sex,droga i bodiroga 

Teo je novi Bodiroga ali treba jos mnogo da pokaze.

sta ako teo predje u pao:D

Pa neka predje.

Svaka cast na odgovoru 

Секунде су стрмоглаво падале на семафору када је селекција Аргентине два минута и седамнаест секунди пре краја финала Светског првенства у Индијанаполису имала капиталних осам поена предности. Било ме је страх, али сам веровао у победу. Погледао сам саиграче и одлучио да преузмем одговорност.

До краја меча постигао сам девет поена, а Аргентинци један. Када сам стао на линију за слободна бацања, у последњем нападу морао сам да погодим оба пута да бисмо изборили продужетке. Зујало ми је у ушима и имао сам осећај да у рукама држим тону челика, а не лопту. Нисам чуо публику, већ само како лопта пролази кроз мрежицу, почиње исповест за „Блиц недеље“ Дејан Бодирога.


Нема предаха

У продужецима смо глатко победили Аргентину и постали прваци света. Нација ме је славила као хероја, а у свим кафићима у Индијанаполису се чула наша музика. Следећег дана смо славили у Београду, а селектор Светислав Пешић ми је рекао: „Дејане, сутра летимо у Барселону.“ Викнуо сам: „Па дај ми неки слободан дан, побогу, постали смо прваци света.“ Погледао ме је и кратко добацио: „Тамо нас чекају нови тренинзи и победе. Боље је да почнемо што пре.“ Слегнуо сам раменима и рекао океј. Те сезоне су млади играчи Барселоне гледали како актуелни светски првак остаје пола сата после сваког тренинга и вежба шут. Пришао ми је тада Наваро и рекао: „Шампионе, свака част.“ Те сезоне смо освојили дуплу круну и први пут у историји Барселоне европску титулу. Град је био у трансу.

Херцеговци

Бодироге су Херцеговину масовно почеле да напуштају после Другог светског рата. Преко океана је својевремено отишао и мој деда Мићо. Његов син а мој отац Васа рођен је у херцеговачком селу Бодирога које се налази на двадесет километара од Требиња, али уместо преко океана запутио се у Зрењанин у колонизаторском возу без возног реда. Тамо је такође из Херцеговине стигла и моја мајка Милка. Рођена је у Невесињу, али је боље животне околности потражила у војвођанској равници. Неколико километара од села Бодирога налази се село Загора где је рођен отац прослављених кошаркаша Дражена и Александра Петровића.

Лична карта

Прослављени кошаркаш рођен је у Зрењанину 1973. Каријеру је почео у тамошњем Машинцу, а касније је играо за Задар, Стефанел, Олимпију из Милана, Реал, Барселону, Панатинаикос, Лотоматику. С репрезентацијом Југославије је освојио сребрну медаљу на ОИ у Атланти и два светска и три европска првенства. Члан је хуманитарне организације Група 7. У дресу Барселоне и Панатинаикоса је постао клупски првак Европе.

Добра деца

Мене и брата родитељи су строго васпитавали. Учили су нас поштењу, поштовању, благости и части. Фудбал је био мој први спортски избор, маштао сам да постанем центарфор наше репрезентације. Често је после мојих волеја лопта завршавала под точковима аутомобила, али би истог момента сви клинци са терена одвојили неку пару од џепарца да купимо нови фудбал. Волео сам да идем у школу јер сам био знатижељно дете. Ликовно и музичко су били исувише апстрактни предмети за мене, али сам обожавао математику, хемију, историју. Док се нисам професионално посветио кошарци, све време сам био одличан ђак.

Кошарка

У лето 1986. гледао сам пренос финалног меча Светског првенства у кошарци у којем је Југославија изгубила предност од девет поена у последњем минуту. Кошаркаши СССР-а предвођени легендарним Арвидасом Сабонисом убацили су три тројке за мање од шездесет секунди. Изгубили смо то финале у којем је најмлађи играч у репрезентацији Владе Дивац изгубио лопту у последњем минуту утакмице. Целу ноћ нисам спавао. Имао сам тринаест година и бунован сам следећег јутра буквално документарно оживљавао хиљаду пута изнова последњи минут финала.

