U Hanoju se na sve strane se nešto nosi, nudi, prodaje: od voća i povrća, preko odeće i obuće, do kozmetike, lekova, ukrasa, suvenira, papira



(1. deo – planiranje i organizacija puta, Hanoi, zaliv Ha Long)

O Vijetnamu nisam znao mnogo pre no što sam se odlučio da ga posetim krajem prošle godine. Glavni razlog da ovu zemlju ipak izaberem kao moju sledeću destinaciju jeste bilo mišljenje jednog mog kolege - koji je bio u mnogo zemalja sveta – po kome je to definitivno jedna od najlepših koju je video. Možda ne zvuči kao ozbiljan razlog za dalek put, ali eto – ponekad i takve sitnice i pojedinačna mišljenja mogu presudno uticati na ovakvu odluku. Naravno, znao sam da je u Vijetnamu vođen dug rat, prvo protiv Francuza, a onda onaj mnogo poznatiji protiv Amerikanaca, znao sam da je to zemlja u kojoj i dalje postoji jednopartijski sistem sa elementima slobodnog tržišta (poput sistema u Kini), znao sam da je to zemlja ubrzanog ekonomskog razvoja, ali ne i mnogo toga još što je pobuđivalo moju radoznalost - vredelo je stoga potruditi se i saznati. Uz to, želeo sam da put u Vijetnam kombinujem sa posetom Kambodži, odnosno Angkor Watu, poznatom hramu koji je turistička meka ovog dela sveta. Dakle, nekakva okvirna ideja je postojala, ali je detalje puta tek trebalo razraditi.

I nije bilo jednostavno! Vijetnam je po površini koju zauzima dosta velika zemlja (poređenja radi, veći od Italije i skoro veličine Nemačke): pošto je po obliku zemlja vrlo uska i dugačka, poput slova S, rastojanja su velika (od Hanoja na severu do Sajgona, ili Ho Chi Min Cityja kako se danas zove, na jugu ima skoro 1,800 km). Mesta koje se preporučuju za posetu su zato međusobno jako udaljena, što onda iziskuje puno vremena da se sva obiđu. Naravno da je trajanje odmora ograničavajući faktor – suočen sa izazovom distanci i dugom listom interesantnih mesta rešio sam da boravak produžim što je moguće više. Dvadeset dana mi se učinilo pristojnom merom i s tom idejom sam kupio avionske karte nekoliko meseci unapred (vrlo nesrpski - uvek kupujem karte znatno ranije). Izabrao sam period oko Nove godine i Božića: u to vreme u Evropi ima dosta praznika i ovde vladaju neprijatne hladnoće, dok je u Vijetnamu to sezona najboljeg vremena - sušni period, sa umerenim temperaturama na severu (oko 20C) i neizbežnom, naravno, vrućinom na jugu (preko 30C).



Standardni vodiči, kao i brojni internet sajtovi, koje sam konsultovao preporučivali su nekoliko obaveznih poseta: Hanoj kao glavni grad, zaliv Ha Long kao jedinstveni prirodni fenomen, brdovita Sapa na krajnjem severu, Nha Trang, poznato letovalište, Hue, nekadašnji imperijalni grad, Hoi An, stari trgovački centar, Ho Chi Minh City kao glavni ekonomski centar zemlje i svakako delta Mekonga, jedne od najvećih reka Azije (plus, kako rekoh, Kambodža)... Počeo sam da kombinujem kako da sve ovo posetim – ipak Sapa je, na žalost, morala da otpadne, vremena nije bilo dovoljno. Sve ostalo sam rešio da uklopim u jedan naporan i zahtevan program, za koji sam uz to – da bih sebi olakšao napor i smanjio vreme provedeno u putu - odlučio da koristim interne letove unutar Vijetnama.

Naredna etapa je bila posvećena pribavljanju viza. Kineska viza (leteo sam preko Hong Konga i želeo da ga takođe posetim) pribavlja se u ambasadi Kine u Beogradu (za Hong Kong košta USD 30: tranzitna, sa dva ulaska). Vijetnamska se može dobiti na međunarodnom aerodromu u Vijetnamu - po sletanju, ali prethodno mora da se dobije pismo od neke vijetnamske turističke agencije koja posreduje u kontaktu sa tamošnjim Ministarstvom inostranih poslova (mnogo njih pruža tu uslugu – ja sam izabrao jednu koje je naplaćivala USD 26, plus USD 50 plaćanje same vize – više ulazaka, važenje mesec dana - na aerodromu). Najzad, kambodžanska viza može da se dobije direktno preko interneta i takva viza košta USD 25 (turistička viza na mesec dana).



Naredni korak - izbor hotela – i nije bio težak. Sve sam takođe rezervisao preko interneta (koristio sam uglavnom usluge sajta "agoda.fr" koji nudi smeštaje u svim zemljama Jugoistočne Azije, ali ima i drugih mogućnosti). Odlučio sam se za hotele sa 2-3 zvezdice – svi koje sam izabrao imali su sobe sa kupatilom (birao sam prema fotografijama i preporukama prethodnih gostiju), klimom, internetom, doručkom, i cena se uglavnom kretala oko EUR 20-25 za noć. Jedini izuzetak sam napravio kada je u pitanju bio Nha Trang – tu sam izabrao luksuzni resort u kome sam planirao da se dva dana lepo odmorim i okupam. Hoteli u putu (Pariz i Hong Kong, po jednu noć) bili su, naravno, daleko skuplji od onih u Vijetnamu. U Hong Kongu sam izabrao odličan hotel – s idejom da provedem u povratku celi dan obilazeći grad.

Konačno, kako rekoh, da bih uštedeo na vremenu odlučio sam da duge etape prelazim avionom. "Vietnam Airlines" je odlična i vrlo pouzdana kompanija. Stoga sam praveći itinerer odlučio da uzmem čak šest internih letova – posle se pokazalo da baš i nije bilo nužno sve to (recimo, od Phnom Penha do Siem Reapa i nazad, jer ušteda na vremenu nije bila tako značajna). Letovi uglavnom nisu bili skupi, sa cenom od 30-tak evra u proseku – osim ova dva nepotrebna, koja su bila skupa jer je tamo zapravo "Vietnam Airlines" leteo u inostranstvu, u Kambodži, koja ima politiku "otvorenog neba" što dopušta i stranim kompanijama da lete na domaćim linijama...



