Smrt Apostola,

Ali Kako je dvanaest Apostola Umrelo?

Biblija pominje smrt samo od dva apostola,Jamsa koji je stavljen na smrt od Heroda Agrippe I u 44 AD.
i  Judas Iscariota ko je pocinio samoubistvo kratko posle Isusove smrti.
Ali sta nam tradicija kaze povodom smrti drugih.


1.Simon prezimena Petar osnivac crkve u Rimu je umreo 33-34 godine posle Hrista za vreme Neronove vladavine u godini AD .64 - 68.
Apostol Petar A.D.64 razapet na krst naopacke u Rimu ,Prema ranim zapisima Petar je smatrao sebe nedostojnim da umre kao njegov gospod Isus pa je na njegov licni zahtev razapet naopacke.

2.Apostol Pavle  A.D.64  optuzen za piromanuju od Nerona I obezglavljen I razapet na krst naopacke u Rimu.
Takodje sa Petrom je bio jedan od osnivaca crkve u Rimu i umreo je otprilike u isto vreme .

3.James the son of Zebedee:    Acts 12: 1-2.
James je ubijen od Heroda Agrippe Prvog u 44 godini nove ere 11 godina posle Hrista.

4. John:
Zvanicno datum smrti nije dan ali po tradiciji negde izmedju 89AD I 120 AD, Apostol Jovan je bachen u bazen vrelog ulja ali je preziveo pa je poslan da radi u rudnicima na ostrvu Patmos gde je napisao otkrovenje.On je jedini koji je doziveo starost.

5.Andrew: Bez tacnog datuma smrti,tradicija kaze da je propovedao u Scythia ,U Grckoj,u maloj Aziji i Thraciji.
Veruje se da je bio krusifikovan kod Patrae u Achaia. 
Dakle Apostol Andrija je prvo prebijen od sedam vojnika pa je stavljen na krst gde je umirao dva dana.

6.Philip: Ponovo nikakvog datuma smrti za Filipa prema tradiciji je propovedao u  Phrygia.
  kasnije je Apostol Filip razapet ili  krusifikovan u Hierapolisu.

7.Bartholomew:
Apostol Bartolomej znan isto kao Natanijel je prebiven do smrti sa bichom u Armeniji, godina smrti nepoznata.

8.Matthew: On je dugo ziveo jer njegov canon je pisan 20 godina posle smrti Hrista.Veruje se da je posle toga ostao 15 god. u Jerusalemu posle cega je otisao kao misionar kod Persijanaca,Parthians i Medes.
Legenda kaze da je Apostol Matija umreo od rane napravljene sa machom u Etiopiji.

9.Thomas: Prema ranijoj tradiciji iz 4 veka veruje se da je propovedao u Parthia or Persiji,i konacno sahranjen u Edessa. Kasnija tradicija kaze da je otisao mnogo dalje na istok.   Latinska Crkva slavi taj dan 21 Decembra a Grcka 6.Octobra, a u Indiji on July 1. 
Da li je Apostol Toma je ubijen u Persiji ili Indiji svi se slazu da je ubijen sa Dugackim kopljem .

*James Alpheus : On je ziveo najmanje jos pet godina posle smrti Hrista i pominje se u Bibliji.
Prema tradiciji  James je bio brat Isusov (koji nije sluzbeno bio apostol) je bio vodja crkve u Jerusalimu I bacen je sa jugoistocnog vrha litice hrama preko 33 metra visine od " scribes and Pharisees" kad su videli da je preziveo onda su ga kamenovali premlatili su ga do smrti dok mu nisu isterali mozak sa stapovima .

10.Simon the Canaanite – Nema informacije u Bibliji ili Tradiciji.

11.Jude (Thaddeus) Prema Tradiciji On je propovedao I ucio u Armeniji,Siriji I Persiji gde je postao marta,Sahranjen Kara Kalisi koja je u danasnjem Iranu.

12. Judas Iscariot: (Matthew 27:5) 
Judas Iscariot kratko posle smrti Isusa izvrsio je samoubistvo.Prema  Bibliji Judas se obesio na juznoj strani brda Aceldame koja se prostire u dolinu Hinnon U blizini Jerusalima.

*Postoji jos jedan Novi Apostol ili drugi Matija koji je bio izabran da zameni Judas Iscariota On je prosao neslavno ,prvo kamenovan pa mu je odsecena glava.

Da li neko zna ili ima vise informacija o njihovoj smrti?

Arhimandrit JUSTIN Popović

STRADANjE SVETOG APOSTOLA MATIJE

 

Sveti apostol Matija bese rodom iz Vitlejema, od plemena Judina. Iz ranog detinjstva ucio se knjizi i zakonu Bozjem u Jerusalimu kod svetog Simeona Bogoprimca. Od njega sveti Matija bi upucen i na svaku vrlinu, i zivljase bogougodno, hodeci pravim putem zapovesti Gospodnjih. A kada Gospod nas Isus Hristos, po navrsetku trideset godina i po krstenju od Jovana, javi sebe svetu, i sabravsi ucenike propovedase priblizenje carstva Bozjeg, i uceci ljude tvorase mnoga znamenja i cudesa, tada Matija, slusajuci propoved i ucenje Hristovo i gledajuci cudesa Njegova, ispuni se ljubavlju prema Njemu i, odrekavsi se sveta, sledovase Mu sa ostalim ucenicima i narodom, nasladjujuci se gledanjem lica ovaplocenog Boga i slusanjem preslatkog ucenja Njegovog. A Gospod, kome su poznate sve tajne srca ljudskog, videci Matijevo usrdje i cistu savest, izabra ga ne samo za Svog ucenika nego i za apostolsku sluzbu. Spocetka sveti Matija pripadase Sedamdesetorici manjih apostola, o kojima se u Evandjelju kaze: Izabra Gospod i drugih sedamdesetoricu ucenika, i posla ih po dva i dva pred licem Svojim (Lk. 10, 1); a posle dobrovoljnog stradanja, vaskrsenja i vaznesenja Gospoda naseg Isusa Hrista na nebo, sveti Matija bi uvrscen u velike apostole. Jer kada Juda otpade od lika Dvanaestorice apostola i njegovo mesto ostade upraznjeno, sveti Petar, vrhovni apostol, ustade u skupu prvih hriscana i obrati im se recju o tome, da mesto otpalog i poginulog Jude treba popuniti izabravsi jednog od onih ljudi koji je bio sa apostolima za sve vreme boravka Gospoda Isusa medju njima, da bi izbor Dvanaestorice apostola izabran Gospodom bio citav i neokrnjen. "I postavise dvojicu, Josifa, zvanog Varsava, i Matiju; i pomolivsi se Bogu rekose: Ti, Gospode, koji poznajes srca sviju, pokazi jednoga od ove dvojice koga si izabrao, da primi udeo ove sluzbe i apostolstva, iz koga ispade Juda. I bacise kocke za njih, i pade kocka na Matiju, i bi pridruzen jedanaestorici apostola" kao dvanaesti (D.A. 1, 23-26).

Ovaj izbor uskoro bi potvrdjen od Gospoda pri siljanju Duha Svetog u vidu ognjenih jezika: jer Duh Sveti otpocinu i na svetom Matiji, kao i na ostalim svetim apostolima, darujuci mu podjednaku blagodat sa njima. Po silasku Svetoga Duha apostoli bacise kocke, na koju ce stranu svaki od njih ici radi propovedanja Evandjelja. Svetome Matiji pade kockom Judeja, da u njoj propoveda Hrista Boga: i on se trudi u njoj obilazeci gradove i sela i blagovesteci javivse se spasenje svetu. I kao izabrani sasud on pronese ime Hristovo ne samo medju Judejce nego i medju neznabosce. Jer predanje nam govori da je on propovedao Evandjelje Hristovo i u Etiopiji, i mnoge muke tamo prstrpeo: po zemlji su ga vukli, tukli, na mucilistu mucili, rebra mu gvozdjem strugali i ognjem palili; no ukrepljavan Hristom on je sva ta mucenja s radoscu primao i junacki podnosio.

Po kazivanju nekih sveti Matija je propovedao Evandjelje Hristovo i u Makedoniji. Tamo ga neznabozni jelini uhvatise, pa zeleci da oprobaju silu vere propovedane od njega, dadose mu da popije neki otrovan napitak, od koga se gubio ocnji vid: jer ko god bi ispio taj otrov, odmah je postajao slep. Medjutim sveti apostol Matija, ispivsi u ime Hristovo taj otrov, ostade nepovredjen; pa jos i oslepljene tim otrovom, preko dvesta pedeset ljudi, isceli metnuvsi ruke na njih i prizvavsi ime Hristovo. Ne trpeci to, djavo se javi neznaboscima u obliku maloga decka, naredjujuci da ubiju Matiju, posto on unistava postovanje besova. A kada oni htedose da uhvate svetog apostola, on iako hodjase posred njih, postade nevidljiv za njih, i oni ga tri dana trazise i ne mogase ga pronaci. Posle toga sveti apostol im se sam javi i dobrovoljno predade sebe u njihove ruke. Oni ga okovase i u tamnicu zatvorise, gde mu se djavoli javise, besno skrgucuci zubima na njega. No iduce noci njemu se javi Gospod u velikoj svetlosti, utvrdi ga, i oslobodivsi ga okova otvori mu vrata od tamnice i pusti na slobodu. A kad svanu dan sveti apostol ponovo stade medju narod i propovedase Hrista neustrasivo. No posto neki tvrdoga srca, ne verujuci njegovoj propovedi i besneci protiv njega, hocahu da ga svojim rukama ubiju, iznenada se otvori zemlja i proguta ih; a oni sto ostadose, uplasivsi se, obratise se ka Hristu i krstise se.

Potom se apostol Hristov ponovo vrati u svoj udeo – u Judeju, i mnoge od sinova Izrailjevih obrati ka Gospodu Hristu, propovedajuci im rec Boziju i potvrdjujuci propoved svoju znamenjima i cudesima: jer on imenom Hristovim slepima vid davase, gubave ociscavase, djavole iz ljudi izgonjase, hromima hod davase, gluvima sluh, i samrtnike u zivot povracase. Nazivajuci Mojsija svetim i pobudjujuci na drzanje zakona danog mu od Boga na tablicama, sveti Matija u isto vreme ucase veri u Hrista, koga Mojsije znamenjima i praslikama unapred objavi, koga proroci predskazase, koga Bog Otac posla ovaplocena od Preciste i Svebesprekorne Djeve na spasenje sveta. Pri tome im sveti Matija tumacase da su se sva prorostva o Hristu vec zbila na dosavsem Mesiji.

U to vreme prvosvestenikom judejskim bese Anan, nenavidnik i hulitelj imena Hristova, i gonitelj hriscana, po cijoj naredbi i sveti Jakov brat Bozji bi bacen sa krova hrama i pogubljen. I kada sveti Matija prohodeci Galileju propovedase po zbornicama jevrejskim Hrista, Sina Bozja, zaslepljeni neverjem i zlobom Jevreji, ispunivsi se jarosti, uhvatise svetog apostola i dovedose u Jerusalim ka spomenutom prvosvesteniku Ananu. Prvosvestenik sazva sinedrion, i izvevsi na sud Hristova apostola ovako se obrati tome skupu: Zna ovaj skup, i sva vaseljena, kakav prekor pade na nas narod, i to ne zbog neke nase krivice, nego zbog pokvarenosti nekih koji od nas izidjose, i zbog nenasitog lakomstva, ili bolje – nasilnistva rimskih upravljaca. Nedostojni su pomena osnivaci novih jeresi, koji tolike hiljade ljudi prevarise; sami znate koliko ih pogibe od rimskih vojnika, te izginuse varalice i prevareni, na veliku sramotu roda naseg. Takvi prvaci jeresi behu: Juda Galilejac i Tevda Vracar; sa njihovom pogibijom pogibe i spomen njihov. No veci od sviju njih ustade jeresiarh Isus Nazarecanin: On nazivase sebe Sinom Bozjim i Bogom, i mnoge udivi Svojim madjionicarskim znamenjima i cudesima, privlaceci k sebi srca i odbacujuci drzanje zakona; ali primi osudu po zakonu koji je hulio. I sta da kazem? Znamo da svetome Mojsiju zakon bi dat od samog Boga, da ga drzahu patrijarsi i proroci, kojima Bog dade da cine cudesa, kakva Isus nije mogao ciniti. Ko ne zna da je Mojsije razgovarao s Bogom kao s covekom? Ko ne zna da je Ilija na ognjenim kolima uzet u raj? Ko nije cuo da je oziveo mrtvac, bacen na mrtve kosti Jelisejeve? I drugi sveci Bozji kolika cudesa satvorise, i ni jedan se od njih ne drznu da pripisuje sebi Bozansku cast i osniva novi zavet, kao sto se drznu Isus. Proroci, nauceni od Duha Svetoga, govorahu smireno; a Isus s gordoscu govorase Svoje izmisljotine, i dodje do takog bezumlja da i prvosvestenike i knezove korase sramnim recima, a knjizevnike i fariseje nazivase licemerima. I koji se od proroka drznu na tako sto? No On po gordosti Svojoj dozive zasluzeni kraj, primivsi nagradu po delima Svojim. O, kamo da je spomen Njegov poginuo s Njim, i da ucenje Njegovo, umrlo s njim, niko ne vaskrsava! Narocito je zalosno i bolno to, sto se hram Bozji, Grad Sveti i zakoni otaca nalaze u rimskom ropstvu, i nema ni sazaljenja, ni samilosti, ni izbavljenja: nas bez krivice vuku po sudovima, a mi trpimo; nas obmanjuju, a mi na to pristajemo; nas pljackaju, a mi cutimo; i sto je najzalosnije, galilejci nas predaju u ruke Rimljanima, bestidno okrivljujuci nas i narod nas za ubistvo toboz nevinog Isusa. Bolje je da ti nemnogobrojni galilejci poginu nego da ovo sveto mesto i sav narod nas budu unisteni od Rimljana, jer od dva zla, ako je nemoguce izbeci obadva, treba izabrati ono koje se moze lakse podnositi. Stoga i ovaj ucenik Isusov sto pred nama stoji zasluzuje smrt; ali neka najpre sam u sebi razmisli, jer mu mi ne uskracujemo vreme za razmisljanje, niti mu zelimo pogibao vec ispravljenje. Pa neka od dvoga izabere jedno: ili da sleduje zakonu datom od Boga preko Mojsija i ostane ziv, ili da se nazove hriscanin i umre.

U odgovor na to sveti Matija, podigavsi ruke uvis, rece: Ljudi braco! meni nije potrebno govoriti mnogo o krivici koju vi bacate na mene, posto hriscanin biti za mene je ne krivica nego slava. Jer sam Gospod govori preko proroka, da ce u poslednje dane "sluge Svoje nazvati novim imenom" (Is. 65, 15). – Prvosvestenik Anan odvrati: Kako nije krivica sveti zakon niusta ne smatrati, Boga ne postovati, a slusati carobnjacke i besmislene bajke? – Sveti Matija odgovori: Ako me saslusate, ja cu vam objasniti da stvari koje mi propovedamo nisu bajke i madjionicarstvo nego susta istina, davno vec posvedocena zakonom.

Posto prvosvestenik pristade da ga saslusa, sveti Matija otvori svoja apostolska usta i stade tumaciti starozavetne praslike i prorostva o Isusu Hristu, kako Bog obeca praocima: Avraamu, Isaku i Jakovu, da ce od semena njihova podignuti takvoga Muza, u kome ce se blagosloviti sva plemena zemna, o cemu i David svedoci govoreci: Blagoslovice se u Njemu sva plemena zemna, i svi ce Ga narodi velicati (Ps. 71, 17); kako neopaljiva kupina praslikovase ovaplocenje Hrista od Preciste Djeve (2 Mojs. 3, 2), o kojoj i Isaija prorece: Eto devojka ce zatrudneti i rodice sina, i nadenuce mu ime Emanuil (Is. 7, 14), koje ime znaci: s nama Bog. Mojsije takodje jasno predskaza o Hristu govoreci: Proroka ispred tebe, izmedju brace tvoje, kao sto sam ja, podignuce ti Gospod Bog; njega slusajte (5 Mojs. 18, 15). Isti Mojsije praslikova dobrovoljno stradanje Spasovo, podigavsi na drvo zmiju u pustinji, o cemu i Isaija govori: Kao jagnje On bi vodjen na zaklanje (Is. 53, 7); i: bi metnut medju zlocince (Is. 53, 12). Prorok Jona koji nepovredjen izadje iz utrobe kita, postade praobraz tridnevnog vaskrsenja Gospodnjeg.

Ova opsirna objasnjenja svetog Matije iz starozavetnih knjiga o Hristu Isusu silno razjarise prvosvestenika Anana, i on ne otrpe nego ljutito rece svetome Matiji: Tako li se ti usudjujes napadati na zakon? Zar ti nisu poznate reci Pisma: Ako ustane medju vama prorok ili snovidac, i kaze ti znak ili cudo, pa se zbude taj znak ili cudo koji ti kaze, i on ti rece: hajde da idemo za drugim bogovima, kojih ne znas, i njima da sluzimo… I taj prorok ili sanjac neka se pogubi"? (5 Mojs 13.1-2.5). – Sveti Matija odgovori: Onaj o kome ja govorim nije samo prorok nego je i Gospod proroka i Bog i Sin Bozji, sto posvedocavaju istinita cudesa Njegova; zbog toga ja i verujem u Njega, i nadam se da cu ostati nepokolebljiv u ispovedanju presvetog imena Njegovog. – Prvosvestenik ga upita: Ako ti se da vreme za razmisljanje, da li ces se pokajati? – Svetitelj odgovori: Ne daj Boze da odstupim od istine koju sam vec nasao. Ja srcem verujem i ustima iepovedam, da od vas odbaceni i na smrt predani Isus Nazarecanin jeste Sin Bozji, ravan, saprirodan i savecan Ocu, a ja sam sluga Njegov.

Tada prvosvestenik, zapusujuci usi svrje i skrgucuci zubima, stade vikati: "Bogohulstvuje! bogohulstvuje!" Pa dodade i ovo: "Neka saslusa zakon!" I odmah otvorise knjigu zakona i procitase ono mesto gde je napisano: Ko bi pohulio Boga svog, nosice greh svoj; a ko bi ruzio ime Gospodnje, da se pogubi, sav narod Izrailjski da ga zaspe kamenjem; neka ga ne postedi oko vase, da biste uklonili zlo od Izrailja (sr. 3 Mojs. 24, 15-16). – Kada ovo mesto bi procitano, prvosvestenik rece Hristovom apostolu: Reci tvoje svedoce protiv tebe; neka krv tvoja bude na glavu tvoju.

Rekavsi to, prvosvestenik osudi apostola Hristova na smrt: da bude zasut kamenjem. I svetog Matiju uzese i povedose na pogubljenje. Kada stigose na mesto, zvano Vetlaskila, tojest dom kamenjem pobijenih, sveti Matija rece Judejcima koji ga vodjahu: Licemeri, dobro je za vas govorio prorok David: kidisu na dusu pravednikovu, i krv nevinu osudjuju (Psal. 93, 21). I prorok Jezekilj govori za takve ljude, da oni ubijaju duse koje ne bi trebalo da umru (Jezek. 13, 19).

Posle ovih reci apostola Hristova dva svedoka, – po propisima zakona, – polozise ruke svoje na njegovu glavu i posvedocise da je on hulio Boga, zakon i Mojsija; i oni prvi bacise kamenje na svetog Matiju. Pri tome ih sveti apostol moli, da ta dva prva kamena bacena na njega sahrane s njim, kao svedoke njegovog stradanja za Hrista. Potom i ostali stadose bacati kamenje na njega i zasipati ga; a on, podigavsi ruke svoje k nebu, predade duh svoj Gospodu. No bezakoni Judejci dodadose jos mucenju podsmevanje: muceniku koji vec bese mrtav oni, po rimskom obicaju, odsekose sekirom glavu, ulagujuci se Rimljanima, kao da je apostol Hristov bio protivnik cesaru.

I tako sveti apostol Matija, podvizavsi se dobrim podvigom, okonca svoje tecenje. A verni, uzevsi telo apostolovo, pogrebose ga cesno, slaveci Gospoda naseg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom cast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Arhimandrit JUSTIN Popović

PODVIZI I STRADANjA SVETOG APOSTOLA ANDREJA PRVOZVANOG

 

SVETI Andrej Prvozvani, apostol Hristov, sin jednog Jevrejina po imenu Jone, a brat svetog vrhovnog apostola Petra, bejase iz grada Vitsaide.[1] Preziruci tastinu ovoga sveta, i pretpostavljajuci devstvo braku, Andrej se ne hte zeniti, nego cuvsi da sveti Jovan Preteca propoveda na Jordanu pokajanje, ostavi sve, ode k njemu, i postade njegov ucenik. Zatim kada sveti Preteca, ukazujuci na Isusa Hrista, rece: "Gle, jagnje Bozije!" (Jn. 1, 36) sveti Andrej zajedno sa drugim Pretecinim ucenikom, koga smatraju za svetog evangelista Jovana, ostavi Krstitelja i sledova Hristu. On nadje brata svog Simona (Petra), i rece mu: "Mi nadjosmo Mesiju – Hrista", i dovede ga k Isusu (Jn. 1, 41-42). Posle toga kada on s Petrom lovljase ribu pokraj mora Galilejskog, i Isus ih pozva govoreci: "Hajdete za mnom, i ucinicu vas lovcima ljudi", tada Andrej na poziv Gospodnji odmah ostavi mreze i sa svojim bratom Petrom ode za Hristom (Mt. 4, 18-20). Andrej bi nazvan Prvozvani, zato sto je pre svih Apostola postao sledbenik i ucenik Isusa Hrista. A kada posle Gospodnjeg stradanja, vaskrsenja i vaznesenja sveti Andrej primi, kao i ostali Apostoli, Duha Svetoga sisavseg na njega u vidu ognjenog jezika, i kada se kockom odredjivahu zemlje, njemu padose zemlje: Vitinija[2] i Propontida[3] sa Halkidonom[4] i Vizantijom,[5] Trakija[6] i Makedonija, koje se prostiru do samog Crnog Mora i Dunava, a takodje i Tesalija,[7] Elada,[8] Ahaja,[9] Amintin,[10] Trapezunt,[11] Iraklija[12] i Amastrida.[13]

Ove pokrajine i gradove sveti Andrej proputova propovedajuci Hrista, i u svakom gradu pretrpe mnoge nevolje i stradanja; ukrepljavan svemocnom pomocu Hristovom, on s nasladom trpljase sve muke za Hrista. No narocito u gradu, zvanom Sinop[14] on dozive silne muke: tamo ga na zemlju bacahu, za ruke i noge vucijahu, motkama ga bijahu, kamenje na njega bacahu, prste i zube mu cupahu; no on, blagodacu Spasa i Ucitelja svog bi odmah isceljen od rana, i pokaza se opet citav i zdrav.

Otisavsi odatle, on prohodjase druge krajine: Neokesariju,[15] Samosat,[16] Alanu,[17] postojbinu Abaska,[18] zavicaj Ziga,[19] pokrajinu Bosforina.[20] Zatim on otputova u Trakijski grad Vizantiju,[21] gde on prvi propoveda Hrista i, naucivsi mnoge, postavi prezvitere Crkve: za episkopa Vizantije on rukopolozi Stahija, koga sveti apostol Pavle opominje u poslanici Rimljanima (Rm. 16, 9). Sam pak on, noseci u blagovescenju Hristovom apostolske podvige i stradanja, obilazase Pont,[22] Crnomorsko primorje, Skitiju[23] i Hersonite.[24] Po promislu Bozjem on dodje i do reke Dnjepra,[25] u Ruskoj zemlji,[26] i zaustavivsi se kod Kijevskih gora[27] on prenoci. A izjutra ustavsi od sna on rece svojim ucenicima: Vidite li ove gore? Verujte mi, na njima ce zasijati velika blagodat Bozija, i bice ovde veliki grad, i Gospod ce mnoge crkve podignuti tu, i svetim krstenjem prosvetiti svu zemlju Rusku".

Uzisavsi na gore, sveti apostol ih blagoslovi i pobode krst, predskazujuci da ce narod koji zivi tu primiti veru od njegovog apostolskog prestola, osnovanog u Vizantiji.[28] Prosavsi i gornje gradove ruske, gde se sada nalazi veliki Novgorod,[29] a posetivsi jos i Rim,[30] on se vrati u grcku krajinu Epir, i ponovo dodje u Trakiju, utvrdjujuci hriscane i postavljajuci im episkope i ucitelje.

Prolazeci mnoge zemlje, sveti apostol Andrej stize na Peloponez,[31] i usavsi u Ahajski grad, zvani Patre,[32] on se zaustavi kod nekog cestitog coveka, po imenu Sosija. On tesko bolesnog Sosija podize sa bolesnickog odra i ozdravi ga, i posle toga obrati ka Hristu sav taj grad Patre. U to vreme poverova u Hrista i zena carskog namesnika, antipata Egeata po imenu Maksimila, oslobodivsi se teskih okova bolesti i dobivsi brzo isceljenje. I mudri Stratoklije, brat antipatov, i mnogi drugi raznovrsni bolesnici ozdravise polaganjem ruku na njih od strane svetog apostola.

Zbog toga antipata Egeata obuze strahovit bes i on, uhvativsi svetog apostola, raspe ga na krstu, o cemu prezviteri i djakoni zemlje Ahaje napisase ovako:

"Mi, svi prezviteri i djakoni Crkava Ahaje, pisemo o stradanju svetog apostola Andreja, koje svojim ocima videsmo, svima Crkvama sto su na istoku i zapadu, na severu i jugu. Mir vama i svima koji veruju u Jedinoga Boga, u Trojici savrsenoga: istinitoga Oca nerodjenoga, istinitoga Sina rodjenoga, istinitoga Duha Svetoga koji ishodi od Oca i pociva na Sinu. Toj se veri mi naucismo od svetog Andreja, apostola Isusa Hrista, cije stradanje, koje mi licno posmatrasmo, evo i opisujemo.

"Antipat Egeat, dosavsi u grad Patre, poce primoravati verujuce u Hrista da idolima prinesu zrtve. Sveti Andrej, stupivsi pred njega, rece: Ti, sudijo ljudi, trebalo je da poznas svoga Sudiju koji je na nebu, i poznavsi Ga da My ce poklonis, i poklonivsi se istinitome Bogu, da se odvratis od laznih bogova. – Egeat mu rece: Jesi li ti taj Andrej koji rusi hramove bogova i privoleva ljude na tu madjionicarsku veru koja se nedavno pojavila, a koju rimski carevi naredise da se istrebi? – Sveti apostol odgovori: Rimski carevi jos nisu poznali to, da je Sin Bozji, dosavsi radi spasenja roda ljudskog, jasno pokazao da ti idoli ne samo nisu bogovi nego su necisti besovi, i neprijatelji rodu ljudskom, koji uce ljude da razgnevljuju Boga i da Ga odvracaju od sebe, da ih On ne bi slusao. A kad se razgnevljeni Bog odvrati od ljudi, onda ih besi porobljuju sebi, i obmanjuju ih dotle dok duse njihove ne izadju iz tela obnazene,[33] ne noseci sa sobom nista drugo osim grehova svojih. – Egeat rece: Kada te babske i sture reci vas Isus propovedase, Jevreji Ga na krst raspese. – Sveti Andrej odgovori: O, kada bi ti pozeleo da poznas silu krsta! kako Sazdatelj roda ljudskog, iz ljubavi Svoje prema nama dobrovoljno pretrpe krst, jer On i vreme stradanja Svog znadjase, i tridnevno vaskrsenje Svoje prorece, i na poslednjoj veceri sedeci s nama obavesti nas o Svome izdajniku, kazujuci buducnost kao proslost, i dobrovoljno otide na ono mesto, na kome imadjase biti predan u ruke Jevrejima.

"Cudim se tebi, coveku mudrom, rece Egeat, da ti posledujes Onome, za koga priznajes da je bio raspet na krstu, svejedno na koji nacin, dobrovoljno ili nevoljno. – Sveti apostol odgovori: Velika je tajna svetoga krsta; i ako hoces da je cujes, ja cu ti je kazati. – Egeat uzvrati: To nije tajna nego kazna za zlocince. – Sveti Andrej odgovori: Ta kazna je tajna ljudskog obnovljenja, samo izvoli da me strpljivo saslusas. – Saslusacu te strpljivo, rece carski namesnik; ali ako ne uradis ono sto ti naredjujem, ti ces tu istu tajnu krsta iskusiti na sebi. – Apostol na to odgovori: Kada bih se bojao krsne smrti, onda ja nikada ne bih slavio krst. – Namesnik uzvrati: Kao sto po bezumlju svom hvalis krst, tako se po drskosti svojoj ne bojis smrti. – Sveti apostol odgovori: He bojim se smrti ne no drskosti nego po veri, jer smrt prepodobnih[34] je dragocena, a smrt gresnika je ljuta. Stoga hocu da saslusas sto ti budem rekao o tajni krsta; i da poznavsi istinu poverujes; i da poverovavsi nadjes dusu svoju. – Egeat na to rece: Nalazi se ono sto je izgubljeno, sto je propalo. Zar je dusa moja propala, te ti nalazes da je pronadjem verom, ne znam kakvom? – Sveti Andrej odgovori: To je ono cemu se ti imas nauciti od mene; ja cu ti pokazati u cemu je pogibao dusa ljudskih, .da bi ti mogao poznati spasenje njihovo, izvrseno krstom. Prvi covek je uveo smrt drvetom prestupa, i trebalo je rodu ljudskom da drvetom stradanja smrt bude unistena. I kao sto prvi covek, koji drvetom prestupa uvede smrt, bese sazdan od ciste zemlje, tako je bilo potrebno da se od ciste Djeve rodi Hristos, savrseni covek, ujedno i Sin Bozji, koji je sazdao prvoga coveka, da bi On obnovio vecni zivot, izgubljen od svih ljudi; i kao sto prvi covek sagresi rasirivsi ka drvetu poznanja dobra i zla ruke, tako je bilo potrebno za spasenje ljudi da Sin Bozji rasiri na krstu ruke Svoje zbog neuzdrzivosti ruku ljudskih, i zbog slatke hrane od zabranjenog drveta okusi gorku zuc; i da On, uzevsi na Sebe smrt nasu, podari nam Svoju besmrtnost.

