Ja bih samo prokomentarisao to da je navodno oduvek Romejsko Carstvo bilo neprijatelj Slovena.

Nakon smrti romejskog cara Zenona 491. godine, došlo je do veće krize u carstvu i niza pobuna. Usled tih događanja, varvarski narodi na donjem Dunavu već 493. godine prave veliki upad u Carstvo. Anastasije I (491-518) je protiv njih poslao jaku vojsku, ali je ona 499. godine poražena na reci Curti od strane Bugara. Bugari 502. godine pljačkaju Trakiju, da bi 505. godine potukli do nogu Vizantince kod reke Marge (današnja Morava).

Posle Anastasijeve smrti 518. godine novi car postaje Justin I (518-527), zapovednik njegove telesne garde. Romejski izvori su zabeležili da su varvari pored velikih upada, svake godine pravili i manje pljačkaške pohode. Među tim varvarima tadašnji hroničari pominju Slovene i Ante za koje kažu da su praktično isti (jednokrvni) i da naseljavaju najveći deo prostora na levoj obali Dunava. Izbegavajući otvorenu borbu i koristeći se lukavstvima i skrivanjem Sloveni i Anti su uspešno pljačkali vizantijske krajeve bez preteranih problema i gubitaka, uz tek jedan veći poraz. Justina je nasledio njegov sestrić Justinijan (527-565), kome u amanet ostaje i rat sa Persijom, koji suštinski sprečava efikasnu odbranu severnih granica Carstva.

531. godine, upravu nad severnom granicom Carstva dobija Hilvud (odnosno Hilbuldije), koji je poreklom bio Ant. Iako sa malom vojskom, on je kao dobar strateg uspešno vodio borbu sa Slovenima i Antima uspevši čak i da pređe u ofanzivu prezimivši jedne godine na levoj obali Dunava. Međutim on gine prilikom jednog prelaska Dunava 533. godine, nakon čega severna granica ponovo ostaje nebranjena.

Hilvudovu pogibiju i nestanak ozbiljnog protivnika na desnoj obali Dunava iskoristili su Bugari da prodru na Balkansko poluostrvo, dok su Sloveni i Anti u to doba zauzeti međusobnim ratom. Posle obnove sukoba Romejskog Carstva i Persije 540. godine Bugari i Huni ponovo prave strahovit upad na Balkansko poluostrvo. Tom prilikom su zauzeli i opljačkali 32 grada u Iliriku odvevši sa sobom oko 120.000 ljudi u roblje.

Justinijan se nakon toga okreće Slovenima nudeći im grad Turis koji je podigao Trajan i zemlje oko njega da se nasele za šta će dobiti i finansijsku podršku, a za uzvrat bi trebali da čuvaju severnu granice od varvarskih upada, po ugledu na savezničke postaje u starom Limesu. Ipak, Sloveni su to odbili.

Bez obzira na ovo, već u to doba pominju se Sloveni i Anti u romejskoj vojsci koja se pod Velizarom borila na Apeninskom poluostrvu. Šta više, bilo je tu i vojnika i oficira. Tokom trajanja gotskog rata Sloveni su nastavili da upadaju na Balkansko poluostrvo stigavši i do Drača, a hroničari su zabeležili da ih je u to vreme već bilo toliko da se romejska vojska koja je brojala 15.000 vojnika nije osmelila za boj.

Nesmanjenom žestinom, već 548. godine jedna grupaSlovena od oko 3.000 ljudi bez borbe prelazi Dunav, a potom i Maricu. Tu se grupa razdvojila krenuvši da pljačka Trakiju i Ilirikum. Romejska konjica na čelu sa dvorjaninom Azbadom koja je bila stacionirana u tvrđavi Curul u Trakiji pokušala je da razbije Slovene, ali su poraženi. Sam zapovednik je zarobljen i okončao je život tako što mu je odrana koža sa leđa nakon čega je bačen u vatru. Već tada su Sloveni upoznati sa vizantijskim načinom borbe i opsadne sprave im nisu strane jer uveliko napadaju i osvajaju utvrđene gradove. Tokom tog pohoda zauzeli su i egejski grad Toper, nedaleko od Soluna. Posle zauzeća žene i decu su odveli u roblje, dok su oko 15.000 muškaraca pobili. Hroničari su zabeležili da su pobijeni u gradu stradali nabijanjem na kolac ili premlaćivanjem, a da je stoka koju nisu mogli sa sobom da povedu živa spaljena u stajama. Justinijanovi veliki planovi za obnovu Rimskog carstva  odnosno zauzetost na svim stranama, davala je Slovenima dovoljno prostora da gotovo bez borbe pljačkaju po Balkanskom poluostrvu. O tome svedoči i činjenica da su se 550. godine  sukobili sa romejskom vojskom tek kada su pretovareni plenom krenuli kući, stigavši prethodno i do carigradskog trakijskog bedema. Bitka se odigrala nedaleko od Hadrijanopolja  i tom prilikom su Romeji ponovo potučeni do nogu. Sloveni su posle toga nastavili sa pljačkom odlučivši da te godine i prezime na teritoriji Carstva. Jedan odred romejske vojske uspeo je nešto kasnije da pobedi deo tih Slovena i povrati deo opljačkanog i oslobodi deo robova, ali je velika većina plena i roblja završila sa druge strane Dunava.