I tako sam – kompletno pipremljen, sa svim rezervacijama hotela i aviona, te detaljnim itinererom – krenuo na put do Hanoja, preko Minhena, Pariza, i Hong Konga. U Parizu – gde sam planirao šetnju na Badnje veče - dočekalo me loše vreme, kiša koja je padala celo veče kada sam tamo stigao i koja se onda nastavila narednog dana kada sam polazio na aerodrom Charles de Gaulle. Ipak u očekivanju lepog vremena i novih doživljaja na predstojećem putu – to mi nimalo nije smetalo. Ukrcavanje u avion je proteklo brzo i već posle par sati avion je leteo nad istokom Evrope, potom nad Rusijom i polako se približavao krajnjoj destinaciji. Ipak let je potrajao skoro 12 sati, koje sam "ubio" igrajući stari dobri Tetris kojim sam bio zaluđen još negde 80-tih...

U Hong Kong smo sleteli u rano jutro, i odmah po izlasku s aerodroma zapljusnuo me onaj poznati miris tropskih krajeva i stalno prisutna vlaga u vazduhu. Imao sam skoro celi dan na raspolaganju i rešio sam da obiđem i vidim što više od Hong Konga u tih desetak slobodnih sati. Prvi utisak: aerodrom je izgledao ogromno i impresivno, a super moderan, čist i brz voz do grada – "Airport Express" - još impresivnije. Kada sam posle pola sata vožnje stigao u Hong Kong i izašao na plato te krenuo pasažom pored stanice, ulice su bile dosta puste jer bio je praznik i rano jutro po lokalnom vremenu. Umor me pomalo stizao, ali želja da odmah vidim što više toga ostavljala me budnim.



Hong Kong je velika luka i ekonomski centar ovog dela sveta. Zgrade u Hong Kongu su jako visoke, ima ih nebrojeno mnogo, a po centru voze uski i visoki tramvaji. Centar grada je inače odmah pored pomenute stanice “Airport Expressa” , a tu su u neposrednoj blizini i prometne trgovačke ulice sa velikim bankama, šoping molovima i radnjama poznatih svetskih firmi. Ono što ipak najviše impresionira jesu, kako rekoh, ogromne zgrade koje jednostavno čine da se čovek oseća nekako sićušnim gledajući ih iz te neke mravlje perspektive. Nastavio sam da šetam i došao do lepog parka Cheung Kong, katedrale Saint John, i potoka koji se u kaskadama slivao niz kameno stepenište. Kakav mir usred grada! Moj je vodič za Hong Kong govorio da treba da odem i do Victoria Peaka odakle se pruža veličanstven pogled na grad i Kowloon ostrvo preko puta. No dan je bio oblačan, i pomalo siv – znao sam da pogled neće biti impresivan, ali sam ipak pošao. Srećom još nije bilo gužve tako da sam sam jako brzo ušao u starinski tramvaj i posle relativno kratke vožnje stigao do vrha brda. Pogled je zaista bio sjajan – i pored toga što vremenske prilike nisu baš bile naklonjene panoramskom razgledanju. Sledio je povratak nazad istim tramvajem – činilo se mnogo opasnije jer su se šine sada pružale strmo ispred – i nova šetnja po centru koji je sada već bio znatno življi i bučniji. Uz to, našao sam se sa Mei Mei, koleginicom iz tog dela sveta, koja me ljubazno povela na ručak i pokazala mi još par mesta u gradu. Šetajući, međutim, shvatao sam da iza blještavih zgrada postoji onaj poznati duh Dalekog Istoka, da se u uskim uličicama iza bučnih ulica i šarenih radnji priprema i jede hrana na ulici, i da moderni grad nije u potpunosti potisnuo vekovnu uličnu tradiciju. Šetnju smo Mei Mei i ja okončali prirodnim sokovima od svežeg tropskog voća u molu u prizemlju najveće zgrade, čiji se vrh povremeno gubio u oblacima. Trebalo je leteti dalje – Vijetnam me očekivao...



Nakon sat i po leta stigao sam u Hanoi. Hang, moja prijateljica iz Vijetnama, savetovala me da uzmem zvanični taksi koji će me koštati nekih 10-tak dolara – kako me taksisti-lešinari ne bi opljačkali u samom startu (setio sam se odmah Beograda). To sam i učinio i posle sat vožnje bio sam u prijatnom hotelu gde sam dobio lepu i prostranu sobu. Umoran od puta legao sam skoro odmah da spavam, ali sam zbog jake buke s ulice od motora koji su neprestano prolazili i stalno trubili ubrzo shvatio da od spavanja – bar za neko vreme - neće biti ništa. Buka i jet lag – razlika u vremenu je šest sati – činili su svoje i ja sam otvorenih očiju proveo sledećih nekoliko sati u krevetu. I to je deo takvog jednog puta, tešio sam se, zaričući se da ću sutra insistirati da promenim ovu sobu za neku mirniju.



Naredni dan je bio posvećen obilasku Hanoia. Nekoliko je stvari koje u Hanoju treba videti: staru četvrt interesantne arhitekture, sa najvećom pijacom Dong Xuan i nizom trgovačkih ulica (u toj čevrti je bio i moj hotel), Hram literature, mauzolej Ho Chi Minha, jezero Hoan Kiem usred grada... Krenuo sam polako sa starom četvrti i to je odmah bio susret sa tipičnom Indokinom: užasna gužva, motori, bicikle i "tuk-tukovi" (motori sa malom kabinom pozadi sa dva mesta za sedenje) na sve strane, ulice na kojima se prodaje sve i svašta, ali i priprema hrana na svakom koraku... Neverovatna živost za naše evropske pojmove ponovo me opčinila. U celom tom haosu postojao je ipak nekakav red – ali se mom oku naviklom na automobile, sredjene ulice i trotoare u Evropi ovo činilo kao potpuni nered. Pritom, na sve strane se nešto nosilo, nudilo, prodavalo: od voća i povrća, preko odeće i obuće, do kozmetike, lekova, ukrasa, suvenira, papira – jednostavno sve što uopšte može da se zamisli. Stara četvrt je inače zaista stara – nastala još u 13. veku kada je nekoliko zanatlija ovde otvorilo svoje radnje da bi ceo kraj prerastao tokom vekova u najdinamičniji deo Hanoja, a svaka od ulica se specijalizovala za neki zanat – sa ukupno 36 ulica i isto toliko zanatskih udruženja.