"Egeat rece na to: Te reci ti pricaj onima koji ce te poslusati. No ako ti ne poslusas moje naredjenje, i ako ne htednes prineti zrtvu bogovima, ja cu te prvo motkama tuci, pa cu te onda raspeti na krst koji ti hvalis. – Sveti apostol odgovori: Ja svaki dan prinosim Jedinome, Istinitome i Svemogucnome Bogu ne dim vasih kadjenja, ne meso volovsko, ne krv jarciju, nego precisto Jagnje koje je prinelo Sebe na zrtvu na oltaru krsnom. Svi verujuci ljudi pricescuju se Precistim Telom Njegovim i piju Krv Njegovu; ipak ovo Jagnje prebiva citavo i zivo, iako se istinski kolje; i svi istinski jedu Telo Njegovo i piju Krv Njegovu, pa ipak, kao sto kazem, Ono svagda prebiva citavo i precisto i zivo.

"Egeat upita: Kako to moze biti? – Sveti Andrej odgovori: Ako hoces da doznas, ti postani ucenik, da bi naucio ono o cemu pitas. – Egeat na to rece: Ja cu to ucenje iznuditi od tebe mukama. – Sveti apostol odgovori: Cudim se da ti, mudar, govoris besmislice, jer da li mozes, podvrgavajuci me mukama, saznati od mene tajne Bozije? Ti si cuo o tajni krsta, cuo si i o tajni zrtve. Ako poverujes da Hristos Sin Bozji, raspet od Jevreja, jeste istiniti Bog, onda cu ti ja objasniti kako On, ma da ubijen, zivi, i kako On, iako prinesen na zrtvu i jeden, prebiva citav u Carstvu Svome. – Egeat na to primeti: Ako je On ubijen, i od ljudi jeden, onda kako On moze biti ziv i citav. – Sveti Andrej odgovori: Ako budes verovao svim srcem svojim, onda ces moci saznati tajnu ovu; a ako ne poverujes, onda nikad neces poznati tajnu ovu.

"Tada carski namesnik Egeat, razgnevivsi se, naredi da apostola vrgnu u tamnicu. Kada svetitelj bi vrgnut u tamnicu, k njemu se iz cele te zemlje sleze mnogi narod, sa namerom da ubiju Egeata a svetog apostola oslobode iz tamnice. No sveti apostol ih zadrza, savetujuci im i govoreci im: He pretvarajte mir Gospoda naseg Isusa Hrista u djavolski metez: jer Gospod nas, predat na smrt, pokaza svako trpljenje, ne protivrecase, ne vapijase, niti se cu glas Njegov na ulicama. Stoga cutite i vi, i budite mirni. He samo ne stvarajte prepreke mome mucenistvu, nego se i sami, kao dobri podviznici i vojnici Hristovi, spremajte da trpeljivo podnesete na telu svom svemoguca mucenja i rane. Jer ako se treba bojati muka, onda se treba bojati onih koji nemaju kraja,[35] a zastrasivanja ljudska i pretnje slicni su dimu, iznenada se pojavljuju i iscezavaju. I ako se imamo bojati stradanja, onda se treba bojati onih koja pocinju tako da nikada im ne bude kraja. Jer vremenska stradanja, ako su mala, lako se podnose; ako su pak velika, onda, izgnavsi brzo dusu iz tela, sama se zavrsavaju. No ljuta su ona stradanja koja su vecna, tamo gde je plac neprestani, i jauk, i ridanje, i beskonacne muke. Zato budite gotovi na to, da vremenskim mukama predjete k vecnoj radosti, gde cete se veseliti, svagda cvetati i svagda carstvovati sa Hristom.

"Tako poucavajuci ljude, sveti Andrej provede svu noc. Izjutra pak carski namesnik Egeat sede na sudistu; i poslavsi po svetog Andreja izvede ga preda se, i upita: Jesi li resio da ostavis bezumlje i da ne propovedas Hrista, da bi se mogao veseliti s nama u ovom zivotu? Jer veliko je to bezumlje ici dobrovoljno na muke i oganj. – Sveti Andrej odgovori: Ja cu se moci veseliti s tobom, kada ti poverujes u Hrista i odbacis idole; jer Hristos me posla u ovu zemlju, u kojoj My stekoh ne malo ljudi. – Egeat rece: Ja te primoravam da prineses zrtve zato, da bi obmanuti tobom napustili tvoje besmisleno ucenje i prineli bogovima ugodne zrtve, jer nema u Ahaji grada u kome nisu opusteli hramovi bogova. Stoga sada treba da se postovanje bogova obnovi preko tebe, da bi one koje si ti razgnjevio, ti i umolio, te da bi i ti prebivao u prijateljskoj ljubavi s nama. Ako ne, onda ces za sramocenje bogova primiti razne muke i bices raspet na krstu koji ti velicas.

"Na to odgovori sveti Andrej: Cuj, sine smrti, i slamo pripremljena za oganj vecni! poslusaj mene, slugu Gospodnjeg n apostola Isus Hristovog! do ovog trenutka ja razgovarah s tobom krotko, zeleci da te naucim svetoj veri, da bi ti, kao razuman covek, poznao istinu i, odbacivsi idole, poklonio se zivecem na nebesima Bogu. Ali posto ti ostajes u svome sramu i smatras da se ja bojim tvojih mucenja, onda izmisli najstrasnija mucenja za mene, jer cu ja utoliko miliji biti Caru mome ukoliko teze muke pretrpim za Njega.

"Tada carski namesnik Egeat naredi da svetog Andreja povale i biju. I kada se sedam puta izmenise po trojica onih koji ga bijahu, sveti apostol bi podignut i priveden k sudiji Egeatu. Sudija mu rece: Poslusaj me, Andreje, i ne prolivaj uzaludno krv svoju; jer ako me ne poslusas, raspecu te na krst. – Sveti Andrej odgovori: Ja sam sluga krsta Hristova, i zelim krsnu smrt. Ti pak mozes izbeci vecne muke, ako, ispitavsi moje trpljenje, poverujes u Hrista; jer mene vise boli tvoja vecna pogibao nego moja stradanja: moja stradanja okoncace se za jedan ili, najvise, dva dana, a tvoje muke i posle hiljadu godina nece imati kraja. Stoga ne umnozavaj sebi muke i ne zapaljuj sebi vecni oganj.

"Razgnevljen, Egeat naredi da svetog Andreja raspnu na krst, privezavsi mu ruke i noge: jer ne scase Egeat da ga klincima prikuje, da ne bi apostad brzo umro, nego da bi se privezan mucio sto vise. A kad muciteljeve sluge vodjahu svetog Andreja na raspece, stece se narod vicuci: Sta sagresi covek pravedni i prijatelj Bozji? zasto ga vode na raspece? – A sveti Andrej moljase narod da mu ne ometaju stradanje. I veselo idjase na muke, ne prestajuci uciti narod. A kada se priblizi mestu na kome je imao biti raspet, on izdaleka ugledavsi krst spremljen za njega, kliknu gromkim glasom:

"Raduj se, Krste, telom Hristovim osveceni, i udovima Njegovim kao biserom ukraseni! Dok Gospod ne bi raspet na tebi, ti bejase strasan ljudima, a sada si mio i sa zeljom priman, jer vernici znaju kakvo ti veselje sadrzis u sebi, i kakva je nagrada spremljena za tebe. Stoga neustrasivo i s radoscu idem k tebi, a ti me s veseljem primi, jer sam ucenik Onoga koji je visio na tebi. Primi me, posto sam te svagda voleo i zudeo da ga zagrlim, o dobri Krste, ti si od tela Gospodnjeg stekao krasotu i blagoljepije; odavno za tobom ceznem, usrdno te ljubim, neprestano te istem. I jedva te evo nadjoh, spremljenog po zelji srca mog. Hajde, uzmi me od ljudi i predaj me Ucitelju mome, da bi me tobom primio Onaj koji me je iskupio tobom".

"Govoreci to, on skide odelo sa sebe i davase ga muciteljima. Oni ga podigose na krst, privezavsi mu konopcima ruke i noge, raspese i obesise. Oko njega stajase mnogo naroda, oko dvadeset hiljada dusa; medju njima bese i brat Egeatov Stratoklije, koji zajedno s narodom vikase: Nepravedno strada ovaj sveti covek! – A sveti Andrejv ukrepljavase hriscane i savetovase im da trpe vremenska mucenja, uceci ih da je svako mucenje nista prema nagradi koja se dobija za njega.

"Potom sav narod jurnu k domu Egeatovu, vicuci i govoreci: He treba tako da strada covek svet, cestit, ucitelj dobar, blag, krotak i mudar, nego ga treba skinuti s krsta, jer on, drugi dan viseci na krstu, ne prestaje uciti pravdi. – Tada Egeat, pobojavsi se naroda, odmah pohita s njima da apostola Andreja skine s krsta. A sveti Andrej, ugledavsi Egeata, rece: Zasto si dosao, Egeate? Ako hoces da poverujes u Hrista, tebi ce se, kao sto ti obecah, otvoriti vrata blagodati. Ako si pak dosao samo radi toga da me skines s krsta, onda ja ne zelim, dok sam ziv, da budem skinut s krsta: jer ja vec vidim moga Cara, vec Mu se poklanjam, vec stojim pred Njim, no zbog tebe patim, jer tebe ocekuje pripremljena ti vecna pogibija. Stoga se pobrini o sebi dok mozes, da ti se ne prohte poceti onda kada ti to bude nemoguce.

Kada sluge scahu da ga odvezu od krsta, oni ga se ne mogahu dotaci; no i mnogi drugi ljudi, jedni za drugima, pokusavahu da ga odvezu, ali ne mogose, posto im se ruke umrtvljivahu. Posle toga sveti Andrej uskliknu gromkim glasom: Gospode Isuse Hriste, ne dopusti da me skinu s krsta, na kome visim radi imena Tvog, nego me primi, Ucitelju moj: Tebe zavoleh, Tebe poznah, Tebe ispovedam, Tebe videti zelim, sto jesam Tobom jesam. Gospode Isuse Hriste, primi u miru duh moj, jer vec je vreme da dodjem k Tebi i da gledam Tebe, za kojim silno ceznem! Primi me, Ucitelju Blagi, i ucini da ne budem skinut s krsta pre no sto Ti primis duh moj!

Kada sveti Andrej govorase ovo, njega obasja svetlost s neba kao munja, na ocigled sviju, i blistase oko njega tako da smrtnom oku ljudskom bese nemoguce gledati na nju. Ta nebeska svetlost obasjavase ga oko po sata. I kada svetlost otide, sveti apostol ispusti duh, i otide u svetlosnom blistanju da predstane Gospodu. A visokog roda zena Maksimila, koja verovase u Hrista i zivljase celomudreno i sveto, doznavsi da sveti Andrej otide ka Gospodu, skide sa velikom cescu telo njegovo, pomaza ga skupocenim mirisima, i polozi ga u svom grobu, u kome je i sama imala biti sahranjena.

"Egeat pak, razgnevljen na narod, misljase da mu se osveti i da javno pokaznjava one sto ustadose na njega, a Maksimilu scase da optuzi caru. Dok on to smisljase, iznenada napade na njega djavo, i mucen djavolom Egeat umre usred grada. Kada o tome obavestise njegovog brata Stratoklija koji verovase u Hrista, on naredi da ga ukopaju, a sam ne hte nista uzeti od njegovog imanja, govoreci: He daj mi, Gospode moj Isuse Hriste, da se dotaknem ma cega od blaga moga brata, da se ne bih oskvrnavio grehom njegovim, jer on, ljubeci prolazno imanje, usudi se ubiti apostola Gospodnjeg.

"To se dogodi u poslednji dan novembra, u Ahaji, u gradu Patri, gde se molitvama svetog apostola daju ljudima mnoga dobra sve do danas. Strah zahvati sve, i ne bejase nijednoga koji ne bi verovao u Spasa nasega Boga, koji hoce da se svi ljudi spasu i privedu u poznanje istine, kome slava kroza sve vekove. Amin".

Evo, sve dovde je opis stradanja svetog apostola Andreja, datog od prezvitera i djakona Ahajskih.

Nakon pak mnogo godina mosti ovog svetog apostola Andreja prenese u Carigrad mucenik Artemije po naredjenju velikoga cara Konstantina, i one bise polozene zajedno sa svetim evangelistom Lukom i sa svetim Timotejem, ucenikom svetoga apostola Pavla, u presvetlom hramu svetih Apostola, unutar svestenog zrtvenika.

Molitvama apostola Tvoga, Hriste Boze, utvrdi u pravoslavlju vernike Svoje, i spasi nas. Amin.

 

POHVALNA REC SVETOG JOVANA 3LATOUCTA

O SVETOM APOSTOLU ANDREJU PRVOZVANOM

 

JAKA je mreza apostolskog lovljenja, divan spomen Andreja i divno secanje na mrezu, koju on upotrebi za lovljenje i za privlacenje naroda ka Hristovoj veri.Jer mreza koju upotrebise ovi besmrtni mrtvaci, nikada ne moze biti prokinuta zaboravom. He stare sa vremenom ona orudja za lovljenje koja su napravljena ne ljudskim zanatom nego blagodacu Bozjom. Ma da sami ribari i otidose od nas, ipak orudja koja oni upotrebljavahu, ili mreza kojom oni obuhvatise sam svet, nikada ne ovetsase. Kada oni bacaju i izvlace mrezu – nevidljivi su, ali se mreze njihove pokazuju pune. He uzese oni trsku koja truli od vremena, ni stavise u vodu lanene niti koje satrule od trajanja. He nacinise oni udicu koju rdja kvari, ni stavise na udicu mamac kojim bi ulovljavali ribe. He sedjahu oni na kamenu koji zapljuskuje voda; ne vozahu se oni u camcu koji razbija bura. Ulovise oni ne ribe, tvar nerazumnu, nego kao sto je divna umetnost koju oni upotrebise, tako i orudja njihova behu nova i neobicna. Jer umesto trske oni upotrebljavaju propoved, umesto kanapa – pamcenje, umesto udice – silu, umesto mamca – cudesa, umesto kamena – nebesa; pomocu toga oni obavljaju takvo lovljenje; umesto camca oni imaju oltar; umesto riba oni ulovljuju i same careve; umesto mreza oni rasprostiru Evandjelje; umesto zanatlijske vestine oni primenjuju Bozansku blagodat; umesto mora oni upravljaju zivotom ljudskim; umesto mreze oni navikose upotrebljavati krst kao neku mrezu.

I ko je ikada video da mrtvi ribari ulovljuju zive ljude kao ribe? O, velike sile Raspetoga! O, nenadmasne krasote Bozanske uzvisenosti! O, prevelikog apostolskog dobrotvorstva! Nista u zivotu ne moze biti takvo kao sto je visina apostolske blagodati. Ljudski zivot video je mnogo zaista veoma cudesnih i nadumnih stvari: jer je video prolivenu krv koja vapije, i ubistvo koje bez jezika govori, i prirodu koja se iz zavisti razdelila protiv sebe, i brata koji rodjenome bratu smrt nanosi, i vrata smrti otvorena zaviscu. Video je ljudski zivot kovceg Noja nepotopljen u vreme potopa sveta i pogibije roda ljudskog. Video je on starca koji se, po veri, naoruzao protiv srca svog, tojest protiv sina, i kao zrtvu prinosi onoga koji ne bi ubijen.[36] Video je on blagoslov dobijen kradjom,[37] i borbu Sazdatelja Boga sa slugom.[38] Video je on zavist nastalu medju bracom, i robovanje koje je privelo carovanju.[39] Video je on presto pripremljen snovima[40] i prodavce brata gladju privucene.[41] Video je on stap koji cini cudesa,[42] i kupinu zalivanu ognjem kao rosom.[43] Video je on zakonodavca Mojsija gde zapoveda stihijama.[44] Video je on vode, ucinjene tvrde kao kamen, duboko More – obnazeno, put – iznenada ugotovljen,[45] i stub od oblaka danju a stub ognjeni nocu, dat mnostvu ljudi za vodju.[46] Video je on palicu koja procveta bez zemlje.[47] Video je on manu koja se umesto hleba salje s neba.[48] Video je on sunce, zaustavljeno ljudskom molitvom kao nekom uzdom,[49] i zacece proroka, izmoljeno molitvama nerotkinje.[50] Video je on pregrst brasna, vecu od zitnica, i krcag ulja, izobilniji od izvora.[51] Video je on ognjena kola, nosena u vazduhu, i proroka uznosenoga na njima.[52] Video je dalje da kosti mrtvoga postadose lek za zivot.[53]

Mnogo takvih velikih i cudesnih stvari video je zivot ljudski. Ali sve te stvari prodjose kao trava, i ugasnuse kao lampa kada se sunce rodi. Nikada nije bilo nista takvo, kao sto behu apostoli. Oni, sluzitelji Boga Reci, imadjahu zajednicu sa ovaplocenim Onim koji kao Bog nema oblicja. Oni posledovahu Onom hodecem koji je svuda prisutan. Oni sedjahu za trpezom zajedno sa Onim koga nikakvo mesto obuhvatiti ne moze. Oni slusahu glas Onoga koji je sve stvorio recju. Oni obuhvatise sami svet svojim jezikom kao nekom mrezom. Oni svojim putovanjima obidjose sve krajeve zemnog sara. Oni iskorenise zablude kao kukolj, posekose idolista kao neko trnje, pogubise idole kao divlje zveri, prognase demone kao vukove. Oni sakupise Crkvu kao neko stado, sabrase pravoslavne kao psenicu. Oni izbacise jeresi kao plevu; sasusise jevrejstvo kao travu; jelinske kipove sazegose ognjem kao neke sibljike. Oni obradise ljudsku prirodu krstom kao nekim plugom, i posejase rec Boziju kao seme neko. Najzad, sva delovanja njihova zasijase kao neke zvezde. Zbog toga im Gospod jasno rece: "Vi ste svetlost svetu" (Mt. 5, 14). Jer coveku hriscaninu istok je Onaj koji je rodjen od Djeve. Jutro je za njega Onaj koji postavi pocetak krstenju. Sijanje mu je blagodat raspetoga Hrista. Zraci – oni cudesni jezici.[54] Dan – onaj buduci vek. Podnevno vreme – ono u kome Gospod bese na samom krstu. Zapad – boravljenje u grobu. Vece – ona kratka smrt. Sijanje sunca – vaskrsenje iz mrtvih. "Vi ste, rece, svetlost svetu". Gledaj te zvezde, i zapanji se sijanjem njihovim. Stoga, praznovani danas Andrej, kada nadje Gospoda svih, kao neku riznicu opste svetlosti, on kliktase obracajuci se svome bratu Petru: "Mi nadjosmo Mesiju" (Jn. 1, 41).

O, uzvisenosti bratske ljubavi! O, izvrtanja poretka! – Andrej se posle Petra rodio u zivot, a prvi privede Petra k Evandjelju, i kao ulovi ga: "Mi nadjosmo, rece, Meoiju". Od radosti to bi receno; to bi sjedinjena s veseljem blagovest zbog nadjenog predmeta. "Mi nadjosmo, rece, onu riznicu: izbegavaj, Petre, ubostvo obrezanja, izvuci se iz rita Zakona, zbaci sa sebe jaram pisanoga, sve to smatraj kao sitnice, gledaj na sadasnje kao na san, i zgadi se na Vitsaidu kao na neko hudo i odbaceno mesto. Ostavi mrezu kao orudje nemastine, camac kao cardak potopa, tovljenje ribe kao zanat podlozan morskoj buri, ribe kao robu stomakougadjanja, narod Jevrejski kao roptanje na Boga, Kajafu kao oca pokvarenog zborista. Mi nadjosmo Mesiju koga predskazase Proroci, koga nam Zakon objavi svojim ucenjem kao nekom trubom. Mi nadjosmo riznicu Zakona. Begaj, Petre, od gladi za pisanim: mi nadjosmo Mesiju, koga iz davnine praslikovahu znamenja, koga Mihej vide na prestolu slave, koga Isaija gledase na serafimima, koga Jezekilj vide na heruvimima, koga Danilo posmatrase na oblacima, koga Navuhodonosor vide u onoj peci, koga Avram primi u sator, koga Jakov ne otpusti pre no sto dobi blagoslov, kome Mojsije vide ledja, – Toga mi nadjosmo, Bespocetnog i javivseg se u poslednje dane. O, ogromne riznice, cije se blago iscrpsti ne moze! To su bogatstva koja ne podleze zakonima vestastva; njihova priroda ne zna za pocetak; njihov pronalazak je novina. Mi nadjosmo Mesiju, sto znaci: Hristos. Mnogo je hristosa[55] ali su svi oni smrtni: Avraam bese hristos, ali istruli u grobu; Isak takodje bese hristos, ali kosti njegove leze u grobu; Jakov bese hristos, ali smrti podlozan; i Mojsije bese hristos, ali u kom je mestu pogreben ne znamo; slicno tome i David bese hristos. No svi oni postadose plen smrti, zarobljenici smrti. Jedini Hristos je istinski po prirodi Bog, no koji se iz milosrdja Svog prema ljudima rodi od Djeve i ove ribare ucini izvorima Svojih isceljenja. Njegova je moc, carstvo, slava i poklonjenje, sa jednosustnim Ocem i Svetim Duhom, sada i svagda, i kroza sve vekove. Amin.

Arhimandrit JUSTIN Popović

ŽITIJE SVETOG APOSTOLA FILIPA

 

KRAJ mora Galilejskog, u blizini Horazina i Kapernaumanalazase se grad Vitsaida.[1] U tome gradu rodise se tri apostola: Petar, Andrej i Filip. Petar i Andrej behu ribari, i tim se zanatom bavljahu dok ih Gospod Hristos ne pozva za sobom; a Filipa jos u mladosti roditelji dadose da se uci knjiznoj mudrosti. Usrdno citajuci i izucavajuci Sveto Pismo, Filip postade odlican poznavalac Svetoga Pisma, i dobro znadjase sva prorostva o ocekivanom Mesiji, i plamtijase plamenom ljubavlju k Njemu i silnom zeljom da Ga vidi u lice, iako jos nije znao da je vec dosao na zemlju Onaj koga mnogi zeljahu videti, ocekujuci Njegov dolazak.

Dok Filip plamtijase takom ljubavlju k Mesiji, gle, mnogozeljeni Mesija, Hristos, dodje u Galileju, i nasavsi Filipa rece mu: Hajde za mnom (Jn. 1, 43). – Ovaj poziv Gospodnji Filip cu ne samo telesnim usima nego i svim srcem, i odmah poverova da je to istiniti Mesija, obecan Bogom preko proroka, i podje za Njim. Pazljivo prateci presveti zivot Gospoda Hrista, Filip se starase da ga podrazava, i ucase se od Njega Bozanskoj premudrosti, kojom je kasnije imao pobediti bezumlje neznabozacko. Radujuci se pronalasku take Riznice, kojom je sav svet imao biti iskupljen, Filip ne hte da se samo on jedan obogacuje njome, nego zudjase da i drugi imaju udela u tom daru. Zato, nasavsi prijatelja svog Natanaila on mu s radoscu saopsti: Mi nadjosmo Onog za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci – Isusa sina Josifova iz Nazareta (Jn. 1, 45). Natanail, cuvsi to i ne verujuci da iz malenoga grada i od prostoga roda moze proizaci Mesija, Car Izrailjski, rece: Iz Nazareta moze li biti sto dobro? – A Filip, ne govoreci mnogo, posavetova Natanilu da samo vidi Isusa, rekavsi mu: Doci i vidi (Jn. 1, 46). – Tako postupi Filip zato sto je znao da ce Natanailo, cim vidi Isusa i cuje Njegove spasonosne reci, odmah poverovati da je On Mesija. Tako ustvari i bi. Jer kada Filip vodjase Natanaila k Isusu, to Gospod, koji ispituje srca i cita sakrivene misli ljudske, ugledavsi Natanaila gde ide k Njemu, poznade ga i rece o njemu: Evo pravoga Izrailjca u kome nema lukavstva. – Cuvsi te reci, Natanailo se silno zacudi i rece My: Otkuda me poznajes? Jer niti si ti ikada video mene, niti ja tebe. – Odgovori mu Gospod: Pre nego te pozva Filip videh te kad bejase pod smokvom (Jn. 1, 47-48). – A Natanail kada bese pod smokvom, razmisljase o Bozanstvenom Mesiji, u ocekivanju Koga bese sva radost i veselje vernih slugu Bozijih; i darova mu Bog u to vreme srce skruseno i tople suze, pomocu kojih on usrdno moljase Boga, da ispuni ono sto je od pamtiveka obecao ocima i poslje na zemlju Spasitelja sveta. Svevidece pak oko Bozije vide u to vreme Natanaila koji bese u duhu umilenja, zato mu i rece Gospod: Videh te kad bejase pod smokvom.

Ove reci jos vise zaprepastise Natanaila. Jer on se seti o cemu je razmisljao pod smokvom, i sa kakim se umilenjem molio Bogu da posalje Mesiju; a znadjase da tamo ne bese ni jednog coveka s njim koji bi ga video, i da misli njegove niko sem Boga ne mogase znati. Zato Natanailo odmah poverova da je Isus Mesija koga Bog obeca poslati na spasenje roda ljudskog, i ispovedi da je u Hristu Isusu Bozanska priroda kojom Isus saznade tajne njegova srca, pa zbog toga on i uskliknu: Ucitelju! Ti si Sin Bozji, ti si Car Izrailjev! (Jn. 1, 49).

O, kako ogromnu blagodarnost Natanailo osecase i izrazavase Filipu sto ga obavesti o dosavsem na zemlju Spasitelju i sto ga privede tome zeljenom Mesiji! A radovase se i sveti Filip sto ljudi obretose Bozansku Riznicu, sakrivenu u ilovaci ljudske prirode, i jos vecom ljubavlju gorase ka svome Gospodu. No sveti Filip, videci u svome Bozanskom Ucitelju savrsenog po svemu coveka, ipak ne poznavase jos u Njemu savrsenog Boga. Da bi to ispravio u njemu, Gospod Hristos mu pritece u pomoc. Jednom Gospod, nalazeci se sa pet hiljada ljudi s one strane Tiverijadskoga Mora, i zeleci da toliko mnostvo svojih slusalaca nahrani na cudesan nacin, rece Filipu: Gde cemo kupiti hleba da ovi jedu? – A ovo rece kusajuci ga, jer znadjase da se nema gde nabaviti toliki hleb; a znadjase unapred i to sta ce My odgovoriti Filip. No On radi toga i upita Filipa, da bi ovaj bolje poznao sebe, i postidevsi se zbog svog maloverja, ispravio se u veri. I stvarno, Filip se ne opomenu svemogucstva Bozijeg i ne rece: Ti, Gospode, sve mozes; nije Ti potrebno da ikoga pitas o tome; samo pozeli, i odmah ce se svi nasititi: "otvoris ruku svoju, sve i sva se nasicuje dobra" (Ps. 103, 28). – He rece to Filip, nego, pomisljajuci o Gospodu svome kao o coveku a ne kao o Bogu, rece: Dvesta dinara hleba nije dosta da svakome od njih po malo dopadne (Jn. 6, 7). – Zatim sa ostalim ucenicima rece: Otpusti narod neka idu u okolna sela i palanke da kupe sebi hleba (Mk. 6, 36). – Medjutim kada Gospod prelomi pet hlebova i dve ribe za pet hiljada ljudi (Lk. 9, 16), tada Filip vide da iz ruke Gospodnje, kao iz neiscrpne zitnice, davase se svima dovoljno hrane, dok se sav narod ne nasiti. Tada se apostol postide zbog maloverja svog, i utvrdivsi se u veri proslavi zajedno sa drugima Boziju silu sto je u Hristu Isusu.

Kasnije Filip bi Gospodom kao dostojan uvrscen medju dvanaest najodabranijih apostola; i imadjase blagodat od Njega i slobodu prijateljske ljubavi pred Njim. Jednom u Jerusalimu neki Jelini, koji behu dosli o prazniku, posto kao neverni ne mogahu lako doci do Isusa, pristupise k Filipu i moljahu ga govoreci: Gospodine, mi bismo hteli da vidimo Isusa. – A on saopsti to najpre Andreju, pa se onda s Andrejom usudi obavestiti Isusa o zelji tih Jelina, radujuci se tome sto i neznabosci traze da vide i cuju Gospoda njegovog i Ucitelja. Tada on cu od Gospoda Isusa divno ucenje i prorostvo o neznaboscima: da ce oni poverovati u Njega ne sada vec posle Njegove smrti. Ako zrno psenicno, rece Gospod tom prilikom, padnuvsi na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi (Jn. 12, 24). Time Gospod kao da je rekao: Dok ja zivim na zemlji, imam samo deo doma Izrailjeva koji veruje u mene; a kada umrem, onda ce ne samo dom Izrailjev nego i mnogi neznabosci poverovati u mene.

