Stalno pricas protiv SPC, a sada te kao interesuje patrijarh.

"...O Антихристу и духу његовом (по Анастасу Мецејни)       Штампај        Е-пошта
Tuesday, 01 December 2009

Владимир Димитријевић

О антихристу и духу његовом

(по Антанасу Мацејни)

Увод

Литвански хришћански мислилац, Антанас Мацејна, бегунац од совјетског режима, под утицајем Достојевског и Владимира Соловјова написао је неке од најумнијих савремених књига на тему хришћанске есхатологије. У студији „Тајна безакоња”, насталој поводом Соловјовљеве „кратке повести о антихристу”, Мацејна даје низ мистичних увида у природу борбе између Христа и антихриста и последњих времена Цркве и човечанства. Ево неколико инспиритивних теза из његове расправе.

 

Борба добра и зла

Мацејна упозорава да зло није пуки „недостатак добра”, него делатна, личносна сила воље злих духова и злих људи, која води непрестаној борби. „За кога је зло – зла сила, за њега је историја стална борба, која обухвата и небо и земљу, јер у њој не учествује само човек, него и Бог. Једном ће та борба постати одлучна. Једном ће напетост између сила зла и добра постати тако снажна, да ће разорити сав злом захваћени свет. Тада ће добро победити, али та победа ће и окончати земну историју /.../ ВАСКРСЕЊЕ ЈЕ ЗАЛОГА ПОБЕДЕ ДОБРА. У томе је сила и дело Христово”. Својим Другим доласком Христос ће окончати ту борбу са злом, васкрсавајући све људе и „ослобађајући целокупно битије од силе зла. Али, до тог благословеног часа сва историја је стална борба /.../ НАША ИСТОРИЈА ЗАВРШАВА СЕ НАЈВЕЋИМ МОГУЋИМ ТРИЈУМФОМ ЗЛА НА ЗЕМЉИ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО И – ЊЕГОВОМ КОНАЧНОМ ПРОПАШЋУ. Антихрист ће бити побеђен и збачен. Али, с њим ће истовремено бити збачена и сва наша историја. Победа добра открива надисторијски лик живота. Појава Христова и Његово снисхођење на земљу јесте почетак другачије егзистенције, која више није земна историја.”

 

Религиозни карактер историје

Мацејна сматра да је историја „заједничка делатност Бога и човека у времену”, и додаје: „За хришћанина историја никад није само овострани процес, јер њен истински извор, из кога она настаје није овде. ПРОЛОГ ИСТОРИЈЕ ЈЕ НА НЕБЕСИМА. /.../ КУЛТУРА ЈЕ ЧОВЕКОВО СТВАРАЛАШТВО /.../ Његова ваплоћена нада и победа над силама природе /.../ Имајући то у виду, историја се може назвати процесом КУЛТУРНОГ НАСТАЈАЊА; процесом све већег овладавања земљом, откривања ризница природе и усиљеног укључивања природних сила у област људског постојања. У ТОМ СМИСЛУ ИСТОРИЈА ЈЕ ОСВЕШЋИВАЊЕ ЧОВЕКА У СВЕТУ /.../ Где год да се појављује човек, диме се не само огњишта, него и жртвеници; дижу се не само куће, него и храмови; чују се не само свадбене песме, него и химне свештеника. На тај начин, религиозни живот је ДРУГА основна форма човекове историје /.../ У том смислу, ИСТОРИЈА ЈЕ ЧОВЕКОВО САМООСВЕШЋЕЊЕ (КАД ЈЕ РЕЧ О ПИТАЊИМА КОЈА ОН ПОСТАВЉА) ЊЕГОВОГ ПОРЕКЛА, ПРИЗВАЊА И ЦИЉА /.../