Odavde sam odlučio da krenem dalje na motoru (što je ovde najčešće korišćeni taksi kojim se za 1 dolar može brzo preći s kraja na kraj grada) i posetim Hram literature Van Mieu, najlepši arhitektonski kompleks Hanoja, centar za obrazovanje mandarina, visokih državnih službenika, osnovan još u jedanaestom veku. Hram je inače napravljen po uzoru na hram Konfučija u Kini i ima pet dvorišta, svako odvojeno zidom i svako sa bogato ornamentima ukrašenim ulazom. Nekoliko impresivnih zgrada i hramova prosto me ostavilo bez daha, kao i predivno jezero tipičnog dalekoistočnog imena: Izvor nebeske čistote. Centralno mesto u kompleksu zauzima Konfučijev hram, a posebno su interesantne ogromne kamene ploče sa kornjačama u podnožju – ima ih 82, od originalnih 112 – na kojima su uklesani podaci o đacima koji su uspešno prošli sve ispite u hramu u periodu od 15. do 18. veka.



Produžio sam dalje do Mauzoleja Ho Chi Minha, ujedinitelja modernog Vijetnama – ogromne kamene zgrade u koju se nije moglo ući. Do zgrade se dolazi preko velikog i lepo sređenog travnjaka. Celi kompleks se inače nalazi u delu grada gde sam video mnoštvo ambasada i rezidencija – očigledno ovo je bio bogatiji kraj grada. Primećivalo se to i po sređenim ulicama i trotoarima – tako različitim od onoga što sam video u staroj četvrti. Popodne sam proveo pored Hoan Kiem jezera, velike vodene površine u samom srcu Hanoja. Legenda kaže da je u ranom 15. veku u doba kineske okupacije vijetnamski general dobio čarobni mač od svete kornjače koja je živela u jezeru i to mu je pomoglo da oslobodi grad i zemlju i ustoliči sebe kao cara. Kasnije, dok je car plovio na jezeru kornjača je još jednom izašla na površinu i zatražila mač nazad – od tada se jezero i zove Jezero u kome počiva mač. Sredinom 19. veka na jezeru, u samom njegovom centru, je sagrađena minijaturna pagoda, zvana Kornjačina kula da obeleži ovaj događaj – ova je pagoda tokom vremena postala simbol grada. Na severnom delu jezera nalazi se još jedan hram nazvan Hram planine žada, jedna od najlepših pagoda u Hanoju. Do nje se dolazi preko predivnog crvenog drvenog mosta, Mosta sunčevog zraka, valjda najfotografisanijeg objekta u gradu.



Posle odlične večere sa Hang otišao sam u Thang Long pozorište lutaka na vodi. Inače, takva pozorišta nalaze se širom Vijetnama, i nekada su predstave bile pravljene po selima sa ciljem da zabave seljake o čijem životu inače pričaju. Pozorište Thang Long u Hanoju verovatno je danas najbolje i najprestižnije. Predstava se inače odvija tako što lutke "hodaju" po vodi (izvođači koji njima upravljaju dugačkim štapovima nalaze se iza zavese), sve je praćeno muzikom, često dramatičnom, a ima i dosta scenskih efekata, dima i vatre što doprinosi živosti predstave. Na kraju predstave zavese se uklanja i izvođači izlaze da se poklone, stojeći u vodi do pojasa. Predstave su rasprodate po par dana unapred - nije bilo lako dobiti kartu.

Posle ovog napornog, ali interesantnog dana bilo mi je jasno da ce u Vijetnamu biti tako mnogo stvari da se vidi i doživi. Sledeće uzbuđenje došlo je već narednog dana...



Zaliv Ha Long jedan je od prirodnih fenomena Vijetnama i kao takav je na UNESCO-voj listi svetske prirodne baštine. Radi se o velikom području od oko 1,500 kvadratnih kilometara na kome je rasuto preko 2,000 ostrva koja strmo štrče iz vode i pružaju se visoko ka nebu. Najveći broj ostrva je nenaseljen, a ostrva su po legendi nastala kada je ogromni zmaj – Ha Long inače znači Zmaj koji silazi – sišao u Tonkinški zaliv i udaranjem svojim repom stvorio hiljade ostrvaca. Zaliv se nalazi nekih 120-130 km istočno od Hanoja što se prelazi u tri sata vožnje autobusom. Standardni aranžman obuhvata iznajmljivanje sobe na jednoj od džunki, tradicionalnih drvenih brodova, a boravak na njoj onda traje od 2-3 dana (takvih džunki inače ima na stotine i sve su ukotvljene u istoj luci). Aranžman uključuje luksuzan smeštaj na brodu, posetu nekoj od pećina, vožnju kajaka između ostrvaca (čemu takođe nisam odoleo), naravno, odličnu hranu na brodu i – ako je lepo vreme – kupanje. Na žalost, vreme nije bilo baš za kupanje – dosta oblačno, sa temperaturom od kojih 20-tak C - ali je zato predeo bio božanstven, u sumaglici koja je prosto mamila na pravljenje stalno novih i novih fotografija. Uživanje u neverovatnom miru koji je samo narušavao tihi rad brodskog motora, bio je pravi kontrast bučnom i užurbanom Hanoju. A odlično društvo – dva para Engleskinja, jedan švedski par, jedan nemačko-japanski par, mladoliki Francuz sa dve ćerke – činilo je da doživljaj bude kompletniji. Soba i hrana zasluživali su najveće komplimente – tako da je kraj ture i povratak autobusom u bučni i užurbani Hanoj posle prethodnog dana i pogotovo jutra provedenog u božanskom miru zaliva bilo nešto što je odista teško padalo.