Jos jednom sveti Filip, posle Tajne Vecere, usudi se upitati Gospoda o velikom tajanstvu Bozanstva, kada Ga zamoli da im pokaze Oca, govoreci: Gospode, pokazi nam Oca, i bice nam dosta (Jn. 14, . Ovim svojim pitanjem sveti Filip ucini veliku korist Crkvi Hristovoj, jer iz toga se naucismo znati jednosusnost Sina sa Ocem i zatvarati usta jereticima koji odbacuju tu Bozansku istinu. Na to Gospod odgovori sa blagim prekorom: Toliko sam vreme s vama i nisi me poznao, Filipe? Koji vide mene, vide Oca; pa kako ti govoris: pokazi nam Oca? Zar ne verujes da sam ja u Ocu i Otac u meni? Reci koje vam ja govorim, ne govorim od sebe; nego Otac koji prebiva u meni, On tvori dela. Verujte meni da sam ja u Ocu i Otac u meni (Jn. 14, 9-10).

Ovaj odgovor Gospoda Isusa nauci svetoga Filipa i s njim svu Sabornu Apostolsku Crkvu da pravilno veruje u jednakost Bozanstva Sina sa Ocem i da izoblicava bogohulstvo Arija koji kaze da je Sin Boziji stvorenje a ne Tvorac.

Posle dobrovoljnog stradanja i vaskrsenja Sina Bozija, sveti Filip vide sa ostalim apostolima Gospoda svog vec u besmrtnom i proslavljenom telu, dobi od Gospoda mir i blagoslov, vide i vaznesenje Njegovo. Udostoji se on i blagodati pri silasku Svetoga Duha i postade propovednik Hristov medju neznaboscima, jer mu kockom pade u deo da ide na propoved u Malu Aziju. No najpre on propovedase u Galileji. Tamo ga jednom srete neka zena koja u narucju svom nosase svoje preminulo detence i ridase neutesno. Ugledavsi je, apostol se Hristov sazali na nju, i pruzivsi ruku ka umrlom detetu rece: Ustani! naredjuje ti Hristos koga propovedam. – I detence odmah ozive. A majka, ugledavsi vaskrslo cedo svoje zivo i zdravo, pripade k nogama apostolu uznoseci mu blagodarnost za vaskrsenje sina svog i moleci od njega krstenje, jer ona poverova u Gospoda Hrista propovedanoga njime. Apostol, krstivsi majku s detencetom, otputova u neznabozacke zemlje. I propovedajuci Evandjelje u Grckoj, on silom Hristovom cinjase mnoga cudesa, isceljujuci bolesnike, a vaskrse i jednog mrtvaca. Ova cudesa veoma zadivise tamosnje Jevreje, i oni poslase u Jerusalim ka glavarima svestenickim i knezovima jevrejskim izvestaj: da je k njima dosao neki nepoznat covek po imenu Filip, propovedajuci ime Isusovo, kojim izgoni bese i isceljuje svaku bolest, pa je tim imenom Isusovim cak i jednog mrtvaca vaskrsao, i vec su mnogi poverovali u Isusa. Uskoro doputova iz Jerusalima u Grcku jedan poglavar svestenicki sa knjizevnicima, besan na Filipa. Obukavsi se u svoju arhijerejsku odecu, on nadmeno i gordo sede na sudijsko mesto u prisustvu mnogih Jevreja i neznabozaca. Tamo doveden bi i sveti apostol Filip, i postavljen u sredinu skupa. Pogledavsi ga ljutito, arhijerej poce s gnjevom govoriti: He bese li ti dosta Judeja, Galileja i Samarija da obmanjujes proste i neuke ljude? Nego si i ovamo dosao k mudrim Jelinima da siris obmanu kojoj si se naucio od Isusa, protivnika zakona Mojsijeva, zbog cega On bi osudjen, raspet na krst, i umre sramnom smrcu. I radi praznika Pashe koji se dogodi u to vreme, on bi pogreben, a vi ucenici Njegovi ukradoste Ga tajno, i na obmanu mnogima razglasiste na sve strane da je On sam vaskrsao iz mrtvih.

Kada arhijerej izgovori to, gomila zagraja na Filipa: Sta ces na ovo reci, Filipe? – I nastade u narodu strahovita graja: jedni behu za to da Filip odmah bude ubijen, a drugi predlagahu da se odvede u Jerusalim i tamo pogubi. Tada sveti apostol otvori usta svoja i rece arhijereju: Covece, zasto volis sujetu i govoris laz? Zasto ti je srce okamenjeno, i ti neces da govoris istinu? He udariste li vi pecat na grob i postaviste strazu? I kad Gospod nas vaskrse ne slomivsi pecat grobni, ne dadoste li vi tada zlato vojnicama, da slazu govoreci, kako su, toboz, dok su oni spavali, ucenici Isusovi ukrali mrtvoga Isusa? Kako te ni sada nije stid da unakazujes istinu! Sami pecati grobni su svedoci istinitog vaskrsenja Hristovog, i oni su izoblicitelji vase lazi, a i u dan Suda oni ce vas izobliciti.

Ove apostolove reci strahovito razbesnese arhijereja, i on jurnu na apostola, zeleci da ga sam zgrabi i ubije, ali u tom trenutku on oslepi i sav pocrne. Prisutni, videvsi sta se zbi, pripisase to madjijama, i mnogi poletese na Filipa sa zeljom da ga pogube kao madjionicara, ali i njih snadje ista kazna koja i arhijereja. Pored toga se i zemlja strasno uskoleba, i prestavljeni svi drhtahu od straha, i poznase veliku silu Hristovu. Medjutim sveti apostol, videci bedu oslepljenih i telesno i duhovno, zaplaka se zbog njih i obrati se molitvom Bogu da im prosveti i tela i duse. I na molitvu svetog apostola, svima im bi poslano isceljenje s neba. Ovo cudo ucini te se mnogi obratise ka Hristu i poverovase u Njega. No arhijerej, jos neprestano oslepljen zlobom, ne samo ne hte posle kazne koja ga snadje da se opameti i pozna istinu, nego ponovo stade rigati mnoge hule na Gospoda naseg Isusa Hrista. Ali ga tada postize jos veca kazna: zemlja se iznenada otvori i proguta ga, kao nekada Datana i Avirona.[2]

Posle arhijerejeve pogibije sveti apostol Filip mnoge krsti tamo i postavi im za episkopa jednog cestitog i dostojnog coveka po imenu Narkisa, pa otputova u Part. Putem on moljase od Boga pomoci u trudovima svojim. I kad prekloni kolena na molitvu, njemu se javi s neba slika orla sa pozlacenim krilima, rasirenim slicno Hristu raspetome. Ukrepljen tim javljanjem, sveti Filip krenu opet na propoved, i obisavsi Arabijske i Kandakijske gradove[3] ukrca se u ladju i otplovi morem ka Sirijskom gradu Azotu.[4] No nocu nastade velika bura na moru, i svi vec strahovahu za svoj zivot. Tada sveti apostol stade na molitvu, i odmah se pojavi na nebu lucezarni krst, koji obasja tamu nocnu, i more se iznenada utisa, i valovi njegovi umukose. A kad ladja pristade uz obalu Azota, sveti Filip izidje iz ladje, i primi ga u dom svoj neki gostoljubivi covek po imenu Nikoklid, koji imadjase kcer Haritinu, koju boljase jedno oko. Usavsi u Nikoklidov dom, apostol poce propovedati rec Bozju prisutnima, i svi ga slusahu s radoscu. A i Haritina bese tu i slusase svetog apostola; i propoved je njegova toliko ushiti, da ona zaboravi i na samu bolest svoju. Videci toliko usrdje njeno za rec Boziju, i znajuci za bolest njenu, apostol se sazali na nju i naredi joj da na bolesno oko svoje stavi ruku i da prizove ime Isusa Hrista. Cim to Haritina ucini, odmah se isceli oko njeno, i sav dom Nikoklidov poverova u Hrista, i krstise se.

Iz Azota sveti apostol Filip otputova u Jerapolj Sirijski[5] gde, propovedajuci Hrista, izazva silan gnjev u narodu, i htedose da ga kamenjem zatrpaju. No na zauzimanje jednog uglednog gradjanina po imenu Ira, on bi spasen od pogibije. – Gradjani! rece Ir narodu, poslusajte savet moj: nemojte ciniti nikakvo zlo ovome strancu dok ne ispitamo je li istinito ucenje njegovo; i ako se ono ne pokaze istinito, onda cemo ga pogubiti.

Narod se ne usudi da protivreci Iru. I uzevsi Filipa, Ir ga odvede domu svome. Apostol pak u domu Irovom po obicaju odrza drugu propoved o Hristu, i privede k svetoj veri Ira, i sav dom njegov, i susede njegove, i prosveti ih tajnom svetog krstenja. Medjutim gradjani, doznavsi da je Ir primio krstenje, sabrase se nocu i opkolise dom njegov, sa namerom da zapale dom njegov, te da sa apostolom izgori Ir i ovi domasnji njegovi. Saznavsi njihovu nameru, apostol izidje k njima neustrasivo, a oni ga kao divlje zveri skrgucuci zubima zgrabise i na svoju skupstinu odvedose. Staresina pak skupstine, kome bese ime Aristarh, ugledavsi apostola, pruzi svoju ruku i uhvati ga za kosu, ali mu se tog casa ruka osusi, oci oslepise, usi ogluvese. Kada se to zbi u naroda se promeni raspolozenje: gnjev se pretvori u divljenje, i oni stadose moliti apostola da isceli staresinu njihovog Aristarha. A Filip im govorase: Ako on ne poveruje u Boga kojega ja propovedam, nece se isceliti. – Dok Filip tako govorase narodu, naidje pratnja, i ljudi rugajuci se apostolu rekose: Ako vaskrsnes ovoga mrtvaca, onda ce Aristarh i mi svi poverovati u Boga tvog. – Apostol podize oci svoje na nebo i dugo se moljase; zatim obracajuci se mrtvacu rece mu krotkim glasom: Teofile! – I tog trenutka mrtvac se podize na nosilima, sede i otvori oci svoje. A Filip mu onda rece: Hristos ti naredjuje: ustani i razgovaraj s nama! – Mrtvac, ustavsi sa odra svog, pade k nogama apostolovim, govoreci: Blagodarim ti, sveti slugo Boziji, sto me u ovom casu izbavi od strasnoga zla: jer me dva crna i zlosmradna djavola nemilosrdno vucijahu, i da ti nisi pohitao i izbavio me od njih, ja bih bio bacen u ljuti tartar.

Tada svi, videvsi ovo preslavno cudo, jednoglasno proslavise Jedinog Istinitog Boga, kojega Filip propoveda. Apostol pak, davsi rukom znak narodu da ucuti na kratko vreme, naredi Iru da svojom rukom zakrsti povredjene delove Aristrahove. Cim to Ir ucini, odmah se Aristarhu osusena ruka isceli, oci progledase, usi procuse, i on potpuno ozdravi.

Zbog takvih cudesa, koja sveti Filip cinjase silom Hristovom, svi zitelji grada Jerapolja poverovase u Gospoda Hrista, i porazbijase idole svoje. Prvi koji poverova bese roditelj Teofilov; on polupa dvanaest zlatnih idola svojih, i zlato razdade siromasima. Sveti apostol ih krsti sve, i postavi im Ira za episkopa.

Osnovavsi na taj nacin crkvu u Jerapolju i utvrdivsi u svetoj veri novoprosvecene, sveti Filip krenu u druge zemlje na propoved. Prohodeci Siriju i planinsku Asiju on dodje u Lidiju i Miziju[6] i putujuci po njima on obracase k Istinome Bogu zabludele neznabosce. Tamo se njemu pridruzi sveti apostol Vartolomej,[7] koji u to vreme propovedase u susednim gradovima i bi od Boga poslan u pomoc Filipu. Pored toga bratu svome Filipu sledovase i sestra njegova devica Mirijamna[8] i svi zajedno sluzahu spasenju roda ljudskog. Prohodeci Lidiju i Miziju i blagovesteci Evandjelje, oni podnosahu od nevernih mnoge napasti i muke, bijeni i u tamnice zatvarani i kamenjem zatrpavani. Ho y svima tim gonjenjima i stradanjima oni blagodacu Bozjom ostajahu zivi i hitahu na predstojece im trudove u propovedanju Evandjelja Hristova. U jednom od Lidijskih naselja oni sretose ljubljenog ucenika Hristovog, Jovana Bogoslova, i zajedno s njim otidose u Frigiju, i dosavsi u grad Jerapolj[9] propovedahu Hrista. Ovaj grad bejase prepun idola, kojima se klanjahu svi njegovi zitelji. Medju tamosnjim laznim bozanstvima bejase i jedna zmijurina, koju Jerapoljci kao boga pocitovahu i posebni joj hram podigose, u kome je drzahu zakljucanu, i prinosahu joj mnoge i raznovrsne zrtve, i hranjahu je. Ti bezumni ljudi pocitovahu i neke druge gmizavce i zmije. Najpre se sveti Filip sa druzinom svojom naoruza molitvom protiv te zmijurine; u tome im pomoze a sveti Jovan Bogoslov, koji u to vreme bese s njim. I oni molitvom, kao kopljem, zaklase tu zmijurinu, i silom Hristovom je umrtvise. Posle toga sveti Jovan Bogoslov se odvoji od njih, ostavivsi njima propovedanje Evandjelja u Jerapolju, a sam ode u druge gradove sireci svuda svetu Blagovest. Sveti pak Filip s Vartolomejem i Marijamnom, ostavsi u Jerapolju, usrdno se starahu da odagnaju odatle tamu idolopoklonstva i uvedu veliku svetlost poznanja Istine, i trudjahu se dan i noc u propovedanju reci Bozije, uceci prelascene, urazumljujuci bezumne, i upucujuci zabludele na put Istine.

U gradu Jerapolju zivljase covek po imenu Stahije, koji vec cetrdeset godina bese slep. Sveti apostoli molitvom otvorspe njegove telesne oci, a propovedju Hristovom prosvetise i dusevne oci njegove. Krstivsi Stahija, oni prebivahu u njegovom domu. Medjutim po celome gradu pronese se glas da je slepi Stahije progledao. I stade se mnogo naroda sticati u njegov dom. I sveti apostoli sav taj narod ucahu veri u Hrista Isusa. A donosahu tamo i mnoge bolesnike, i sve ih sveti apostoli isceljivahu molitvom, i djavole iz ljudi izgonjahu. Zbog toga mnostvo ljudi pristupahu veri u Hrista i krstavahu se.

Zena gradonacelnika Jerapoljskog, po imenu Nikanora, ujedena od zmije, lezase tesko bolesna i bese na samrti. Cuvsi za svete apostole da u domu Stahijevom isceljuju recju svakovrsne bolesti, Nikanora, u odsustvu svoga muza, naredi svojim slugama da je odnesu k njima. I ona dobi dvostruko isceljenje: telesno – od ujeda zmije, i dusevno – od demonske obmane, jer naucena od svetih apostola ona poverova u Hrista. A kada se gradonacelnik vrati doma, sluge mu ispricase da se zena njegova nauci verovati u Hrista od nekih tudjih ljudi koji prebivahu u Stahijevom domu. Gradonacelnik se strahovito razgnjevi i naredi da odmah apostole uhvate a dom Stahijev zapale. Ovo naredjenje bi izvrseno. Stece se silan narod, i uhvativsi svete apostole Filipa i Vartolomeja, i svetu devojku Marijamnu, vucijahu ih po gradu, bijuci ih i ismevajuci ih, pa ih onda vrgose u tamnicu. Posle toga gradonacelnik sede na sudistu da sudi propovednicima Hristovim. I sabrase se k njemu svi zreci idolski, i zreci pogubljene zmijurine, i zaljahu se na svete apostole govoreci: Gradonacelnice, odmazdi za sramocenje bogova nasih, posto, otkako ovi tudjinci dodjose u nas grad, opustese oltari velikih bogova nasih, i narod zaboravi prinositi im uobicajene zrtve; a pogibe i znamenita boginja nasa zmija. Stoga, umrtvi ove vracare.

Tada gradonacelnik naredi da sa svetog Filipa svuku odelo, govoreci da se u njegovom odelu nalaze madjije. No svukavsi odelo, oni u njemu nista ne nadjose. Isto tako svukose i svetog Vartolomeja, ali i u njegovom odelu nista ne nadjose. A kad pridjose svetoj Marijamni, sa namerom da je svuku i da obnaze devicansko telo njeno, ona se iznenada na njihove oci pretvori u plamen ognjeni, i neznabosci uplaseni pobegose od nje. Gradonacelnik osudi svete apostole na raspece. Prvi postrada sveti Filip. Njemu prosvrdlise pete, provukose kroz njih konopce, i raspese ga na krstu glavacke pred vratima zmijurinina hrama, pa ga kamenjem gadjahu. Zatim razapese svetog Vartolomeja pored hramovnog zida. I iznenada nastade veliki zemljotres, zemlja se otvori i proguta gradonacelnika, sve zrece zmijine i mnostvo neverujuceg naroda. Tada veliki strah zahvati sve, i verujuce i neznabosce, koji preostadose ziveti, i zavapise ka svetim apostolima da se sazale na njih i umole Jedinoga Istinitoga Boga svog, da i njih zemlja ne proguta. I hitno se bacise na posao: da skinu s krstova raspete apostole. Sveti Vartolomej ne bese visoko raspet, i njega skinuse brzo. A svetog Filipa ne mogose brzo skinuti s krsta, posto bese na visini raspet; a narocito stoga sto je bila volja Bozja, da bi apostol Njegov kroz ova stradanja i krsnu smrt presao sa zemlje na nebo, ka kome su celog zivota bile obracene noge njegove. Viseci na krstu sveti Filip moljase Gospoda za neprijatelje svoje: da im oprosti grehe, i da prosveti oci uma njihovog da ugledaju i poznadu Istinu. Gospod uslisi molitvu njegovu, i odmah naredi zemlji, te sve progutane ljude izvede zive, osim gradonacelnika i zmijinih zreceva. Tada svi gromkim glasom ispovedise i proslavise silu Hristovu, i izjavise zelju da se krste. A kada im jos malo ostade pa da svetog Filipa skinu s krsta, on predade Hristu svetu dusu svoju, i oni ga skinuse mrtva. Rodjena pak sestra njegova, sveta Marijamna, koja je sve vreme posmatrala stradanje i smrt svoga brata Filipa, s ljubavlju grljase i celivase telo njegovo skinuto s krsta, i radovase se sto dobro okonca svoj podvig stradanja za Hrista. Sveti Vartolomej krsti sve koji poverovase y Hrista Boga, i postavi im Stahija za episkopa. Onda sahranise cesno telo svetog apostola Filipa. Na onom pak mestu gde istece krv svetog apostola, posle tri dana izraste vinova loza, u znak toga da sveti apostol Filip, posto proli krv svoju za Hrista, uziva vecno blazenstvo sa Gospodom svojim u Carstvu Njegovom.[10]

Posle sahrane svetoga Filipa sveti Vartolomej sa blazenom devicom Marijamnom ostade nekoliko dana u Jerapolju, pa dobro utvrdivsi u veri Hristovoj novoosnovanu crkvu, otide u grad Alban sto je u Velikoj Jermeniji,[11] gde i bi raspet. Sveta pak Marijamna uputi se u Likaoniju,[12] i tamo, obrativsi mnoge k svetoj veri, skonca mirno. Zbog svega toga Bogu nasem slava sada u uvek i kroza sve vekove. Amin.

Arhimandrit JUSTIN Popović

SPOMEN SVETOG APOSTOLA JAKOVA ZAVEDEJEVA,

brata apostola Jovana Bogoslova

 

Sveti Jakov, sin Zavedejev i brat svetog evandjelista Jovana Bogoslova, bese jedan od Dvanaestorice apostola. Na poziv Gospoda Isusa ostavio je ribarske mreze i oca svoga, pa zajedno sa svojim bratom Jovanom odmah posao za Gospodom (Mt. 4, 21-22). Obojica su slusali propoved Spasiteljevu iz precistih usta Njegovih i gledali cudesa Njegova. I Gospod ih toliko zavole, da Jovanu dopusti da legne na prsi Njegove, a Jakovu obeca casu koju sam ispi (Jn. 13, 23-25; Mt. 20.23). No i oni toliko Gospoda svog zavolese i toliku revnost za Njega pokazase, da htedose nizvesti oganj s neba na neverujuce Samarjane da ih istrebe. I oni bi to ucinili, da im dugotrpljivi Gospod nije zabranio (Lk. 9, 54-56). Ovoj dvojici i apostolu Petru Gospod je otkrivao najvece tajne; pred njima se preobrazio na Tavoru i pokazao im slavu Svoga Bozanstva; pred njima je tugovao pred Svoje stradanje u vrtu Getsimanskom.

Posle prijema Duha Svetoga sveti apostol Jakov propovedao je Evandjelje po raznim zemljama, i isao je do Spanije. Po povratku iz Spanije u Jerusalim, on postade Jevrejima strasan kao grom, jer je neustrasivo propovedao o Hristu Isusu da je istiniti Mesija, Spasitelj sveta. I prepirase se s farisejima i zakonicima o Svetom Pismu, izoblicavajuci njihovu tvrdoglavost i neverje. A oni, ne moguci mu nikako odoleti, najmise nekog madjionicara Hermogena, da se on prepire s Jakovom i posrami propoved njegovu. No ovaj oholi madjionicar ne htede sam razgovarati s Jakovom, vec posla ucenika svog Filita, izjavljujuci: Ne samo mene licno, nego ni ucenika mog nece moci Jakov pobediti u prepirci.

U prepirci sa svetim Jakovom Filit ne mogade protivstati premudrosti Duha Svetoga u apostolu, vec kao nem umuce i ne otvori usta svoja da protivreci apostolu. I poznavsi istinu, umilenje se razli po dusi Filitovoj. I Filit se vrati k svome ucitelju madjionicaru, i obavesti ga da je nauka Jakovljeva neodoljiva i da je on cudesima potvrdjuje. I savetova Filit ucitelju, da se odrekne svoje nauke i postane ucenik Jakovljev. A oholi Hermogen pomocu madjija dozva demone i naredi im da Filita drze na jednom mestu kao okovanog i ukopanog da se ne moze maci, i rece Filitu: Videcu da li ce te taj Jakov izbaviti. Tada Filit posla tajno jednog coveka k apostolu i izvesti ga da je pomocu Hermogenovih madjija svezan od demona. A apostol mu posla svoj ubruscic, naredjujuci mu da taj ubrus uzme i izgovori ove reci: Gospod dresi svezane, Gospod podize oborene (Ps. 145, 7. . – Cim to Filit izgovori, odmah se oslobodi nevidljive svezanosti, jer demoni, uplaseni od apostolovog ubruscica i sile izgovorenih reci, ostavise Filita i pobegose. Filit se naruga Hermogenu, pa otrca k svetome Jakovu koji ga pouci svetoj veri i krsti.

Hermogen pak, besan od jarosti i gneva, zakle demone koji mu sluze, da mu Jakova i Filita dovedu vezane. I kada se demoni priblizise domu u kome behu sveti Jakov i Filit, Andjeo Gospodnji, po naredjenju Bozjem, odmah uhvati te demone, sveza ih, i stade ih muciti. I nevidljivi demoni, muceni silom Bozjom, vikahu na sav glas svima, govoreci: Apostole Hristov Jakove, smiluj se na nas, jer smo mi po naredjenju Hermogenovom svezali tebe i Filita, i eto sada smo sami cvrsto vezani i ljuto muceni. Na to sveti Jakov rece: Andjeo Bozji koji vas je svezao neka vas odresi, pa idite i dovedite ovamo Hermogena ne ucinivsi mu nista nazao.

Demoni tog trenutka bise odreseni, pa odjurise Hermogenu, scepase ga i za tren oka postavise svezana pred apostolom. I moljahu apostola da im dopusti da svoje muke iskale na Hermogenu. A apostol upita demone, zasto ne vezase Filita kao sto im Hermogen bese naredio. Demoni odgovorise: Mi ne mozemo ni musicu pokrenuti iz tvoga doma. – I rece apostol Filitu: Gospod nas zapoveda da za zlo uzvracamo dobrom. Zato odresi Hermogena, i oslobodi ga od demona. I bi tako. Apostol onda rece Hermogenu, oslobodjenom od uza demonskih: Gospod nas ne zeli da ima nevoljne sluge, koji Mu pod moranjem sluze, vec one koji Mu dobrovoljno sluze. Stoga idi kuda hoces. Na to mu Hermogen rece: Cim izadjem iz doma tvog, mene ce demoni ubiti, jer znam koliko je strasan njihov bes. I ja se ne mogu izbaviti od njih, ako me ti ne zastitis.

Tada mu apostol dade svoj putnicki stap. Sa tim stapom Hermogen ode svojoj kuci, a demoni ga ne napadose niti uplasise. I tako poznavsi silu Hristovu, i videvsi nemoc demona, on pokupi sve svoje madjionicarske knjige, pa ih odnese svetome Jakovu, i pripavsi k nogama njegovim, vapijase: Istiniti slugo istinitoga Boga, ti spasavas od pogibli duse ljudske, smiluj se na mene, i primi neprijatelja svog za ucenika. – I posto Hermogen bi naucen svetoj veri, primi krstenje, i po apostolovom naredjenju spali sve madjionicarske knjige. I bi sluzitelj Hristov, i cinjase cudesa imenom Hristovim.

Videvsi to, Jevreji se silno razjarise, i nagovorise cara Iroda[1] da digne gonjenje na Crkvu Hristovu i da ubije Jakova. I car Irod podize ruke da muci neke od Crkve; i pogubi Jakova brata Jovanova macem. I videvsi da je to po volji Jevrejima nastade da uhvati i Petra, koga i baci u tamnicu (D.A. 12, 1-4). A Jevsavije, episkop Kesarije Palestinske, pise o svetom Jakovu ovo: Kada Irod osudi Jakova na smrt, neki Josija koji bese jedan od klevetnika na apostola pred Irodom, videci junastvo, hrabrost, svetost i nevinost svetoga Jakova, i poznavsi istinu njegove propovedi, pokaja se i poverova u Hrista, i iznenada se pokaza ispovednik Hristov. Jer odmah i on zajedno sa svetim apostolom Jakovom bi osudjen na smrt. I kada zajedno idjahu na gubiliste, sveti apostol isceli jednog uzetog koji lezase kraj puta. I pripremajuci se za posecenje, Josija moli svetog Jakova da mu oprosti greh klevete koji ucini u neznanju. A Jakov ga zagrli i celiva i rece mu: "Mir tebi i oprostaj! I obojica pognuse glavu pod mac i bise poseceni za Gospoda. To bi 45. godine u Jerusalimu. I tako Sveti apostol Jakov Zavedejev postade drugi mucenik Hristov, posle Svetog prvomucenika Stefana. A ucenici Svetog apostola Jakova, nauceni Bogom, uzese telo svoga ucitelja i cesno ga pogrebose. Svete mosti njegove pocivaju u Spaniji, gde mu se na grobu i do danas dogadjaju isceljenja i zbivaju cudesa u slavu Hrista Boga, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog od celokupne tvari vavek, amin.

Arhimandrit JUSTIN Popović

ŽITIJE SVETOG APOSTOLA I EVANĐELISTA JOVANA BOGOSLOVA

 

Sveti apostol i evandjelist Jovan Bogoslov bese sin ribara Zevedeja i Salomije, kceri Josifa, obrucnika svete Bogorodice. Pozvan Gospodom Isusom Jovan odmah ostavi oca i mreze ribarske, i podje sa svojim bratom Jakovom za Hristom. Od Gospoda Hrista on bi nazvan "sinom gromova", posto je bogoslovlje njegovo imalo da se kao grom cuje po celome svetu i da napuni svu zemlju. I hodjase za blagim Uciteljem svojim, uceci se premudrosti sto izlazase iz usta Njegovih; i Gospod Hristos ga veoma ljubljase zbog njegove savrsene nezlobivosti i izuzetne devstvene cedomudrenosti. Bozanska ljubav Spasiteljeva prema njemu bese toliko izuzetna, da se u svetom Evandjelju veli za njega da je on "ucenik koga ljubljase Isus". I medju dvanaestoricom apostola Gospod ga je izdvajao kao najizvrsnijeg, i on bejase jedan od trojice na blizih ucenika Njegovih kojima je Gospod mnogo puta otkrivao Svoje bozanske tajne. Tako, kada je vaskrsao Jairovu kcer Gospod je uzeo sa Sobom samo Petra, Jakova i Jovana, da budu svedoci toga. Isto tako, kada se na Tavoru preobrazio i pokazao slavu Svoga Bozanstva, Gospod je to ucinio opet samo u prisustvu ove trojice odabranih ucenika. I kada se moljase u Getsimanskom vrtu, Gospod ni tamo ne bese bez Jovana, jer rece ucenicima: Sedite tu dok ja idem tamo da se pomolim Bogu. I uzevsi Petra i oba sina Zevedejeva (tojest Jakova i Jovana) zabrinu se i poce tuziti (Mt. 26, 36-37). Svuda Jovan, kao ljubljeni ucenik, bese neodvojan od Hrista. A koliko Gospod Hristos ljubljase Jovana vidi se iz toga sto na Tajnoj Veceri Jovan stavi glavu svoju ka prsi Isusove. Jer kada Gospod na Tajnoj Veceri objavi da ce Ga jedan izmedju ucenika izdati, i ucenici se zgledahu medju sobom i cudjahu za koga govori, onda ucenik koga ljubljase Isus leze na prsi Isusove i upita ga: Gospode, ko je to? Gospod odgovori: onaj je kome ja umocivsi zalogaj dam. I umocivsi zalogaj dade Judi Iskariotskome (Jn. 13, 21-26). Gospod tako ljubljase Jovana da je jedini on imao slobode staviti glavu svoju na prsi Njegove i smelo ga upitati o tajni izdajstva. Ali i Jovan imadjase prema ovom Ucitelju ljubav vecu od drugih apostola: jer u vreme dobrovoljnog stradanja Spasovog svi ucenici ostavise svoga Pastira i razbegose se, a on jedini neodstupno gledase sve muke Hristove, sastradavajuci Mu svim srcem, placuci i ridajuci sa Precistom Djevom Marijom, Majkam Gospodnjom, pa cak ne odstupi s Njom od postradavseg za nas Sina Bozjeg do samog krsta i smrti. Zato i bi pod krstom usinjen od Gospoda Precistoj Djevi Mariji. Jer Gospod viseci na krstu, i videvsi Mater i ucenika koga ljubljase gde stoje rece Materi Svojoj: zeno, eto ti sina! Potom rece uceniku: eto ti matere! I od onoga casa uze je ucenik k sebi (Jn. 19, 25-27). I imase je kao mater svoju sa svakim postovanjem, i sluzase joj sve do cesnog i slavnog uspenija njenog. A u dan uspenija njenog, kada cesno i sveto telo Bozje Matere nosahu da sahrane, sveti Jovan nosase pred njenim odrom neobicno blistavi skiptar carski, koji Precistoj Djevi donese Arhangel Gavril izvestavajuci je o njenom prelasku sa zemlje na nebo.