ДЕЛАТНИ УЧЕСНИК ЧОВЕКОВЕ СУДБИНЕ ЈЕ САМ БОГ. „Без Мене не можете ништа чинити” (Јн. 15, 5) – те речи Христове јасно указују на историјски пут којим човек мора да иде да би дошао до разрешења тајне свог постојања. /.../ Религија је у суштини однос двају личности. По својој сопственој вољи, човек може да створи културу, али не и религију. Питање човековог постојања, које се суштински може покренути само у области религије, захтева одговор Божји, да би уопште могло да се реши /.../ Управо зато што је религија ДИЈАЛОГ И УЗАЈАМНО ДЕЛОВАЊЕ, она је у сталној опасности да је човек прекине. Мада је човек по природи религиозан, јер однос са натприродним одговара његовој унутарњој суштини, он ипак може – јер је слободан – да заћути у том дијалогу и да земљу, која се налази под влашћу његовом, искључи из узајамног општења с Небом. Нема и не може бити никаквог ОНТОЛОШКОГ АТЕИЗМА, али постоји ПСИХОЛОШКА безрелигиозност, свесно одвраћање од Бога, упорно ћутање у свакодневици. /.../ Божји поредак је поредак постојања. Нарушити га значи нарушити себе, другим речима – благодарити себи за своје постојање, што је одвратно. Зато свако порицање Божјег поретка у најдубљем смислу јесте рушење постојања, а самим тим рушење и сопственог битија. БУНТ ЧОВЕКА ПРОТИВ БОГА ЗНАЧИ УНИШТЕЊЕ САМОГ СЕБЕ. Па ипак, смртници никад не престају да се буне против Бога. Вавилонска кула остаје несаграђена, и тако ће бити до краја историје. Али шта је култура ако не стални напор човечанства да заврши градњу те куле? Историја није само религиозни процес; она је истовремено процес обезбожења човечанства. /.../ РЕЛИГИЈА, А НЕ КУЛТУРА, ЧУВА КЉУЧ ТАЈНЕ ИСТОРИЈЕ. У процесу религије, а не у процесу културе, време иде ка свом крају: adesse festinant tempora. Историја је – објективација нашег односа према Богу. Управо ту је њена благодатност, али истовремено и опас-ност, јер је одређење у односу према Богу неизбежно. Шта је историја у светлости Хришћанства? Ништа друго до време које нам је Бог дао. /.../ Философско време је – апстрактни и општи ток ствари; међутим, религиозно време је НАШЕ ВРЕМЕ, време које нам је поверено, време које нам је даровано, самим тим лично и конкретно. РЕЛИГИОЗНО ВРЕМЕ ЈЕ ОДРЕЂИВАЊЕ И НАЛАГАЊЕ ОБАВЕЗА, од којих зависи наша судбина. Да бисмо својим животима дали овај или онај смисао не треба нам ништа друго до време. На тај начин, у светлости хришћанства време се јавља као најдрагоценији од свих природних дарова Божјих. Док год имамо времена, наша судбина је у нашим рукама /.../ Време је – једино „место” на коме можемо срести Бога /.../ ЈАВЉЕНОСТ БОГА У ИСТОРИЈИ ЈЕ ОСНОВНИ УСЛОВ ИСТИНИТЕ ВЕРЕ. Смисао историје је у припреми за то јављање. Најдубљи смисао тог задатка је у томе да учини могућим сусрет Бога и човека стварајући предуслове за то да тај сусрет постане ЛИЧАН и зато нераскидив САВЕЗ.”

 

Бог и време

Време је једино „место” на коме можемо срести Бога; и то се десило у историји – јавио се Христос, пунота богочовечанског јединства. Дуго и жељно чекани Христос је, по Мацејни, управо „Бог историје”, „Алфа и Омега, почетак и крај, први и последњи” (Отк. 22, 13). Мацејна одлучно тврди: „Жртва на Голготи била је највећа историјска жртва: то је било спасавање историје од њеног кретања ка ништавилу”. После васкрсења Господњег, у својим пројавама историја је „слободни одговор човека на искупитељски подвиг Христа”.

Избор Христа је чинилац који дејствује и у друштву; он је историјска сила. Расе, народи, језици, таленти, породица – ништа више нема значаја попут верности Христу. Али, и одступање од Христа је друштвени чинилац – оно саздаје друштво звери, антихриста. И то друштво се бори против Цркве. У историји, као времену раздвајања и простору борбе, долазимо до поимања смисла овог процеса: „У природном поретку побеђује зло, а у натприродном – добро. Напетост између ово двоје и доводи до разарања природног поретка”. У том смислу, крај света неће бити некаква природна катастрофа, него незаустављиво кретање света ка злу, то јест „тотално насиље сатане на земљи”. Физичка разарања биће плод духовне опогањености. У том смислу, идеологија прогреса смутила је умове људи као „обоготворење будућности на рачун прошлости и садашњости” (Берђајев). Пошто је драма људске историје – драма слободе, никаквог „прогреса” (осим техничког) у њој нема, јер, како каже Мацејна, ту се пројављују не само дела Христова преко људи (gesta Christi per homines), него и дела ђавоља преко људи (gesta diaboli per homines). Историја пре Христа била је дуга припрема за Богочовеково јављање; после Христа, у њој зри јављање ђавочовека.