Poseta Vijetnamu se zapravo zahuktavala, i let avionom iz Hanoja u Ho Chi Minh City značio je prelazak u drugo podneblje i tako različit deo ove lepe zemlje...

Nastaviće se

Neizgleda lose na ovim slikama...

Delta Mekonga, Chau Doc, Can Tho, Ho Chi Minh City / Saigon



(2. deo – delta Mekonga, Chau Doc, Can Tho, Ho Chi Minh City / Saigon)

Nakon severa zemlje moj je plan predviđao premeštanje na jug: dvočasovni let od Hanoja do Ho Chi Minh City-ja udaljenog nekih skoro 1,800 km, i odmah zatim nastavak puta autobusom u Kambodžu. Poseta Angkor Watu (u Kambodži) jeste nešto što veliki broj posetilaca Vietnama, ali i celog regiona, često praktikuje. Angkor je pravi magnet za turiste i tome ni ja nisam mogao da odolim – pet dana provedenih u Kambodži bili su izuzetna prilika da vidim kompleks hramova jedne nestale civilizacije, ali i upoznam Phnom Penh, glavni grad te Vietnamu susedne zemlje.

Nakon ovih pet dana usledio je povratak u Vietnam. Odlučio sam se da za to uzmem speed-boat na Mekongu – jedan od brzih čamaca koji prevoze grupe putnika sa pristaništa u Phnom Penhu do grada Chau Doca u Vietnamu, neposredno posle kambodžansko-vietnamske granice. Pasoška kontrola na kambodžanskoj strani, pa potom na vietnamskoj – obe u improvizovanim kućama na Mekongu - su protekli u najboljem redu i sa primernom efikasnošću - na vietnamskoj strani su nam čak samo grupno pokupili pasoše i vratili ih posle pola sata... I evo me opet u Vietnamu - u neku ruku osećao sam se kao da se vraćam kući...



E, onda je počeo jedan od najinteresantnijih i najuzbudljivijih događa na celom putu. Naime, moj hotel te večeri – hotel u kome sam imao unapred plaćenu sobu - nalazio se nekih stotinak kilometara dalje od Chau Doca - u mestu zvanom Can Tho. Trebalo je, dakle, preći to rastojanje lokalnim autobusom i taj put organizovati na licu mesta. Kada sam izlazio s broda u Chau Docu bilo je pet sati popodne, a kako mrak pada već oko šest žurio sam da što pre uhvatim autobus za Can Tho. Po izlasku iz čamca mlada Vietnamka mi je mahala odozgo iz restorana govoreći da požurim jer će biti prevoza. No ispostavilo se par minuta kasnije da mesta u tom autobusu ipak nije bilo i onda sam morao da se sam snalazim sa lokalnim prevozom. Šta da radim: u žurbi uzimam kofer i jurim na mali trg pored pristaništa... Momci na motociklu su odmah razumeli moju želju da idem u Can Tho i ponudili da me prevezu do autobuske stanice. Par kilometara, kako sam shvatio, sa koferom od 22 kg koliko je u tom trenutku moj kofer težio – kasnije se još "udebljao" - činilo mi se da je nemoguće preći na motoru (inače motor sam izabrao kao brzu varijantu u odnosu na mnogo sporiji tuk-tuk bicikl koji se nudio kao alternativa). Dakle, bio sam u očiglednom vremenskom škripcu i stoga bez mnogo razmišljanja prihvatio da me jedan od njih na motoru ipak odveze do te stanice. Jedva smo prešli par stotina metara, a moj vozač motora je stao i, očigledno osećajući nestabilnost tokom vožnje, pitao nešto jednu ženu koje je telefonirala iz radnje usput, te me vratio do minibusa sto metara nazad objašnjavajući da treba da uđem u njega. Malo čudno i teško razumljivo zašto se sve to baš tako dešavalo, ali ko bi se još bavio detaljima... U autobusu ponavljao sam: Can Tho, Can Tho, no svi su putnici govorili samo vietnamski, a moj izgovor nekako nije baš korespondirao sa njihovim izgovorom mesta u koje sam želeo da idem. Ipak, nekako su me – valjda, nadao sam se – razumeli i utovarili, kondukterka se smejala i gestikulirala, otvorila se i mala interna rasprava oko mog slučaja (o čemu nisam naravno razumeo ni reč), i autobus je krenuo. No, kako je ubrzo počeo da staje na svakih sto metara uplašio sam se da je neki lokalni, "do Zemuna". Ne, ipak nije bio lokalni bus, a kada smo se dočepali puta van grada prvo mesto u koje smo stigli bilo je na mapi u smeru Can Thoa - pao mi je kamen sa srca... Ali ipak, oko mene Vietnamci koji ne govore engleski, noć koja pada - nisam i dalje baš bio potpuno opušten... Ipak, činilo se da sigurno idem ka pravom mestu i to me postepeno smirilo. No ne zadugo...



