Kruna moćnog carstva

Istorija visokog obrazovanja u Vizantiji teško se može kontinuirano pratiti, pre svega zbog nedostatka jasnih izvornih podataka. Međutim, nije sporno da je tokom trajanja hiljadugodišnjeg carstva visoko obrazovanje neprekidno postojalo, ali u pojedinim epohama ono nije bilo neposredno vezano za određene ustanove.
U Atini je postojala čuvena neoplatonska filozofska škola koju je 529. godine ukinuo car Justinijan I. Aleksandrija u Egiptu je bila poznata po studijama medicine, Antiohija i Gaza po retorskim školama, a Bejrut po slavnim profesorima prava. Svi pobrojani centri su u VII stoleću pali u ruke Arabljana.
Osobeno mesto u visokom školstvu Vizantije zauzimala je njena prestonica - Carigrad, u koji su se slivali intelektualci iz svih delova Carstva. Već njegov osnivač Konstantin Veliki se starao da se novo središte džinovske države ne samo u svemu izjednači sa starom prestonicom Rimom nego i da nadmaši drevna naučna žarišta helenizovanog Istoka.
Prvi podaci koji nedvosmisleno kazuju o visokoj nastavnoj ustanovi u Carigradu potiču iz vremena vlade Teodosija II (408-450). Reč je o veoma obrazovanom vladaru koji je odlično znao latinski i grčki, i bio dobro upućen u osnovne naučne discipline.
Teodosije II kasnije se oženio umnom i lepom Atenaidom, ćerkom uglednog profesora na spomenutoj akademiji u Atini. Kasnije je Atenaida, staro pagansko ime zamenila hrišćanskim, Evdokija. Smatra se da je ona u znatnoj meri uticala na svog supruga da u vizantijskoj prestonici osnuje univerzitet. U tradiciji je ostalo zabeleženo da su sa Atenaidom iz Atine u Carigrad prispela i sedmorica paganskih profesora filozofije.
Dekretom, koji je car Teodosije II izdao 27. februara 425. godine, utemeljen je carigradski univerzitet. U stvari, ovim aktom reorganizovana je nastava na učilištu koje je stoleće ranije osnovao još Konstantin Veliki. Upravo ovde počinje istorija visokog obrazovanja u Carigradu, na školi koja će u burnim događajima vizantijske istorije više puta nestajati i carskim ukazima biti ponovo obnavljana. Na osnovu Teodosijevog ukaza osnovan je univerzitet na kojem su utemeljene katedre grčke i latinske gramatike i retorike, prava i filozofije. Nastava je vođena na grčkom i latinskom jeziku, a izvodio je trideset i jedan profesor: jedan filozof, dva pravnika, deset grčkih i deset latinskih profesora gramatike, pet grčkih i tri latinska retora.
Nova ustanova, koju je osnovao Teodosije II, bila je smeštena na Kapitolu, zdanju koje je po ugledu na rimske gradske tradicije u Carigradu, podigao Konstantin Veliki. Na južnoj strani Kapitola nalazile su se eksedre, okrugle prostorije sa sedištima u kojima su profesori držali predavanja. Pored filozofije i pratećih disciplina, aritmetike, geometrije, astronomije i muzike, na dostojan način je predavana i medicina.
Važan vid nastave
na univerzitetu obuhvatalo je i pravo, jer su ovde školovani i budući visoki državni činovnici. Te pravne studije su naročito proširene i ojačane za vlade cara Justinijana I koji je broj profesora prava povećao na osam.
Novo zlatno doba za Carigradsku visoku školu vezano je za vladavinu Konstantina 9. Monomaha (1042-1055) i delatnost nekolicine izvanrednih naučnika: Mihaila Psela, Jovana Ksifilina i Konstantina Lihuda.
Carevim dekretom, koji je izdat između 1043. i 1047. godine, obnovljen je univerzitet koji se sastojao iz dva fakulteta. Na čelo pravnog postavljen je Jovan Ksifilin sa titulom nomofilaks (“čuvar prava”), dok je za upravnika Filozofskog fakulteta naimenovan Mihailo Psel sa titulom “konzul (ipat) filozofa”. Iz spisa Mihaila Psela mogu se saznati neki zanimljivi detalji o sistemu predavanja i rada na Filozofskom fakultetu. Čuveni filozof beleži da su profesori radili do duboko u noć kako bi spremili predavanja za sledeći dan. Pri ulasku profesora u salu za predavanje, ustajali bi bolji studenti i pozivali svoje nestašne kolege da se umire kako bi predavanje moglo da počne. Iz sačuvanih svedočanstava se vidi da su studenti često kasnili na predavanja budući da su im misli i interesovanja katkad bili okrenuti drugim stvarima i zabavama, pre svega, pozorištu.
U slučaju lošeg vremena, predavanja se nisu držala. Studenti su slušali predavanja držeći na kolenima daske koje su im služile da pišu na pergamentu ili hartiji.
Razume se da su studenti mogli da postavljaju posle predavanja profesorima pitanja, ali pitanja nisu smela biti uopštena, već su se obavezno odnosila na određenu temu. Slušaoci su i sami pripremali radove o pojedinim pitanjima, koje je profesor pažljivo čitao i studentima ukazivao na greške i propuste. Uprkos nepovratnom opadanju privredne i vojne moći Carstva, visoko školstvo u Vizantiji postojalo je do propasti Vizantije (1453), ali u različitim organizacionim vidovima.
I naposletku, podsetimo se da je prvi univerzitet na latinskom Zapadu osnovan u Bolonji 1118. godine. Danas je to najstariji univerzitet u Evropi.

