E, pa ovako. Ja sam pisala rad na temu moje sumanute pretpostavke da je Sizif srecan covek, i uspela da ubedim sve da sam u pravu. Dakle, njemu je dodeljeno da gura kamencugu uz planinu, i da se ona skotrlja dole, pa da uvek i stalno radi sve iz pocetka. To je, slozices se, za svakog coveka tragedija. Sve isto, svakog dana. Potpuno isto, bez i male razlike. Ali, rekoh da sam dokazala da je srecan uz pomoc Kamija i svog otkacenog mozga. Kako? Posla sam od pretpostavke da je sama pomisao da se dodje do vrha dovoljna da ispuni ljudsko srce. A, da ne pricamo o cinjenici da Sizif i stigne svaki put do vrha. Ako apstrahujemo par minuta kada kamen pada, Sizif je sve ostalo vreme srecan. I dok ga gura, zato sto ispunjava sebi dan, i kad ga popne, zato sto je stigao do cilja. A dobija kao gratis i misice
Naravno da zavisi od polazista percepcije, samo me nemoj ubedjivati da smrt voljenih nije tragedija za one koji ostaju.

Ne mislim te ubedjivati da nije tragedija. Samo zaboravljas na jedno. Bez svesti i osecaja ne bi to osecali kao tragediju. Sled i zakoni univerzuma ne znaju za tragediju. Ponavljam, to sto je za nas tragedija, je normalan sled dogadjaja u u niverzumu. Normalno povinovanje njegovim zakonitostima.
Ljudi se ubedjuju u raznorane stvari. Kao na primer, tama postoji ako nema svetla. Pa po cemu postoji tama? Zato sto mi ne vidimo bez svetlosti ? Postoji i infracrvena i ultraljubicasta svetlost. I jos ceo spektar elektromagnetnog zracenja. Za bubasvabe kada ugasimo svetlo, nije tama. Zato sto one vide veci deo spektra. Pa gde je onda tama ? Ono sto mi osecamo kao tama?
Pa i tragedija gubljenjem bliske osobe ... da li je ? Svakog ce zaboleti. Naravno. A sta ako mi vidimo samo uski deo, kao sto vidimo svetlost, pa zato i sebi predstavljamo kao tragediju ?
Pa i sama prica o Sizifu. Zar nije tadasnje olicenje ljudskih objasnjenja nekih stvari ? Zar se time nije slala poruka ljudima o necemu ? A opet na osnovu te i takvih prica izvlacimo razne zakljucek, kao eto i taj o sreci ?
I opet se sve vezuje za ljudska shvatanja, o coveku i kroz coveka o necemu sto je van njega, opet po njegovom osecaju da je izdvojen od svega .. kao neka zasebnost. A da li smo izdvojeni ?

 

Da, ali posto sam covek, tj. jedna vrlo osetljiva zena, ja mogu sve sagledavati samo iz perspektive ljudske, ne univerzalne. Ako smo mi samo stoti deo stotog dela tacke na kugli zemaljskoj, sto onda mislis da imas znanja, prava i snage da sagledavas tragediju iz te perspektive univerzalnog, a ne nase maljusne ljudske? Aj, sad da te vidim

Zar nije teznja coveka za necim uzvisenijem ? Zar nije teznja coveka da se uzdigne do "nebesa" ? A kako se uzdici ako ne vidis i ne umes da sagledas univerzalnost? Zar zato sto smo samo jedna tacka u svemu tome, uzima nam se pravo da smo ono sta jesmo ?

A zaboravljas na jos jednu stvar. Da smo deo univerzalnosti. Da smo mi u njoj, kao sto je i ona u nama. Da smo samo deo ploce na kojoj je igla, ali to ne znaci da nema ostatka ploce.

Ko nam uzima za pravo da sagledamo i vidimo celu plocu ? Ili je to neko ranije uradio ?

Pa i jesi ti trilioniti deo kugle zemaljske ali si opet jedno sa zemljom, Suncevim sistemom, citavom galaksijom i celom Bozjom kreaciom. SVe je jedno!

"U istini nema ispravnog i pogrešnog. Nema polariteta za sve što će biti  pomireno u nekoj tački vašeg plesa kroz celinu tela/uma/duha kojim se u ovo vreme zabavljate, izobličavajući na različite načine.

To izobličavanje ni u kom slučaju nije neophodno. Njega je izabrao svako od vas kao alternativu razumevanju celokupnog jedinstva misli koje povezuje sve stvari.

Vi ste svaka stvar, svako biće, svaka emocija, svaki događaj, svaka situacija.

Vi ste jedinstvo.

Vi ste ljubav/svetlo, svetlo/ljubav.

Vi jeste.

To je zakon Jednog.

 ***

Razmislite, ako želite, o tome da je Univerzum beskonačan.

Za to možete pronaći dokaze ili ne, ali možemo vas uveriti da nema granica vama samima, vašem razumevanju, onome što volite da zovete putem, potragom ili vašom percepcijom kreacije. "

   Апс, ово је тако симпатично да је то просто нејвероватно

Важи, хајд` да ми одговориш нешто, молим те.

Дакле, ако је Сизиф од богова кажњен због нечега што је урадио тиме што ће вјечно да гура камен и неће имати тренутке за одмор и размишљање (што је још једна казна!) осим онда кад се тај камен поново котрља доле, а при томе је он, како си ти рекла, срећан упркос или управо због тога, да ли би онда , вођени том логиком, могли да кажемо да би и они којима се деси нека лична трагедија требали да буду срећни јер многи вјерују да су такве трагедије заправо казна за неки гријех?

Можда би и у случају неке конкретне трагедије могли да нађемо много разлога који би људе требало да чине срећнима?

Нпр. можда би се могло рећи да је земљотрес на Хаитију добар за дијете које је остало без родитеља и које је одведено на примјер негдје у Париз у сиротиште јер је, ето, на тај начин добило прилику да види Ајфелов торањ, Јелисејска поља или сл.?

Draga, ne, nikako. Ja sam samo u par recenica pokusala da rezimiram svoj rad koji je komplesniji i ima 20 strana.
Light, dubok naklon

Ух, добро је....таман помислих...




"A, da ne pricamo o cinjenici da Sizif i stigne svaki put do vrha."

П.С. да ли заиста стигне до врха?! 

Aps, cast mi je razmeniti s tobom koju rec. Hvala na tome. 

неће имати тренутке за одмор и размишљање (што је још једна казна!)[u][/u]
Ah, ovo nikako nije kazna, vec je nagrada. Da se vratimo na Bibliju. Propovednik je rekao: Ko umnozava znanje, umnozava muku. Slicno je i sa razmisljanjem. Zar ne? Tastina nad tastinama, sve je tastina.
П.С. да ли заиста стигне до врха?!
A gde si cula ili procitala da je drugacije? Poenta je da dodje do vrha, pa da se skotrlja do podnozja. Razmisli, nema logike kaznjavati ga tako sto ce ga odgurati do pola brda.
Aps, cast mi je razmeniti s tobom koju rec. Hvala na tome.
Light, cast je moja