Naime, posle jedno sat i po vožnje kondukterka – ona ista simpatična i nasmejana – počela je da mi pokazuje da moram da izađem istovremeno mašući prema nekim autobusima koji su tu bili parkirani. Izašao sam, naravno, gledajući s pomalo straha – kako objasniti šta i gde hoću - te autobuse, a onda su me odmah okružili lokalni vozači motora objašnjavajući nešto. Shvatao sam po njihovoj gestikulaciji da više nema autobusa za Can Tho (a već je bio mrkli mrak), a jedan mi je pritom pokazivao na sat i vreme od pola osam (u tom trenutku je bilo sedam sati). Mislio sam da planira da me odvede na neki drugi autobus, tu u mestu, koji polazi u pola osam, i misleći da nemam alternativu seo sam iza njega, sa koferom od pomenutih 22 kg koji su mi nekako postavili na kolena. Krenuli smo, prvo vozeći po gradu, uz gust saobraćaj i gomilu motocikala unaokolo. No onda je moj vozač stao da sipa benzin, i potom kada smo nastavili napuštajući vrevu, ja sam odjednom - užasnut - počeo da shvatam da on zapravo planira da me preveze - do mog krajnjeg odredišta, Can Thoa do koga je – tek sam tada shvatio – objašnjavao ranije da treba 30 minuta. Bio sam uspaničen, noć, put van grada, tek povremeno poneko mesto, mi ili bolje reći ja pozadi sa onim grozno teškim koferom – šta ako se nešto, ne daj Bože, desi... Ali moj je vozač vozio dalje i dalje, nije bilo mogućnosti da ga eventualno zaustavim, a i ako ga zaustavim kako objasniti da sada treba da me vrati nazad u grad. I gde onda naći autobus? Odlučio sam da sedim, ćutim, trpim kofer i - nastavim vožnju... A to je trajalo, i trajalo. U jednom trenutku mom je vozaču usred vožnje zazvonio i mobilni – i on se, naravno, javio i komotno razgovarao, drugom rukom nonšalantno nastavljajući da vozi motor, dok sam ja pozadi sve bučnije - i na srpskom - počinjao da gunđam. Onda je i zapalio cigaretu, zašto da ne - opušteno... Moj je strah – u sudaru s njegovom nonšalancijom i, pored svega, vrlo sigurnom vožnjom – ipak polako iščezavao, ali je umesto njega počinjao da raste bes – kada ni posle 40 minuta, ni posle 50 minuta, grada nije bilo niotkuda. Vozili smo se i mračnim delovima puta, ponekad sa neravninama, prestizali smo druge motore, prestizali čak i kola, a moj je vozač vrlo ležerno nastavljao da vozi i vozi i vozi. Posle sata, sat i petnaest minuta moji su živci bili na izdisaju. Osećao sam kako raste napetost. Još 4 minuta, još 2 minuta, pokazivao mi je prstima, videći moju rastuću nervozu... Konačno počele su kuće, veće ulice, ali je Can Tho izgledao kao Njujork – nikako stići. Najzad, u centru smo, visoke zgrade - stali smo da se raspitamo za hotel. I posle svega - nakon sata i četrdeset minuta eto nas konačno pred mojim hotelom. Ne znam kojoj sam se zgradi toliko obradovao! Jedva sam sišao s motora onako kompletno ukočen, te jednog debelog i iznenađenog Engleza koji je upravo izlazio iz hotela zaustavio s molbom da nas slika – nije shvatao zašto, ali ja sam jednostavno morao da imam sliku sebe i tog mog moto-taksiste. Za uspomenu. Nisam znao pritom da li da ga poljubim što me srećno dovezao, ili da ga zadavim što me u celu ovu avanturu uopšte uvukao... Te sam večeri spavao kao jagnje, potpuno slomljen prethodnim doživljajima, ali i opušten posle piva i odlične večere na terasi izuzetno prijatnog restorana "Nam Bo".



A sutra je – zato sam i uzeo sobu baš u Can Thou – jutro krenulo sa obilaskom "plivajuće pijace" (floting market), što je ime za trgovinu na vodi koja se obavlja iz čamaca. Do "pijace" me dovela svojim drvenim brodom sa malim motorom sredovečna Vietnamka koju je je lokalni organizator tog mog puta angažovao. Bila je simpatična, mala, očigledno priprosta, ali nasmejana, sa njihovim tipičnim konusnim slamnatim šeširom na glavi. I naravno, nije znala ni reč engleskog – ali je sporazumevanje među nama bilo odlično. Pokazivala mi je prstom na stvari unokolo, zvala me da pogledam još nešto i još nešto, povremeno čistila turbinu motora koja bi se zaplela u kese, tu i tamo i veslala, da bismo posetu pijaci započeli njenim doručkom – i mene je ponudila ali nisam baš bio preterano oran za tako nešto – kupljen od starice koja je na jednom od čamaca kuvala i imala ploveći restoran. Voće, povrće, meso, riba – sve se to prodavalo i doprinosilo opštem šarenilu i metežu. Unaokolo su zujali i turisti sa svojim fotoaparatima, i pravljenjem uspomena koje će onda razgledati negde u Bostonu ili Adelaidu... Posle skoro sata vožnje unaokolo produžili smo u kanale, rukavce Mekonga što je bila prilika da se vidi kako žive ljudi pored tolike vode: tu se prao veš u ne baš tako čistoj – zapravo, iskreno, vrlo mutnoj - vodi Mekonga, tu se kupalo, i održavala lična higijena, tu su se prali sudovi, ali ponajviše reka je služila za prevoz svega i svačega, od sitne robe do goriva, cigli, peska i kamena... Pojedini rukavci su bili jako uski, i prolazilo se kao kroz dugačke tunele obrasle tropskim biljkama: palme, banane i mnogo toga još što uopšte nisam uspevao ni da prepoznam, iako mi je moja Vietnamka pokušavala da objasni i predstavi mnogo toga unaokolo ...



Povratak u Can Tho je značio još nekoliko sati slobodnog vremena. Ručak, u onom istom restoranu od sinoć, malo shoppinga na lokalnoj pijaci gde se nudila odeća po bagatelnim cenama - i već smo došli do dva popodne kada se moj put nastavljao ka Ho Chi Minh City-ju. Autobus koji sam uzeo išao je onda polako, i stajali smo dosta često (uključujući i stajanje na stanici sa ogromnim restoranom s izloženom gomilom hrane na otvorenom, jela koja su baš dobro mirisala i izgledala privlačno – nisam odoleo, naravno)... Nastavili smo dalje i onda kada je već duboko pao mrak stigli u najveći grad Vietnama, u Ho Chi Minh City, nekadašnji Sajgon, osmomilionski grad i ekonomsku, komercijalnu i finansijsku prestonicu te zemlje.

Sam ulazak u Sajgon (odsad ću ga tako zvati kratkoće radi, a inače i Vietnamci češće koriste to staro ime) odmah je pokazao da se radi o neverovatnom gradu. Ušli smo prvo i direktno na stanicu koja je bila nekih petnaestak kilometara od centra (pošto veliki međugradski autobus nije išao dalje), i onda je potom manjim autobusom krenulo putovanje ka centru, ogromnim bulevarima na kojima su jurile hiljade i hiljade motocikala i mnoštvo kola. Motocikli, međutim – to je bilo ono što je prosto ostavljalo bez reči. Tolika reka motora, tolika buka koju su stvarali, toliko sviranje sirena koje su besomučno koristili – a opet bez ijednog incidenta (ukupno sam u dvadeset dana puta video samo jedan u Kambodži) - prosto je bilo zadivljujuće kako se sve to odvija i sav taj narod na motorima valja kao nekakva reka...