U narednom periodu, na isti način su na smenu i Bugari i Sloveni pravili pohode po teritoriji Carstva. Od sredine 6. veka, na sceni su i Avari, koji su u početku saveznici, a posle protivnici Romeja. Krajem stoleća se Avari intenzivno sukobljavaju i sa Slovenima, ali to ne remeti pljačkaške upade Slovena na teritoriju Romejskog Carstva.

U dva navrata, često i zajedno sa Avarskim trupama opsedaju Solun, a 626. godine Persijanci, Avari i Sloveni opsedaju i Carigrad. Tokom 7. stoleća, Avari silaze sa scene, verovatno delom i zbog svog lošeg odnosa prema Slovenima (ponašali su se osiono, potcenjivački prema Slovenima), a Sloveni kreću u stalnija naseljavanja, umesto povremenih pljačkaških upada.

Posle opsade carigrada, dolazi i do trajnijeg naseljavanja Srba i Hrvata na Balkan. Najverovatnije je Iraklije ponudio Hrvatima da u njegovo ime proteraju Avare iz Dalmacije uz dozvolu da se u njoj potom nasele, što su oni i učinili. Potom su i Srbi, verovatno posle 632. godine kada se srpski knez Dervan pridružio Samovom plemenskom savezu, došli na Balkansko poluostrvo naselivši prostor između grubo povučene linije Skadar-Ras-Valjevo-Šabac na istoku i reka Cetine, Plive i Vrbasa na zapadu.

Sve u svemu, Sloveni su se pojavili kao neprijatelji Romejskog Carstva, odnosno kao narod koji je upadao i pljačkao po teritoriji ove zemlje, te je jasno zašto je postojao negativni stav Romeja prema njima.

Isto bi bilo i da je u pitanju ma koja druga država, na čiju teritoriju, radi pljačke upadaju pripadnici ma kog drugog naroda.

Што се тиче расправе хришћанство-паганизам, довољно је у овом случају само упоредити Рим и Византију или античку Грчку и Византију. Једноставно Византија је у сваком погледу само бедан наставак (свршетак) те две цивилизације. Свако и најмање реалан, осим понизних и набеђених православаца, то врло добро зна.

Узгред, питање "шта би било да Душан није умро 1355. године?" изузетно је занимљиво, и верујем да отвара низ невероватних могућности за теоретисање

Samim tim što je inače bilo dosta upada i pljački, ne čini ih normalnim za one koji su bili napadani i pljačkani.

Dakle, logično je što su Romeji bili protiv onih koji su ih pljačkali... ili misliš da su trebali da kažu, "Ma to je normalno, što da se nerviramo. Neka pljačkaju, odvode u roblje i ubijaju, to je skroz kul".

Sloveni nisu bili jedan od tih mnogih pokorenih i potlačenih naroda na koje misliš kada govoriš o lošem ponašanju Romeja, ili misliš da su oni svojim pljačkanjem i ubijanjem ispravljali nepravdu koju su Romeji činili nekom drugom narodu? Dva zla čine jedno dobro? Ne bih rekao.

O tome kakav je stav bliskoistočnih naroda bio prema Romejima, ima mnogo više argumenata od tvrdnje da im je bio pun qrac carigradske vlasti. Nema dobrog ili idealnog osvajača, i nisu Persijanci bili branitelji slabih i potlačenih, nego su hteli da šire svoju vlast... ne bi li se taj isti qrac napunio narodu i i njihovom vlašću, po svoj prilici, obzirom da već odavno nema Persijanaca npr. u Maloj Aziji

Romejsko Carstvo je proživljavalo sudbinu epohe u kojoj je trajalo, a trajalo je izuzetno dugo.

U raznim delovima tog milenijumskog trajanja, imalo je slavne, kao i one manje slavne trenutke. No svakako, doprinos mu svakako nije isključivo loš, šta god ti mislio. I nije hrišćanstvo, iako nisam vernik, isključivo nešto loše i zlo, u kontekstu sjaja i ugleda neke države.

Na kraju krajeva, nakon pada Carigrada, na Zapadu se osetio upliv jednog osveženog duha, koji je proistekao i iz pojave niza obrazovanih stanovnika ugaslog Carstva, koji su utočište potražili prvenstveno na Apeninskom poluostrvu, a posle i diljem cele Zapadne Evrope.

Античка Грчка и Рим су биле велике цивилизације јер нису биле хришћанске? 

Биле су велике цивилизације, јер нису имале неки велики баласт да их кочи у напретку. Креативност је могла несметано доћи до изражаја Хришћанство се показало као баласт. Његовим доласком Европа упада у мрачно доба, кога се коначно ослобађа тек поновним откривањем вредности грчко-римске цивилизације, у добу познатим наравно као Ренесанса.