Carigrad, Bagdad, Pariz

Krstaško osvajanje Carigrada i privremen nestanak Vizantijskog carstva (april 1204) doveli su do prekida u organizaciji visokog školstva. Ipak, u završnim decenijama 13. stoleća, u obnovljenoj Vizantiji dolazi do novog kulturnog poleta, poznatog pod nazivom “renesansa Paleologa”, tako da je već oko 1300. godine Carigrad, uz Bagdad i Pariz, ponovo postao najveći centar visokog obrazovanja. Tada je vodeći predavač bio Maksim Planud koji je predavao čitav niz predmeta.


Izvor: Novosti

Nebeska Sveta gora

Hrišćanstvo će postojati i kada na svetu bude preostao samo jedan monah! Ovu ocenu izrekao je naš savremenik, pripadnik Srpske pravoslavne crkve. On nije rekao patrijarh, ili papa, ili episkop, ili sveštenik. On je rekao - monah! I to nije rekao slučajno.
Zašto je to tako? Zato što monah najlakše savladava veliki ontološki jaz između Boga i čoveka, zato što je monah zapravo najbliži Bogu, zato što, kako veli Jovan Lestvičnik, jedan od najčuvenijih monaha: "Svetlost monasima su anđeli, svetlost ljudima je monaška zajednica."
Monah (monahos) i monaštvo (monahismos) su grčke reči koje stoje u tesnoj vezi sa glagolom monazin, što znači živeti u samoći, živeti sam.
Vizantijsko monaštvo je veoma zanimljiv fenomen kojim su se bavili i kojim se i danas bave mnogi savremeni istraživači različitih naučnih profila. Međutim, uprkos mnogobrojnim istraživanjima, mnogo toga je još ostalo prekriveno tamom.
Izvorno, sam pojam monaštvo, označava usamljenički način života pobožnih hrišćana oba pola, život u samoći, odvojen od sveta i porodice, u siromaštvu i svakoj poslušnosti. Drugo, često upotrebljavano ime za monaštvo jeste anđelski obraz, što znači da monah nastoji da bude nalik samim anđelima koji neprestano hvale i veličaju Boga.
SuŠtinski smisao i cilj monaškog načina života jeste u potpunom i bezrezervnom ispunjavanju svih jevanđeoskih zapovesti o ljudskom odnosu prema Bogu i prema ljudima. Pri tom se sve životne potrebe kod monaha svode na najmanju i najnužniju mogućnu meru. Celokupan njihov život svodi se na molitvu, post, skrušenost i skromnost.
Od samog početka, monaštvo odlikuju, pre svega, zavet bezbračnosti, zatim zavet siromaštva i svojevrsnog prezira prema ovozemaljskim stvarima i potrebama i, naposletku, zavet poslušnosti svom duhovnom ocu. Dodajmo da su to, uglavnom, i do danas tri važeća monaška zaveta koje iskušenik ili kandidat za monaški postrig svečano polaže prilikom monašenja.
Buktinju monaškog života je sedamdesetih godina III stoleća, u doba jedne od najvećih kriza u celokupnoj svetskoj istoriji, na velelepan način upalio Antonije Veliki, koji je dvadeset godina proveo u jednom grobu. On je isticao da crkva i sveštenici nisu potrebni da bi se čovek približio Bogu. Inače, sveti Antonije nije bio Grk. Po predanju, on je bio Kopt i nije bio pismen, ali su duhovne pouke, o kojima je govorio, zapisali njegovi sledbenici u monaštvu.
Kada su hrišćani u Rimskom carstvu stekli slobodu veroispovedanja znamenitim Ediktom o verskoj toleranciji, koji su 313. godine izdali carevi Konstantin Veliki i Licinije, unutar same crkve pojačano je interesovanje za monaštvo. Ipak, prema nekim proračunima u prvim decenijama IV stoleća, tek svaki peti ili svaki sedmi žitelj Rimskog carstva,
bio je hrišćanin, što čini 15 do 20 posto broja stanovnika.
Kako bilo, za revnosne hrišćane, priliv novih i nedovoljno pripremljenih pristaša Hristove vere, bio je svojevrsna sablazan i takvi su počeli da napuštaju svet i povlače se na pusta i skrovita mesta gde su provodili ostatak života. Tako se desilo da je, za razliku od III stoleća, kada je broj onih koji su primili anđelski obraz, bio relativno mali, u sledećem IV stoleću dosegao brojku od pedeset hiljada.
Začetnici monaštva su pre svega bili starozavetni proroci (Ilija, Danilo, Jeremija), potom sveti Jovan Krstitelj, kao i apostoli u Novom zavetu.
Posebno mesto u istoriji vizantijskog monaštva, počev od Dž stoleća, zauzima Sveta gora, jedinstvena monaška republika i "nebeski grad" kako je, u trenutku nadahnuća i ispunjen religioznim zanosom, naziva jedan vizantijski pisac. Zatim tu su i Meteori u Tesaliji, gde se na negostoljubivim gromadnim stenama nalaze manastiri u koje se ulazi u korpama sa čekrkom.
Monaštvo, nastalo na hrišćanskom Istoku, proširilo se i u ostale delove hrišćanske vaseljene. Za rasprostiranje ove ideje na Zapad u IV stoleću, veoma je zaslužan crkveni otac i aleksandrijski patrijarh Atanasije Veliki.
Monaški život se ispoljavao kroz dva posebna vida: kroz otšelništvo ili pustinjaštvo i kroz organizovanje monaških naseobina - manastira. Otšelnici ili anahoreti svoj nastanak vezuju za Antonija Velikog i egipatske pustinje. Pustinjaštvo je bilo veoma razvijeno do Dž stoleća, a onda počinje da opada.
Pojedini od njih, takozvani eremiti, zaista su živeli po pustinjama. Zatim imamo dendrite koji su živeli na drvetu, potom stilite ili stolpnike koji su živeli na stubu, katkad čak i usred gradske vreve. Verovatno najčuveniji među njima bio je sveti Simeon Stilit, sirijski asketa iz V stoleća. Da bi pobegao od svojih suviše revnosnih učenika, on je trideset godina živeo na jednom stubu. Sa tog neobičnog sedišta vršio je veliki uticaj. Jednom je u žestokoj verskoj raspravi čak, i caru Teodosiju II (408-450) zapretio božjom kaznom.
Bilo je monaha koji su život provodili u stalnom ćutanju, a jedan je od svoje osamnaeste godine do kraja života izgovarao samo dve reči: Kirie eleison (Gospodi, pomiluj!)