Да осветим Дивца

Тог јутра сам одлучио да једног дана заиграм у дресу репрезентације и осветим Дивца и његове саиграче. Брат ме је водио у Београд да гледам спектакуларне мечеве Партизана и Југопластике и фудбал сам заувек заборавио. Кошаркашки ентузијаста Раде Првулов ме је научио првим кошаркашким тајнама у зрењанинском Машинцу. Увео ме је пред крај меча сениорског тима и успео сам да убацим два поена. Неописива срећа ме је опијала недељама после тога. Са петнаест година постао сам стандардни првотимац Машинца.

Упорни Ћосић

На припремном турниру за нову сезону у дресу Машинца сам екипи Задра убацио 32 поена. Крешимир Ћосић је џентлменски контактирао пријатеље из управе КК Партизана и рекао им да у Зрењанину тренира кошарку талентовани дечко. Како они нису реаговали, позвао ме је у Задар на седмодневни кошаркашки камп. Са Војводином сам већ потписао предуговор, али Крешо је био упоран. Дошао је код нас кући, разговарао с мојим родитељима и аргументовано ме охрабрио да кренем у Задар.

Далмација

У јесен 1989. стигао сам у Далмацију, али људи из Војводине нису имали разумевања за моје жеље и намере, па сам годину дана био приморан да играм само за јуниорску екипу Задра. Био је то невероватан период у мом животу. Задар је био приморски град по мојој мери, али је режим тренинга био убитачан. Никада нећу заборавити аутобус пун радника у којем сам се поспан у шест ујутро возио до дворане у Јазинама. Похађао сам Средњу економску школу Задру и тренирао кошарку.

Визионар

Крешо би нам у ретким тренуцима забаве на градској плажи доносио воће и продавао форе за удварање девојкама. Био је строг и упоран учитељ кошарке, али и велика лафчина. Он и тренери Јосип Грдовић и Славко Трнинић су ме научили свему што ме је у игри под обручима прославило. Довели су ми технику до савршенства и инсистирали на детаљима који су од мене касније направили великог играча детаља. Крешимир Ћосић је био визионар. Видео је у ком правцу ће се кошарка развијати пет година унапред.

Распад земље

Таман сам се прилагодио животу ван куће и одомаћио се у Задру, када је у крајем маја 1991. почело да се пуца у Хрватској. Било је јасно да ће се земља распасти и знао сам да ћу морати да напустим Далмацију. Ништа ружно ми се у Задру никада није догодило. Тамо сам научио кошарку и заволео живот поред мора. Те године сам на јуниорском првенству света у Едмонтону промашио напад за победу над репрезентацијом САД. Сви су били две године старији од мене, а за америчку селекцију су играле будуће НБА звезде као што је Ланг. Да није избио рат на простору СФРЈ, вероватно бих играо са својим идолом Драженом Петровићем у репрезентацији.

Пауза

За А-селекцију дебитовао сам 4. јула 1991. на Медитеранским играма у Атини, али већ тада дрес Југославије нису носили играчи из Хрватске и Словеније. Годину дана касније били смо на припремама за Олимпијске игре у Барселони, али нас је административна одлука о санкцијама за СРЈ спречила да изађемо на црту НБА суперстаровима које су предводили Џордан, Бирд и Пипен. Нова репрезентација Хрватске са Драженом Петровићем, Кукочем и Рађом изгубила је од њих у финалу. Ми смо три године били удаљени са репрезентативних турнира.

Италија

После мог боравка у Задру, имао сам понуде за прелазак у Олимпијакос и Панатинаикос, али услов је био да узмем грчко држављанство. Ћосић ме је препоручио Богдану Тањевићу који је преузео новог италијанског прволигаша Стефанела у Трсту. Опет нисам могао да играм јер су као странци у тиму била два Американца. Марљиво сам тренирао и већ следеће сезоне Бенетону сам убацио 32, а Панасонику 51 поен.