Posle uspenija Presvete Bogorodice sveti Jovan krenu sa svojim ucenikom Prohorom u Malu Aziju da tamo propoveda rec Bozju, posto mu ta oblast pripade kockom. Iduci tamo sveti Jovan tugovase, jer predvide napasti na moru, koje i predskaza uceniku svom Prohoru. I kada u Jopi sedose na ladju, i ladja se otisnu morem, u pet sati posle podne nastade silna bura, i ladja se nocu razbi, i svi sto behu na ladji plivahu po talasima morskim drzeci se ko je za sta imao. I sutradan u podne more ih izbaci sve sa Prohorom na obalu, na pet potrkalista od Selevkije;[1] jedini Jovan ostade u moru. Posto mnogo plaka za Jovanom, Prohor krenu sam u Aziju. U cetrdeseti dan putovanja on stize u jedno mesto kraj mora zvano Marmareot, i tu se zadrza da se odmori. I kada jednom posmatrase more i tugovase za Jovanom, morski talasi sa velikom hukom zapljusnuse obalu i izbacise Jovana ziva. Prohor pritrca da vidi koga je to izbacilo more, i obrete Jovana, podize ga sa zemlje, i zagrlivsi se oni plakahu i blagodarahu Boga za sve. Tako sveti Jovan cetrdeset dana i noci provede u moru, i blagodacu Bozjom ostade ziv. Usavsi u Marmareot, on" zaiskase hleba i vode, pa posto se potkrepise oni otputovase u Efes.

Kada udjose u grad Efes, njih srete zena po imenu Romana, cuvena po zlu cak do Rima; ona drzase u gradu narodno kupatilo. I ona, najmivsi Jovana i Prohora, odredi ih da rade u kupatilu, i strahovito ih mucase. Vestinom svojom ona ih namami da joj rade: Jovana odredi da lozi vatru, a Prohora da dostavlja vodu, i to dok god su zivi. I u takvoj nevolji oni provedose ne malo vremena. No u tom kupatilu bese demon, koji svake godine udavljivase po jednog koji su se kupali u njemu – mladica ili devojku. A kada se to kupatilo zidalo, onda su, po savetu demona, U temelje njegove uzidali zive: mladica i devojku. Od toga vremena i poce se dogadjati takvo ubistvo. A desi se u to vreme da u kupatilo dodje jedan decak po imenu Domn, sin gradskog staresine Dioskorida. I kada se Domn mijase u kupatilu, napade na njega demon i udavi ga. To silno potrese Romanu, i ona mnogo plaka za Domnom. Vest o smrti Domnovoj se brzo pronese po celom Efesu; a Dioskarid kada cu za smrt svoga sina, prepuce mu srce od bola i on umre. Medjutim Romana se mnogo moljase Artemidi da vaskrsne Domna, i moleci se kidase telo svoje, ali joj to nista ne pomoze. U to pak vreme Jovan raspitivase Prohora sta se to dogodilo. Primetivsi ih gde razgovaraju, Romana dohvati Jovana i stade ga silno tuci, grdeci ga i vredjajuci ga i svaljujuci na njega krivicu za Domnovu smrt. Naposletku mu rece: Ako ne vaskrsnes Domna, ja cu dusu tvoju odvojiti od tela tvog, – Tada Jovan, pomolivsi se Gospodu, vaskrse decaka. Romanu spopade uzas, i ona nazivase Jovana Bogom ili Sinom Bozjim; medjutim Jovan propovedase silu Hristovu i ucase veri u Hrista. Zatim sveti Jovan vaskrse i Dioskorida; i verovase u Hrista Dioskorid i Domn i Romana, i krstise se. I obuze strah sve ljude, i divljahu se onome sto se dogodi; i jedni govorahu za Jovana i Prohora da su vraci, a drugi odgovarahu da vraci ne vaskrsavaju mrtve. Jovan pak otera duha zlog iz kupatila, i prebivahu oni s Prohorom u domu Dioskoridovom, utvrdjujuci novoprosvecene u veri i uceci ih vrlinskom zivljenju.

Jednom se u Efesu veoma svecano praznovase praznik Artemide: narod u belim haljinama svetkovase i likovase kod hrama Artemidinog; a prekoputa hrama stajase idol te boginje. Tada sveti apostol Jovan pope se na jednu uzvisicu blizu tog idola i gromoglasno izoblici slepilo neznabozaca, kako oni ne znaju kome se klanjaju i mesto Boga pocituju demona. Narod se strahovito razjari i stade bacati kamenje na svetog apostola, ali ni jedan kamen ne pade na njega, nego se svi kamenovi vracahu i pogadjahu one koji ih bacahu. Sveti Jovan, podigavsi ruke k nebu, pomoli se Bogu, i odmah nastade strahovita vrucina i zega, od koje pade dvesta ljudi koji svi umrese. A ostali jedva dosavsi sebi od straha, molise svetog apostola da se smiluje na njih, jer ih bese spopao trepet i uzas. A kada se sveti Jovan pomoli Bogu, svi umrli vaskrsnuse, i svi pripadose k Jovanu, i poverovavsi u Hrista krstise se. I tamo, na mestu zvanom Tihi, sveti apostol isceli raslabljenoga koji je lezao dvanaest godina. I isceljeni proslavi Boga.

Medjutim posto sveti Jovan cinjase i mnoga druga cudesa i znamenja, i glas o tome pronese se na sve strane, to demon koji zivljase u idolistu Artemidinom, bojeci se da i sam ne bude prognan odatle Jovanom, uze na sebe oblicje vojnika, sede na vidnom mestu i gorko plakase. Prolaznici ga pitahu odakle je i zbog cega tako silno place. A on im govorase: Ja sam iz Kesarije Palestinske, staresina sam nad tamnicama, i pre dani mi bise na cuvanje dva znamenita vraca iz Jerusalima, Jovan i Prohor, koji su osudjeni na smrt zbog mnogobrojnih zlih dela, i jutros su trebali biti pogubljeni. No oni pomocu madjija svojih pobegose nocu iz okova i tamnice, i ja zbog njih zapadoh u smrtnu opasnost, jer knez hoce da pogubi mene mesto njih, Ja umolih kneza da me pusti da idem u poteru za njima, i evo cujem da se ti vraci nalaze ovde, ali nemam nikoga koji bi mi pomogao da ih uhvatim. – Govoreci to, demon pokaza i pismeno uverenje o tome; a pokaza i veliku svotu zlata, obecavajuci da ce ga dati onima koji pogube te vrace.

Cuvsi to neki se vojnici sazalise na njega, pa podstakose narod protiv Jovana i Prohora, i dosavsi k domu Dioskoridovu rekose: "Ili nam predaj vrace, ili cemo ti kucu zapaliti". No Dioskorid vise voljase da mu kuca izgori, negoli da im preda svetog apostola sa ucenikom njegovim Prohorom. Medjutim sveti apostol saznavsi Duhom da ce ovaj narodni metez izici na dobro, predade sebe i Prohora ovoj gomili nevernika. Vodjeni gomilom oni dodjose do Artemidinog hrama. Sveti Jovan se pomoli Bogu, i hram idolski pade iznenada, ali ne povredi nikoga. I sveti apostol rece demonu koji obitavase tamo: Tebi govorim, necisti demone, reci mi koliko godina ti zivis ovde, i jesi li ti podigao ovaj narod protiv nas? – Demon odgovori: Dvesta cetrdeset i devet godina ja prebivam ovde, i ja podigoh ovaj narod protiv vas. – Sveti apostol mu na to rece: U ime Isusa Nazarecanina naredjujem ti da napustis ovo mesto. – I odmah izidje demon. A sve prisutne ljude zahvati uzas, i oni poverovase u Hrista. A satvori Jovan i velika znamenja, te se vrlo mnogo naroda obrati ka Gospodu.

U to vreme car rimski Domicijan podize veliko gonjenje na hriscane, i sveti apostol Jovan bi oklevetan pred njim. Eparh Asiski uhvati svetog apostola i posla ga okovana u Rim cesaru, gde radi ispovedanja Hrista bi prvo bijen, pa zatim ispi casu punu smrtonosnog otrova. A kada mu, po reci Hristovoj: "Ako i smrtno sto ispiju, nece im nauditi" (Mk. 16, 18), otrov ne naskodi, onda ga bacise u kotao pun kipeceg ulja, ali sveti apostol i otuda izidje nepovredjen. I narod vikase: Velik je Bog hriscanski! – A cesar, ne smejuci vise muciti Jovana, jer ga smatrase za besmrtna, osudi ga na progonstvo na ostrvo Patmos, kao sto i kaza u snu Gospod Jovanu: Valja ti mnogo postradati, i bices prognan na jedno ostrvo, kome si ti veoma potreban.

Uzevsi Jovana s Prohorom vojnici ih odvedose na ladju i otplovise. Jednoga dana za vreme plovidbe sedose velmoze carske da obeduju, i pri izobilju jela i pica veseljahu se. A jedan od njih, mladic, igrajuci omace se i pade s ladje u more i potonu. Tada se njihovo veselje obrati u plac, i radost u tugu, jer nisu mogli pomoci palome u dubinu morsku. Narocito silno ridase otac toga mladica koji takodje bese na ladji, i htede se baciti u more da ga drugi ne zadrzase. Znajuci cudotvornu silu Jovanovu, svi oni usrdno moljahu Jovana da im pomogne. A on upita svakoga od njih, kakvog ko boga postuje. Jedan rece: Apolona, drugi – Zevsa, treci – Herkula, neki – Eskulapa, drugi – Artemidu Efesku. I rece im sveti apostol: Toliko bogova imate, i oni ne mogu da spasu jednog potonulog coveka! – I ostavi ih tako ucveljene do sutradan. A sutradan se sazali sveti apostol zbog pogibije mladica, i pomoli se Bogu usrdno sa suzama. I more se odmah uzburka, i jedan talas zapljusnu ladju i izbaci mladica ziva pred noge Jovanu. Videvsi to, svi se udivise i obradovase spasenju mladica. Jovana pak pocese veoma uvazavati i skinuse s njega zelezne okove.

Jednom nocu, pred samu ponoc, nastade velika bura na moru, i svi u ocajanju stadose vapiti, jer se i ladja poce razvaljivati. Onda zavapise k Jovanu moleci ga da im pomogne i umoli svoga Boga da ih spase pogibije. A.on, naredivsi im da cute, poce se moliti, i odmah presta bura i nasta tisina velika. – Jedan vojnik na ladji razbole se od strasne srdobolje, i bese na samrti; sveti apostol ga ozdravi. – Na ladji nestade vode, i mnogi, iznemogavsi od zedji, behu na umoru. Sveti Jovan rece Prohoru: Napuni sudove morskom vodom. – I kada sudovi bise napunjeni, sveti apostol rece: U ime Isusa Hrista zahvatajte i pijte. – I zahvativsi nadjose da je voda slatka, i posto se napise oni odahnuse. Videvsi takva cudesa, saputnici svetog Jovana krstise se i hocahu da puste Jovana na slobodu, da ide kuda hoce. Ali on ih usavetova da ga odvedu na odredjeno mesto. Dosavsi na ostrvo Patmos oni predadose pismo igemonu. A tast igemonov Miron uze Jovana i Prohora u svoj dom.

Mironov najstariji sin Apolonid imadjase u sebi demona pogadjackog, koji predskazivase buducnost; i svi smatrahu Apolonida za proroka. No u vreme kada sveti Jovan ulazase u dom Mironov, Apolonida tog casa nestade bez traga; on pobeze u drugi grad, bojeci se da Jovan ne istera iz njega duha pogadjackog. A kada u domu Mironovom nastade jadikovanje zbog Apolonida, dodje Mironu pismo od Apolonida, u kome ga izvestavase da je njega vrac Jovan svojim madjijama oterao od kuce, i da se on ne moze vratiti dok Jovan ne bude pogubljen.

Procitavsi ovo pismo Miron ode k svome zetu igemonu i obavesti ga o ovoj stvari. Igemon uhvati Jovana i htede ga baciti zverovima da ga pojedu. Ali Jovan zamoli igemona da malo priceka i da mu dozvoli da svoga ucenika posalje k Apolonidu, obecavajuci da ce ga vratiti kuci. Igemon dopusti da posalje ucenika, a samog Jovana veza dvema verigama i posadi u tamnicu. I krenu Prohor k Apolonidu sa Jovanovom poslanicom, u kojoj bese napisano ovako: "Ja Jovan, apostol Isusa Hrista, Sina Bozija, pogadjackome duhu koji zivi u Apolonidu naredjujem imenom Oca i Sina i Svetoga Duha: izidji iz stvorenja Bozijeg i nikada ne ulazi u njega, nego budi sam van ovog ostrva u mestima bezvodnim, a ne medju ljudima". – Kada Prohor dodje k Apolonidu sa ovakvom poslanicom, demon odmah izidje iz njega. Apolanid dodje k pameti i, kao probudivsi se iz sna, podje sa Prohorom natrag u svoj grad. Ali ne ode pravo kuci, nego najpre pohita u tamnicu k Jovanu, i pripadajuci k nogama njegovim prinese mu blagodarnost sto ga oslobodi necistog duha. Doznavsi za povratak Apolonida, roditelji, braca i srodnici, svi se slegose i radovahu se, a Jovan bi oslobodjen tamnice. Apolonid pak kazivase o sebi eledece: Vec je mnogo godina proslo od onoga casa kada ja, odmarajuci se na svojoj postelji u dubokom snu, ugledah s leve strane postelje coveka koji me prodrma i razbudi; taj covek bese crnji od glavnje, oci mu sijahu kao svece, n ja zadrhtah od straha. A on mi rece: "otvori usta svoja"; ja ih otvorih, i on udje u usta moja i ispuni moju utrobu; i od tog trenutka on ucini te mi postade poznato i dobro i zlo, i sve sto se dogadja u kuci. A kada apostol Hristov udje u nasu kucu, tada mi onaj sto obitavase u meni rece: "bezi odavde, Apolonide, da ne bi umro zlom smrcu, jer ovaj covek je vrac i hoce da te umrtvi". I ja odmah pobegoh u drugi grad. A kada ja pokusavah da se vratim, on mi ne davase, govoreci: "ako Jovan ne umre, ti ne mozes ziveti u svojoj kuci". No kada Prohor stize u grad u kome bejah, i ja ga ugledah, – necisti duh tog trenutka izadje iz mene na isti nacin na koji je i usao u utrobu moju; i meni laknu, veliki teret nestade, um moj dodje u zdravo stanje, i ja se osetih dobro.

Cuvsi ovo, svi pripadose k nogama Jovanovim. A on otvorivsi usta svoja pouci ih veri u Gospoda naseg Isusa Hrista. I verova Miron sa zenom i decom svojom, i svi se oni krstise, i bi radost velika u domu Mironovom. A posle i zena igemonova Hrisipa, kci Mironova, primi sveto krstenje sa sinom svojim i svima slugama svojim; a za njom se krsti i muz njen Lavrentije, igemon ostrva Patmosa, skinuvsi pritom vlast sa sebe, da bi slobodnije sluzio Bogu, I provede sveti Jovan sa Prohorom tri godine u domu Mironovom, propovedajuci rec Bozju. I satvori on tu silom Isusa Hrista mnoga znamenja i cudesa: bolesne isceli, i demone progna, hram Apolonov sa svima njegovim idolima srusi jednom recju svojom, i mnoge, obrativsi veri u Hrista, krsti.

Na ostrvu Patmosu bejase neki vrac po imenu Kinops; on zivljase u pustom mestu i mnogo godina poznavase se s necistim dusima. Zbog opsena koje je on izvodio, svi ga zitelji ostrva smatrahu za boga. A zreci Apolonovi, besni na apostola Jovana sto im srusi idoliste Apolonovo i sto sve ljude obrati u svoju hriscansku veru, otidose Kinopsu i zaljahu mu se na apostola Hristova, moleci ga da odmazdi za sramocenje bogova njihovih. No Kinops ne hte da sam ide u grad, posto mnogo godina zivljase u tom mestu ne odlazeci nikud. Medjutim gradjani sve vise dolazahu k njemu sa istom molbom. Onda im on obeca da ce u dom Mironov poslati zlog duha, da uzme dusu Jovanovu i preda je vecnome sudu. I sutradan on posla k Jovanu jednoga od knezova nad zlim dusima, naredjujuci mu da mu donese dusu Jovanovu. Dosavsi u dom Mironov demon stade na mestu gde bese Jovan. Ugledavsi demona Jovan mu rece: Naredjujem ti imenom Isusa Hrista da se ne maknes sa tog mesta dok mi ne kazes radi cega si dosao ovamo k meni. – Vezan Jovanovom recju, demon ostade nepomican i rece Jovanu: Apolonovi zreci dodjose kod Kinopsa i zamolise ga da ode u grad i navede na tebe smrt, no on ne hte, govoreci: "mnogo godina zivim ja na ovom mestu ne odlazeci nikuda; zar da sada trudim sebe zbog coveka bednog i nistavnog? Idite vi svojim putem, a ja cu sutra poslati svoga duha, i on ce uzeti dusu njegovu i doneti je meni, a ja cu je predati vecnome sudu". – I upita Jovan demona: Je li te on kadgod slao da uzmes dusu coveciju i odneses njemu? – Demon odgovori: Sva Satanina sila je u njemu, i on ima dogovor sa nasim knezovima, i mi smo s njim, te Kinops slusa nas i mi njega. – Tada sveti Jovan rece: Ja apostol Isusa Hrista naredjujem tebi, zli duse, da vise ne ulazis u obitalista ljudska, niti da se vracas Kinopsu, nego da ides sa ovoga ostrva i da se mucis. – I demon se odmah udalji sa ostrva.

Medjutim Kinops, videvsi da se duh ne povrati, posla drugoga; ali i ovaj takodje postrada. I jos druga dva kneza tame posla on: jednome naredi da udje kod Jovana, a drugome da stoji napolju, da bi mu doneo odgovor. Usavsi kod Jovana demon postrada onako isto kao i oni raniji ; a drugi demon koji stajase napolju, videvsi nevolju svoga druga, pobeze Kinopsu i isprica mu sta se dogodi. To razjari Kinopsa i on, uzevsi ogromno mnostvo demona, ode u grad. I obradova se sav grad videvsi Kinopsa, i svi dolazeci klanjahu mu se. Nasavsi pak Jovana gde uci ljude, Kinops se strahovito razljuti i rece narodu: Ljudi slepi, zalutali ste sa pravoga puta, pocujte mene! Ako je Jovan pravedan, i sve sto on govori istinito, neka on porazgovara sa mnom, i neka ucini cudesa kakva ja cinim, pa cete videti ko je od nas veci, Jovan ili ja. Ako se on pokaze veci od mene, onda cu i ja verovati recima i delima njegovim.

I obrati se Kinops jednome mladicu i rece: Mladicu, je li ti ziv otac? – Mladic mu odgovori: Umro je. – Upita ga Kinops: Kakvom je smrcu umro? – Ovaj odgovori: Bio je moreplovac, i kad se razbila laca, udavio se u moru. – I rece Kinops Jovanu: Sada, Jovane, pokazi silu svoju, da bismo poverovali recima tvojim: privedi oca ziva sinu njegovom. – Jovan odgovori: Hristos me nije poslao da mrtve iz mora podizem, nego da zabludele ljude poucavam. – I rece Kinops svemu prisutnom narodu: Bar mi sad poverujte da je Jovan varalica i obmanjuje vas: uzmite i drzite dok ja ne dovedem mladicu oca njegova ziva. – I oni uhvatise Jovana, a Kinops rasiri ruke i pljesnu njima, i zacu se pljesak na moru, i svi se uplasise, a Kinops postade nevidljiv. I svi povikase: Veliki si, Kinopse. I iznenada izadje Kinops iz mora, drzeci, kako rece, oca mladiceva. I svi se zadivise. I Kinops upita mladica: Je li ovo tvoj otac? Da, gospodine! odgovori mladic! Tada se svi poklonise Kinopsu, i htedose da ubiju Jovana. Ali im Kinops zabrani govoreci: Kada budete videli vece stvari od ovoga, onda neka on bude mucen.

Zatim Kinops prizva drugog coveka i upita ga: Jesi li imao sina? Ovaj odgovori: Da, gospodine, imao sam, ali ga neko iz zavisti ubi. I odmah Kinops glasno prizva po imenu i ubijenoga i ubicu, i oni odmah predstadose I upita Kinops coveka: Je li ovo tvoj sin? Da, gospodine! odgovori ovaj. Tada Kinops upita Jovana. Divis li se, Jovane? Sveti Jovan odgovori: Ne, ja se tome ne divim. Kinops na to rece: Vece ces stvari od ovoga videti, i tada ces se diviti, i neces umreti dok te ja ne zastrasim znamenjima. Sveti Jovan odgovori Kinopsu: Znamenja tvoja brzo ce se srusiti. Cuvsi ovakve reci narod se baci na Jovana i tukose ga dotle dok ne zakljucise da je mrtav. I rece Kinops narodu: Ostavite ga nesahranjena, da ga ptice nebeske raznesu. I oni otidose od tog mesta radujuci se s Kinopsom i slaveci ga.

Posle toga Kinops, cuvsi da je Jovan ziv i uci narod na mestu zvanom Kamenovaliste, dozva demona pomocu koga cinjase carolije, prizivanje mrtvih tL; vEKpo^vretaj.I otisavsi k Jovanu rece mu: Hoteci da ti priredim jos veci sram i osudu, ja sam te zato ostavio dosad u zivotu; hajdmo na morsku obalu, i tamo ces videti silu moju i postideces se. A pracahu Kinopsa tri demona koje narod smatrase za ljude, vas krsnute Kinopsom iz mrtvih. I Kinops, silno zapljeskavsi rukama svojim, zagnjuri se u more i postade nevidljiv za sve prisutne. I narod povika: Veliki si, Kinopse, i nema drugoga kao sto si ti. A Jovan naredi demonima koji stajahu u obliku ljudi da se ne micu s mesta. I pomoli se Gospodu da se Kinops vise ne pojavi ziv, i bi tako: jer more se iznenada uzburka i rastalasa, i Kinops ne izidje vise iz mora nego ostade u dubini morskoj, kao nekada bedni faraon. A demonima koje narod smatrase za ljude, vaskrsnute iz mrtvih, Jovan rece: U ime Isusa Hrista raspetog i u treci dan vaskrslog, napustite ovo ostrvo. I oni tog casa nestadose. A narod sedjase na obali tri dana i tri noci cekajuci da Kinops izadje iz mora; otuda, od gladi, zedji i suncane zege mnogi izmedju njih iznemogose i lezahu bezglasni, a tri deteta umrese. Tada Jovan, sazalivsi se na narod, pomoli se za njihovo spasenje, mnogo im govori o veri, vaskrse tri umrla deteta, isceli bolesnike, i svi se oni jednodusno obratise ka Gospodu, krstise se, i razidjose kucama svojim slaveci Hrista Boga. A Jovan se vrati u dom Mironov, i cesto odlazeci k narodu ucase ih veri u Gospoda Hrista Isusa.

Jednom sveti apostol obrete kraj puta bolesnog coveka koji je strahovito patio od groznice i isceli ga krsnim znakom. Kada to vide jedan Jevrejin po imenu Filon, koji se prepirase sa svetim apostolam o stvarima iz Svetoga Pisma, zamoli apostola da svrati u njegov dom. Zena pak Filonova bese gubava; ona pripade k apostolu, i tog casa se isceli od gube i poverova u Hrista. Tada poverova i sam Filon, i krsti se sa celim svojim domom. Potom izadje sveti Jovan na trg, i sleze se k njemu narod da cuje iz usta njegovih spasonosno ucenje. Dodjose i zreci idolski, od kojih jedan, kusajuci svetog apostola, rece: Ucitelju, imam sina hromog u obe noge, molim te, isceli ga; a ako ga iscelis, onda cu i ja poverovati u Boga koga ti propovedas. – Sveti apostol mu rece: Zasto tako kusas Boga koji ce obelodaniti lukavost tvoga srca? – Rekavsi to Jovan posla k sinu njegovom sa ovakvim recima: U ime Hrista Boga mog, ustani i dodji k meni. – I ovaj odmah ustade i dodje zdrav k svetome; a otac njegov, zbog ovog kusanja, tog istog casa ohrome na obe noge, i od silnih bolova jaucuci pade na zemlju i moljase svetog apostola: Smiluj se na mene, svece Bozji, i isceli me imenom Hrista, Boga tvog, jer verujem da nema drutog Boga osim Njega. – Dirnut molbom, sveti apostol isceli zreca, i naucivsi ga veri krsti ga u ime Isusa Hrista.

Sutradan dodje Jovan na mesto gde lezase covek koji pacase od vodene bolesti i koji sedamnaest godina bese prikovan njome za postelju. Apostol ga isceli recju i prosveti svetim krstenjem. Tog istog dana posla po Jovana covek koji posle Mironava zeta Lavrentija postade igemon, usrdno ga moleci da dodje domu njegovom; jer zeni igemonovoj koja bese trudna dodje cas da rodi, i ona se silno mucase ne moguci da se porodi. Apostol ubrzo dodje, i cim nogom kroci na prag, zena se tog casa porodi, i bolovi joj uminuse. Videvsi to igemon poverova u Hrista sa domom svojim.

Posto prozive tamo tri godine, Jovan otide u drugi grad, udaljen pedeset stadija, ciji zitelji behu pomraceni tamom idolopoklonstva. Kada udje u grad on vide narod gde priredjuje praznik demonima, i nekoliko svezanih mladica. Jovan upita jednoga od onih sto stajahu tamo: Zbog cega su svezani ovi mladici? – Covek taj odgovori: Imamo velikog bogavuka, kome sada priredjujemo praznik; njemu dakle bice ovi mladici zaklani na zrtvu. – Jovan zamoli coveka da mu pokaze tog boga njihovog. A covek mu na to rece: Ako hoces da ga vidis, pocekaj do deset sati, pa ces ugledati zrece gde sa narodom idu na mesto gde se javlja bog; podji i ti s njima, i videces boga vuka. – Jovan mu rece: Vidim da si dobar covek, a ja sam dosljak; molim te, odvedi me odmah na to mesto, jer veoma zelim da vidim vaseg boga; i ako mi ga pokazes, dacu ti skupoceni biser. – Covek odvede Jovana i pokaza mu barustinu, punu blata i vode, i rece mu: Odovud bog nas vuk izlazi i pokazuje se narodu. – I cekase Jovan pojavu toga boga; i gle, oko deset sati dana pojavi se demon, izlazeci iz vode u obliku ogromnog vuka. Zaustavivsi ga imenom Hristovim, sveti Jovan ga upita: Koliko godina zivis ovde? – Sedamdeset godina odgovori djavo. Na to mu apostol Hristov rece: Naredjujem ti imenom Oca i Sina i Svetoga Duha, idi sa ovog ostrva, i nikada ne dolazi ovamo. – I djavo tog casa isceze. A covek onaj, videvsi sve to, prepade se i pripade k nogama svetog apostola. Apostol ga nauci svetoj veri, i rece mu: Eto, dobio si biser od mene koji sam ti obecao. – U to vreme stigose na to mesto sa svezanim mladicima zreci, drzeci nozeve u svojim rukama, i ogromna masa sveta s njima. I dugo cekahu pojavu vuka, da mu zakolju mladice kao hranu. Posle dugog cekanja, njima pridje Jovan i moli ih da oslobode nevine mladice, i rece im: Nema vise vaseg boga vuka; to bese demon, i sila Isusa Hrista pobedi ga i protera. – A oni cuvsi da je propao vuk uplasise se; i posto dugo trazise boga svog i ne nadjose ga, oslobodise mladice i otpustise ih zdrave. A sveti Jovan im poce propovedati Hrista i izoblicavati njihovu zabludu; i mnogi od njih poverovavsi krstise se.

