У својим политичким мемоарима,књизи ,,Правила ћутања“,
Момир Булатовић преноси следећу причу . Након окончања дејтонских преговора у соби седе он , Милошевић, Ричард Холбрук и државни секретар Ворен Кристофер . У опуштеној атмосфери, Слоба узима реч и понавља нашу стару мантру о томе како смо са њима у два рата били савезници и како бисмо волели да све што се до тада дешавало сматрамо великим неспоразумом . Узима затим лист празног папира,додаје га Кристоферу с молбом да напише све услове које би наша страна требало да реализује како бисмо једном за свагда решили проблеме и постали савезници .
Кристофер, међутим,одгурнувши папир, одговара отприлике на следећи начин:
Али господине Милошевићу, зар већ нисте схватили, са нама се не ради на тај начин. Не постоји коначна листа услова, већ ви у сваком тренутку треба да урадите све што ми тада затражимо од вас .
Овај догађај од пре петнаест година изванредно илуструје кључно питање на које сви наши лидери покушавају да дају одговоре већ две деценије : где је крај америчком условљавању.
http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/ZAVET-DESPOTA-STEFANA.sr.html

Nikad tu ne bi bilo kraja - da Amerika nije pukla  a Rusija se uzdigla .... E, sad je druga prica ... 

 

Dobio sam snaznu podrsku za moje stavove sa sasvim neocekivanog mesta ... 

Постоји кључна разлика између амерољубаца (или амерострашаца?) и русољуба у Србији. Ови први би, само на миг Америке погазили сваки српски интерес. Док ови други Русе сматрају равноправним српским савезником, докле год то не угрожава српске интересе. Па макар и маштали о савезу са Русијом. И стаће на руску страну не из страха, него из љубави.

Svaka cast .  ..

Хвала, хвала 

Добар текст...

odlican tekst.

nikada ga nije bilo,niti ce ga biti.

Ja Bulatoviću nikad nisam verovao, pa ni sad. To je možda rekao Amer, možda ne...
Mislim da bi nam bio mnogo bolje kad bi u tu sobu bila bačena bomba