Život u pustinji

Kolevka monaštva bio je Egipat, odnosno poznate egipatske pustinje kao što su Tivejska pustinja, Pispir, Nitrijska pustinja. Odatle se ideja monaštva prelila na Sinajsko poluostrvo, gde je sve do arabljanskog osvajanja, bilo mnogo monaha, mada i danas tamo postoji znameniti manastir svete Katarine.


Izvor: Novosti

Ceo život iskušenje

Već u IV stoleću, monaštvo je čvrsto zakoračilo u hrišćanski život, a Vasilije Veliki je propisao prva pravila kako monasi treba da žive. Svi monasi u Vizantijskom carstvu čine bratstvo sv. Vasilija (po Vasiliju Velikom), ali je važno upozoriti da u Vizantiji, za razliku od Zapadne Evrope, nisu postojali monaški redovi.
Od najstarijih vremena do danas, u manastirima postoje dva različita oblika monaškog života. Postoji takozvana kinovija, odnosno opštežiće, gde monasi žive potpuno zajedno, mole se zajedno, rade zajedno, obeduju zajedno, a jedino spavaju svaki u svojoj keliji. S druge strane, postoje manastiri u kojima duhovnici upražnjavaju idioritmiju (grčki - sopstveni ritam) koja predviđa takav vid života u kome monah sve sam radi.
U želji da zadobiju večno spasenje, uporedo sa muškarcima, najstrožoj askezi podvrgavale su se i žene. One su odabirale post i molitvu kao način da se pobedi telesno i steknu vrline. Pomenućemo, na primer, znamenitu Melaniju Stariju i njenu još čuveniju unuku Melaniju Mlađu, koje su živele i podvizavale se u drugoj polovini IV stoleća i prvim decenijama V stoleća. Kao što su za monahe pravila propisali Pahomije Veliki i Vasilije Veliki, tako su za monahinje odredbe podvižničkog života utemeljile najpre Pahomijeva sestra, a zatim i sveta Makrina, sestra kapadokijskih otaca Vasilija Velikog i Grigorija iz Nise. Ipak, u Vizantiji je broj kaluđerica bio neuporedivo manji nego broj kaluđera.
Jedno od najvećih iskušenja kroz koje je prošlo vizantijsko monaštvo bilo je u vreme borbe oko kulta ikona. Carevi ikonoborci, pogotovo Konstantin V (741-775), naročito su se obrušili na monahe. Šezdesetih godina VIII stoleća u carstvu je došlo do pravog pogroma kaluđera. Međutim, posle prevladavanja ikonoboračke krize, sredinom IX stoleća, dolazi do velikog uzleta monaštva. Tada je došlo do obrazovanja čitavog niza velikih manastira.
Novi polet monaštva zabeležen je i u XI stoleću, a Mihailo Psel, filozof i istoričar, objašnjavao je to povećanjem poreza jer mnogo njih odlazi u monahe da ne bi plaćali porez. Manastir je mogao da osnuje svako ko ima mogućnosti, pa se čak i seljaci pojavljuju kao osnivači kako ne bi plaćali porez.
Bilo je neophodno da manastir ima najmanje tri monaha. Takođe je bilo potrebno da manastir ima svoj tipik, svojevrstan statut, po kojem monaško bratstvo živi. Tipik se uglavnom sastoji iz tri dela. U prvom su liturgijske obaveze manastira, koje određuje osnivač, kao i žitije osnivača ili svetitelja. Drugi deo obuhvata propise o životu u manastiru, a treći čini spisak manastirske imovine u trenutku sastavljanja tipika.
Na čelu manastira nalazi se nastojatelj ili iguman, koji upravlja monaškom zajednicom i celokupnom imovinom. O manastirskim prihodima i rashodima stara se ikonom ili ekonom, po značaju prva ličnost u manastiru posle igumana. U manastiru,
po potrebi, postoje sem igumana i ikonoma i druga poslušanja, kao eklisijar (monah koji se stara o bogosluženju u hramu), zatim dohijar (kaluđer koji se brine o manastirskim gostima), bolničar i drugi.
Osim manastira, postoje i drugi vidovi monaških zajednica. To su skit - zajednica koja može da ima veliki broj monaha, ali nema status manastira; metoh - manastirsko imanje na kojem žive monasi i brinu o njegovom održavanju; ćelija - obuhvata mali broj monaha (dva, tri, četiri). Na primer, Hilandar ima ćeliju sv. Save, gde su, uglavnom, jedan ili dva monaha.
Ishrana i odevanje monaha su sasvim jednostavni. Dva obroka dnevno, sredom i petkom obavezan post, zatim nekoliko velikih postova godišnje - što u zbiru čini otprilike pola godine ispunjene postom - sastavni su deo monaškog života.
Svako je mogao postati monah. Donja granica koju je propisao Vasilije Veliki bila je 16-17 godina, a za vreme ikonoborstva je pala čak na 10 godina. Međutim, kasnije je Teodor Studit vratio granicu na uzrast od 16-17 godina. Postojao je takozvani novicijat, nešto kao pripravnički staž, u trajanju tri godine, a najstrože je bilo zabranjeno menjanje manastira.
Monaštvo je bilo najvitalniji pojedinačni činilac vizantijske duhovnosti. Poštovanje monaštva je u Vizantiji psihološki fenomen, jer je monah lek i za dušu i za telo. Vizantijski pisac XI stoleća Kekavmen nema visoko mišljenje o obrazovanju monaha, ali ipak savetuje: „Češće pričaj sa monasima: mada su oni neobrazovani, ne osuđuj ih. Jer božastveni apostoli, premda su bili neprosvećeni, ipak su svet prosvetili.“
Ljudi koji su se sa čudesnom revnošću okrenuli Bogu, kod običnih ljudi su, uz pomešano osećanje divljenja i strahopoštovanja, izazivali i osećanje sopstvene ništavnosti. Istovremeno, vizantijsko monaštvo nije bilo odvojeno od laičkog sveta kao na Zapadu. Istina, ono nije davalo velike kulturne i filozofske poglede kao zapadno, već se mnogo više iskazivalo u svakodnevnom životu.
Velika je istorijska i kulturna uloga u prepisivanju i čuvanju rukopisa, što je bilo od ogromnog značaja jer je, u slučaju Vizantije, crkva nadživela državu i civilizaciju, budući da i danas postoji.