Најбољи стрелац

Тада је Тони Кукоч играо за Бенетон и после меча је ушао у нашу свлачионицу и честитао ми. Била је то велика част за мене. Те сезоне сам постао најбољи странац у италијанском првенству иако су у Палаканесто долазили играчи из НБА лиге. Трст је исто градић на мору, па ме је подсећао на Задар. Тамо сам научио многе ствари које живот чине лепшим. Уживао сам у доброј пасти и специјалитетима од морских плодова, почео да следим модна правила слушам канцону.

Мисони из Задра

Боравак у Италији је за мене представљао најбољу школу европске културе. После две године сам са тренером Тањевићем и још неколико играча прешао у Милано и почео да играм за Олимпију, клуб који има највише освојених првенстава у Италији. Када сам освојио куп и првенство са Олимпијом, цео град је био на улици. Играчи Интера и Милана су славили са нама. Маг моде Октавио Мисони је стално гледао наше утакмице и после тријумфа у првенству угостио је Бошу Тањевића и мене у својој резиденцији. Тада нам је причао да је рођен у Задру и да су га после тога животне околности довеле у Италију.

Грчка

Европско првенство у Грчкој 1995. је за нашу репрезентацију било много више од игре. Стигли смо у Атину на једвите јаде кроз пакао квалификација и тесну победу против Бугарске. Домаћу селекцију смо добили два пута. Последњи корак до злата је био најтежи јер су Литванци били уиграни и много јаки. До тада смо имали проблема са тврдим обручима. Чинило нам се да се лопта буквално судара с њима. У финалу смо све погодили и покварили славље Литванцима. Пред крај меча су због тога на неколико секунди одустали од меча, али смо их убедили да треба часно да заврше првенство.

Инцидент

На додели медаља репрезентативци Хрватске су били под великим политичким притиском и нисам сигуран да су они сами смислили да сиђу с постоља. Славили смо дуго у ноћ у Атини, али и у Београду с народом који нам је клицао од аеродрома до центра града. Коначно смо ујединили народ око неке витешке победе. Тада смо отворили балкон градске скупштине за славље са успешним спортистима.

Атланта

У финалу ОИ у Атланти супротставили смо се америчком тиму снова који је био састављен од НБА играча. Тридесет минута смо играли егал и у једном нападу после удвајања остао сам са лоптом у рукама испред легендарног центра Јуте Карла Мелоуна. Рукама је гестикулирао да га нападнем и викао „Цоме он“. Испунио сам му жељу. Финтом иза леђа сам га послао у десну страну, вратио лопту кроз ноге и положио је левом руком у кош. Гледао ме у неверици и нешто мрмљао. После десет секунди ме је у њиховом нападу ударио коленом у бутину и повредио вичући: „Ово ти је за ону бруку.“ Нога ме је толико болела, да до краја финалног меча нисам улазио у игру. Били су физички надмоћнији и ми смо из Атланте понели сребрне медаље.

Живот у Мадриду

Када сам потписао за Реал из Мадрида нисам знао у какав град треба да дођем. Било ми је драго да ћу сарађивати са Жељком Обрадовићем али нисам знао да у шпанској престоници живот почиње око поноћи. Кренуо сам са пријатељима увече у ресторан и до 11 сати смо били једини гости у локалу. Клубови се отварају у три сата ујутро а забава се наставља и у „срећним јутарњим сатима“. Потпуно невероватно.

Породица

Моју супругу Ивану упознао сам после Светског првенства у Атини. Имамо шестогодишњег сина Николу који се засад само игра. Планирамо проширење породице.

Вежбање фора

Сваког лета у Требињу организујем камп за децу из целог света. Буквално са свих континената нам стижу клинци који имају прилику да уче кошаркашке форе од асова као што су Даниловић, Ракочевић, Дивац…. Учим и ја своју чувену финту са лоптом иза леђа уз промену стране. Владика Григорије ме је охрабрио у вери и увек сам спреман да помогнем његовој епархији.


http://www.in4s.net/sport/43-sport/17816-2010-04-18-12-51-15

Бодирога-Краљ!
За Вјеке-Вјекова
Амин!