U gradu tom bese kupatilo. Jednom se u njemu kupase sin Zevsova zreca, i bi udavljen od djavola koji zivljase tamo. Kada cu za to, otac njegov s velikim placem dojuri k svetom Jovanu moleci ga da mu vaskrsne sina i obecavajuci da ce i sam poverovati u Hrista. Sveti apostol podje s njim i imenom Hristovim vaskrse umrloga. I upita on mladica sta bi uzrok njegove smrti. Mladic odgovori: Kada se kupah u kupatilu., neki crnac izidje iz vode, dohvati me i udavi. – Doznavsi da u tom kupatilu zivi demon, sveti apostol ga zakle i upita: Ko si ti i zasto zivis ovde? – Demon odgovori: Ja sam onaj koga ti protera iz kupatila u Efesu, i zivim ovde vec sesta godina pakosteci ljudima. – Sveti apostol ga protera i iz ovog kraja. Videvsi to zrec poverova u Hrista, i krsti se sa sinom i sa svim domom svojim.

Posle toga izadje Jovan na trg, i k njemu se sleze maltene sav grad da slusa rec Bozju. I gle, zena neka pade k nogama njegovim s placem ga moleci da joj isceli djavoimanog sina, za koga je lekarima dala skoro sve svoje imanje. Sveti apostol naredi da mu ga dovedu, i cim poslanici rekose djavoimanome: "zove te Jovan", djavo tog trenutka izidje iz njega, i on, dosavsi k apostolu zdrav, verova u Hrista i krsti se zajedno sa svojom majkom.

U tom istom gradu bese cuveni hram idola Bahusa, koga idolopoklonici nazivahu "ocem slobode". Sabirajuci se tu o njegovom prazniku sa jelom i picem, ljudi i zene se veseljahu; i opivsi se cinjahu veliko bezakonje u cast poganog boga svog. Dosavsi tamo za vreme praznika, sveti Jovan ih izoblicavase za tako skaredno praznovanje njihovo; a zreci, kojih tamo bejase vrlo mnogo, dohvatise apostola i bise ga, pa ga izvukose napolje i svezana bacise, a sami se opet vratise k poganom delu svom. Sveti pak Jovan pomoli se Bogu da ne trpi takvo bezakonje njihovo, i odmah se idolski hram srusi iz temelja i pobi sve zrece, a ostali ljudi preplaseni odvezase svetog apostola i molise ga da i njih ne pogubi.

U tom gradu bejase znameniti vrac po imenu Nukijan. Doznavsi za razrusenje hrama i pogibiju zreceva on se veoma razljuti, i dosavsi k svetom Jovanu rece mu: Nisi dobro uradio sto si hram Bahusov srusio i zrece njegove pogubio; zbog toga su svi silno ljuti na tebe; nego te molim da ih vaskrsnes kao sto si vaskrsao zrecevog sina u kupatilu, pa cu tada i ja poverovati u Boga tvog. – Sveti Jovan odgovori: Razlog njihove pogibije bi bezakonje njihovo; zato oni nisu dostojni da zive ovde, nego neka se muce u paklu. – Nukijan rece na to: Ako ih ti ne mozes vaskrsnuti, onda cu ja imenom bogova mojih vaskrsnuti zrece i vaspostaviti hram, ali ti neces izbeci smrt. – Rekavsi to oni se rastadose. Jovan ode da uci narod, a Nukijan se uputi k srusenom hramu, i obisavsi ga vracajuci ucini te se javise dvanaest demona u obliku pobijenih zreceva, kojima on naredi da podju za njim i ubiju Jovana. No demoni rekose: Nama je nemoguce ne samo ubiti njega, nego cak ni pojaviti se na onom mestu gde se on nalazi; a ako hoces da Jovan umre, idi i dovedi ovamo narod, da bi se narod, videvsi nas, razjario protiv Jovana i pogubio ga. – Nukijan ode, i nasavsi mnogo naroda gde slusaju ucenje svetog Jovana povika na njih gromkim glasom: O, nerazumni! zasto dozvoljavate da vas obmanjuje ovaj stranac, koji unisti vas hram sa zrecima, i koji ce pogubiti i vas ako ga budete slusali? Nego hajdete sa mnom da vidite zreceve svoje koje ja vaskrsoh; jos cu i vas sruseni hram vaspostaviti na vase oci, sto Jovan uciniti ne moze. – I svi kao da su bez uma podjose za njim ostavivsi Jovana. Ali sveti apostol, iduci sa Prohorom drugim putem, pre njih stize na mesto gde behu demoni u obliku vaskrslih zreceva. A demoni, ugledavsi Jovana, odmah iscezose. I gle, kada Nukijan dodje s narodom i ne nadje demone, silno se ozalosti, pa ponovo poce obilaziti oko razrusenog hrama vracajuci i prizivajuci demone, ali bez ikakvog uspeha. A kad se spusti vece, razjareni narod htede da ubije Nukijana sto ih je prevario. Neki predlozise: Da uhvatimo Nukijana i odvedemo k Jovanu, i sto nam on rekne to cemo uciniti. – Cuvsi to sveti Jovan ih preduhitri i pre njih stize na predjasnje mesto. A ljudi, dovevsi Nukijana pred svetog Jovana, rekose: Ova varalica i neprijatelj tvoj skova plan da te pogubi; evo, micemo uciniti s njim ono sto nam ti kazes. – Sveti apostol im rece: Pustite ga, neka se pokaje.

Sutradan Jovan opet ucase narod veri u Hrista, i mnogi od njih poverovavsi molise Jovana da ih krsti. A kad ih Jovai dovede na reku, Nukijan vracanjem svojim pretvori vodu u krv. Sveti Jovan molitvom oslepi Nukijana, i ucinivsi vodu ponovo cistom krsti u njoj sve koji behu poverovali. Pobedjen time, Nukijan dodje k sebi, i iskreno se kajuci moli svetog apostola da bude milostiv prema njemu. Videvsi Nukijanovo pokajanje i dovoljno ga poucivsi, sveti apostol ga krsti, i Nukijan odmah progleda, i uvede Jovana u svoj dom. A kada Jovan udje u Nukijanov dom, svi idoli sto behu u domu iznenada popadase i u prah se razbise. Videvsi to cudo, Nukijanovi ukucani se uplasise, pa poverovavsi u Hrista krstise se.

Bejase u tom gradu jedna bogata i lepa udovica po imenu Proklianija. Imajuci vrlo lepog sina Sosipatra, ona se po dejstvu djavola zaljubi u njega, i starase se na sve moguce nacine da ga privoli na svoje bezakonje. No sin, buduci pametan, omrznu majku zbog ovog njenog bezumlja, pobeze od nje i dodje na mesto gde sveti Jovan tada ucase narod, i sa uzivanjem slusase apostolske pouke. A sveti Jovan, kome Duhom Svetim bi otkriveno sve sto se dogodilo sa Sosipatrom, uze nasamo Sosipatra i savetovase mu da postuje majku, samo da je ne slusa u bezakonom delu, i da nikome ne govori o tome nego da skriva greh majke svoje. Sosipatar ne hte da se vrati doma k materi svojoj; medjutim Proklianija, nasavsi ga cetvrtoga dana, dohvati ga za odecu i silom ga vucijase doma. Na tu viku pojavi se igemon, koji nedavno bese dosao u taj grad, i upita za razdog sto zena tako vuce mladica. A majka, skrivsi svoju gresnu nameru, okleveta sina kako je toboz hteo da je obljubi; i pri tome cupase kosu i plakase vicuci. Cuvsi to, igemon poverova lazi i osudi nevinog Sosipatra da ga zasiju u koznu vrecu, punu smrtonosnih zmija, i tako bace u more. Doznavsi za ovo, sveti Jovan dodje k igemonu, izoblicavajuci ga za nepravednu osudu, jer nije kako valja ispitao stvar, vec je nevinog mladica osudio na smrt. A Proklianija bacase klevetu i na svetog Jovana, i govorase: Ova varalica nauci sina mog na takvo zlo. – Cuvsi to, igemon naredi da i Jovana zasiju u istu vrecu zajedno sa Sosipatrom i vrgnu u more. No sveti apostol se pomoli Gospodu, i iznenada se zatrese zemlja, a igemonu se osusi ruka kojom on potpisa presudu protiv svetog apostola; Proklianiji pak osusise se obe ruke i oci joj se izvrljavise. Kada to vide, sudija se prepade strahovito, i svi prisutni popadase nicice od straha. I moljase sudija Jovana da se smiluje na njega i isceli mu sasusenu ruku. A sveti apostol, poucivsi ga dosta o pravednom sudu i o veri u Hrista, isceli ga i krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. I tako nevini Sosipatr bi izbavljen od napasti i smrti, i sudija pozna Boga istinoga. A Proklianija pobeze od straha domu svom, noseci na sebi kaznu Bozju. Medjutim apostol uzevsi Sosipatra ode u dom njen. Sosipatr pak ne hte da ide k majci svojoj, no sveti Jovan ga ucase nezlobivosti i uveravase ga da sada on nece cuti vise od majke svoje nista bezakono, jer se ona ocelomudrila. Tako stvarno i bi. Jer kada Jovan sa Sosipatrom udje u njen dom, Proklianija odmah pade pred noge apostolu, s placem se ispovedajuci i kajuci za grehe svoje.

Iscelivsi je od bolesti i naucivsi je veri i celomudriju, apostol je krsti sa celim domom njenim. I tako, ocelomudrivsi se, Proklianija provocase dane svoje u velikom pokajanju. U to vreme bi ubijen car Domicijan. Posle njega na rimski presto stupi Nerva, covek veoma dobar; on pusti pa slobodu sve koji behu u zatocenju. Tada i sveti apostol Jovan bi pusten iz zatocenja, i namisli da se vrati u Efes, jer gotovo sve ljude na Patmosu on vec bese obratio Hristu. No kada hriscani doznadose za tu njegovu nameru, molise ga da ih niposto ne ostavlja. A l i posto sveti apostol ne hte da ostane, vec zeljase da se vrati u Efes, oni ga onda molise da im bar Evandjelje ostavi kao uspomenu na svoje ucenje, koje on tamo napisa. Jer jednom, pokrenut promislom Bazjim, postivsi se i nalozivsi svima post, on uze sa sobom svog ucenika Prohora i izidje iz grada na udaljenu visoku goru, gde tri dana provede na molitvi. A posle treceg dana nastade strahovita grmljavina i sevanje munja, i sva se gora zatrese; Prohor od straha pade na zemlju. Okrenuvsi se k njemu, Jovan ga podize, posadi sebi s desne strane i rece: "Pisi sto budes cuo iz usta mojih". I podigavsi oci k nebu ponovo se moljase, a po molitvi poce govoriti: "U pocetku bese Rec", i ostalo. Ucenik pazljivo zapisa sve sto cu iz usta njegovih; i tako bi napisano sveto Evandjelje, koje apostol, sisavsi s gore, naredi Prohoru da ponovo prepise. I pristade sveti apostol da prepis ostavi hriscanima na Patmosu, saglasno njihovoj molbi, a original zadrza kod sebe. Na tom istom ostrvu sveti Jovan napisa i Otkrivenje.[2]

Pre svog odlaska sa ostrva Patmosa sveti Jovan obidje sve okolne gradove i sela utvrdjujuci bracu u veri; i dogodi mu se da bude u jednom selu u kome zivljase Zevsov zrec po imenu Evharis, koji imadjase slepoga sina. Ovaj zrec odavno zeljase da vidi Jovana. Cuvsi da je Jovan dosao u njihovo selo, on pohita k njemu moleci ga da dodje njegovom domu i isceli mu sina. A Jovan videci da ce zadobiti duse ljudske ode u dom zrecev i rece slepom sinu njegovom: U ime Gospoda mog Isusa Hrista, progledaj! – i ovaj odmah progleda. Videvsi: to, Evharis poverova u Hrista i krsti se sa sinom svojim. I u svima gradovima toga ostrva sveti Jovan uredi dobro crkve svete, postavivsi im episkope i prezvitere; i posto dovoljno pouci zitelje, on se sa svima pozdravi i stade se vracati ka Efesu. Verni ga pracahu sa placem i ridanjem velikim, ne zeleci se lisiti takoga sunca koje ucenjem svojim prosveti svu zemlju njihovu; no sveti apostol sede na ladju i predavsi svima mir otplovi svojim putem. A kad stize u Efes, verni ga sretose sa neiskazanom radoscu, klicuci i govoreci: Blagosloven koji ide u ime Gospodnje! – I bi primljen s cescu. Boraveci tamo on ne prestajase truditi se, svagda uceci ljude i upucujuci ih na put spasenja.

Ne treba precutati ni ono sto o svetom apostolu Jovanu kazuje Kliment Aleksandriski.[3] Kada u Aziji apostol obilazase gradove, on u jednom gradu vide mladica, raspolozenog dusom za dobro delo; on ga pouci veri i krsti. No nameravajuci da odatle otputuje na propoved Evandjelja, on pred svima poveri ovoga mladica episkopu toga grada da ga nauci svakom dobrom delu. Uzevsi mladica episkop ga nauci Svetom Pismu, ali se ne starase o njemu koliko treba, niti mu davase vaspitanje kakvo je potrebno mladicima, nego ga prepusti njegovoj volji. Ubrzo potom mladic poce voditi rdjav zivot, stade se opijati i krasti. Zatim se sprijatelji sa razbojnicima; oni ga pridobise, odvedose ga u pustinje i gore, postavise ga za svog harambasu i cinjahu razbojnistva na putevima. Posle izvesnog vremena apostol Jovan vracajuci se dodje u taj grad, pa cuvsi za ovoga mladica da se pokvario i postao razbojnik, rece episkopu: Vrati mi blago koje ti predadoh na cuvanje, kao u verne ruke; vrati mi onog mladica koga ti pred svima poverih da ga naucis strahu Bozjem. – Episkop sa placem odgovori: Propade taj mladic, dusom umre a telom vrsi razbojnistva po putevima. – A Jovan rece episkopu: Zar se tako cuva dusa brata svoga? Daj mi konja i pratioca da idem i potrazim onoga koga si ti pogubio. – Kada Jovan dodje k razbojnicima, zamoli ih da ga odvedu k svome harambasi, sto oni i ucinise. A mladic, ugledavsi svetog Jovana, posrami se, pa skocivsi pobeze u pustinju. Medjutim sveti Jovan, zaboravivsi na svoju starost, pojuri za njim vicuci: Sine moj, vrati se k ocu svom i ne ocajavaj zbog pada svog; grehe tvoje primicu ja na sebe; stani dakle i pricekaj me, jer me Gospod posla k tebi. – Mladic stade, pa s trepetom i stidom velikim pripade k nogama svetog apostola, ne smejuci da mu pogleda u lice. A sveti apostol, zagrlivsi ga s roditeljskom ljubavlju celivase ga, pa ga uze i s radoscu odvede u grad, jer nadje izgubljenu ovcu. I mnogo ga ucase upucujuci ga na pokajanje; i mladic usrdno se trudeci u pokajanju ugodi Bogu, i dobivsi oprostaj grehova prestavi se u miru.

U to vreme bejase jedan hriscanin koji zapade u toliku siromastinu, da nije imao cime isplatiti dugove svojim poveriocima; od silne muke on namisli da se ubije, i zamoli jednog vraca Jevrejina da mu da smrtonosni otrov da popije. A ovaj, neprijatelj hriscana a prijatelj demona, ispuni njegovu molbu: dade mu smrtonosni napitak. Hriscanin pak, uzevsi smrtonosni otrov, podje svojoj kuci, i putem razmisljase i strah mu dusu prolazase, ne znajuci sta da radi. Naposletku, osenivsi casu krsnim znakom, on je popi, ali mu to ni najmanje ne naskodi, posto krsni znak oduze svu otrovnost otrovu u casi. K on se mnogo cudjase u sebi sto ostade zdrav i sto ne oseca nikakvu povredu. No, proganjan i dalje od poverilaca, on u nevolji opet ode k Jevrejinu da mu ovaj da najjaci otrov. Jevrejin se zacudi videvsi ga ziva, pa mu dade najjaci otrov. Dobivsi otrov, covek podje kuci svojoj. I dugo razmisljajuci pre no sto ispi otrov, on i sada oseni svetim krsnim znakom i ovu casu, i popi je, ali i ovoga puta ni najmanje ne nastrada. I on opet ode k Jevrejinu i pokaza mu se zdrav; i podsmevase se Jevrejinu sto je nevest u svome zanatu. A Jevrejin, uplasivsi se, upita ga sta je radio kada je otrov pio. On mu odgovori: Nista drugo, samo sam casu osenio svetim krsnim znakom. I Jevrejin saznade da sila svetoga krsta odgoni smrt; ali zeleci da to proveri, on od istog otrova dade psu, i ovaj cim okusi odmah crce. Videvsi to, Jevrejin se sa hriscaninom uputi k apostolu i obavesti ga o svemu sto se dogodilo. Sveti apostol nauci Jevrejina veri u Hrista, i krsti ga, a tom ubogom hriscaninu naredi da donese obramicu sena, koju apostol krsnim znakom i molitvom pretvori u zlato, i naredi mu da tim zlatom isplati svoje dugove poveriocima, a ostatkom da izdrzava svoju kucu. Zatim sveti apostol ponovo se vrati u Efes, i zivljase u kuci Domna, i ogrom no mnostvo ljudi obrati Hristu i satvori bezbrojna cudesa.[4]

Kada svetom apostolu bese preko sto godina, on izidje iz kuce Domna sa sedam svojih ucenika, i dosavsi do jednog mesta naredi im da sednu; bese jutro, i on, udaljivsi se od svojih ucenika koliko se kamenom moze dobaciti, pomoli se Gospodu. Zatim mu ucenici po zelji njegovoj iskopase krstoliki grob; i on zapovedi Prohoru da ide u Jerusalim i tamo ostane do smrti svoje. I posto pouci ucenike i celiva ih, sveti apostol rece: Uzmite zemlju, mater moju, i pokrijte me njome. – I celivase ga ucenici i pokrise ga do kolena; i posto ga ponovo celivase, pokrise ga do guse, i polozise mu na lice pokrivac; i celivavsi ga jos, sa velikim placem pokrise ga potpuno. Kada za to cuse braca u gradu, dodjose i raskopase grob, ali nista ne nadjose, i veoma mnogo plakase; zatim, pomolivsi se, oni se vratise u grad. Svake pak godine, u osmi dan meseca maja, izlazase iz njegovog groba neki sitan prah, mirisan i lekovit, i molitvama svetog apostola Jovana davase isceljenje bolnima, u cast Boga, u Trojici slavljenoga kroza sve vekove. Amin.

Arhimandrit JUSTIN Popović

ŽITIJE, PODVIZI I STRADANjE SVETOG SLAVNOG I SVEHVALNOG VRHOVNOG APOSTOLA PETRA

 

Sveti apostol Petar, koji se pre apostolstva zvao Simon, bejase rodom Jevrejin, sin Jonin, iz plemena Simeonova, brat svetog apostola Andreje Prvozvanog, iz malog i neznatnog galilejskog gradica Vitsaide u Palestini. Ozenjen cerkom Aristovula, brata svetog apostola Varnave, on sa njom imadjase jednog sina i jednu kcer. Simon bese covek nepismen, ali prostodusan i bogobojazljiv, drzao je zapovesti Gospodnje i hodio pred Gospodom bez mane u svima delima svojim. Po zanimanju on bese ribar; i kao covek siromah, on trudom ruku svojih zaradjivase hranu kuci svojoj, hraneci zenu, decu, tastu i starog oca svog Jonu.

Brat Simonov Andreja, preziruci tastinu i vrevu ovoga sveta, izabra sebi bezbracni zivot, i otisavsi k svetom Jovanu Krstitelju koji na Jordanu propovedase pokajanje, postade njegov ucenik. Slusajuci svedocanstva ucitelja svog o Hristu – Mesiji, a narocito reci njegove kada prstom svojim ukaza na Gospoda: "Gle, jagnje Bozije koje uzima na sebe greh sveta…" (Jn. 1, 29-36), Andreja ostavi Jovana, i zajedno sa drugim ucenikom Krstiteljevim otidose za Gospodom Hristom, pitajuci Ga: Ucitelju, gde obitavas? – Dodjite i vidite, odgovori im Spasitelj. I oni otidose, i videse gde On zivi; i ostase u Njega onaj dan (Jn. 1, 37-39).

Sutradan ujutro Andreja dodje k svome bratu Simonu i rece mu: Mi nadjosmo Mesiju, Hrista. – I dovede ga k Isusu. A Isus pogledavsi na nj rece: Ti si Simon, sin Jonin; ti ces se zvati Kifa, sto znaci Petar[1] (Jn. 1, 41-42). – I tog casa sveti Petar bi ranjen ljubavlju ka Gospodu, poverovavsi da je On istiniti Mesija, poslat od Boga na spasenje sveta. Ali on jos ne ostavljase svoju kucu i zanimanje, zaradjujuci ukucanima svojim ono sto je potrebno, u cemu mu ponekad pomagase i brat njegov Andreja zbog prestarelog oca; i to sve tako dokle obojica ne bise pozvani od Gospoda na apostolstvo.

Jednom, posle zatvaranja Jovana Krstitelja u tamnicu, Gospod Hristos iduci pokraj mora Galilejskog[2] vide Petra i Andreju, gde medju mreze u more, i rece im: Hajdete za mnom, i ucinicu vas lovcima ljudi (Mt. 4, 18-19). A kakvim je upravo lovcima Gospod hteo da ih nacini, to je On pre toga bio pokazao cudesnim hvatanjem riba, kada je, usavsi u Simonovu ladju i naredivsi mu da baci mreze u more po ribe, Simon Mu odgovorio: "Ucitelju, svu noc smo se trudili, i nista ne uhvatismo; ali po tvojoj reci bacicu mrezu". – I bacivsi mreze, oni uhvatise veliko mnostvo riba, te im se i mreze prodrese, sto bese praslika duhovnog ribolova apostolskog: jer su apostoli imali da mrezom reci Bozje ulove mnoge narode na spasenje. Videvsi takvo cudo, Simon Petar pripade ka kolenima Isusovim govoreci: "Izidji od mene, Gospode; ja sam covek gresan". Jer uzas bese spopao njega i sve sto behu s njim od mnostva riba koje uhvatise. U odgovor Petru koji poziva Gospoda da se udalji od njega, Gospod ga poziva da Mu sleduje, govoreci: Hajde za mnom – odsada ces loviti ljude na zivot, kao sto si dosada lovio ribe na smrt (sr. Lk. 5, 1-11).

Od toga casa sveti Petar postade sledbenik Hristov, kao i brat njegov Andreja i ostali novozvani ucenici. I Gospod ljubljase Petra zbog prostosrdacnosti njegove. I poseti Gospod ubogi dom njegov, i bolesnu od groznice tastu njegovu isceli uzevsi je za ruku (Mk. 1, 30). I kada ujutru vrlo rano Gospod, ustavsi, otide sam u pusto mesto, onda Petar, ne moguci izdrzati ni jedan cas bez Gospoda, ostavi svoju kucu i sve ukucane, n otrca za Njim, brizljivo trazeci svog ljubljenog Ucitelja. I nasavsi Ga rece Mu: Svi te traze, Gospode (Mk. 1, 30-37).

I od tada se sveti Petar ne odvajase od Gospoda vec neodstupno bejase uz Njega, nasladjujuci se gledanjem lica Njegova i recima njegovim sladjim od meda, i kao ocevidac posmatrajuci mnoga i velika cudesa Njegova, koja jasno potvrdjivahu da je Hristos – Sin Bozji, u koga on veruje bez ikakve sumnje. A kako je verovao srcem za pravdu, tako je i ustima ispovedao za spasenje. Jer kada Gospod dodje u krajeve Kesarije Filipove, upita ucenike Svoje: Za koga me ljudi smatraju? Oni Mu rekose: Jedni za Jovana Krstitelja, drugi za Iliju, a neki za Jeremiju, ili koga od proroka. I opet ih upita: A vi sta mislite ko sam ja? Tada odgovori Simon Petar: Ti si Hristos, Sin Boga zivoga. – Ovo Petrovo istinito ispovedanje Gospod pohvali govoreci: Blago tebi, Simone sine Jonin, jer ti to ne otkrise telo i krv, nego Otac moj koji je na nebesima. A i ja tebi kazem: Ti si Petar, i na ovome kamenu sazidacu crkvu svoju, i vrata paklena nece je nadvladati; i dacu ti kljuceve carstva nebeskog; i sto svezes na zemlji bice svezano na nebesima, i sto razdresis na zemlji bice razdreseno na nebesima (Mt. 16, 13-19).

Imajuci toplu ljubav prema Gospodu, sveti Petar je zeleo da Mu se nikada ne desi nikakvo zlo. Stoga kada Gospod unapred govorase o Svojim stradanjima, Petar se usprotivi tome, govoreci iz neznanja: Boze sacuvaj! to nece biti od tebe, Gospode! – Iako ove Petrove reci ne behu po volji Gospodu, posto je On na to i dosao da Svojim stradanjem iskupi rod ljudski od pogibli, ipak se kroz njih obelodani usrdna ljubav Petrova ka Gospodu, a i Petrova bezazlenost, jer, cuvsi strasan ukor od Gospoda: "Idi od mene, satano!" Petar se ne naljuti na Gospoda svog, niti otide od Njega, nego s ljubavlju primi prekor, i jos sa vecim usrdjem sledovase Mu (sr. Mt. 16, 21-23).

Jednom mnogi od ucenika Spasovih, ne moguci smestiti Spasove reci o svetoj Tajni Pricesca, govorahu za njih: "Ovo je tvrda beseda! ko je moze slusati?" i otidose natrag, i vise ne idjahu s Njim. Tada Gospod Isus rece dvanaestorici: Da necete i vi otici? – Na to Mu Simon Petar odgovori: Gospode! kome cemo ici? Ti imas reci vecnoga, zivota. I mi poverovasmo i poznasmo da si ti Hristos, Sin Boga zivoga (Jn. 6, 53-69).

Imajuci takvu veru i takvo usrdje ka Gospodu, sveti Petar se usudi da iste od Gospoda da dodje k Njemu po vodi. I Gospod mu dozvoli. Tada sveti Petar, izisavsi iz ladje, idjase po vodi da dodje k Isusu. Ali posto on, pre primanja Svetoga Duha, jos ne bese savrsen u tvrdoj veri, to, videci jak vetar, uplasi se i pocevsi se topiti, povika govoreci: "Gospode, spasi me!" I odmah Isus pruzivsi ruku uhvati Petra, i rece mu: maloverni, zasto se posumnja? (Mt. 14, 22-31). I Gospod, koji izbavi svetog apostola od topljenja, izbavi ga i od maloverja kada mu rece: Ja se molih za tebe, da vera tvoja ne osiromasi (Lk. 22, 32).

Zajedno sa druga dva apostola, Jakovom i Jovanom, sveti apostol Petar se udostoji videti na Tavoru otkrivenu im slavu preobrazenja Gospodnja i svojim usima cuti glas Boga Oca koji s neba dodje ka Gospodu Isusu. O tome sveti apostol ovako pise u svojoj Poslanici: Mi vam objavismo silu i dolazak Gospoda nasega Isusa Hrista, ne po basnama vesto izmisljenim, nego smo sami bili ocevici velicine njegove. Jer On primi od Boga Oca cast i slavu, kada od Veleljepne Slave dodje k Njemu takav glas: "Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji". I ovaj glas mi cusmo gde sidje s neba kad bejasmo s njim na gori svetoj (2 Petr. 1, 16-18; sr. Mt. 17, 1-8; Mk. 9, 2-9; Lk. 9, 28-36).

Kada se Gospod priblizi dobrovoljnim stradanjima Svojim i krsnoj smrti, tada sveti apostol Petar pokaza svoju revnost za Gospoda ne samo recju, rekavsi: "Gospode! s tobom sam gotov i u tamnicu i na smrt ici", nego i delom, izvukavsi noz i odsekavsi njime uvo prvosvestenikovom sluzi Malhu (Lk. 22, 33; Jn. 18, 10).

Premda promisao Bozji dopusti da apostol Petar padne u trikratno odrecenje od Gospoda, ipak on istinskim pokajanjem i gorkim ridanjem ustade i popravi se, i udostoji se prvi od svih apostola videti Gospoda Hrista po vaskrsenju Njegovom, kao sto o tome govori sveti evandjelist Luka: Vaistinu vaskrse Gospod, i javi se Simonu (Lk. 24, 34). O tome pise i sveti apostol Pavle, govoreci: Hristos ustade treci dan po Pismu, i javi se Kifi, potom jedanaestorici (1 Kor. 15, 4-5). Videvsi Gospoda, sveti Petar se ispuni radosti neiskazane, i dobi od Njega milostivi oprostaj svoga greha. Svoje ranije trikratno odrecenje od Gospoda on potpuno izgladi trikratnim ispovedanjem svoje ljubavi ka Gospodu, odgovarajuci Mu na trikratno pitanje Njegovo: "Simone Jonin! ljubis li Me?" – "Gospode! ti sve znas; ti znas da te ljubim". I postavljen bi od Gospoda za pastira slovesnim ovcama i za kljucara nebeskog carstva (Jn. 21, 15-17).