Glas savesti crkve

Monasi su igrali ključnu ulogu na vaseljenskim saborima IV i V stoleća, a čitav niz vodećih vizantijskih bogoslova, koji su presudno uticali na oblikovanje hrišćanske dogme, liturgije i misticizma bili su monasi. Oni su bili najvatreniji borci u odbrani pravoslavlja i negativno nastrojeni prema uniji sa rimokatoličkom crkvom, koja bi na bilo koji način povredila ortodoksiju. Uopšte, monaštvo je često predstavljalo glas savesti pravoslavne crkve.


Izvor: Novosti

Azil pred oltarom

U Vizantiji, a i u ostalim delovima srednjovekovnog hrišćanskog sveta, postojao je takozvani azil (asylia) koji je crkva pružala verujućim u Hrista. Naime, svi oni koji su iz nekog razloga tražili zaštitu, bilo pred pretnjom da budu odvedeni u zatvor ili da budu fizički povređeni, dobijali su utočište u bogomoljama. Sačuvani izvori kazuju da je reč o svojevrsnoj "privilegiji" crkve, a ustanova azila nastala je kao ishod nataloženih običaja.
Najraniji pomen prava pribežišta, institucije koja se održala do kraja Vizantijskog carstva, zabeležen je još u prvoj polovini IV stoleća. Reč je o sedmom kanonu sabora u Serdici (današnja Sofija) koji je održan 342. ili 343. godine. U čuvenom Teodosijevom kodeksu, zakonskom spomeniku iz prve polovine V stoleća, koji je izdao car Teodosije II, zapisano je da granice crkvenog utočišta ne obuhvataju samo brod hrama i oltar već su proširene i uključuju ceo ograđeni prostor crkvenog zdanja.
Osim toga, bile su uvedene veoma stroge kazne protiv onih koji bi prekršili pravo azila. Uprkos tome, u mnogo slučajeva begunci su nasilno izvođeni iz hramova. Crkva je takva narušavanja postojećih normi kažnjavala nametanjem epitimije, dakle, kazne koja se sastojala iz molitvi, posta, klečanja, davanja milostinje i privremenog isključenja iz pričešća, ili čak ekskomunikacijom, to jest isključenjem iz crkvene zajednice.
U VI stoleću, car Justinijan I je, u svojim zakonodavnim aktima, počinioce silovanja, pljački, preljube i ubistva, izuzeo od prava azila. Međutim, u H stoleću Konstantin VII Porfirogenit vratio je ubicama pravo crkvenog pribežišta, ali je Manojlo I Komnin u HII stoleću iznova opozvao ovakvu zakonsku odredbu i ljudima, koji su počinili ubistvo, ukinuo mogućnost da spas potraže i dobiju u okrilju nekog crkvenog hrama.
Kako beleži vizantijski istoričar Nikita Honijat, upravo je crkva svete Sofije postala čuvena kao mesto gde su utočište tražili mnogi koji su se ogrešili o zakon, a naročito ubice.
Već je rečeno da je crkva svete Sofije, najznačajniji hram u Carigradu, često bila mesto gde su ugroženi tražili spas. Tako, na primer, posle neuspešne ekspedicije, koju je protiv vandalske države u severnoj Africi 468. godine vodio Vasilisk, i njegovog neslavnog povratka u Carigrad, u strahu od vladarevog gneva, poraženi vojskovođa, inače carev šurak, potražio je spas u znamenitoj bogomolji. Crkvu svete Sofije napustio
je tek kada je njegova sestra ubedila supruga i imperatora Lava I (457-474) da mu oprosti.
Veoma je zanimljiva priča iz prvih meseci 1081. godine kada su braća Aleksije i Isak Komnini, rešeni da preotmu tron vasilevsu Nićiforu III Votanijatu (1078-1081), napustili prestonicu. Njihova majka Ana Dalasena, u strahu od mogućne careve odmazde, sa svim preostalim ženskim članovima porodice Komnina i decom, odmah u zoru se sklonila u crkvu svete Sofije.
Predlog Nićifora III da dođe u carsku palatu odbila je i tako se čvrsto uhvatila za ikonostas rekavši vasilevsovim ljudima da joj samo mogu odseći ruke i odvesti je. Naposletku, car je jemčio da im se ništa neće dogoditi bez obzira na to kako se događaji budu razvijali.
Poznato je, na primer, da se u strahu od cara Andronika I Komnina (1183-1185), ugledni aristokrata i potonji vasilevs Romeja, Isak Anđeo sklonio u hram svete Sofije. Prethodno je mačem usmrtio carevog čoveka, veoma omrznutog Stefana Agiohristoforita, dok je jednom od njegovih slugu odrubio uho, a ostale naterao u bekstvo. Onda je na carigradskim ulicama javno obznanio šta je učinio i, pribojavajući se posledica, zaputio se ka hramu svete Sofije. Zastao je u amvonu, visoko izdignutom podijumu koji je stajao u sredini hrama, na kojem je bio smešten pult za liturgička čitanja, na kojem su ubice otvoreno ispovedale svoje grehe i tražile oprost od onih koji ulaze u božiju kuću, ili pak, iz nje izlaze.
Radoznali prestonički plebs je u velikom broju počeo da se okuplja oko znamenite bogomolje da mu ne bi promaklo šta će se dalje desiti sa Isakom Anđelom. Budući svesni silovitosti Andronika I i njegovoj sklonosti ka odmazdi, nisu verovali da će velikodostojnik, koji je lišio života carevog saradnika, dugo poživeti na slobodi.