Smeštaj do kog me dovezao taksi kojeg mi je našla ljubazna Vietnamka koja je – konačno – odlično govorila engleski bio je u hotelu u samom centru. U Prvom distriktu Sajgona i na par minuta od najveće zatvorene pijace u gradu. Uh, znao sam odmah da Sajgon neće biti lak...

Naredni dan je bio posvećen obilasku grada. Počeo sam sa delom grada koji se zove Dong Khoi – počeo zato jer se u njemu nalaze najlepše i najpoznatije zgrade grada i to sam hteo da vidim dok sam još bio odmoran. Gradska većnica građena je po uzoru na mnogo poznatiju i veću u Parizu, isto kao što je i zgrada Opere rađena u neoklasicističkom stilu (poput pariske opere) a bila je nekad centar okupljanja francuskog visokog društva u koloniziranom Vietnamu. Poznati Rex Hotel je opet u doba rata sa Amerikancima bio mesto boravka i okupljanja američkih novinara, slično kao i obližnji Hotel Caravelle za koji su ratni reporteri u šali govorili da zapravo i ne mora da se siđe s njegovog vrha gde se nalazi bar da bi se izveštavalo o ratu – toliko je u njemu bilo stalno prisustvo dobro informisanih ljudi. Malo dalje od većnice nalazi se katedrala Notre Dame, mnogo siromašnija replika one u Parizu, kao i zgrada Pošte, sa predivnim holom koju je projektovao Gustav Ajfel negde krajem 19. veka. Dakle, ceo ovaj kraj je bio pod izuzetno jakim uticajem Francuza i njihove arhitekture što je ostavilo neizbrisiv pečat. Nešto dalje naišao sam na dobro poznatu Palatu ujedinjenja (Reunification Hall), poznatu iz filmova o vijetnamskom ratu – sa njenog krova su odlazili ostaci američkih trupa u Vietnamu i njihove poslednje lojalne pristalice sada već davne 1975. godine. Sećao sam se pojedinih scena iz filmova, scena panike i meteža... U Sajgonu sam posetio još par pagoda, uključujući i jednu indijsku, a posetio sam i kinesku četvrt – Cholon. Gužva, radnje, život na ulicama – uostalom slično kao i u delovima Vietnama koje sam video ranije, sve slično - osim uzbudljive vožnje na moto-taksiju koja je ovde - u poređenju sa Hanojem, recimo - izgledala kao "ruski rulet". Bar meni – nenaviklom na aktivno učešće u takvom haosu... U kineskom kraju sam se našao baš u kasno popodne kada su deca završavala školu – bilo je interesantno videti stotine i stotine roditelja na motorima kako ukrcavaju svoju decu, ponekad i više njih, i onda se jedan po jedan izlazeći iz dvorišta škole uključuju u taj pakleni i naoko potpuno haotični sabraćaj, često i sa dvoje, a ponekad i troje dece na nevelikim motorima! Deca su me gledala, zvala, slala osmehe – bila je to idealna prilika da napravim mnoštvo fotografija...



U Sajgonu sam proveo još jedno veče i jutro narednog dana. Jutro je bilo dobro vreme da odem i do najveće pijace u gradu – Ben Thanh. Na njoj se prodaje sve što Vietnamci uopšte prozvode – od hrane (pijaca ima posebni deo u kome su meso, riba, voće i povrće, ali i gomila restorana u kojima se sve to kuva na licu mesta), preko tekstila (uključujući fantastične štofove, svile, ali i verne kopije košulja, majica, pantalona koje se u Vietnamu proizvode za vodeće svetske firme), suveniri od drveta, stakla, žada, slonovače, ukrasi za kuću, nakit, cveće, i ko zna šta sve još.

Kada smo kod kupovine - cenjkanje je obavezno svuda u Vietnamu ali čovek zapravo nikada ne može biti siguran da je nešto kupio po ceni koja je blizu realne. No kako su cene (nakon cenjkanja) u principu jako niske, onda i konačna dogovorena cena ne može nikako da bude bog zna koliko viša od te neke realne - ako takva uopšte postoji. Inače, cene po kojoj se prvo nudi roba su nekada i po 3-4 puta više od krajnje cene koja se ispregovara, tako da treba odmah ponuditi mnogo, mnogo manje. Ali, opet ni to nije pravilo: dešavalo mi se i da uspem da spustim cenu za samo 10 ili 15%, dakle ništa značajno. Kao i da kupim nešto nakon dugog cenjkanja i obaranja cene, da bih par koraka dalje otkrio da se bez ikakvog cenjkanja to isto nudi po nižoj cene od one koju sam ja s naporom dogovorio... Dakle, opšteg pravila nema – osim da je cenjkanje neizbežno...



I kad govorimo o cenama i Sajgonu kao ekonomskom centru: vijetnamska valuta zove se "dong". Dong je očigledno imao problema u prošlosti – i Vijetnamci s njim - jer je sadašnji kurs oko VND 26,000 za 1 EUR, dok je dolar – u ovom delu sveta paralelna valuta – negde oko VND 19,000. Orijentacije radi, dobar obrok u odličnom restoranu košta maksimalno 50-60,000 VND, oni u skromnijim restoranima su naravno jeftiniji, a o uličnom spremanju jela – gde je nekada hrana još ukusnija - da ne govorim...

Dakle, moj se boravak u Sajgonu polako bližio kraju. Prevoz do aerodroma, i eto me u avionu za Nha Trang. Idem na more, u centralni deo Vietnama, i ujedno u poslednju etapu mog obilaska ove velike zemlje...