 

Себичност

Себељубац не може да прекорачи границе самозатворености. Ђаво је први себељубац, који не воли ни Бога, ни човека, ни творевину. Љубав је увек сила усмерена ка постојању, јер онај који воли излази из себе. Створени по Његовој слици, ми смо самом својом онтологијом окренути од себе – ка Њему, вечном Другом наше љубави.

Ако се тварно биће заљуби у себе, нађе се на путу ка небитију, и апсолутно оглуви за све што га окружује: „Ако се загледамо у себе, суочавамо се са супротном усмереношћу лика Божјег и морамо да бирамо: или ћемо се вратити у битије, или ћемо у себи разорити богоподобије”.

У том смислу, ђаво је најусамљеније биће на свету, чије је постојање за њега самог постало тамница. Он је у сталном монологу: потпуни безбожник као потпуни самољубац. Самољубље је пут ђавола у историји, пут на коме ће се јавити и антихрист.

Зато је Христос Своју науку засновао на самоодрицању, које човека води у заједницу с Јагњетом Божјим. И зато се разликује хришћанско милосрђе, као служење ближњем, од антихристове „хуманитарне помоћи”, која човека претвара у роба.

Себељубац ускоро почиње да мрзи и себе и свет, и добија вољу да разори све што живи. Зато је братомрзац – човекоубица (1. Јов. 3, 15): братомржња је врхунац себељубља.

 

Христос као „претеча”

Да би антихрист успео у свом плану, он лик Христов мора да раствори у људској култури. Христос мора бити проглашен за „претечу”, за значајну историјску личност – али неваскрслу. Антихристови повереници, освајајући земаљску власт и моћ, стално нуде Цркви да им се приклони, да би добила „привилегије”. Мецејна каже: „Засести у сенци земаљских престола и приклонити се земаљским владарима – то је најзначајнија и стална претња Цркви. Под утицајем те претње најлакше је отпасти од Бога, јер то одржава „изглед побожности” уз одрицање од „његове силе” (2. Тим. 3, 5). Такви хришћани подржавају оно спољашње у религији, али јој се ругају изнутра: уместо Цара Христа они на престо узводе земаљског цара, уместо милости Божјих примају дарове властодршца. Антихрист одлично зна ту слабост хришћана и зато им увек нуди своје дарове. Он стално зове хришћане да му приђу и седну у хладовини његовог престола и да се тако заклоне од сунчане врелине боја”.

Антихрист је увек спреман да призна социјални значај хришћанства и његову моралну улогу; али, дух личности и целог историјског периода раскрива се само у односу према Христу као Богочовеку, кога лажни месија хоће да призна, али само као свог претечу.

Идеја претече означава да је пред нама гласник будуће стварности, који није сам та стварност. Он символизује ту стварност, али није стварност сама – његов смисао је у ишчезнућу у оном што ће доћи... Зато Христос не може бити ничији претеча: Он је Први и Последњи (Отк. 22, 13). Човеково призвање је да буде претеча; то није мисија Сина Божјег. Човечанство, негда хришћанско, зато је и запало у ћорсокак: „Ниједан од властодржаца, који у последње време говори о Хришћанству, не исповеда Христа – Бога, ваплоћеног, пострадалог, умрлог, васкрслог, наново долазећег. Ниједан од њих Цркву не признаје као божанску установу, као самога Христа”. Што је најгоре, и сами хришћани су се на то навикли, и сматрали би јавно исповедање Христа као Бога за нешто нетактично.