Sa vešala u crkvu

Prilikom izbijanja pobune Nika u Carigradu, u januaru 532. godine, kada je trojicu na smrt osuđenih trebalo obesiti, desio se neobičan slučaj. Jedan je odmah izdahnuo, dok su preostala dvojica imali sreće da ih spase velika grupa naroda koja se zatekla na mestu događaja.
Ozlojeđeni surovošću gradskih vlasti,oni su bukvalno sa vešala skinuli dvojicu osuđenika i počeli usplahireno da viču: "Odnesite ih u crkvu!" Čuvši te povike sa ulice, monasi manastira svetoga Konona prihvatili su na smrt osuđene, i koristeći se pravom crkvenog pribežišta, spasli im živote.


Izvor: Novosti

Bogomolja u plamenu

Pravo pribežišta u crkvi Svete Sofije pominje španski izaslanik Ruj Gonzales Klaviho, koji je početkom XV stoleća boravio u Carigradu. On kaže da je u hram mogao da se skloni i zaštiti bilo kakav prestupnik, bez obzira na to da li je izvršio pljačku, ubistvo ili krađu, i bez obzira na to da li je Grk ili pripadnik nekog drugog naroda.
Ipak, za prestravljene stanovnike Carigrada što su se, bežeći od Turaka koji su 29. maja 1453. godine provalili u grad, sklonili u hram Svete Sofije, nije bilo spasa. Neki su pobijeni, a najveći deo je odveden u roblje.
U opisu normanskog osvajanja Soluna, u avgustu 1185. godine, Nikita Honijat, između ostalog, naglašava kako je deo lokalnog življa spas potražio u tamošnjim pravoslavnim hramovima. Međutim, varvari nisu pokazali bilo kakvo razumevanje za Božije stvari, te nisu poštedeli živote onih koji su se sklonili u bogomolje.
Verovatno najpoznatiji slučaj nepoštovanja crkvenog pribežišta je ubistvo braće Muzalon u manastiru Sosandra kod maloazijskog grada Nimfeja 25. avgusta 1258. godine. Toga dana je davan devetodnevni pomen tek upokojenom vasilevsu Teodoru II Laskarisu, koji je staranje o državnim poslovima i brigu o maloletnom nasledniku prestola Jovanu IV Laskarisu, poverio Georgiju Muzalonu.
Međutim, opozicija, koju su sačinjavali aristokratski krugovi okupljeni oko Mihaila Paleologa, nije bila zadovoljna takvom vasilevsovom odlukom. Smrću Teodora II, smatrali su predstavnici plemstva, otvorio se put da se ostvare neki njihovi vitalni interesi. Stoga je i položaj Georgija Muzalona, koji je bio pravi skorojević, od samog početka bio krajnje nesiguran.
Rasplet je usledio veoma brzo i sa iznenađujućom svirepošću. Na dan pomena blaženopočivšem caru, za vreme službe, odred stranih najamnika upao je u crkvu i otpočeo krvavi obračun. Namah su zamukle crkvene pesme, a pojci su se u velikom strahu razbežali pokušavajući da spas nađu u nekom od uglova bogomolje.
Neosetljivi na činjenicu da su naoružani upali u Božiju kuću, vojnici su se ustremili na Georgija Muzalona i dvojicu njegove braće. Neke od prestravljenih žrtava su pobegle u oltar, ali im ni to nije pomoglo; narušivši pravo pribežišta i neprikosnovenost oltarskog prostora, najamnici su ih isekli na komade.