Izvor: B92

(3. deo – Nha Trang, Hoi An, Hue)



E pa posle svih ovih napora po Vietnamu i Kambodži treba se malo i odmoriti – razmišljao sam još mnogo ranije praveći plan puta. A to znači – ako sam već na moru: luksuzni resort, kupanje i odmaranje… U tu svrhu izabrao sam "Diamond Bay", što će se kasnije pokazati odličnom odlukom. Resort je bio – spektakularan. No, idemo redom…

U Cam Ranh, aerodrom koji je zapravo aerodrom najpoznatijeg vijetnamskog letovališta Nha Trang sleteo sam rano popodne posle manje od jednog sata leta iz Sajgona. Avion je poleteo i stigao na vreme što je obećavalo da ću moći da iskoristim već to isto popodne za kupanje. Na aerodromu je čekala hostesa resorta – dobar znak. Još kada sam video novu "Toyotu" kombi sa šoferom u uniformi koji prebacuje goste, te posle pola sata vožnje ugledao otvorenu ogromnu i prepelu recepciju gde smo punuđeni egzotičnim sokom bilo mi je jasno da sam na pravom mestu. Soba je bila izvanredna, kupatilo predivno... ali ko će još ostati u sobi dok napolju sija sunce, a temperatura je oko 30C (doduše "hladnih 30C", posle Saigona na 36C)... Dakle, pravac bazen – i to koji i kakav bazen! Hodajući između bungalova okruženih tropskim rastinjem nisam ga uopšte video, ali zato kada sam prišao – odjednom sam ugledao najveći otvoreni bazen ever. Vau... A pored plaža, doduše sa plitkim morem – tako su mi bar rekli, pošto uopšte nisam otišao da je probam posle očaravajućeg i opuštajućeg bazena... Pored bazena se kupalo nekih desetak gostiju, a meni se – dok se nije smračilo – jednostavno nije napuštao ovaj raj, tropska vegetacija i topla voda sa plavim odsjajima...



Veče u Nha Trangu je bila prilika da rezervišem mesto da narednog dana idem na gnjurenje maskom i kupanje na obližnjim ostrvima... Bilo mi je žao bazena, ali ovo je takođe bilo nešto što se ne propušta. Kretalo se u 8:30 iz grada – dobro, simpatični Vu, gazda agencije, organizator putovanja i glavni animator mi je obećavao da će me sačekati dok se prevezem iz mog resorta... I tako je i bilo. Posle transfera do luke ukrcali smo se na brodić koji nas je povezao do obližnjih ostrva. Ta ostrva inače važe za najlepša u Vietnamu, sa predivnim su peščanim plažama, ali je naš cilj bilo ronjenje tako da smo samo stali pored jednog od njih i krenuli - naoružani maskama i perajama s kojima smo prvo svi smešno hodali po palubi. Prizor pod vodom je bio očaravajući: korali između kojih su plivale ribice, najrazličitijih mogućih boja, baš kao u akvarijumu... Mada se obično počnem da gušim s maskom posle kojih par minuta – valjda mi glava nije po standardu za maske, šta li? – ipak sam uživao u ronjenju, pa onda kupanju, i najposle u jelu na brodu. Australijanci, Amerikanci, dve Švajcarkinje – bili smo različitog porekla, ali nas je sve ujedinila ljubav prema hrani kada je Vu s ekipom postavio sto i na njemu rasporedio sve moguće morske specijalitete... Usledilo je egzotično voće u ogromnim količinama, pa kafa... i nastavak ronjenja onako punih stomaka... Povratak u Nha Trang je došao u sam smiraj dana, a ja sam iskoristio da se još prošetam po gradu i upoznam malo lokalnog stanovništva. Na plaži, momci su igrali fudbal – za koji sam se uverio da je planetarna pojava pošto svi znaju za prvu postavu Manchester Uniteda gde je Vidić pomagao da se i ja nekako lociram – a jedan momak pored improvizovanog igrališta je baš bio oran za priču. Tako smo, dok je on usavršavao svoj engleski, razmenili gomilu interesantnih informacija o tome kako žive mladi Vietnamci.

Narednog dana sam ujutru nastavljao dalje svoj put po Vietnamu. Žao mi je bilo da odem iz rajskog “Diamond Baya” za koji sam u međuvremenu saznao i da je u njemu bio organizovan izbor Mis Universe 2008. Nije ni čudo da me impresionirao – obično se za takve događaje biraju najprestižnija mesta. Ako je lepoticama bio dobar – morao je da bude meni. No, vremena za duži odmor i elaboriranje ovih tema nije bilo i ja sam kretao dalje...



Sledeća destinacija: Da Nang aerodrom i odatle vožnja taksijem do Hoi Ana. Taksi sam delio sa simpatičnim parom Engleza iz Brightona. Bili su na Balkanu, znali su za sve naše balkanske dogodovštine iz 90-tih, pa je razgovor o nama i našim mentalitetima usred 10,000 km dalekog Vietnama značio da tih sat vremena taksijem nisam ni osetio.

Hoi An je poznato mesto u centralnom Vietnamu koje je u periodu od 16. do 18. veka bilo veliki trgovački centar ovog dela Indokine u kome su pored Vietnamaca trgovali još i Kinezi, Japanci, ali i Evropljani. Sam centar mesta sastoji se od niza divnih malih kuća u kolonijalnom stilu, poređanih u nekoliko ulica, kuća koje su sve obojene u žuto. Danas se u tim kućama – zbog kojih je Hoi An dospeo i na listu UNESCO-a – nalaze restorani i prodavnice. Najveći broj ovih poslednjih su prodavnice tkanina, ali istovremeno i krojačke radnje koje nude šivenje muških odela ili ženskih kompleta, košulja, jakni i u roku od jednog dana ili čak i kraćem. Teško je tome odoleti pogotovo jer su cene izuzetno niske, a materijali fantastičnog kvaliteta – vuna, kašmir, svila... I zapravo je najteže odabrati u toj neverovatno velikoj ponudi. Ni sam nisam odoleo kupujući nekoliko materijala za sebe i porodicu... Kao što nisam mogao, a da ne posetim pokriveni Japanski most, atrakciju ovog grada, ali i probam hranu u par restorana u blizini mosta.

Hotel “An Phu” u Hoi Anu u kome sam odseo pokazao se kao prosečan, sa prostranom sobom opremljenom pomalo zastarelim nameštajem – no sama arhitektura hotela i velikog hola bila je vrlo interesantna, uostalom kao i prostrani restoran koji se nalazio na vrhu. Ali u mom ambicioznom itinereru nije bilo mnogo vremena za uživanje u bilo čemu od onog što je “An Phu” mogao da ponudi – trebalo je nastaviti put dalje – do poslednje destinacije u Vietnamu, imperijalnog grada kratkog imena - Hue.