Po vaznesenju Gospoda naseg Isusa Hrista sveti Petar, kao vrhovni medju ravnim mu apostolima, bi prvi ucitelj i propovednik, i za jedan cas stece Crkvi Hristovoj do tri hiljade dusa (D. A. 2, 14-41). Pored toga on se pokaza i kao izvanredan cudotvorac: jer ulazeci u hram sa svetim Jovanom na molitvu, ugleda coveka hroma od utrobe matere svoje, metnutog pred vrata hrama koja se zovu Krasna. Videvsi Petra i Jovana, hromi prosase milostinju od njih. A Petar pogledavsi na nj s Jovanom, rece: "Pogledaj na nas". I on gledase u njih misleci da ce mu oni sto dati. No Petar rece: "Srebra i zlata nema u mene, nego sto imam to ti dajem: u ime Isusa Hrista Nazarecanina ustani i hodi". I uzevsi ga za desnu ruku, podize ga. I odmah se utvrdise njegova stopala i gleznji; i on skocivsi ustade, i hodjase, i udje s njima u hram iduci i skacuci i hvaleci Boga. Zbog ovog cuda i propovedi svetog apostola Petra verova u Hrista oko pet hiljada ljudi (D. A. 3, 1-26; 4, 4).

Zitelje Jerusalima, Ananiju i Sapfiru, sveti Petar umrtvi recju zbog svetotatstva i laganja Svetome Duhu (D. A. 5, 1-10). U Lidi,[3] nasavsi coveka po imenu Eneja, koji vec osam godina lezase uzet na odru, sveti Petar isceli ga recju, rekavsi mu: "Eneja! isceljuje te Isus Hristos!" (D. A. 9, 32-34). U Jopi[4] on vaskrse umrlu devojku Tavitu (D. A. 9, 36-42). No ne samo ruke i reci svetog apostola Petra behu cudotvorne, nego i sama senka njegova davase isceljenja: tako da i po ulicama iznosahu bolesnike, i metahu na posteljama i na nosilima, da bi kad prodje Petar barem senka njegova osenila koga od njih (D. A. 5, 15).

A kada car Irod podize ruke da muci crkvu vernih u Jerusalimu, on, pogubivsi Jakova brata Jovanova macem, uhvati svetog Petra, okova ga u zelezne lance i baci u tamnicu. No andjeo Gospodnji nocu mu razdresi okove i izvede iz tamnice (D. A. 12, 1-10). Ovaj vrhovni apostol prvi otvori vrata vere neznaboscima, krstivsi u Kesariji rimskog kapetana Kornilija, posto je prethodno imao vidjenje u kome vide nebo otvoreno i sud gde sidje s neba, pun cetvoronozaca i gmizavaca, i cu glas koji mu naredjivase da sve to pokolje i pojede, i da ne smatra necistim ono sto je Bog ocistio. Ovo vidjenje bese znamenje obracanja neznabozaca ka Hristu (D. A. 10, 1-48).

Sveti apostol Petar izoblici Simona maga, Samarjanina, koji je licemerno primio sveto krstenje i hteo da za novac kupi dar Svetoga Duha, rekavsi magu: Novci tvoji s tobom da budu u pogibao, sto si pomislio da se dar Bozji moze dobiti za novce. Nema tebi udela i iseta u ovoj reci, jer srce tvoje nije pravo pred Bogom. Pokaj se dakle za ovaj greh svoj, i moli se Bogu da ti oprosti pomisao srca tvog, jer vidim da si u gorkoj zuci i u okovu nepravde (D. A. 8, 18-23).

Ova i mnoga druga dela svetog apostola Petra opsirno su opisana u Evandjelju i u Delima Apostolskim, koja se stalno citaju po crkvama. Zato nema potrebe da se ovde izlaze iz Svetoga Pisma sve ono sto se odnosi na svetog apostola Petra. To treba da je dobro poznato svima hriscanima. O daljim pak, malo kome poznatim, blagovesnickim podvizima i trudima svetog apostola Petra sveti Simeon Metafrast kazuje sledece.

Iz Jerusalima sveti Petar dodje u Kesariju Stratonijsku.[5] Tu postavi episkopa od prezvitera koji su ga pratili. Odatle otide u Sidon,[6] gde isceli mnoge, i postavi episkopa. Onda ode u Virit,[7] i tamo postavi episkopa. Zatim otputova u Vivli; odatle u Tripol Finikijski,[8] gde obitavase kod jednog pametnog coveka Marsona, koga i rukopolozi za episkopa vernima toga grada. Iz Tripola on ode u Ortosiju; zatim u Antardu, potom na ostrvo Arados, pa u Valaneju, Pont i Laodikiju.[9] U Laodikiji on isceli mnoge bolesnike, i izagna neciste duhove iz ljudi, i sabra crkvu vernih, i postavi im episkopa. Iz Laodikije sveti Petar otputova u sirijski grad Antiohiju,[10] gde se Simon mag skrivao od vojnika, poslatih rimskim carem Klaudijem,[11] da ga uhvate. Doznavsi za dolazak svetog apostola Petra, Simon pobeze u gradove Judeje. U Antiohiji sveti Petar isceli mnoge bolnike, i posle propovedi o Jednome Bogu u Tri Lica postavi episkope: Markijana za Sirakuzu na Siciliji[12] i Pankratija za Tavromeniju.[13] Iz Antiohije sveti Petar otputova u Tianu Kapadokijsku,[14] odatle u Ankiru Galatijsku,[15] u kojoj molitvom vaskrse mrtvaca, i ustroji crkvu, mnoge oglasivsi i krstivsi, i postavivsi im episkopa. Iz Ankire on otide u Sinop Pontijski,[16] a odatle u Amasiju koja se nalazi usred Pontijske zemlje. Zatim otputova u Gangr Paflagonski,[17] pa u Klavdiopolj Onoriadijski, odatle u Nikomidiju Vitinijsku,[18] i onda u Nikeju.[19] Nameravajuci da ide u Jerusalim na praznik Pashe, on iz Nikeje krenu nazad, dodje u Pisinunt, pa odatle u Kapadokiju i Siriju. Posetivsi ponovo Antiohiju, on najzad stize u Jerusalim. Za vreme boravka u Jerusalimu njega poseti sveti apostol Pavle, tri godine nakon svog obracenja ka Hristu, kao sto sam kaze u Poslanici Galatima: Posle toga na tri godine izidjoh u Jerusalim da vidim Petra, i ostadoh u njega petnaest dana (Gal. 1, 18).

Uredivsi tih dana crkvene zakone, blazeni Pavle ode na posao na koji je bio pozvan, a sveti Petar opet poseti Antiohiju, gde postavi episkopa Evodija. Iz Antiohije otputova u Sinad, frigijski grad,[20] odatle u Nikomidiju;[21] u njoj postavi episkopa Prohora, koji i kao episkop pracase svetog Jovana Bogoslova. Dosavsi iz Nikomidije u Ilion, helespontski grad, sveti apostol postavi tu za episkopa Kornilija kapetana, pa se vrati u Jerusalim. Tu se svetom Petru javi u vidjenju Gospod Hristos govoreci mu: Ustani Petre i idi na Zapad, jer je potrebno da Zapad prosvetis svojom svetloscu, i ja cu biti s tobom.

U to vreme Simon mag vec bese uhvacen od strane vojnika koji su ga gonili i doveden u Rim, da primi kaznu za svoja dela. Ali on tamo svojom carobnjackom vestinom pomraci umove mnogih, i tako ih obmanu, da ne samo ne dobi kaznu nego ga stavise mnogi stadose smatrati za boga. Ovaj preteca Satane toliko zanese svojim carobnjastvom samog cesara Klaudija, da njegova statuta bi izvajana i postavljena izmedju dva mosta na Tibru sa natpisom: "Simonu, bogu svetome". O tome podrobno pisu sveti Justin[22] i sveti Irinej.[23] A mi, veli sveti Simeon Metafrast, vratimo se svome predmetu. Veliki Petar, obavestivsi bratiju o vidjenju Gospoda, oprosti se s njima, pa krenu u Antiohiju, posecujuci crkve. U Antiohiji on zatece svetog apostola Pavla. Tu on postavi episkope: Urvana Tarsu,[24] Epafrodita Levkiji Adrijatskoj, Apelija, brata Polikarpovog,[25] Smirni[26] i Figela Efesu. Za Figela kazu da je, skrenuvsi s pravoga puta, prisao Simonu, ali se pokajao. Iz Antiohije Petar dodje u Makedoniju, gde takodje postavi episkope: Olimpa Filibljanima,[27] Jasona Solunjanima, i Silu Korincanima, koga nadje pored svetog apostola Pavla. Postavivsi u Patri za episkopa Irodiona, sveti Petar otplovi na Siciliju, i dosavsi u Tavromeniju zadrza se kratko vreme kod Pankratija, vrlo krasnorecivog muza. I tu oglasivsi i krstivsi nekog Maksima, i postavivsi ga za episkopa, on doputova u Rim.

U Rimu sveti apostol Petar na trgovima i po domovima svakodnevno propovedase Jednog Boga Oca svemoguceg, i Jednog Gospoda Isusa Hrista Sina Bozjeg, Boga istinitog od Boga istinitog, i Jednog Duha Svetog, Gospoda zivotvornog, i mnoge privuce Hristovoj veri i izbavi ih svetim krstenjem od idolopoklonicke zablude. Videci sve to, Simon mag ne hte da cuti i da taji svoju zlobu protiv njega, jer smatrase za svoju sramotu propoved apostolovu, kojom se unistavase slava njegova. I istinitom ucenju apostolovom stade mag otvoreno smetati svojim laznim recima i delima, bestidno usred grada protivrececi svetom Petru. I stvarase Simon mag pred narodom neke privide; i idjahu pred njim i za njim prividjenja, za koja on govorase narodu da su to duse umrlih; i pokazivase vaskrsle iz mrtvih gde mu se klanjaju kao bogu; i cinjase da hromi hode i skacu. No sve to ne bese stvarno vec prividno, slicno mitoloskom Proteju koji je uzimao na sebe razne oblike: nekad se javljao sa dva lica, zatim, posle kratkog vremena, pretvarao se u kozu i u zmiju i u pticu, pa se onda upodobljavao ognju; jednom recju, uzimao je na sebe svakovrsne oblike, obmanjujuci budale. Medjutim, dosta je bilo da veliki apostol Gospodnji samo pogleda na cini Simonove, pa da svi prividi njegovi odmah isceznu.

O borbi svetog apostola Petra sa Simonom vracarem, pored Metafrasta, kazuju sledece Prolog i Veliki Mineji – Ceti. Kada sveti Petar doputova u Rim, i doznade da Simon naziva sebe Hristom i cini pred ljudima mnoga cudesa, raspali se revnoscu za istinitog Boga i uputi se k Simonovoj kuci. Pred vratima njegove kuce on zatece gomilu ljudi koji mu branjahu da udje unutra. Tada ih sveti Petar upita: Zasto mi ne date da udjem kod varalice vracara? Oni mu odgovorise: On nije vracar vec mocni bog; on postavi strazu na vratima svojim znajuci pomisli ljudske. – Rekavsi to, oni ukazivase apostolu na crnoga psa koji je lezao pred vratima i dodadose: Ovaj pas umrtvljuje sve koji smisljaju nepravdu Simonu. Na to sveti Petar rece: Ja istinu govorim o njemu, jer je Simon od demona. – Zatim, prisavsi k psu, apostol rece psu: Idi i reci Simonu: Petar, apostol Hristov, hoce da udje kod tebe.

Pas ode i ljudskim govorom saopsti Simonu ono sto mu Petar bese naredio. I svi koji videse i cuse psa gde ljudskim jezikom govori zaprepastise se. A Simon posla tog istog psa govoreci mu: Neka Petar udje ovamo.

Kada sveti Petar udje, Simon stade u prisustvu Petra praviti cini pred narodom. A sveti apostol silom Hristovom pokaza veca cudesa. Kakva upravo cudesa? Od mnogih tih cudesa jedno veliko cudo spominje drevni crkveni istoricar Grk Egezip,[28] koji je ziveo oko apostolskog doba. Jednoj visokorodnoj udovici u Rimu, koja bese carskoga roda, umre sin u mladim godinama, i majka plakase za njim neutesno. Oni sto je tesahu setise se da su se u Rimu pojavili ljudi, Petar i Simon mag, koji mrtve vaskrsavaju; i odmah jedni pozvase k umrlome Petra a drugi Simona. Na mladicev pogreb bese se sleglo mnogo uglednih ljudi i naroda. I sveti Petar rece Simonu magu koji se zbog svoje moci gordo drzase pred celim narodom: Kod od nas vaskrsne ovog mrtvaca, njegovo se ucenje ima priznati kao istinito.

Narod s pohvalom prihvati Petrovu rec. A Simon, uzdajuci se u svoju carobnjacku vestinu, rece k narodu: Ako ja vaskrsnem mrtvaca, hocete li ubiti Petra? – Zivoga cemo ga spaliti na tvoje oci! povika narod.

Pristupivsi k odru umrloga, Simon stade ciniti svoje cini, i sadejstvom djavola koji mu pomagahu ucini to da mrtvac pokrenu svoju glavu. I narod odmah stade vikati da je mladic ziv, da je vaskrsao. A svetog Petra htedose tog casa da dohvate i odvedu da spale. No apostol dade rukom znak, moleci ih da se stisaju. I kad se narod utisa, on rece: Ako je mladic zaista ziv, onda neka ustane, i neka govori, i neka hoda. A dok to ne vidite, znajte nasigurno da vas Simon obmanjuje svojim cinima i prividima.

Simon pak dugo hodjase oko odra, dozivajuci demonsku silu, ali bez ikakvog uspeha. I posramivsi se, on htede da bezi, ali ga narod zadrza. Medjutim sveti Petar, istinski cudotvorac, koji Tavitu vaskrse i ucini mnoga druga slavna cudesa, stojeci podalje, podize k nebu oci i ruke, i moljase se govoreci: Gospode Isuse Hriste, Ti si nam naredio da Tvojim imenom vaskrsavamo mrtve. Stoga Te molim: ozivi ovog mladica, da bi ovi ljudi poznali da si Ti istiniti Bog i da nema drugog osim Tebe, koji zivis i carujes sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.

Pomolivsi se tako, sveti Petar viknu k mrtvacu: Mladicu, ustani! vaskrsava te i isceljuje Gospod moj Isus Hristos. – I odmah mrtvac otvori oci svoje, ustade i stade govoriti i hodati.

Ovo Egezipovo kazivanje dopunjuje Markel Rimljanin, koji prvo bese ucenik Simona maga, pa potom ga sveti apostol Petar prosveti svetom verom i svetim krstenjem. U svojoj poslanici svetim mucenicima Nerionu i Arhiliju pisuci o ovom cudu Markel dodaje i ovo: Vaskrsli mladic, pripavsi k nogama Petrovim, klicase: "Ja videh Gospoda Isusa gde naredjuje andjelima da me radi molitve tvoje vrate mojoj udovujucej materi". -Tada sav narod stade vikati: "Jedan je Bog, i to Bog koga Petar propoveda!" – A Simon mag, djavolskim cinima svojim davsi svojoj glavi izgled pasje glave, naze bezati; medjutim narod ga uhvati, i jedni hocahu da ga kamenjem zaspu, a drugi da ga sazegu. No sveti Petar im zabrani, govoreci: Gospod nas i Ucitelj nije naredio vracati zlo za zlo; pustite ga, neka ide kuda hoce; dosta je njemu stida i poruge, i saznanja da je njegovo carobnjastvo bespomocno i nemocno.

Posto bi pusten, Simon dodje k meni, kazuje Markel, pretpostavljajuci da ja nista ne znam o tom cudesnom dogadjaju. Pritom Simon zeleznim lancima veza na kapiji moga doma ogromnog psa, i rece mi: Da vidim, da li ce Petar doci k tebi po svome obicaju. – I kroz kratko vreme sveti Petar dodje kod kapije, odveza psa i rece mu: Idi i kazi Simonu magu: prestani da djavolskom silom obmanjujes ljude, za koje Hristos proli Svoju Krv.

Pas ode i kao covek govoreci kaza Simonu ono sto mu apostol naredi. Cuvsi i videvsi to, veli Markel, ja pohitah u susret svetom Petru i cesno ga primih u dom svoj, a Simona maga i onoga psa isterah napolje. Pas pak, ne napadajuci nikog drugog, jurnu na samog Simona, zgrabi ga zubima i obori na zemlju. Ugledavsi to sa prozora, sveti Petar imenom Hristovim naredi psu da ne povredi Simonu telo. I pas, ne dirajuci magovo telo, pokida mu svo odelo tako da on ostade potpuno nag. Videci to, narod vikase na Simona ismevajuci ga i grdeci ga, pa ga zajedno sa psom isterase iz grada. Od takve sramote i stida Simon se celu godinu ne pojavi u Rimu, dok poslednik Klaudija Neron,[29] zli car, ne cu od zlih ljudi pohvale o pokvarenom magu. I pronasavsi Simona, Neron ga silno zavole i sprijatelji se s njim.

Prolog i Veliki Mineji – Ceti govore jos i sledece o Simonu magu. Simon naredi da mu macem odseku glavu, obecavajuci da ce vaskrsnuti u treci dan; i umesto sebe on postavi pod mac ovna, davsi mu izgled coveka; i tako ovan bi posecen mesto njega. A sveti Petar, oteravsi sa ovna djavolski privid, obelodani Simonovu laz: i svi videse da je glava odsecena ne Simonu nego ovnu.

O konacnoj pak pobedi svetoga Petra nad Simonom magom, i o magovoj pogibiji, svi slozno saopstavaju sledece. Posto Simon mag nije mogao ni u cemu pobediti svetog apostola Petra, i posto nije mogao vise podnositi stid svoj i sramotu svoju, on obeca da ce se uzneti na nebo. I sabravsi sve djavole koji mu sluzahu, Simon sa lovorovim vencem na glavi dodje usred grada Rima, pope se na jednu visoku zgradu, i stade sa vrha te zgrade ljutito govoriti narodu: Posto vi, o Rimljani! sve do sada ostajete pri svome bezumlju, i ostavivsi mene sledujete Petru, to i ja ostavljam vas; i vise necu stititi grad vas, nego cu narediti andjelima svojim da me na vase oci uzmu na svoje ruke, i ja cu se uzneti k Ocu svome na nebo, odakle cu velike kazne poslati na vas, zato sto ne poslusaste reci moje i ne verovaste delima mojim.

Rekavsi to, mag pljesnu rukama i baci se u vazduh; podrzavan djavolima on stade leteti po vazduhu podizuci se uvis. A ljudi, veoma zadivljeni, govorahu jedan drugome: "Ovo je delo Bozije – leteti po vazduhu sa telom". Veliki pak apostol Petar stade se gromko, da svi cuju, moliti k Bogu, govoreci: "Gospode Isuse Hriste Boze moj! obelodani prevaru ovoga maga, da ne bi sablaznio ljude koji veruju u Tebe!" Pa potom uzviknu govoreci: "Vama, o djavoli! naredjujem imenom Boga mog: ne nosite ga vise, nego ga ostavite tamo, gde se on sada nalazi u vazduhu!"

I tog trenutka djavoli, pokoravajuci se apostolovom zaprecenju, ostavise Simona u vazduhu, i bedni mag polete nanize, kao nekada zbaceni s neba djavo, i pavsi na zemlju sav se razbi. A prisutni narod videvsi to, dugo klicase: Veliki je Bog koga Petar propoveda, i zaista nema drugog Boga sem Njega! – Pali pak mag, iako se bese strasno razbio, po Bozjem promislu bese jos ziv, da bi uvideo nemoc i bedu djavola kao i svoju nemoc i bedu, i da bi, postidjen, pozvao silu svemocnoga Boga. I razbijen on lezase na zemlji, osecajuci ljute bolove po celome telu, dok ga sav narod ismevase. A sutradan izjutra on u strasnim mukama izvrze gadnu dusu svoju, predavsi je djavolima u ruke, da je odnesu u pakao k Satani, ocu svom. A sveti Petar posle Simonovog pada iz vazduha stade na povisoko mesto i, davsi rukom znak narodu da ucute, stade ih uciti poznanju istinitog Boga; i svojom dugom besedom on vrlo mnoge od njih obrati hriscanskoj veri.

Car Neron, doznavsi za tako sramnu smrt svoga prijatelja, silno se razgnevi na svetog Petra i htede ga ubiti. Ali, kako kazuje sveti Metafrast, razjareni car ne izvrsi odmah na svetom apostolu tu svoju zlu nameru vec posle nekoliko godina. Jer po smrti Simona maga sveti Petar ne ostade dugo u Rimu; obrativsi mnoge i prosvetivsi ih svetim krstenjem, utvrdivsi crkvu i postavivsi Lina za episkopa, on otputova u Tarakinu,[30] gde postavi za episkopa Epafrodita (drugog, ne onog gorespomenutog). Zatim ode u Sirmiju, grad Spanije, i tu rukopolozi za episkopa Epeneta. Odatle otputova u africki grad Kartagenu, gde Kriskenta posveti za episkopa. Dosavsi u Egipat, on u njemu postavi episkope: sedmovratnoj Tivi Rufa, Aleksandriji – evangelista Marka. Zatim, po otkrovenju, on bi u Jerusalimu radi Uspenja Preciste Djeve Marije Bogorodice, pa se ponovo vrati u Egipat. Presavsi Afriku on dodje u Rim, odatle u Mediolan, pa u Fotikin, svuda postavivsi episkope i prezvitere. Otputovavsi u Britaniju,[31] on prozive tamo dugo vreme, privukavsi mnoge narode k veri Hristovoj. U Britaniji svetom Petru se javi andjeo i rece mu: Petre, priblizi se vreme tvoga odlaska iz ovog zivota. Stoga ti valja ici u Rim; tamo ces podneti krsnu smrt, i dobices pravednu nagradu od Hrista Gospoda.

Blagodarivsi Bogu za to, sveti Petar se zadrza jos nesto malo dana u Britaniji, utvrdjujuci crkve, i postavljajuci episkope, prezvitere i djakone. U dvanaestoj godini Neronove vladavine on doputova u Rim i postavi, kao pomocnika u crkvenoj upravi, Klimenta za episkopa, ma da se ovaj otkazivao, ne zeleci takav jaram. Ali, usavetovan svetim apostolom, Kliment, kao poslusan sin, prekloni glavu svoju pod jaram Hristov, i zajedno sa uciteljem svojim i ostalim svestenim muzevima vucijase kolesnicu reci Bozje. I mnogi u Rimu visokorodni i znatni ljudi i zene prosvecivahu se verom i svetim krstenjem. U cara pak Nerona behu dve zene, izvanredne lepotice, koje je on voleo vise od svih ostalih naloznica svojih. Primivsi svetu veru, one resise da zive celomudrenim zivotom i ne htedose se pokoriti carevim pohotnim zeljama. A on, najbestidniji i nenasit pohotljivac i bludnik, razgnevi se zbog toga na svu crkvu vernih, narocito na apostola Petra, vinovnika obracenja tih zena ka Hristu i celomudrenom zivotu, (opomenu se pritom car i smrti svog ljubljenog prijatelja Simona maga), i stade traziti svetog Petra da ga ubije.

Gorespomenuti istoricar Egezip pise da kada svetog Petra trazahu da ubiju, verni ga molise da se sakrije i skloni se iz Rima radi koristi mnogih. Sveti apostol nikako ne pristajase na to, zeleci bolje da postrada i umre za Hrista; no verni s placem moljahu apostola da sacuva svoj zivot, toliko potreban svetoj Crkvi, ugrozenoj talasima opasnosti usred nevernika. Privoljen suzama vascelog slovesnog stada svog, sveti Petar dade obecanje da ce se udaljiti iz grada i sakriti se. I iduce noci, oprostivsi se sa svima posle saborne molitve, on krenu sam iz grada. I kada bese kod gradske kapije on ugleda Gospoda Hrista gde prema njemu ide u grad, i poklonivsi Mu se upita Ga: "Gospode, kuda ides?" – "Idem u Rim, da ponovo budem raspet", odgovori mu Gospod.

Porazen, apostol razumede da Gospod Hristos, stradajuci u slugama Svojim kao u pravim udima Svojim, hoce da i u njegovom telu postrada u Rimu. Stoga se on povrati k vernima, i bi od vojnika uhvacen na smrt. Sveti Metafrast kaze da sveti Petar bi uhvacen ne sam nego sa mnostvom vernih, medju kojima behu: Kliment, Irodion, Olimp; njih sve mucitelj osudi na posecenje macem, a svetog apostola Petra na raspece. Uzevsi osudjene, vojnici ih izvedose na gubiliste; no Klimenta, kao carevog srodnika, oni postedese i pustise na slobodu, a Irodiona i Olimpa, koji zajedno sa apostolom Petrom behu dosli u Rim, ubise macem, i s njima posekose i mnostvo vernih. Sveti pak Petar moli svoje raspinatelje, da ga raspnu glavacke, odajuci time postovanje Gospodu svom, dobrovoljno raspetom na krstu, jer nije zeleo da raspecem svojim lici na Gospoda, nego da pod nogama Njegovim prekloni glavu svoju. Tako skonca veliki apostol Gospodnji sveti Petar proslavivsi Boga krsnom smrcu: trpeci velike bolove od klinaca u rukama i nogama, on predade svoju neporocnu dusu u ruke Bozije 29. juna.[32] Ucenik njegov, sveti Kliment, izmolivsi telo svetog apostola, skide ga sa krsta, pripremi za ukop i, sazvavsi verne i episkope, pogrebe ga cesno. Tako isto predadose cesnom pogrebu i tela postradalih sa njim svetih: Irodiona, Olimpa i ostalih vernih, slaveci Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom. Amin.

NAPOMENE:

   1. Kifa je sirijska rec i znaci kamen; tako i grcka rec Petar (πετρα) znaci kamen.
   2. Galilejsko More poznato je jos pod imenom Tiverijadskog Mora ili Genisaretskog Jezera.
   3. Lida – grad u Palestini, blizu sadasnje Ramle, nekadasnje Arimateje.
   4. Jopa – jedan od najstarijih gradova Palestine, na severoistocnoj obali Sredozemnog Mora izmedju Kesarije i Gaze.
   5. Kesarija Stratonijska je isto sto i Kesarija Palestinska.
   6. Sidon – grad finikijski na obali Sredozmenog Mora.
   7. Virit ili Berit – finikijski grad, u starini cuven kao srediste prosvete i obrazovanosti: danas – Bejrut, vazan trgovacki centar.
   8. Vivlos, Tripol – gradovi u Finikiji.
   9. Laodikija – glavni grad maloazijske oblasti Frigije.
  10. Antiohija – glavni grad oblasti Sirije, na istocnoj obali Sredozemnog Mora.
  11. Klaudije carovao od 41. do 54. godine.
  12. Sicilija – veliko ostrvo u Sredozemnom Moru, sastavni deo Italije.
  13. Tavromenija – vazan grad na istocnoj obali Sicilije.
  14. Kapadokija – maloazijska oblast na granici Jermenije i Kilikije.
  15. Galatija, pokrajina u Maloj Aziji, granicila se sa zapada Frigijom, sa juga Likaonijom i Kapadokijom, sa istoka Pontom, sa severa Vitinijom i Paflagonijom.
  16. Pont – severoistocna oblast Male Azije.
  17. Paflagonija – divlja planinska oblast u severnom delu Male Azije.
  18. Vitinija – oblast u Maloj Aziji, granici sa severa Mramornim Morem.
  19. Nikeja – grad u Vitiniji; jedno vreme napredan trgovacki grad, pa cak i rezidencija careva; u istoriji Crkve cuven, sto su u njemu odrzani: Prvi (325. god.) i Sedmi Vaseljenski Sabor (787. god.).
  20. Frigija – oblast Male Azije; prosvecena svetim Pavlom.
  21. Nikomidija – grad u Vitiniji.
  22. Sveti mucenik Justin Filosof praznuje se 1. juna.
  23. Sveti Irinej Lionski praznuje se 23. avgusta.
  24. Tars – grad u maloazijskoj oblasti Kilikiji.
  25. Sveti Polikarp – episkop Smirnski, praznuje se 23. februara.
  26. Smirna – grad maloazijski u Lidiji, na recici Melesi.
  27. Grad Filiba – u Makedoniji, pored reke Strimone, nedaleko od Jegejskog Mora; bio jedan od najznacajnijih gradova Makedonije, zbog cega ga pisac Dela Apostolskih naziva prvim (πρωτη: gl. 16, st. 12); Crkvu u Filibama osnovao sveti apostol Pavle za vreme drugog putovanja svog; uputio i narocitu Poslanicu Filibljanima.
  28. Egezip je napisao delo: Spomenice (= Υπομνηματα), u pet knjiga, koje nije doslo do nas. Podatke o njegovom zivotu i spisu, vrlo nepotpune, daje otac crkvene istorije Evsevije, episkop kesarijski. On saopstava da je Egezip bio hriscanin od Jevreja, da je ziveo u drugom veku, da je putovao u Korint i Rim, i vrlo dugo ziveo tamo, sastajuci se sa mnogam episkopima i razgovarajuci sa njima o dogmatskim pitanjima. Egezip je umro za carovanja Komoda (180-192. god.).
  29. Neron carovao od 54. do 68. godine.
  30. Tarakina ili Tarakon – drevno iberijsko naselje na istocnom primorju Spanije.
  31. Pod imenom Britanije prvobitno su se razumevala sva ostrva na severu od Galije izmedju Nemackog Mora i Atlantskog Okeana. Britanijom se prvenstveno nazivalo najvece od tih ostrva, koje su domorodci nazivali Albion.
  32. Sveti apostol Petar postrada 67. god. posle Rozdestva Hristova u isto vreme sa sv. ap. Pavlom. Sveti Petar bi pogreben na Vatikanskom brezuljku, a sveti Pavle blizu Ostijskog puta nedaleko od Rima. Po predanju Rimske crkve, glave obojice apostola cuvahu se u Lateranskom hramu u Rimu; telo pak svetog Petra pociva u Vatikanskom hramu, a svetog Pavla u crkvi njegovog imena na Ostijskom putu izvan grada.