Bežeći od gneva cara Mihaila VIII Paleologa (1259-1282), s kojim su 1264. godine došli u sukob, sigurnost u Božijoj kući potražili su i našli ugledni crkveni velikodostojnici Jovan Vek i Teodor Ksifilin. Sevastokrator Konstantin Tornik, tadašnji gradonačelnik Carigrada, premda svestan težine nameravanog, ali i razdražen poput lava, kako veli Georgije Pahimer, bio je sklon da čak mimoiđe stroge propise i upadne u crkvu da bi uhapsio ugledne duhovnike. Ipak, na patrijarhov savet, odustao je od takvog poduhvata, što je donelo toliko željeno olakšanje Veku i Ksifilinu.
Poznato je da je Grigorije Palama, najveći
bogoslov kasnovizantijske epohe i lider isihasta u carstvu, tokom građanskog rata četrdesetih godina DžIV stoleća morao da koristi pravo pribežišta. Znameniti duhovnik našao se u veoma nepovoljnoj situaciji, budući da carigradsko regentstvo nije bilo naklonjeno isihastičkom učenju.
Ovaj događaj učinio je da dođe do izdavanja jedne carske naredbe u martu 1343. godine, u kojoj Jovan V Paleolog potvrđuje pravo azila u Svetoj Sofiji, ali i predviđa da begunci ne mogu da borave u samoj bogomolji, kako ne bi remetili Božiju službu, nego na mestima predviđenim za takve slučajeve.
Vođa isihasta ipak nije izbegao zatočeništvo, koje mu je pripremio vaseljenski patrijarh Jovan Kalekas.
Posle ubistva Aleksija Apokavka, jednog od regenata u građanskom ratu (1341-1347), kojeg su prilikom obilaska zatvora 11. juna 1345. godine usmrtili njegovi politički protivnici, zatočenici nisu uspeli da pobegnu iz Carigrada. Apokavkova udovica poslala je ljude, koji su pobili većinu naprasno slobodnih zatvorenika, a manji deo je pobegao u manastir zvani Nea Moni, uzdajući se u pravo crkvenog pribežišta. Međutim, pristalice ubijenog regenta su ih u slepom besu sekli po čitavom hramu, pa čak i u oltarskom prostoru. Uz to, velika skupina naroda, koja se tu okupila privučena svirepim obračunom, besramno je opljačkala bogomolju.
Izbegli zatočenici su se preobukli u svešteničke mantije, zavarali progonitelje i uspeli da umaknu.
Bavarski ratnik i pustolov Johan Šiltberger, kojeg su Osmanlije zarobile u bici kod Nikopolja 1396. godine, i koji je potom tridesetak godina proveo u turskoj vojsci, donosi zastrašujuću priču o tome kako je Tamerlan, po osvajanju Damaska, likvidirao znatan deo tamošnjeg življa. Pred mongolskog vladara izašao je vrhovni sveštenik i molio osvajača da poštedi živote duhovnika. Tamerlan je dozvolio da se oni sklone u hram, ali se tu sleglo, navodno, trideset hiljada ljudi u nadi da će biti spaseni. Onda je okrutni kan zatvorio hram, naredio da se oko njega skupi puno drva i da se, naposletku, Božija kuća zapali. Na taj način su nastradali svi oni koji su poverovali da su, sklonivši se u hram, našli bezbedno utočište.

Smrt milija od sramote

U holandskom gradu Midelberhu se 1445. godine gospodar Jan van Domberh, zbog nekog ubistva, sklonio u jednu crkvu kako bi našao azil. Međutim, kao što se često događalo, njegovi progonitelji su ga blokirali. Van Domberhova sestra, koja je bila kaluđerica, nagovarala je brata da radije pogine u borbi nego da navuče sramotu na svoj rod tako što bi pao u ruke dželatima. Jan van Domberh je poslušao sestrin savet i poginuo, a ona je dobila bratovljevo telo da ga dostojno sahrani.


