apostol Luka je rođen u Antiohiji, pa se pretpostavlja da je bio Grk. Nije pripadao dvanaestorici apostola, već sedamdesetorici Hristovih učenika. Po pozivu je bio lekar i ikonopisac.
Luki i Kleopi, odmah po vaskrsu, kad su putovali u Emaus, u putu se javio Hristos, čime ih je uverio u svoje vaskrsenje iz mrtvih.

Petnaest godina posle Hristovog vaskresenja, napisao je svoje jevanđelje, na grčkom jeziku. U svom jevanđelju on opisuje mnoge događaje i poučne priče, koje drugi evangelisti ne pominju. Sem jevanđelja, napisao je i Dela Apostolska u kojima je opisaodela i rad apostola posle vaskrsenja Hristovog. I svoje jevanđelje i Dela apostolska, Luka je namenio Teofilu, tj. Bogoljubu, što će reći: svakom hrišćaninu koji Boga ljubi i poštuje i koji ima snage da strasti potčini razumu, a razum veri Hristovoj.

Kad us apostoli Petar i Pavle pogubljeni u Rimu, Luka obiđe Italiju, Galiju (današnju Francusku), Dalmaciju, Makedoniju, Tivaidu, Egipat i Libiju, svuda propovedajući jevanđelje Hristovo. Pretrpeo je mnogo nevolja od nevernika, ali ga to nije moglo zaplašiti, te je, i kad mu je bilo preko osamdeset godina, revnosno obavljao svoju apostolsku dužnost.

Luka je mučenisčki umro u Jeladi (Grčkoj), gde su ga obesili o rodno maslinovo drvo; a neki smatraju da je u Patrasu umro prirodnom smrću.  Bilo kako bilo, umro je veoma star.
Za vreme grčkog autokratora Konstancija, a po nekima, za vreme Konstantina Velikog, Lukino telo preneto je iz Ahaie (ili iz Tive) u Carigrad i položeno u crkvu svetog Apostola pod časnom trpezom zajedno sa telima svetog Andrije Prvozvanog i svetog Timotija apostola.

Smatra se da je njegovo grčko ime bilo Fotinos, što na slovenskom znači svetla luč, ili na srpskom - Svetozar.
Još se priča da je Luka, kao vešt živopisac, za života Bogorodičnog naslikao na ikoni majku Božju sa malim Isusom. Ova, i ikone apostola Petra i Pavla, bile su prve ikone u hrišćanskoj crkvi, koje su rukom rađene.

************

Spomen na svetog Luku pada 31. oktobra (18. oktobra).

Na ikoni se sveti Luka obično pretstavlja gde piše svoje jevanđelje, a pored njega leži tele ili vo; a ovo stoga što Luka svoje jevanđelje počinje pričom o Zahariju, ocu svetog Jovana Krstitelja, koji je kao sveštenik starog zaveta prinosio telad na žrtvu.

U narodu postoji izreka: "Sveti Luka sneg zauka ", što znači da se već iz svetog Luka valja nadati rđavom vremenu.
Za vreme vladavine despota Đurđa Brankovića, mošti svetog Luke prenete su iz Rogusa, gde su se tada nalazile, u novopodignutu Đurđevu prestonicu, Smederevo. Ovaj prenos je izvršen s litijom i na najsvečaniji način kroz srpske zemlje i koštao je despota đurđa preko 30.000 dukata koje je u ime poklona morao dati sultanu i pašama u Jedrenom, da mu dozvole da svetog Luku prenese u svoju zemlju. Bilo je to polovinom petnaestog veka. Sveti Luka je bio položen u mitropolitskoj crkvi u Smederevu koju je despot iznova sagradio i ukrasio. Despot Đurađ se nadao da će sveti Luka biti jaka odbrana Smedereva i pomoćnik srpskom narodu u onim teškim prilikama, posle Kosovskog boja. Međutim, nakon deset godina Turci osvojiše Smederevo, nebrojene ljude, žene i decu isekoše, a dvesta hiljada roblja odvedoše i rasprodaše po belom svetu. Srpski politički život uskoro sasvim ugasnu, a u tim teškim vremenima izgubio se i trag moštima svetoga Luke.

U Hercegovini - po Vuku - na Lučin dan porani domaćinu u tor i gleda kako mu leži stoka: ako je podavila noge poda se, kažu da će biti zla zima i godina, ako je noge opružila, kažu da će biti dobra zima i godina.
U Crnoj Gori govore da je nebeska duga pojas svetog Luke.
U narodu postoji uzrečica: " Sveti Luka eto vuka !" (jer se već približava zimsko vreme).

Sveti mučenici Makaveji
14. avgust/ 1. avgust


Veliki car Aleksandar Makedonski poštovao je jevrejsku veru i njihov hram. Jednom prilikom, došavši pred Jerusalim, poljubio je onaj deo Svetog Pisma, iz koga mu je prvosveštenik Aduj protumačio proročanstvo pa je stoga i poštedeo grad. No po smrti Aleksandrovo, kada se raspala njegova ogromna carevina, Jevreji su bili podanici čas misirskih, a čas srijskih careva.