Arhimandrit JUSTIN Popović

ŽITIJE, PODVIZI I STRADANjE SVETOG APOSTOLA VARTOLOMEJA

 

Sveti Vartolomej bese jedan od dvanaest velikih apostola Hristovih. Po prijemu Svetoga Duha u vidu ognjenih jezika, svetom Vartolomeju pade u deo da zajedno sa svetim apostolom Filipom ide na propoved Evandjelja u Siriju i u Malu Aziju. Oni oba otidose tamo; cas propovedajuci zajedno, cas razilazeci se odvojeno po gradovima, cas ponova se sastajuci, oni mrezom ucenja lovljahu ljude u moru sveta na spasenje.

Propovedajuci Evandjelje u Maloj Aziji, sveti Filip se na neko vreme odvoji od svetog Vartolomeja i obracase ka Hristu divlje i nepokorne zitelje Lidije i Mizije.[1] V to vreme svetome Vartolomeju, koji je propovedao Hrista u susednim gradovima, bi naredjeno od Gospoda da ide u pomoc svetome Filipu. Dosavsi k njemu, sveti Vartolomej se jednodusno podvizavase s njim u apostolskim trudovima i podvizima. Filipu sledovase jos i sestra njegova, devica Marijamna, i svi oni zajedno sluzahu spasenju ljudi. Prolazeci sve gradove Lidije i Mizije i blagovesteci, oni podnosahu od nevernih mnoge napasti i nevolje i bijenja; po tamnicama ih zatvarahu i kamenjem zatrpavahu. No u svima tim napastima i mukama oni, blagodacu Bozjom, ostadose zivi, poduhvatajuci se novih trudova u propovedanju Evandjelja Hristova.

U jednom lidijskom mestu oni sretose vozljubljenog ucenika Hristovog, svetog Jovana Bogoslova, koji tamo propovedase Hrista. Posto se utesise duhovnom utehom, oni zajedno krenuse u Frigijsku pokrajinu. I dosavsi u frigijski grad Jerapolj, oni tamo propovedahu Hrista. A grad taj bese pun idola, kojima se klanjahu ljudi zaslepljeni demonskom obmanom. Medju drugim laznim bozanstvima bejase tamo i jedna ogromna zmija, koju zitelji Jerapolja postovahu kao boga. Oni joj behu podigli zaseban hram, i drzahu je u njemu zatvorenu; i prinosahu joj mnoge i raznovrsne zrtve. Ti bezumni ljudi obozavahu i druge neke zmije i gadove. Sveti Filip se, najpre, sa svojom druzinom naoruza molitvom protiv te zmije; u tome im pomoze i sveti Jovan Bogoslov; i oni molitvom, kao kopljem, pobedise zmiju i silom Hristovom je umrtvise. Posle toga sveti Bogoslov se rastade s njima, prepustivsi njima Jerapolj za propovedanje reci Bozje, a sam krenu u druge gradove, noseci svuda svetu blagovest. Sveti pak Filip sa Vartolomejem i Marijamnom ostadose u Jerapolju, i usrdno se starahu da odatle oteraju tamu idolopoklonstva razlivajuci veliku svetlost poznanja istine. I trudjahu se dan i noc u propovedanju: uceci obmanute, urazumljujuci nerazumne i izvodeci na put zabludele.

U tom gradu zivljase jedan covek, po imenu Stahije, koji bese slep cetrdeset godina. Njemu sveti apostoli molitvom otvorise telesne oci, a propovedju Hristovom prosvetise mu dusevne oci. I posto ga krstise, oni boravljahu u njegovom domu. I pronese se po celom gradu glas, da je slepi Stahije progledao. I stade se narod sticati u Stahijev dom. I sve te dolaznike sveti apostoli ucahu veri u Hrista Isusa. Donosahu tamo i mnoge bolesnike, i sveti apostoli ih isceljivahu molitvom, i izgonjahu djavola iz ljudi. Zbog toga mnostvo ljudi verovahu u Hrista, i krstavahu se od svetih apostola.

Zenu jerapoljskog gradonacelnika Nikanora bese ujela zmija, i ona lezase bolesna, na samrti. Cuvsi za svete apostole, koji se nalazahu u Stahijevom domu, da recju isceljuju svaku bolest, ova bolesna zena, u odsustvu svoga muza, naredi svojim slugama da je odnesu k njima. I ona dobi dvostruko isceljenje: telesno, od ujeda zmije, i dusevno – od demonske zablude, jer, naucena od svetih apostola, ona poverova u Hrista. A kada se gradonacelnik vrati svojoj kuci, sluge mu kazase da zena njegova poverova u Hrista, naucena od nekih stranaca koji borave u Stahijevom domu. Razljutivsi se strahovito, gradonacelnik naredi da odmah apostole uhvate a dom Stahijev spale. I postupi se po naredjenju. Stece se mnogo naroda, pa dohvativsi svete apostole, Filipa i Vartolomeja, i svetu devicu Marijamnu, vukose ih po ulicama gradskim bijuci ih i rugajuci im se, i zatim ih vrgose u tamnicu.

Posle toga gradonacelnik sede na sudistu da sudi Hristovim propovednicima. I sabrase se k njemu svi zreci idolski, i zreci poginule zmije, zaleci se na svete apostole i govoreci: Gradonacelnice! odmazdi za bescescenje bogova iasih; jer otkako u grad nas dodjose ti stranci, opustese oltari velikih bogova nasih, narod zaboravi da im prinosi uobicajene zrtve, pogibe i cuvena boginja nasa – zmija, i sav se grad ispuni bezakonjem. Stoga, ne daj tim carobnjacima da zive!

Tada gradonacelnik naredi da sa svetog Filipa svuku haljine, govoreci: Mozda su cini u haljinama njegovim. – I svukavsi haljine, ne nadjose u njima nista. Isto tako postupise i sa svetim Vartolomejem; ali i u njegovim haljinama ne nadjose nista. A kada pristupise k Marijamni sa namerom da je svuku i obnaze devicansko telo njeno, ona se iznenada na oci njihove pretvori u plamen ognjeni, te neznabosci prenerazeni pobegose od nje. Gradonacelnik onda osudi svete apostole na raspece.

Prvi postrada sveti apostol Filip. Njemu provrtese pete na nogama, pa mu kroz njih provukose konopce, i onda ga raspese glavacke na krstu pred vratima zmijinog idolista, i kamenjem se bacahu na njega. Zatim raspese svetog Vartolomeja uza zid idolista. Utom iznenada nastade strahovit zemljotres: zemlja se otvori i proguta gradonacelnika sa svima zrecima i mnostvom neznaboznog naroda. A svi koji ostadose zivi, i verni i neznabosci, prepadose se od straha i uzasa, pa zavapise ka svetim apostolima da se sazale na njih i umole jedinog istinitog Boga svog, da zemlja ne proguta i njih kao sto je progutala one. I odmah stadose hitno skidati sa krstova raspete apostole. Svetog Vartolomeja skinuse brzo, jer ne bese visoko uzdignut. Ali svetog Filipa ne mogahu skinuti brzo, zato sto bese visoko podignut; i jos vise zato sto takva bese volja Bozja, da Njegov apostol kroz to stradanje i krsnu smrt predje od zemlje na nebo, ka kome je celog zivota stremio. Viseci tako na krstu, sveti Filip moljase Gospoda za neprijatelje svoje, da im otpusti grehe njihove i da prosveti oci uma njihovog, da bi ugledali i poznali istinu. I Gospod ustupi na molitvu njegovu: i odmah naredi zemlji te povrati zive sve ljude sto bese progutala, sem gradonacelnika i zmijinih zreceva. Tada svi oni gromkim glasom ispovedahu i slavljahu silu Hristovu, izjavljujuci zelju da se krste. I kad vec htedose skinuti s krsta svetoga Filipa, on predade svetu dusu svoju u ruke Hristove, te ga oni skinuse mrtva. A rodjena sestra njegova, sveta Marijamna, koja je sve vreme posmatrala stradanje i smrt svog svetog brata Filipa, s ljubavlju grljase i celivase skinuto s krsta telo njegovo, i radovase se sto se Filip udostoji postradati za Gospoda Hrista.

Sveti Vartolomej krsti sve koji verovase u Gospoda Hrista, i postavi im Stahija za episkopa. Zatim oni cesno pogrebose telo svetog apostola Filipa. A na onom mestu gde istece krv svetog apostola, posle tri dana izraste vinova loza kao svedocanstvo, da se sveti apostol Filip, za prolivenu krv svoju za Hrista, nasladjuje vecnim blazenstvom sa Gospodom svojim u Carstvu Njegovom.

Posle pogreba apostola Filipa, sveti Vartolomej sa blazenom devicom Marijamnom provedose jos nekoliko dana u Jerapolju, utvrdjujuci dobro u veri Hristovoj novoosnovanu crkvu, pa se onda rastadose i svaki ode svojim putem. Sveta Marijamna otputova u Likaoniju;[2] i tu se, posle uspesnog propovedanja reci Bozje, prestavi ka Gospodu.[3] A sveti apostol Vartolomej otputova u Indiju. Tamo on ostade dugo vremena trudeci se u Evandjelju Gospoda Hrista, po gradovima i selima hodeci i blagovesteci, i Hristovim imenom bolesnike isceljujuci. Propovedju svojom prosvetivsi mnoge neznabosce i ustrojivsi crkve, on prevede na njihov jezik Evandjelje od Mateja, koje je sa sobom nosio, i predade im ga. Kod njih on ostavi i Evandjelje, napisano na jevrejskom jeziku, koje posle sto godina bi preneto u Aleksandriju Pantenom, hriscanskim filosofom.[4]

Iz Indije sveti Vartolomej otputova u Veliku Jermeniju.[5] Kada se on tamo pojavi, idoli, ili bolje reci besi koji obitavahu u idolima, umukose, gromko izgovorivsi svoje poslednje reci: da ih Vartolomej muci i progoni. Pa ne samo iz idola, nego i iz ljudi progonjahu se necisti dusi samim dolaskom apostolovim; i zbog toga se mnogi obracahu ka Hristu. Car te zemlje Polimije imadjase besomucnu kcer; na njena usta bes vikase: O, Vartolomeje! i odavde nas ti izgonis! – Cuvsi to, car naredi da se odmah nadje Vartolomej. I kada apostol Hristov dodje k besomucnoj, odmah pobeze bes od nje, i carevicka postade zdrava. Posle toga car, zeleci da zablagodari svetome, posla mu kamile natovarene darovima: zlatom, srebrom, biserima i drugim skupocenim predmetima. A apostol, buduci siromasan duhom, nista od poslatih darova ne zadrza za sebe, vec ih sve odasla natrag caru, sa porukom: Ja ne trgujem ovakvim stvarima, nego duse ljudske istem; i ako ih steknem i u nebeske obitelji uvedem, onda cu se pokazati kao veliki trgovac pred Gospodom.

Darnut ovim apostolovim recima, car Polimije poverova u Hrista sa celim domom svojim. I rukama svetog apostola bi krsten car Polimije, i carica njegova, i isceljena kcer njegova, i mnostvo velmoza, i vrlo mnogo ljudi iz naroda: jer do deset gradova i vise, ugledajuci se na cara, primise sveto krstenje.

Videci to, idolski zreci silno negodovahu na svetog apostola i tesko im padase to sto se bogovi njihovi unistavaju, idolosluzenje istrebljuje, idolista opustosavaju od kojih su se oni hranili. Zato odose k carevom bratu Astiagu, i nagovorise ga da pogubi Vartolomeja i odmazdi mu za uvredu bogova. Ulucivsi zgodnu priliku, Astiag uhvati svetog apostola u gradu Albani,[6] u Velikoj Jermeniji, i raspe ga na krstu glavacke. A sveti apostol s radoscu stradase za Gospoda Hrista i, viseci na krstu strmoglavce, ne prestajase propovedati rec Boziju: verne utvrdjivase u veri, a neverne savetovase da poznadu istinu i da se od tame demonske obrate k svetlosti Hristovoj. Ne moguci to slusati, mucitelj naredi da apostolu oderu kozu. No on, podnoseci i to mucenje kao u tudjem telu, neucutno propovedase i slavoslovljase Boga i Gospoda Hrista. Najzad mucitelj naredi da mu i glavu odseku. I tek tada, kada mu glava bi odvojena od tela, umukose njegova bogoglagoljiva usta; a telo ostade viseci na krstu, sa nogama okrenutim gore, kao pokazujuci apostolovo putovanje k nebu.

Tako skonca apostol Hristov sveti Vartolomej, posle mnogih stradanja i trudova presavsi u bezbolni pokoj, u radost Gospoda svog.[7] Verni koji behu prisutni pri njegovoj koncini, skinuse sa krsta cesno telo njegovo, pa ga zajedno sa glavom i kozom polozise u olovni sanduk i pogrebose u tom istom gradu Velike Jermenije Albani. I od mostiju svetog apostola davahu se cudesna isceljenja bolesnicima, zbog cega mnogi od nevernih pristupahu Hristovoj Crkvi.

Posle mnogo vremena surovi gonitelji, pomraceni idolodemonstvom, slusajuci od drugih i sami videci cudesa koja bivaju od apostolovih mostiju, a ne zeleci da poznadu silu Boziju, uzese te svete mosti sa olovnim sandukom i bacise u more. A olovni sanduk, ploveci po vodi kao laki cun, pristade uz ostrvo Lipar. Tamosnjem pak episkopu Agatonu bi otkriveno od Boga da su mosti svetog apostola doplovile do njihovog ostrva. Episkop onda sa klirom i celim narodom izadje na morsku obalu i, ugledavsi mosti, svi se veoma udivise kako olovni sanduk sa mostima ne potonu u vodi nego lakse od cuna preplovi tako dug morski put. I svi proslavise Boga zbog tako velikih i cudnih dela Njegovih. Onda uzese sanduk sa svetim mostima i radosno ih sa psalmopojanjem odnese u svoju crkvu.[8]

Ovde ne treba precutati ono sto je o svetom apostolu Vartolomeju kazano u zitiju prepodobnog Josifa Pesmopisca.[9] Nalazeci se jednom u Tesaliji, prepodobni Josif dobi od jednog vrlinskog muza deo mostiju svetog apostola Vartolomeja. Odnevsi to u svoju obitelj, u blizini Carigrada, on podize zasebnu crkvu u ime svetog apostola Vartolomeja, i cesno polozi u njoj deo svetih mostiju njegovih. Gajeci veliku ljubav i veru prema svetom apostolu, prepodobni Josif se cesto udostojavase da ga u snu vidi. Narocito pak zeleo je da praznik svetog apostola ukrasi pohvalnim pesmama, ali se nije na to usudjivao, ne znajuci da li ce to delo njegovo biti ugodno svetom apostolu ili ne. I prepodobni usrdno moljase Boga i apostola Bozjeg da mu to na neki nacin otkriju, i da mu podare premudrost visnju da bi mogao napisati pohvalne stihove, dostojne svetog Vartolomeja. Sa poscenjem i suzama moljase se prepodobni o tome cetrdeset dana. I kada se priblizi dan praznika apostolova, prepodobni uoci praznika vide gde se u oltaru pojavi sveti apostol Vartolomej, obucen u belu rizu, svuce oltarsku zavesu, i pozva ga k sebi. Kada prepodobni Josif pridje blizu, sveti apostol uze sa prestola sveto Evandjelje, i polozi ga na grudi Josifu govoreci: Neka te blagoslovi desnica svemocnog Boga, i neka se na jezik tvoj izliju vode nebeske premudrosti! neka srce tvoje bude hram Duha Svetoga, i neka pesme tvoje naslade vaseljenu!

Rekavsi to, sveti apostol Vartolomej postade nevidljiv. A prepodobni Josif, osetivsi u sebi blagodat premudrosti, ispuni se neiskazane radosti i blagodarnosti. I od toga vremena on poce pisati crkvene himne i kanone, kojima ukrasi praznik ne samo svetog apostola Vartolomeja, nego i mnogih svetih, a narocito mnogim kanonima uzvelica Precistu Bogomater i svetitelja Nikolaja. I ispuni svetu Crkvu divnim pesmama, zbog cega i dobi naziv: Pesmopisac. Za sve to mi slavimo Hrista Spasa naseg, sa Ocem i Svetim Duhom, od celokupne tvorevine slavljenog vavek. Amin.

Neki misle da je Vartolomej jedno i isto lice sa Natanailom, koga Filip privede Hristu (Jn. 1, 45-51). Naime, oni drze da je ime ovome apostolu bilo Natanail, a po prezimenu, ili bolje reci po ocu, on se nazivao Vartolomej, tojest: sin Tolomejev. Jer rec "var" na jevrejskom znaci sin; kao sto se to vidi i iz reci upucenih Gospodom Hristom apostolu Petru: "Blago tebi, Simone, var Jona", tojest: sine Jonin (Mt. 16, 17). I slepac jerihonski zvao se Vartimej, tojest: sin Timejev. Tako objasnjavaju i o Vartolomeju, da se on po ocu nazivao Vartolomej – sin Tolomejev; jer to ime Tolomej bese kod Jevreja staro i cesto se upotrebljavalo, a pravo ime Vartolomeju, drze, bese Natanail. A tako drze sa ovih razloga: pre svega, u Evandjelju se nigde ne govori o pozivanju Vartolomeja na apostolstvo, sem ako se pod tim imenom ne razume Natanail; zatim, prva tri evandjelista, spominjuci Vartolomeja, ne spominju Natanaila; a evandjelist Jovan, spominjuci Natanaila, ne spominje Vartolomeja, i govoreci o lovljenju ribe pri javljenju vaskrslog Spasitelja spominje Natanaila kao druga apostola u lovljenju ribe, jer kaze: "Behu zajedno Simon Petar, i Toma, i Natanail, i sinovi Zavedejevi" (Jn. 21, 2). No drugi tumaci se ne slazu sa tim, i saglasno s Prologom (10. maj) smatraju da je Simon Zilot jedno isto lice sa Natanailom; a neki drze da je Natanail jedan od Sedamdesetorice ucenika Hristovih.

NAPOMENE:

   1. Lidija i Mizija – severozapadne oblasti Male Azije.
   2. Likaonija – oblast u sredini Male Azije, na granici sa Frigijom.
   3. Spomen svete Marijamne praznuje se 17. februara.
   4. Panten, ziveo u III veku, jedan od najcuvenijih ucitelja Aleksandrijske skole.
   5. Velika Jermenija – brdovita zemlja izmedju reke Kure, Tigra i Eufrata; nazivala se Velikom Jermenijom nasuprot Maloj Jermeniji, oblasti izmedju reke Eufrata i Galasa, koja je ulazila u sastav carstva Mitridata Pontijskog, a od sedamdesete godine posle Hrista – u sastav Rimske carevine.
   6. Alban, ili Albanopol, – grad na zapadnoj obali Kaspijskoga Jezera; sada Baku.
   7. Sveti apostol Vartolomej skoncao 71. godine posle Hrista.
   8. Za vreme cara Anastasija, oko 508. godine, mosti svetog apostola Vartolomeja bise prenete iz Albane u grad Dari, u Mesopotamiji. Kada 574. godine, Persijanci zauzese ovaj grad, onda neki darski hriscani uzese svete mosti apostolove i uklonise se s njima ka obali Crnoga Mora; tu ih sustigose neprijatelji, koji cesne mosti bacise u more. Ali one ne potonuse, nego cudesno preplovise do ostrva Lipara. Kasnije, ostrvo zauzese Arapi; oni rasturise mosti sv. apostola Vartolomeja, ali se one na cudesan nacin opet sabrase ujedno; sveti Varto lomej se javi jednome monahu i pokaza mu mesto gde ce ih naci. Posle toga mosti svetog apostola bise prenesene u Neapolitanski grad Benevent (u devetom veku); odatle ih (u svakom slucaju jedan deo svetih mostiju) prenese u desetom stolecu u Rim. – Prenos mostiju svetog apostola na ostrvo Lipar Crkva praznuje 25. avgusta.
   9. Prepodobni Josif Pesmopisac ziveo u 9. stolecu; praznuje se 4. aprila.

Arhimandrit JUSTIN Popović

ŽITIJE SVETOG APOSTOLA JUDE,

brata Gospodnja po telu

 

Sveti apostol Juda bejase jedan od dvanaestorice apostola, iz plemena Davidova i Solomonova. Rodio se u galilejskom gradu Nazaretu od pravednog Josifa drvodelje, potonjeg obrucnika Preciste Djeve Marije, i od matere Salomije. Ova Salomija bese cerka Angeja, sina Varahijina, brata svetog Zaharije, oca svetog Jovana Krstitelja. Sa Salomijom Josif imadjase cetiri sina: Jakova, Josiju, Simona i Judu. Ovaj sveti Juda naziva se ponekad Juda Jakovljev, po zanamenitijem od sebe bratu svome Jakovu, koji se naziva bratom Gospodnjim. Svoju poslanicu sveti Juda pocinje ovako: Od Jude, sluge Isusa Hrista, a brata Jakovljeva (st. 1). On tako naziva sebe iz smirenosti, jer smatrase sebe nedostojnim nazvati se bratom Gospodnjim po telu; narocito stoga sto u pocetku sagresi pred Gospodom u neznanju, prvo neverjem, a drugo nebratoljubljem. Da Juda sagresi neverjem, o tome svedoci sveti Jovan Bogoslov, govoreci: Ni braca njegova ne verovahu u njega (Jn. 7, 5). Objasnjavajuci ovo mesto, sveti Teofilakt razume pod bracom Isusovom decu Josifovu. On veli: "Uvrede nanose Hristu i braca, deca Josifova (medju kojima bese i ovaj Juda). A otkuda kod njih takvo neverje prema Njemu? – Od njihove vlastite rdjave volje i od zavisti, jer je rodjacima svojstveno da zavide vise svojima nego tudjincima".

Ocigledno je, dakle, da Juda u pocetku iz neznanja sagresi Gospodu Hristu neverjem i zaviscu. A sagresi i nebratoljubljem, kao sto o tome pise u Zitiju svetog Jakova, brat Bozija.[1] Jer kada Josif, po povratku iz Egipta, stade deliti svoju zemlju deci koju imadjase od prve zene, on pozele dati deo imanja i Gospodu Isusu, rodjenome nadprirodno i netljeno od Preciste Djeve Marije, koji u to vreme jos bese mali decak. No tome se usprotivise tri Josifa sina, medju njima i ovaj Juda, samo Jakov dragovoljno odeli deo od svoga nasledja i nameni ga Isusu, zbog cega potom i bi nazvan bratom Bozjim. A sveti Juda, svestan tih svojih ranijih grehova, neverja i nebratoljublja, ne usudjivase se nazivati sebe bratom Bozjim, vec nazivase sebe samo bratom Jakovljevim, kao sto i u Poslanici svojoj pise: Od Jude, sluge Isusa Hrista, a brata Jakovljeva (st. 1).

Ovaj sveti apostol Juda ima jos i druge nazive. Evangelist Matej naziva ga Levijem i Tadejem. Ovi nazivi dati su apostolu Judi ne bez narocitih razloga. Naime: rec "Levije" znaci "srdacan". Sveti Juda, dakle, bi nazvan Levijem zato sto on, posle u neznanju ucinjenih grehova prema Gospodu Isusu, uverivsi se da je Isus istiniti Mesija – Hristos Bog, svom dusom se priljubi uz Njega srdacnom ljubavlju.

Apostol Juda naziva se jos Tadejem. Tadej znaci: onaj koji hvali, onaj koji ispoveda. Sveti Juda, dakle, bi nazvan Tadejem, jer je slavio i ispovedao Hrista Boga, i Njegovo Evandjelje objavio mnogim narodima. Ima jos jedan Tadej, od sedamdesetorice apostola (21. avgusta), no ovaj Tadej, ili Juda, bio je jedan od velikih apostola.

Sveti apostol Juda imadjase veliku revnost za Gospoda Hrista i gorase od zelje da sav svet pozna Hrista – istinitog Boga, i da veruje u Njega, i da Ga ljubi, da bi dobio spasenje. Ta revnost njegova spominje se i u Evandjelju. Jer kada Gospod govorase ucenicima svojim: Koji ima ljubav k meni, imace k njemu ljubav Otac moj; i ja cu imati ljubav k njemu, i javicu mu se sam (Jn. 14, 21). – tada mu rece Juda, ne Iskariotski, vec ovaj brat Gospodnji po telu: Gospode, sta je to da ces se nama javiti a ne svetu? (Jn. 14, 22). Kao da je time rekao: Gospode, daj poznanje o Tebi ne samo nama nego i celome svetu; javi spasenje Tvoje ne samo nama nekolicini nego i vascelom rodu ljudskom. Jer smo ne samo mi sluge Tvoje i ucenici Tvoji, isto i sav svet; upozna li Te kao Tvorca i Spasitelja svog, zavolece Te toplo, i posluzice Ti verno, i proslavice Te vavek.

Po vaznesenju Gospoda Isusa Hrista na nebo, sveti apostol Juda krenuo je u svet, kao i ostali apostoli Spasovi, na propoved Evandjelja. Po svedocanstvu crkvenog istoricara Nikifora,[2] "bozanstveni Juda, ne Iskariotski, nego drugi. koji se dvojako nazivase Tadej i Levije, sin Josifov a brat Jakova, zbacenog sa krova jerusalimskog hrama, propovedao je Evandjelje i sirio hriscanstvo spocetka u Judeji, Galileji, Samariji, Idumeji, zatim u Arabiji, Siriji i Mesopotamiji, najzad dosao u grad Edesu, koji je pripadao caru Avgaru,[3] gde je pre njega propovedao Evandjelje drugi Tadej, jedan od sedamdesetorice apostola. Tu apostol Juda dovrsi i dopuni ono sto ne bese dovrseno tim Tadejem.

Ima znakova da je sveti apostol Juda propovedao hriscanstvo i u Persiji, otkuda je i napisao na grckom jeziku svoju Sabornu Poslanicu, upucenu svima vernima.

Mnoge napore, patnje i trude podneo je sveti apostol Juda, propovedajuci Evandjelje po raznim zemljama, obracajuci narode veri u Hrista i izvodeci ih na put spasenja. U takvim krstonosnim podvizima stize on i do Araratske pokrajine. Tu on odvrati mnostvo ljudi od idolopoklonstva i privede ih Gospodu Hristu. Time sveti apostol izazva protiv sebe idolske zrece. Oni ga uhvatise i raznim mukama dugo mucise. Onda ga na krst raspese i strelama izresetase. Tako zavrsi svoj podvig i tecenje svoje sveti apostol Juda i predje ka Hristu Bogu, da od Njega primi venac vecne nagrade na nebesima.

Arhimandrit JUSTIN Popović

ŽITIJE I STRADANjE SVETOG APOSTOLA TOME

 

SVETI apostol Toma, zvani Blizanac,[1] bejase iz Galilejskog grada Paneade. Kada Gospod nas Isus Hristos zazivota Svoga na zemlji prohodjase gradove i sela uceci ljude i isceljujuci svaku bolest, tada Toma, cuvsi propoved Njegovu i videvsi cudesa Njegova, prilepi se svom dusom za Njega. I hodjase za Njim hraneci se slatkim recima Njegovim i gledanjem presvetog lica Njegovog, i udostoji se da ga Gospod uvrsti u Dvanaest Apostola, sa kojima i sledovase Njemu sve do spasonosnog stradanja Njegovog. Po vaskrsenju pak Gospoda Hrista sveti Toma neverjem svojim silno pojaca veru u Crkvi Hristovoj. Jer kada mu ostali ucenici govorahu: videsmo Gospoda (Jn. 20, 25), on im ne hte verovati dok sam ne vidi Hrista i ne opipa rane Njegove. I nakon osam dana po vaskrsenju, kada svi ucenici behu zajedno i Toma s njima, Gospod im se javi i rece Tomi: Pruzi prst svoj amo i vidi ruke moje; i pruzi ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi neveran nego veran. – A Toma, videvsi Hrista i opipavsi zivotodavna rebra Njegova, rece: Gospod moj i Bog moj (Jn. 20, 26-28). Ovaj dogadjaj sa Tomom na ocigledan nacin potvrdjuje svima istinitost vaskrsenja Gospodnjeg: jer Hristos zaista vaskrse i javi se ucenicima ne kao prividjenje i ne u nekom drugom telu nego u onom istom u kome postrada radi naseg spasenja.

Posle vaznesenja Gospoda Hrista na nebo i silaska Svetoga Duha, sveti apostoli bacise kocke, kuda bi ko od njih isao radi propovedanja reci Bozje. Svetome Tomi pade kocka da ide u Indiju, da tamo neznabostvom pomracene krajeve prosveti, i nauci istinitoj veri razne narode: Parcane i Midjane, Persijance i Girkane, Baktre i Brahmane, i sve najudaljenije zitelje Indije.[2] Medjutim, sveti Toma silno tugovase sto se salje medju takve divlje narode. No njemu se javi Gospod u vidjenju, krepeci ga i naredjujuci mu da bude junacan i da se ne boji, i obecavajuci mu da ce Sam biti sa njim. I uskoro mu Gospod omoguci putovanje u te zemlje na sledeci nacin.