Izvor: Novosti

Svetac svih svetaca

Da li znate ko je bio sveti Nikola, jedan od najvećih i najviše poštovanih svetitelja pravoslavne i rimokatoličke crkve, svetitelj koga uvažavaju i muslimani na Istoku i svetitelj koji je najčešća porodična slava kod Srba?
Odgovor na ovo jednostavno pitanje nije jednostavan. U liku svetog Nikole kriju se zapravo dve ličnosti koje su živele u različita vremena. Zato ćemo dvojicu svetitelja označiti pridevima "stariji" i "mlađi". Sveti Nikola "stariji", koji je poticao iz Mire, grada u maloazijskoj oblasti Likiji, na domak Atalije, živeo je u završnim decenijama III i prvim decenijama IV stoleća.
S druge strane, kult ovog svetitelja se nekoliko puta pominje u Žitiju Nikole iz Siona, odnosno svetog Nikole "mlađeg", koji je živeo blizu Mire, a kao tradicionalni datum njegove smrti navodi se 10. decembar 564. U kasnijim vremenima, došlo je do preklapanja ove dvojice svetitelja koji su nosili isto ime i poticali sa istog područja, ali su živeli u različitim vremenskim razdobljima. Kako bilo, Sveti Nikola se praznuje 19. decembra.
Iz podataka o svetom Nikoli "starijem", saznajemo da su mu roditelji bili Teofan i Nona i da je bio jedinac. Kao dečak je pohađao školu i bio veoma obrazovan, a stric Nikola, po kojem je dečak i dobio ime, bio je episkop. Mladi Nikola krenuo je stričevim stopama i gradio karijeru sveštenika.
Ostala su zabeležena mnoga dobročinstva koja je činio. Tako je, na primer, pomogao nekom čoveku iz Patrasa, ocu triju ćerki, nekada veoma bogatom, koji je sticajem okolnosti dopao velike bede. Kasnije, kada je brodom putovao u Palestinu, molitvom je rasterao veliku buru i spasao saputnike.
Po povratku, Nikola je stupio u manastir, a kasnije je postao episkop grada Mire. Bilo je to za vladavine rimskih careva Dioklecijana i Maksimijana na prelazu iz III u IV stoleće. Ovi imperatori su progonili hrišćane, pa je i Nikola dopao tamnice, iz koje se izbavio tek za vlade Konstantina Velikog.
Kada je nastupila glad u Miri, na čijoj je episkopskoj stolici sedeo Nikola, on se u snu javio trgovcu žitom u Italiji i dao mu je tri zlatnika na ime kapare, pa je ovaj umesto na drugu stranu, gde je smerao, došao u Miru i spasao tamošnje žitelje.
Episkop Nikola se proslavio još jednim podvigom kada je spasao neke putnike koji su iz Egipta brodom putovali u Likiju.
Ovaj božiji čovek se upokojio u poodmakloj starosti. Preminuo je 6. decembra i bio sahranjen u Sabornoj crkvi u Miri. I posle smrti, kako beleži njegov hagiograf, Nikola je činio čuda, na kopnu i na moru.
Njegova najranija čuda vezuju se za VI stoleće, kada je, navodno, posredovao da se izbave tri nevino osuđena građanina Mire kojima je pretilo pogubljenje. U isto vreme
počinje i da se slavi u tom gradu, a veruje se da je i tamošnja crkva sv. Nikole nastala na mestu gde je već postojala starija bazilika.
Smatra se da je zapis o Nikolinom životu, takozvani martirion, napisan između 520. i 530. godine. Istoričar Prokopije saopštava da je Justinijan u Carigradu, u VI stoleću, na morskoj obali, sagradio crkvu posvećenu svetom Prisku i svetom Nikoli, i to je bila prva crkva u vizantijskoj prestonici posvećena ovom svetitelju.
U to vreme više se znalo o drugom svetitelju Nikoli iz Siona, odnosno svetom Nikoli "mlađem", čije je žitije ubrzo posle njegove smrti (564) napisao monah manastira Siona. Iz njega se vidi da je Nikola činio čuda, da je u dva navrata putovao u Jerusalim, a da je najveći deo života boravio na Likiji.
Kasnije, ali svakako pre Dž stoleća, ova dva svetitelja, Nikola iz Mire (IV stoleće) i Nikola iz Siona (VI stoleće), u literarnoj tradiciji slila su se u jednu ličnost. Do širenja kulta svetog Nikole, ne samo na Istoku, nego čak i na Zapadu, dolazi u IDž stoleću. Tako vizantijski hroničar Teofan donosi priču kako su Arabljani 809. godine napali Miru i pokušali da devastiraju svetiteljev grob, ali su opljačkali pogrešnu grobnicu.
Posle toga podigla se strašna oluja koja je arapskoj floti prouzrokovala velike gubitke i prisilila napadače da se povuku. Odbijanje arabljanskog napada hroničar Teofan pripisuje upravo svetom Nikoli.
Drugi književni izvori kazuju da se u IDž stoleću kult svetog Nikole proširio i u Carigradu. Tako mu je Teodor Studitski, čuveni vizantijski monah i crkveni pisac koji je preminuo 826. godine, posvetio tekst. Do druge polovine IDž stoleća kult svetog Nikole dosegao je velike razmere i značaj.
Uopšte, IDž stoleće je zlatno doba u kome se o svetom Nikoli piše žitije, opisuju mnoga čuda koja je činio i posvećuju mu se pesme. Čitav niz enkomiona (pohvalnih slova) i himni bio je tada sastavljen u njegovu čast. On je u to vreme smatran opštim zaštitnikom, zastupnikom i spasiocem celog hrišćanskog sveta, on je najpoštovaniji svetitelj.

Isus je Bog

Kao što je poznato, Konstantin je čuvenim Milanskim ediktom o verskoj toleranciji, 313. godine, dozvolio hrišćanima slobodu ispovedanja svoje vere. Kada je car sazvao Prvi vaseljenski sabor u Nikeji, 325. godine, među 318 otaca-učesnika bio je i Nikola. Zabeleženo je da je u žaru diskusije navodno ošamario bezbožnog Arija koji Isusa Hrista nije smatrao Bogom. Zbog toga su ostali učesnici najpre negodovali i nameravali da ga kazne, ali posle posredovanja Isusa i njegove majke Bogorodice, ne samo da su odustali od toga, nego su i pohvalili Nikolinu božansku revnost.