Jednom dok su Jevreji bili pod vlašću sirijskog cara Antioha Velikog, Ptolomej, misirski car, zarati protiv njega, pa pošto ga je pobedio, dođe u Jerusalim i htede da uđe u jerusalimski hram, ali ga u toj nameri spreči viša sila; pred samim hramom je zanemoćao, pa se tako bolestan i vrati u Misir.

Posle si Jevreji neko vreme bili pod vlašću  Antioha Epifana, posebno kada je saznao da su Jevreji po celoj zemlji razglasili da je on poginuo. Preduzeo je najstrožije mere protiv jevrejskog naroda. Poubijao je oko četrdeset hiljada ljudi, a otprilike isto toliko ih je prodao kao robove. Zatim je u pratnji prvosveštenika Menelaja ušao u jerusalimski hram i pokupio sve što je u njemu vrednije bilo. Ono što nisu uspeli pre njega Ptolomej i Selevk, učinio je Antioh Epifan. No, ni to mu nije bilo dosta. Poslao je u Jerusalim 22 hiljade vojnika, koji su mnoge ljude pobili i kuće im spalili, pohvatali, mučili i na kraj poubijali. U tom progonu mučenički su skončali i devedesetogodišnji starac Eleazar, starica Solomnija i njenih sedam sinova: Avim, Antonin, Gurije, Eleazar, Evseon, Alim i Markel - braća Makaveji. Svi oni su hrabro umrli odbijajući da se pokore tuđim verskim običajima. Poginuli su kao patrioti i postojani borci za svoju veru. Bilo je to na sto osamdeset godina pre rođenja Isusa Hrista.

Jevreji su dugi niz godina podnosili svoju gorku sudbinu. Onda su junačkom borbom izborili svoju slobodu, vođeni porodicom prvosveštenika Matatija iz plemena Makaveja. Oni su posle upravljali svojom zemljom. Ovo vreme borbe u istoriji jevrejskog naroda naziva se " Vreme Makaveja". U tom vremenu naročito se istakao Jula, sin Matatijev, koji je bio veliki junak i koji je očistio jerusalimski hram od raznih idola koji su u njemu bili postavljeni za vreme Antioha Epifana, kada je hram bio pretvoren u hram olimpijskog boga Jupitera.

Junačkoj braći Makavejima koji su za svoju veru žrtvovali svoje živote, čini se spomen 14. avgusta ( 1. avgusta).

Na ikoni Makaveji se mogu predstavljati kako su pred mučiteljem, koji sedi na prestolu, sva sedmorica na okupu, neki već mrtvi ili isčerečeni, ili kako ih žive deru i na razne muke stavljaju.

Na isti dan čini se i spomen Proishoždeniju Česnih Drev, tj. poreklu onih vrsta drveta od kojih je bio sastavljen krst Hristov. Zbog toga se, toga dana u crkvi iznosi krst sa strukovima bosiljka narodu na celivanje.

Rođenje Presvete Bogorodice

(Mala Gospojina)
21. septembar / 8. septembar


Presveta Bogorodica je rođena u Nazaretu, od pravednih roditelja Joakima i Ane. Po ocu i njegovim precima, bila je od carskog roda Davidovog, a po majci i njenih precima, od roda prvosvešteničkog.

Roditelji Marijini behu već stari, i ne imahu poroda ni muškog ni ženskoga, što se u ono vreme smatralo za Božju kaznu. Takve ljude su svi prezirali i prekorevali, pa ni žrtve njihove nisu hteli u hramu primati. Jednom, kada je Joakim hteo žrtvu Bogu prineti, bio je odbijen rečima: "Nije tebi slobodno najpre prineti žrtve, jer nisi ostavio potomstvo i Izrailju".

Joakim i Ana su se danonoćno molili Bogu da ih obdari čedom, da ne ostanu kao suvo drvo u planini. Joakim jednom ode u pustinju, gde je proveo četrdeset dana u neprekidnom postu i molitvi, da se Bog i na njega smiluje.
Anu su, opet, prekorevale drugarice, a čak su joj se i sluškinje rugale. Jednoga dana, moleći se Bogu u voćnjaku pod lovorovim drvetom, opazi na grani ptičije gnezdo sa ptićima, i to je još više rastuži: i ptice imaju poroda svoga, a ona jadnica nema! I dok je jadikovala, javi joj se anđeo Božji i kaza joj da je njezin vapaj dopro do nebesa, i da će ubrzo postati majka. Ana se na te reči zavetova da dete, koje bude rodila, muško ili žensko, posveti Gospodu Bogu, da mu služi celog veka; kao što se sada kaluđeri ili kaluđerice zavetuju da ceo vek provedu u monaštvu.

Kada dođe vreme, starica Ana rodi kćer, kojoj nadenu ime Marija, a što znači visoka ili gospodareća.
Dan Marijinog rođenja praznuje se 21. septembar (8. septembar) i u nas se zove Mala Gospojina. Ne zna se tačno od kada se ovaj praznik praznuje.

Na ikoni predstavlja se događaj rođenja Svete Djeve Marije, gde majka Ana leži na postelji, novorođena Marija u kolevci, a okruženi su mnogim srodnicima.