Indijski car Gundafor, zeleci da sazida sebi izuzetno lep dvorac, posla svoga poverenika Avana u Palestinu, da tamo potrazi tako vicnog neimara, koji bi bio sposoban i vest podici mu palate kakve imaju rimski carevi. Gospod i naredi Tomi da sa tim Avanom ide u Indijske strane. Kada Avan trazase premudrog neimara u Paneadi, Toma se srete sa njim i predstavi mu se kao covek vican u gradjevinarstvu. Avan se pogodi sa njim, i oni ladjom krenuse na put, ploveci po pogodnom vetru. A kada usput pristadose u neki grad, oni cuse zvuk truba i drugih muzickih orudja: jer car toga grada udavase svoju kcer i bese poslao glasnike po celome gradu da na svadbu pozovu i bogate i uboge, i robove i strance; a ako ko ne htedne doci, odgovarace carskome sudu. Cuvsi to Avan i Toma, i bojeci se da kao stranci ne razgnjeve cara ako se ne odazovu carevom pozivu, otidose u carev dvor na svadbu. A kada svi pocedase i stadose se veseliti, apostol sede na najposlednje mesto, i niti sto okusase, niti uzimase udela u veselju, vec bese pogruzen u svoje misli. I svi gledahu na njega kao na stranca i inoplemenika. A oni sto sedjahu kraj njega pitahu ga: Zasto si dosao ovamo kada niti jedes niti pijes? – Apostol odgovori: Nisam dosao ovamo radi jela i pica, nego da ispunim carevu volju, jer glasnici gromko objavljivahu da ce carskome sudu odgovarati ko ne dodje na svadbu.

Medju zvanicama na svadbi bejase i jedna zena Jevrejka, koja divno svirase na svirali, pripevajuci svakome od zvanica poneku pohvalu. Ugledavsi Tomu koji nije uzimao ucesca u veselju vec je cesto pogledao na nebo, ona poznade da je on Jevrejin, i svirajuci pred njim, pripevase mu na jevrejskom jeziku ove reci: Jedan je Bog – Jevrejski, koji je stvorio nebo i zemlju. – A apostol, sa zadovoljstvom slusajuci ovaj pripev, moli je da nekoliko puta ponovi te reci. Medjutim jedan od slu gu koji je prisluzivao vino, videci da apostol nije veseo, udari mu samar po licu, govoreci: Pozvan si na svadbu; nemoj biti tuzan, nego budi veseo, pridruzujuci se onima sto piju. – Apostol mu rece: Neka ti Gospod jos u ovom zivotu uzvrati za ovo; i ruku koja me je udarila neka ja vidim gde je pas vuce na ocigled mnogima.

Posle kratkog vremena sluga sto udari apostola uputi se ka studencu da zahvati vodu, zeleci da gostima donese vode radi razblazenja vina. Ali na studencu njega iznenada napade lav, obori ga i zakla, pa posisavsi mu krv otide. Tada dotrcase psi i rastrgose ga u komade; a jedan crni pas dohvati desnu ruku, odnese na svadbenu gozbu i baci pred svima. Videvsi to, svi se uzbunise i pitahu se, cija li je to ruka. A zena sto svirase na svirali uzviknu: Danas se medju nama zbiva nesto veoma tajanstveno: s nama se ovde nalazi ili Bog ili poslanik Bozji. Jer ja videh gde sluga koji prisluzuje vino udari samar po licu jednome coveku, i cuh kako mu ovaj covek rece na jevrejskom ovo: "Ruku koja me je udarila neka ja vidim gde je pas vuce na ocigled mnogima", – sto se i zbi, kao sto svi vidite. – Posle ovih reci strah spopade sve.

Posto se zavrsi svadbeni pir, car, koji o svemu bese obavesten, dozva k sebi svetog apostola Tomu i rece mu: Uci u dvorac i blagoslovi moju udatu kcer. – Apostol udje, pouci mladence celomudriju i cuvanju devstva u cistoti, pomoli se za njih i blagoslovi ih, pa otide. Malo zatim mladenci videse u snu Isusa koji im se javi u obliku svetog apostola Tome i s ljubavlju ih grljase. A zenik misleci da je pred njim apostol Toma rece mu: Ti si izasao pre svih, na koji si se nacin ponovo obreo ovde? – Gospod odgovori: Ja nisam Toma vec brat njegov, i svi koji su se odrekli sveta i sleduju Meni kao on, ne samo bice moja braca u buducem zivotu nego ce postati naslednici carstva moga. Stoga, deco moja, ne zaboravite ono sto vam je savetovao brat moj, i ako po savetu njegovom sacuvate devstvo svoje besprekornim, vi cete se udostojiti neuvenljivih venaca u mome nebeskom dvorcu.

Rekavsi to Gospod ode; a oni, probudivsi se od sna, ispricase jedno drugom sta su videli u snu, pa ustadose i svu noc tu moljahu se Bogu usrdno. Reci pak, recene im u snu, cuvahu u srcu svom kao skupocene bisere.

Ujutru car dodje u posetu mladencima i zatece ih gde sede daleko jedan od drugoga. U nedoumici, on ih upita zasto sede tako daleko jedan od drugoga. Oni mu odgovorise: Mi se molimo Bogu da nam da snage da do smrti nase sacuvamo u nasem braku potpunu devstvenost, kakvu sada imamo, da bismo se udostojili u dvorcu nebeskom biti ovencani neuvenljivim vencima, kao sto nam obeca Gospod koji nam se javio.

Tada caru bi jasno da ih je na cuvanje devstvenosti usavetovao onaj stranac sto je juce bio u dvorcu. To silno razjari cara i on posla sluge svoje da uhvate apostola, ali ga oni ne nadjose, posto Avan i Toma vec behu otplovili ka Indiji.

Kada stigose u Indiju, Avan i apostol Toma izadjose pred cara Gundafora, i Avan rece: Evo, gospodaru, doveo sam ti iz Palestine premudrog neimara, da sagradi palate koje ce biti po volji tvome carskom velicanstvu. – Car se obradova, pokaza Tomi mesto gde se imaju podici palate, odredi im razmere, dade Tomi mnogo zlata za zidanje, a sam otputova u drugi kraj carstva.

Dobivsi zlato, sveti apostol Toma ga stade razdavati oskudnima – prosjacima i ubogima; a sam trudeci se u propovedanju Evandjelja, obrati mnoge veri u Hrista i krsti ih. U to vreme onaj mladic koji po savetu Tome obeca da ce sa suprugom svojom cuvati devstvo, cu da apostol u Indiji propoveda Hrista, uze suprugu svoju i otputova sa njom kod apostola. Pouceni kako valja od svetog apostola veri Hristovoj, oni primise sveto krstenje. Supruga dobi na krstenju ime Pelagija, i docnije proli i krv svoju za Hrista; a mladic dobi ime Dionisije, i kasnije se udostoji episkopskog cina. Vrativsi se s apostolskim blagoslovom u svoju otadzbinu, oni rasprostranjivahu slavu imena Bozjeg obracajuci neverne ka Hristu i podizuci crkve po gradovima.

Kada prodjose dve godine car posla k apostolu da sazna: hoce li palate skoro biti gotove? Apostol odgovori poslanicima da se jos samo krov ima metnuti. Car se obradova, jer je smatrao da mu Toma doista zida dvorac na zemlji, i posla mu jos mnogo zlata sa naredbom da se sto pre nacini velikolepni krov. A sveti Toma, ponovo dobivsi zlato, podize i oci i ruke k nebu i rece: Blagodarim Ti, covekoljubivi Gospode, sto na razne nacine strojis spasenje ljudi! – I opet razdade poslato zlato onima koji su trazili od njega pomoc, a sam i nadalje usrdno propovedase rec Boziju.

Kada prodje izvesno vreme, car doznade da Toma jos ni poceo nije nalozeni mu posao i da je svo zlato razdao ubogama, a da o zidanju i ne misli, nego hodeci po gradovima i selima propoveda nekakvog novog Boga i cini divna cudesa. Car se zbog toga strahovito razgnjevi i posla sluge svoje da apostola uhvate i dovedu. Kada svetog Tomu dovedose pred cara, car ga upita: Jesi li sazidao palate? – On odgovori: Sazidao sam veleljepne i prekrasne. – Car na to rece: Hajdmo onda da vidimo dvorac tvoj. – Apostol odgovori: He mozes u ovom zivotu videti te palate, nego kada budes otisao iz ovog zivota, tada ces ih videti i s radoscu se useliti u njih, i ziveti vecito u njima. – Medjutim car, smatrajuci da mu se apostol podsmeva, veoma se ozalosti i naredi da ga zajedno sa Avanom koji ga je doveo bace u tamnicu, gde bi camili dok ih ljutom smrcu ne kazni: jer car nameravase da im zivima kozu odere, pa da ih onda u ognju sazeze.

Kada sedjahu u tamnici, Avan ukoravase apostola govoreci mu: Ti si obmanuo i mene i cara predstavivsi se kao vrlo iskusan neimar. A eto sada, upropastio si carevo zlato, i zivot moj pogubio. Zbog tebe evo stradam i ljutom smrcu umrecu: car je opak i ubice nas obojicu – A apostol teseci ga govorase: He boj se, jos nije vreme da ja i ti umremo; mi cemo biti zivi i slobodni, i car ce nas uvazavati zbog palata koje sam mu sazidao u carstvu nebeskom.

Te iste noci razbole se carev brat i posla ovu poruku caru: Zbog muke koja je tebe snasla, evo i mene spopade tuga, i od toga se razboleh, i evo me umirem. – I stvarno brat carev odmah zatim umre. Od ove nove zalosti car zaboravi na prvu svoju muku, i stade neutesno ridati zbog smrti svoga brata. Dusu pak umrloga Andjeo Bozji uze i uznese u nebeska obitalista; i obilazeci tamosnja naselja pokazivase joj mnoge cudesne i veleljepne palate, medju kojima jedna bese tako izuzetno cudesna i izuzetno veleljepna da se lepota njena opisati ne moze. I Andjeo upita dusu: U kojoj bi od ovih palata volela da zivis? – A dusa, gledajuci u onu najlepsu palatu, rece: Ako bi mi bilo dopusteno da samo u jednom kutku one palate obitavam, ja nista vise ne bih trazila. – Andjeo joj rece: He mozes ti ziveti u toj palati, jer ona pripada tvome bratu; nju mu podize onaj stranac Toma zlatom sto mu tvoj brat dade. – I rece dusa: Molim te, gospodine, pusti me do brata i ja cu kupiti od njega ovu palatu, jer on jos ne zna njenu lepotu, pa posto je kupim ja cu se opet vratiti ovamo.

Tada Andjeo povrati dusu u telo, i pokojnik odmah ozive, i kao probudivsi se od sna upita prisutne za brata, i moljase da car njegov brat dodje k njemu. A car, cuvsi da je brat njegov oziveo, obradova se silno i dotrca k njemu, pa videvsi ga ziva postade jos radosniji. A vaskrsli stade mu govoriti: Nasigurno znam, care, da ti mene brata svog volis, i plakao si za mnom; i kada bi bilo moguce da me otkupis od smrti, ti bi dao i do po carstva svoga. – Car rece: Da, zaista je tako. – Na to brat rece caru: Ako me tako volis, onda molim od tebe jedan poklon koji mi nemoj odreci. – Car odgovori: Sve sto je pod mojom rukom u drzavi mojoj, poklonicu tebi, milom bratu mom. – I ovu rec svoju car potvrdi zakletvom. – Tada vaskrsli brat rece: Daj mi palatu tvoju koju imas na nebesima, i uzmi za nju sve bogatstvo moje. – Cuvsi ovakve reci car se zbuni, i kao bezglasan cutase. Potom rece: Otkuda meni palata na nebesima? – Brat odgovori: Vaistinu postoji na nebesima takva palata, kakvu ti ne znas, i kakvu ni video nisi u celom podnebesju. A nju ti sazida Toma koga ti drzis u tamnici: i ja je videh, i divih se neiskazanoj lepoti njenoj, i molih da se nastanim u jednom kutku njenom, ali mi to ne bi dato. Jer Andjeo koji me vodjase rece: He mozes ti ziveti u njoj, jer je to palata tvoga brata, koju sazida onaj stranac Toma. Ja onda molih Andjela da me pusti do tebe, da kupim tu palatu od tebe. Stoga, ako me volis, daj mi je, i u zamenu uzmi celokupno imanje moje.

Tada se car dvostruko obradova: obradova se povratku brata u zivot, i palati sagradjenoj mu na nebesima. I rece car svom vaskrslom bratu: Mili brate, ja sam se zakleo da ti nista necu odreci od onoga sto je u mojoj vlasti na zemlji, ali palatu sto je na nebu ja ti nisam obecao. No ako hoces, mi imamo neimara, koji moze i tebi sazidati taku istu palatu.

Rekavsi to, car odmah posla u tamnicu slugu da mu dovede svetoga Tomu sa Avanom koji ga je doveo. Kada oni naidjose, car pohita u susret apostolu i pade mu pred noge moleci ga da mu oprosti greh koji ucini prema njemu iz neznanja. Apostol, uznevsi blagodarnost Bogu, stade oba brata uciti veri u Gospoda naseg Isusa Hrista; i oni, tronuti do dna duse, s ljubavlju primahu reci njegove. Ubrzo zatim sveti apostol ih krsti, i nauci ih ziveti po hriscanski. I oba brata mnogobrojnim milostinjama sagradise sebi vecna obitalista na nebesima. Provevsi neko vreme sa njima i utvrdise ih dobro u svetoj veri, apostol krenu kroz obliznje gradove i sela radeci na spasenju dusa ljudskih.

Kada apostol Toma propovedju Evandjelja prosvecivase Indijsku zemlju, nastade cesno prestavljenje Bozje Matere,[3] i svi apostoli sa raznih strana uzeti bise na oblake i preneseni u Getsimaniju, ka odru preblagoslovene Djeve. Tada i sveti apostol Toma bi uzet iz Indije, ali ne prispe na sam dan pogreba bogoproslavljenog tela Preciste Bogorodice. To bi tako po Bozjoj volji, da bi se vernima dao najubedljiviji dokaz da je Mati Bozija sa telom uzeta na nebo. Jer kao sto se i u vaskrsenje Hristovo mi bolje uverismo Tominim neverjem, tako i za uzece sa telom na nebo Preciste Djeve Marije Bogorodice mi nasigurno saznadosmo preko Tominog zadocnjenja. Jer apostol stize tek u treci dan posle pogreba, i tugovase sto ne prispe na sam dan pogreba, da bi sa ostalim apostolima pratio sveto telo Matere Gospoda svoga do groba njenoga. Tada se sveti apostoli dogovorise da radi svetoga Tome otvore grob Presvete Bogorodice, da bi on video svecesno telo Njeno, poklonio mu se i utesio u svojoj tuzi. Medjutim, kada otvorise grob, oni ne nadjose telo vec samo jednu plastanicu gde lezi. I otuda svima bi jasno da je Mati Bozija, poput Sina svoga, u treci dan vaskrsla, i sa telom bila uzneta na nebo.

Posle toga sveti apostol Toma se ponovo obrete u zemlji Indiji, i propovedase Hrista; i mioge privodjase k veri znamenjima i cudesima. Dosavsi pak u Meliapor,[4] on tamo mnoge prosveti i u svetoj veri utvrdi sledecim cudom. Na jednom mestu lezase jedno ogromno drvo koje ne samo mnostvo ljudi Hero ni slonovi ne mogahu pomeriti s mesta. Apoetol pak Toma svojim pojasom prevuce to drvo na daljinu od dva kilometra i predade za zidanje hrama Gospodnjeg. Videvsi to, verni se utvrdise u veri, a mnogi neverni poverovase. Sveti pak apostol ucini tamo i drugo cudo, vece od prvog. Jedan idolski zrec ubi svoga sina i okrivi za to svetoga Tomu, govoreci: Toma ubi moga sina. – U narodu nastade uzbuna, sleze se silan svet, gomila dohvati svetoga Tomu kao ubicu i zahtevahu da ga Sud osudi na mucenje. Ali posto se ne nadje niko koji bi posvedocio da Toma nije kriv za to ubistvo, apostol Hristov stade moliti sudiju i narod govoreci: Pustite me, i ja cu u ime Boga mog upitati ubijenoga da sam kaze ko ga je ubio. – I svi sa apostolom svetim otidose k telu ubijenog sina zrecevog. I Toma, podigavsi oci k nebu, pomoli se Bogu, pa onda rece mrtvacu: U ime Gospoda moga Isusa Hrista naredjujem ti, mladicu, reci nam ko te ubi. – I odmah progovori mrtvac: Otac moj ubi me.

- Tada svi povikase: Veliki je Bog koga Toma propoveda. -I apostol bi oslobodjen, a zrec sam pade u jamu koju bese iskopao za apostola. Zbog ovoga cuda mnostvo naroda se obrati k Bogu i krsti se od apostola.

Posle toga apostol otputova u daleke, Kalamidske krajeve, gde vladase car Muzdij. I tamo propovedajuci Hrista, sveti apostol obrati k veri neku zenu, po imenu Sindikiju, koja bese necaka Migdonije, zene carevog prijatelja. Sindikija savetova Migdoniji da pozna istinu i poveruje u Jednoga Boga, Stvoritelja cele vaseljene, koga apostol Toma propoveda. I rece Migdonija Sindikiji: Htela bih da sama vidim toga coveka koji propoveda istinoga Boga, i da od njega cujem njegovo ucenje.

- Sindikija odgovori: Ako hoces da vidis apostola Bozija, promeni svoje haljine, i obuci se u losu odecu kao prosta i uboga zena, da ne bi bila prepoznata, pa hajde sa mnom.

Migdonija ucini tako i podje sa Sindikijom. I nadjose apostola gde propoveda Hrista usred ogromnog skupa prostih i ubogih ljudi. Pomesavsi se sa gomilom, one stadose slusati ucenje Tomino; a on mnogo pricase o Hristu Gospodu, i ucase veri u Njega, i govorase i o smrti, i o sudu, i o paklu, i o nebeskom carstvu. Slusajuci sve to, Migdonija bi tronuta, i poverova u Hrista. A kad se vrati doma, ona svo vreme razmisljase o apostolovim recima; i razgovarajuci sa necakom svojom Sindikijom o Hristu, ona sve vecma rasplamsavase ljubav svoju k Njemu. I od toga vremena ona se stade gnusati nevernih kao neprijatelja Bozjih, i izbegavase svaki razgovor sa njima i gozbovanje, i kloniti se svih zadovoljstava svetskih. Ona takodje odluci da i sa svojim muzem prekine bracne veze. To veoma ozalosti njenoga muza, i kada ne uspe da Migdoniju privoli da promeni svoju odluku, on moli cara Muzdija da zenu svoju, caricu Tertijanu, koja bese rodjena sestra Migdoniji, posalje, te da ona nagovori Migdoniju da se ova ne gnusa svojih supruzanskih duznosti. Carica ode k sestri svojoj Migdoniji i upita je zbog cega se ona ne povinjava svome muzu. Migdonija odgovori: Zbog toga sto je on neznabozac i neprijatelj Bozji, a ja sam sluskinja Jedinog istinitog Boga, Isusa Hrista, i necu da budem oskvrnavljena od coveka neverujuceg i necistog. – Tertijana izjavi zelju da sazna ko je to Isus Hristos koga Migdonija naziva istinitim Bogom. Migdonija joj onda izlozi propoved svetog apostola Tome, trudeci se da je ubedi da primi istinitu veru. No Tertijana, zeleci da sto vise i odredjenije sazna o Hristu i da se sto temeljnije nauci veri u Njega, zazele da vidi samog apostola i da cuje propoved njegovu. I dogovorivsi se s Migdonijom one tajno poslase po apostola. Kada apostol dodje, one ga molise da ih uputi na iut istine. I on, propovedajuci im Hrista, prosveti ih svetloscu vere, omi ih banjom svetog krstenja, i nauci ih drzanju zapovesti Bozjih i svima vrlinama. Slozivsi u srcu svom sve reci svetog apostola, Tertijana i Migdonija se dogovorise da sluze Gospodu u cistoti i da ne odrzavaju telesne supruzanske veze, sa svojim muzevima posto su oni neznabosci. A apostol silom Bozjom cinjase tamo mnoga cudesa i isceljivase svaku bolest; i mnogi, ne samo iz prostoga naroda nego i iz carskih dvorjana, videci znamenja sto bivahu od apostola i slusajuci njegovo ucenje, obratise se ka Hristu. I jedan od carevih sinova, po imenu Azan, verova i primi sveto krstenje od apostola; jer sam Gospod dejstvovase kroz apostolsku propoved, i mnozase Crkvu svoju i rasprostirase slavu imena svoga.

Carica Tertijana, vrativsi se od Migdonije, prebivase u molitvi i postu, i odbijase telesnu vezu sa svojim muzem. Zacudjen zbog takve promene kod svoje zene, car rece svome. prijatelju Kariziju: Zeleci da tvoju zenu povratim tebi, ja izgubih svoju; i moja se gore ponasa prema meni nego tvoja prema tebi. – I oni obojica, car i Karizije, vrlo marljivo istrazivahu sta je uzrok takoj promeni kod njihovih zena, i pronadjose da ih je neki inostranac dosljak, po imenu Toma, naucio veri Hristovoj i odvratio ih od telesne bracne veze sa njihovim muzevima. Doznadose oni takodje da su preko propovedi Tomine poverovali u Hrista carev sin Azan, i mnogi od carskih dvorjana i od vlastele, i bezbroj njih od prostoga naroda. Zbog svega toga oni se razljutise na apostola Tomu, pa ga uhvatise i u tamnicu bacise.

Potom apostol bi izveden pred cara na sud. I upita ga car: Ko si ti, rob ili slobodnjak? – Toma odgovori: Rob sam Onoga nad kojim ti nemas vlasti. – Car na to rece: Vidim da si lukav rob; pobegao si od svoga gospodara i dosao u ovu zemlju da kvaris ljude i da bunis nase zene. Kazi dakle, ko je tvoj gospodar? – Apostol odgovori: Moj gospodar je Gospod neba i zemlje, Bog i Tvorac svake tvari. On me je poslao da propovedam sveto Ime Njegovo i da obracam ljude od zablude. – Car rece: Ostavi, varalico, lukave reci svoje, i cuj naredjenje moje: kao sto si prepredenoscu odvratio zene nase od nas, te one nemaju telesne veze s nama, tako ih ponovo obrati k nama. He ucinis li pak to, da zene nase ponovo budu s nama u predjasnjoj ljubavi i vezi, mi cemo te predati ljutoj smrti. – Apostol odgovori: He prilici da sluskinje Hristove odrzavaju telesne supruzanske veze sa bezakonim muzevima, niti je pravedno da se verujuce oskvrnjuju od zlovernih i neverujucih.

Cuvsi to car naredi da se donesu usijane zelezne daske i da se na njih postavi apostol bosim nogama. Kada to bi ucinjeno, odjednom se pojavi voda ispod tih daski i rashladi ih. Zatim sveti Toma bi bacen u uzarenu pec, ali sutradan on izidje iz nje ziv i nepovredjen. Posle toga Karizije ucini caru ovakav predpog: Primoraj ga da se pokloni i prinese zrtvu bogu suncu, eda bi time razgnjevio Boga svog koji ga cuva nepovredjenim u mucenjima. – Kada po naredjenju cara apostol bi priveden k idolu sunca, idol se tog casa rastopi i istopi kao vosak. I verni likovahu zbog takve sile Nebeskog Boga, a mnostvo nevernih obrati se ka Gospodu. Medjutim zreci idolski stadose roptati na Tomu sto unisti boga njihovog; sam pak car, silno uvredjen, razmisljase kako da pogubi Tomu, ali se ipak bojase naroda i slugu svojih i mnogih velmoza koji verovahu u Hrista.

Uzevsi Tomu, car sa svojim vojnicima izidje iz grada, i svi pomislise da car zeli da vidi od apostola neko cudo. No prosavsi kilometar, car predade Tomu petorici vojnika n zapovedi im da ga odvedu ka goru i tamo kopljima izbodu, a sam otputova u grad Aksium. Carev pak sin Azan i jedan covek, po imenu Sifor, pohitase za apostolom, i stigavsi ga plakahu za njim. A apostol, izmolivsi od vojnika dozvolu da obavi molitvu, pomoli se Gospodu i rukopolozi Sifora za svestenika i Azana za djakona, i zapovedi im da se staraju o vernima, i da se trude oko rasprostranjenja Crkve Hristove. Posle toga vojnici probodose apostola sa pet kopalja, i on tako skonca. Safir i Azan mnogo plakase nad njim, i cesno pogrebose sveto telo njegovo.[5] Posle pogreba oni prisedose kraj apostolovog groba i tugovahu. I gle, sveti apostol im se javi i naredi im da idu u grad i utvrdjuju bracu u veri. Oni postupise po naredjenju svoga ucitelja, svetog apostola Tome, i pomagani njegovim molitvama, oni uspesno upravljahu Crkvom Hristovom. Car Muzdij i Karizije dugo mucahu svoje zene, ali ih ne mogose privoleti da ispune njihovu zelju. Shvativsi najzad da one sve do smrti nece pristati na njihovu zelju, oni ih i protiv svoje volje ostavise da one zive slobodno po svojoj volji. Oslobodivsi se od tezine supruzanskog jarma, one zivljahu u velikom uzdrzanju i molitvama, sluzeci Gospodu dan i noc, i vrlinskim zivljenjem svojim one prinosahu veliku korist Crkvi.

Nakon nekoliko godina jedan od sinova cara Muzdija postade besomucan, i niko ga ne mogase isceliti, posto u njemu bese veoma opak bes. Car se neobicno ozalosti zbog bolesti sina svog, i namisli da otvori grob svetog apostola, uzme jednu kost od mostiju njegovih i priveze o vratu sina svog, i tako ga isceli od besomucnosti, jer bese cuo da je sveti Toma za zivota svog na zemlji izagnao mnostvo besova i ljudi. Kada car htede da tu zamisao privede u delo, njemu se u vidjenju javi sveti Toma i rece: Ti zivome nisi verovao, a od mrtvoga li istes pomoci? Ali, nemoj ostati u svome neverju nego poveruj, i Gospod moj Isus Hristos bice milosrdan prema tebi.

Ovo vidjenje jos vise pojaca u caru zelju da otvori grob apostola. I otisavsi na grob, car ga otvori, ali ne nadje u njemu mosti svetog apostola, jer jedan hriscanin bese tajno uzeo svete mosti, odneo ih u Mesopotamiju i tamo polozio na cesnom mestu. Car onda uze grudvicu zemlje sa tog mesta, priveza je o vratu svoga sina, govoreci: Gospode Isuse Hriste, molitvama Tvoga apostola Tome isceli sina moga, i ja cu poverovati u Tebe. – I tog trenutka izidje bes iz carevog sina, i mladic ozdravi. Tada car Muzdij poverova u Hrista, i sa svima svojim velmozama bi krsten od svestenika Sifora. I ai velika radost vernima: jer idoli bise sakruseni i hramovi njihovi porugaeni, i na njihovim mestima crkve Hristove podignute. I rec Bozija rastijase, i sveta vera umnozavase se. A car, posto primi sveto krstenje, kajase se za predjasnje grehe svoje i od svih iskase pomoc i molitve. Prezviter pak Sifor govorase svima verujucima: Molite se za cara Muzdija, da od Gospoda naseg Isusa Hrista dobije milost i otpustenje grehova svojih. – I sva Crkva moljase se za cara.

Na onom pak mestu gde bese sahranjeno telo svetoga apostola zbivahu se, molitvama njegovim, mnoga cudesa u slavu Hrista Boga naseg, kome sa Ocem i Svetim Duhom neka od nas bude cast i poklonjenje vavek. Amin.

NAPOMENE:

   1. Toma je jevrejska rec i znaci blizanac; sveti Toma se jos naziva Didim. To je grcka rec, koja takodje znaci Blizanac.
   2. Indijom se, po danasnjem geografskom pojimanju, naziva juzni deo Azijskog kopna, i to srednje poluostrvo, koje je sa severa odvojeno od centralne Azije lancem ogromnih planinskih masiva. No stari pisci su cesto nazivali Indijom sve juzne bogate zemlje Azije, o kojima su imali nejasne predstave. Midjani su ziveli u susedstvu Persije, u zapadnom delu Irana, na jugu od Kaspijskog Mora, i bili su kasnije pokoreni od Persijanaca. Parcani su takodje bili susedi Persijanaca, i naseljavali ogromno prostornu zemlju od Eufrata do Oksa i od Kaspijskoga Mora do Indijskoga; u trecem veku pre Hrista njih st pokorili Rimljani. Persijanci su obitavali u juznom delu Irana. Girkani su ziveli kraj obala Eufrata i Tigra, i bili pokoreni od Persijanaca. Baktrani su naseljavali severoistok Irana. Brahmani su upravo zitelji Indije, prvenstveno indijski zreci.
   3. Uspenije Presvete Bogomatere dogodilo se u 15 godini po vaznesenju Gospoda, ili u 48 godini posle Hristovog Rodjenja. Takvo je drevno predanje.
   4. Meliapor ili Maligtur – grad na istocnoj obali poluostrva Indostana.
   5. Kao mesto mucenicke smrti svetog apostola Tome pokazuju u Kalurmini jednu visoku stenu, udaljenu sedam kilometara od Malipura, kuda je apostol cesto odlazio radi molitve.