Izvor: Novosti

Apostol oba krsta

Sveti Nikola je počeo da se sve više predstavlja i u vizantijskoj umetnosti. Veličanstvena bogomolja Nea Moni (Novi manastir), koji je u Carigradu osnovao car Vasilije I Makedonac, a 1. maja 880. godine osveštao vaseljenski patrijarh Fotije, bila je posvećena svetom Nikoli, ali i Isusu Hristu, Bogorodici, dvojici arhanđela i svetom Iliji. U Dž stoleću u Carigradu su postojale crkve posvećene svetom Nikoli.
Portret svetitelja u prirodnoj veličini pojavljuje se u Dž stoleću u Vatikanu, u Vatikanskom jevanđelju, a uradio ga je izvesni protospatarije Konstantin koji je osnovao i manastir u njegovu čast.
Iznenađujuće je da, jedan svetitelj koji nije stradao zbog svoje vere, koji za sobom nije ostavio nikakve bogoslovske radove i čije ime nije navođeno u polemičkim teološkim spisima VIII i IDž stoleća, dakle u vreme borbe oko ikona, tako naglo izbije u prvi plan i postane jedan od najpoštovanijih crkvenih otaca.
Istina, sveti Nikola je pokazao određene osobine koje su mogle biti veoma cenjene u teškim decenijama ikonoborstva. Pisci IDž stoleća ga veličaju zbog besprekornog pravoslavlja. Sveti Nikola je bio veoma aktivan u odbacivanju poslednjih ostataka paganizma i sasvim daleko od bilo kakvih oblika jeretičkih učenja. Uz to, "pokazao" se kao čudotvorac posredujući u tome da se ne pogube neki visoki državni funkcioneri koji su bili nevini.
Kult svetog Nikole je postepeno prešao granice Vizantijskog carstva i počeo da se širi i u druge hrišćanske zemlje. U IDž stoleću u Rimu je bila podignuta bazilika posvećena ovom svetitelju. U Dž stoleću kult mu je prihvaćen u južnoj Italiji i na Siciliji, a u isto vreme i u Nemačkoj. Mnoge crkve u Alpima posvećene su svetom Nikoli. U DžI stoleću njegov kult dospeo je i u Francusku i Englesku.
U Vizantiji je toliko poštovan da mu je bilo posvećeno oko dve hiljade crkava. Bogorodici je samo bilo posvećeno više hramova. Žiža njegovog kulta ipak je ostala u Miri uprkos njenoj očitoj ranjivosti - zbog arapskih upada - kao obalskog grada. Mira je ponovo bila izložena napadu Arabljana 1034. godine.
Iste godine sveti Nikola se u snu javio evnuhu Jovanu Orfanotrofu, bratu tadašnjeg cara Mihaila IV Paflagonca (1034-1041), i rekao mu da otputuje u Miru gde će zalečiti bolest usta od koje je patio. Moćni evnuh, koji je za bratovljeve vlade zapravo upravljao Carstvom, posetio je Miru i zaista se izlečio. U znak zahvalnosti, on je podario brojne poklone tamošnjoj crkvi i dao da se oko grada Mire podignu veoma čvrste zidine.
Godine 1087. trgovci iz Barija
došli su u Miru u potrazi za moštima svetog Nikole. Zatekli su samo četiri monaha koji su se brinuli o crkvi, dok su stanovnici grada bili izbegli i sklonili se na okolna brda. Normani su razbili pod crkve, iskopali sarkofag i svetiteljeve mošti preneli na svoj brod. Žitelji Mire, koji su došli suviše kasno da spreče krađu, u očajanju i nemoćnom besu stajali su na obali i oplakivali gubitak svog zaštitnika. I dan prenosa njegovih moštiju, 9. maj, prihvaćen je kao hrišćanski praznik. Svetiteljeve mošti i danas se nalaze u Bariju, u hramu koji nosi njegovo ime.
I posle prenosa moštiju svetog Nikole na Apeninsko poluostrvo, njegov kult je nastavio da živi u Miri jer se smatralo da su Normani iskopali pogrešan grob.
Kult svetog Nikole nije mimoišao ni slovenske zemlje, pa je odmah posle primanja hrišćanstva bio rado prihvaćen. U DžI stoleću veliku popularnost stekao je naročito u Rusiji. Dan svetiteljeve smrti, kao i dan prenosa njegovih moštiju, 6. decembar, odnosno 9. maj, veoma brzo su prihvaćeni kao praznici među Slovenima. U DžII stoleću i kasnije iz Rusije su slati skupoceni pokloni Hramu sv. Nikole u Bariju, a slično su radili i srpski vladari. Tako je, na primer, kralj Milutin 1319. godine crkvi u kojoj su počivale mošti nekadašnjeg episkopa Mire, poslao jednu dragocenu ikonu.
Za srednjevekovnu Srbiju vezano je čudo sveti Nikola vraća vid kralju Stefanu Dečanskom koje je zabeležio Grigorije Camblak u delu Život kralja Stefana Dečanskog.
Za razliku od hrama u Miri u kojem su nekada počivale njegove mošti, a koji je imao nesrećnu sudbinu, kult svetog Nikole živi neprekinutim životom do naših dana. Popularnom svetitelju su pesnici pisali najlepše pesme, a književnici i crkveni oci sastavljali pohvale (panegirike) i besede. Svi oni su opisivali njegovu čudotvornu moć i odavali mu zahvalnost za mnogobrojna dobra dela koja je učinio.
U hriŠĆanskoj ikonografiji sveti Nikola se slika kao starac, ćelav, visoka čela, sede kose i kratke polukružne brade. Uz to, svetom Nikoli je narod sastavljao popularne pesme na narodnom jeziku koje su pevane po crkvama i domovima.

Spas iz Dnjepra

U staroj slovenskoj literaturi sačuvan je opis nekoliko čuda, koja su dospela do nas samo na staroslovenskom jeziku, a čija se radnja odvija u Rusiji ili u Vizantiji. To su: sveti Nikola spasava dete koje se udavilo u reci Dnjepru, čudo sa ćilimom, sveti Nikola otkriva trgovcu gde je sluga zaboravio zlato, čudo sa tri ikone i čudo sa tri čoveka koja su pretrpela brodolom.


Izvor: Novosti

Је ли ово из књиге "Византија: пурпур и пергамент"?