 

Порицање васкрсења

Данашњи хришћани не живе вером у васкрсење. Неки су склони да верују да би се Хришћанство могло спасити и да је Христос остао у гробу. Заборавили су упозорење Св. Павла да је без васкрсења – наша вера узалудна (1. Кор. 15, 14). Заборавило се да је смисао историје промењен васкрсењем Господњим. Јер, васкрсење је повезано са вером у човекову бесмртност: „Ако је човек бесмртан, васкрснуће; ако не васкрсне, није бесмртан; ако пак није бесмртан – сав његов живот је чудовишна бесмислица”, каже Мацејна.

Без вере у то, људи падају у очај. Зато је основна црта савременог човека – очајање, чије срце прождире бесмисао исповедања земље као једине отаџбине. Зато и борба против Христа, која почиње од ситних, „научних”, сумњи, и завршава крвавим прогонима хришћана.

 

Нада

Љубав без жртве је празна, непостојећа. Али, љубав и жртва се могу родити само из слободе. Зато је Христос и дао слободу; велики и страшан дар. Плачући над Јерусалимом (Мт. 23, 37), Христос плаче над људском слободом, која ће толико пута у историји бити поругана и оскрнављена. Антихрист не плаче над човеком. Док ће Христос љубављу и жртвом (Својом!) стварати јединство човечанства у Цркви, антихрист ће то јединство стварати на спољњи начин, политичком силом.

Но, Црква, изгнана из света у пустињу, и у то доба ће победити. Победиће својим исповедничким и мученичким сведочењем да овај свет није коначна и једина стварност. Победиће исповедајући васкрсење Христа и човечанства. Победиће Оним Који је већ победио, Спаситељем нашим и Надом нашом.  ..."

Sajt :

http://borbazaveru.info/content/view/1724/28/

ZAr nisi osetio cinizam u mojim recima 

A osim toga odakle ti da ja imam bilo sta protiv SPC - isto tako nemam nista ni za njih sto me oretpostavljam cini automatski "protivnikom" po starom dobrom srpskom - ako nisi sa nama onda si protiv nas.

  Недоумице једног православног Србина
   НСПМ
Дамир Мариновић   
недеља, 31. јануар 2010.

Уместо предговора

Слушајући и пратећи прве изјаве новог патријарха Иринеја Српског, лако смо могли уочити да су наслови који доминирају у нашој (претежно сензационалистичкој) штампи, везани за патријархов позив папи у Србију и подршку европским интеграцијама Србије. Само, некако ми изненађујуће звучи да овакве „световне“ теме доминирају већ у првом обраћању јавности духовног поглавара. Мишљења сам да кривица лежи на медијима жељних контроверзних наслова и световних тема, пa свесно и намерно игноришу друге поруке Његове Светости којe су од већег духовног значаја за православну паству.

Овакав однос другосрбијанских медијa који су успоставили својеврсни монопол на јавну реч није случајан, јер су они једноставно навикли да селективно и пристрасно извештавају о овако важним догађајима. То само потврђује библијску изреку о онима који очи имају, а не виде; уши имају, а не чују.

Уз највеће поштовање према његовој Светости узимам слободу да продискутујем на тему односа Цркве према европским интеграцијама, као и о посети папе Србији. Желео бих јасно и недвосмислено да поменем да овим чланком не желим да критикујем ради критике, нити да уносим нeкакву смутњу и раздор. Доста нам је и свађа, и размимоилажења, и претераног критицизма, и неслоге, којa је на нашу народну несрећу, својствена нама Србима.

Сви смо свесни да Црква има озбиљних изазова у савременом друштву, и уместо да чујемо више о темама од суштинског значаја за православље ми смо од првог интервјуа патријарха, захваљујући новинама, могли да чујемо само позив папи и подршку европским интеграцијама. С дубоком уверењем тврдим да наша највећа брига не треба да буде папина посета Србији, нити двојба око евро-атлантских интеграција, него озбиљни унутрашњи проблеми који се тичу јачањa јеванђељске мисије Цркве међу Србима; тим истим Србима, који се баш нису показали као најревноснији верници и патриоте, нити достојни следбеници Светога Саве.

Црква и Европска унија

У разматрању односа Цркве и једне световне организације као што је ЕУ, треба прилазити са великим опрезом и обазривошћу. Али, наравно, наше новинарство (доминантно другосрбијанско) жели да сензионалистичким темама и одговорима окити своје странице, те инсистира на сасвим приземним питањима које су од другоразредног значаја за Православну цркву и патријарха.