U Hue sam stigao iz Hoi Ana posle nekih 4 sata udobne vožnje autobusom, doduše starim i sa manjim brojem sedišta od uobičajenog pošto su neki redovi bili uklonjeni i umesto standardnih sedišta bila ubačena sedišta pretvorena u krevete. Malo teško za objasniti – ali zamislite sedišta koja poput fotelja imaju onaj deo napred za noge... To je putovanje činilo manje zamornim, pogotovo za duže relacije za koje je pretpostavljam ovakav autobus i bio napravljen...

Hue je stari imperijalni grad, jedan od najvažnijih istorijskih i kulturnih centara Vietnama. Kroz grad protiče reka koja se zove Perfume River, dakle naparfimisana reka u nekom slobodnijem prevodu – nazvana tako jer su rekom nekada plovile latice mirišljavog cveća koje je raslo pored njenih obala. Danas je od toga ostalo samo to da je reka i dalje velika i moćna – dok su se prijatni mirisi po kojima je dobila ime nepovratno nestali da bi bili zamenjeni u najboljem slučaju neutralnim mirisom vode, a češće mirisom ustajalih ili otpadnih voda što je iz boje vode bilo lako naslutiti. Hue je tokom ratova sa Francuzima i Amerikancima bio česta meta napada i mesto velikih borbi. To je naravno rezultiralo time da je njegovo kulturno blago bilo jako oštećeno, ali su radovi na restauraciji pokrenuti i sada već godinama traju. To pogotovo važi za Tvrđavu – takođe na UNESCO-voj listi - u kojoj se nalazi Zabranjeni grad i kraljevske palate započete u ranom XIX veku. U ovom su gradu inače boravili kraljevi dinastije Nguyen – one koja je vladala Vietnamom tokom XIX i u prvoj polovini XX veka. Sama tvrđava je kombinacija kineske imperijalne i francuske vojničke arhitekture što je rezultiralo neobičnim, ali i vrlo elegantnim kompleksom. Za obilazak palate sam odredio nekoliko sati posle kojih sam još prošetao pored reke i onda otišao na večeru u elegantni restoran blizu hotela u kome je svaki sto bio okružen tropskim rastinjem.



Naredni dan – zapravo jutro tog dana - je bilo posvećeno poseti kraljevskim grobnicama rasutim u blizini grada. Sve one nalazile se zapadno od grada kako kruta pravila o tome gde se posmrtna kuća mora da nalazi i nalažu, a svaka od grobnica je građena još tokom života vladara. Najpoznatija i najlepša od njih je svakako grobnica Tu Duca, ogromni kompleks velikog imanja sa jezerom i kraljevskim odajama gde je taj kralj sa svojom svitom zapravo najvećim delom i proveo svojih poslednjih 20 godina života – mesto koje je više voleo od dvora u Hueu. Posmatrajući mir vode na jezeru usred kompleksa, velelepnost kraljevskih odaja, svuda unaokolo rasuto zelenilo koje je stvaralo božanstveni mir – takva je privrženost Tu Duca ovom mestu bila potpuno jasna. Grobnica kralja Khai Dinha bila je velelepnija i moćnija kao zdanje – ogromna palata u više nivoa na koje se penjalo strmim i mnogobrojnim stepenicama - ali je ukupni utisak bio daleko manje impresivan od one prethodne.

Moj se boravak u Vietnamu polako bližio kraju. Povratak u Hue, jedna ekspresna kupovina u poslednji trenutak i onda odlazak na aerodrom - bilo je i poslednje što sam planirao da uradim u ovoj velikoj i interesantnoj zemlji. Let do Hanoia potrajao je malo više od jednog sata. Stigao sam opet na početak svog puta po Vietnamu – aerodrom u glavnom gradu na koji sam bio sleteo kada sam bio doputovao nekih 16-17 dana ranije. Ostalo mi je bilo nekoliko sati koje sam želeo da u tišini aerodromskog restorana provedem u prvom sređivanju utisaka, pre no što me avion preveze u Hong Kong preko koga sam leteo i u povratku.



Hotelska soba u Hong Kongu nalazila se na 25. spratu ogromnog hotela. Kada sam u nju došao bila je prošla ponoć. Soba je bila mala i jako ukusno sređena, a pogled iz nje očaravajući. Umoran – pola sata sam proveo gledajući nesrazmerno veliki plazma TV, pogotovo veliki u srazmeri prema sobi koja je bila relativno mala, ali ultramoderno opremljena. Pritom, dobar deo vremena pre spavanja sam proveo otkrivajući kako se pale i gase različita svetla i čemu služe mnogobrojni prekidači.

U Hong Kongu sam planirao da provedem naredni dan obilazeći grad – moj je let za Evropu bio tek pred ponoć. No vreme je narednog dana bilo sivo i kiša je neprestano padala. Zato sam odlučio da direktno iz hotela odem na stanicu i uhvatim "Airport Express" koji će me odvesti do aerodroma. Vremena za sređivanje utisaka je bilo napretek i na aerodromu u Hong Kongu...



U Evropi me – posle 13 napornih sati leta – dočekala zima. Pariz je bio hladan i tmuran, Minhen – preko koga sam leteo – još i dobro zavejan. Povratak u hladni januar bio je neka vrsta surovog sudara sa realnošću - nakon onih tropskih temperatura, šetnji, kupanja i svega ostalog što su mi za dvadesetak dana pružili Vietnam i Kambodža...

Kako je odjednom sve to, svih mojih 20 dana u Indokini, odjednom izgledalo daleko, kao na nekoj planeti milionima kilometara udaljenoj od ove hladne i zamrznute Evrope. Jugoistočna Azija u kojoj sam eto imao sreće da više puta boravim još jednom me očarala i zavela – definitivno ću joj se predati još koji put, razmišljao sam... Znao sam to tih trenutaka, i znam to i sada. I duboko verujem u to...

Izvor: B92