Не могавши избећи оваква питања од стране новинара, наш патријарх Иринеј каже: „Ми сматрамо да смо читавом својом историјом у Европи и сигурно желимо у ту заједницу породице народа. Ми ћемо пристати на све што не буде на штету и науштрб нашег културно-историјског идентитета. Са надом да ће Европа поштовати наш идентитет и културу, и уважити нашу православну веру. Нема потребе да зазиремо од европске заједнице“ и напоменуо услов да „будемо поштовани као народ и држава“[1].

Сви смо свесни да и у друштву, међу парламентарним странкама и међу православним, владају различита мишљења о сврсисходности европских интеграција. Прво, не бих се могао сложити да постоји консензус у којем сви желе у Европску унију. Штавише, сви смо свесни да и у круговима Цркве постоје оштри противници европских интеграција, почев од Светог владикe Николаја Српског, који говори о модерној европској потрошачкој и хедонистичкој култури и цивилизацији као „белој демонији“, преко Владике Атанасијa Јевтића и његове дефиниције „еврослинаваца“, до Владимира Димитријевића и његовог поимања процеса „евроунијаћења“.[2]

Пре свега, већина православних верујућих интелектуалаца који се баве политичким и социјалним појавама у српском друштву веома је критички настројена и скептична према целисходности и корисности даљих европских интеграција Србије у условима када ЕУ ствара квази-државу на српском Косову, и нажалост, има разлога да зазире. Исти људи, скептици су и према погубној економскoj политици коју води политичка владајућа клика у спрези са тајкунима и међународним финансијским институцијама,

Истакao бих да ни у време безбожног комунизма комунистички властодршци нису имали толико смелости и били толико бестидни да Цркви наметну самоуправљачку и социјалистичку идеолошку мантру. У та смутна времена, незавидне материјалне ситуације, народне равнодушности и антипатије према Цркви и удбашких насртаја, патријарх Герман је одолевао искушењима и није постао део комунистичког идеолошког наклапања о социјалистичком рају који чека братске југословенске народе. Због тога, не видим разлог да у данашњим условима духовне обнове и широке народне подршке, материјалне независности, престанка прогона цркве (а у многим стварима отворене државне подршке и сарадње), да Црква пада у искушење да усвоји властодржачку мантру о неминовности европских интеграција Србије, или што каже Владимир Димитријевић, екстремистичке и фаталистичке пароле „Европа или Смрт“. Због тога, ни ја не желим да ме Црква убеђује у исправност пута интеграција у „просвећену европску заједницу народа“. По тим питањима, сваки православни верник има право на своје мишљење о политичким и друштвеним појавама у друштву, иако то право нико не одриче ни патријарху нити владикама.

Колико Европа поштује наш народ, идентитет и државу, најбоље показују примери санкција, бомбардовања, дивљачке представе и клеветања о Србима , подршка албанским терористима, или, како Владимир Димитријевић каже: „Да... у Европу која је српску индустрију уназадила за четрдесет година. У Европу која гони српске „ратне злочинце“, а власт на Косову предаје бившим вођама УЧК. У Европу која допушта Шиптарима да некажњено спаљују цркве и манастире. У Европу која тим злотворима помаже да Косово „етнички очисте“ од Срба, као што је раније помогла протеривање Срба из Крајине, Славоније и једног дела Босне. У Европу која диже хајку на Караџића и Младића као на дивље звери, док Кушнер слави Изетбеговића као представника Доба просвећености“.[3]

Толико о поштовању; да не дужим; већ је довољно речено о „политичким и економским заслугама“ ЕУ према Србији. Моје лично мишљење је да због свих наведених разлога, потребно поставити однос Србије и ЕУ на нов колосек, и као услов свих услова тражити поштовање територијалног интегритета Србије.

Наша косовска браћа

Када је у питању његово устоличењe у Пећкој патријаршији патријарх се нада да ће проћи без проблема па каже: „Ја се надам да ће бити довољно свести око нашег одласка у центар наше цркве и да ће браћа са Косова схватити да то није никаква провокација, већ да се тим свечаним чином само наставља традиција устоличења наших патријарха“.[4]

Нажалост, ја не разумем шта је Патријарх хтео да каже. Ако под браћом са Косова подразумева косовске Србе, не видим никакав повод за провокације. Ако под браћом са Косова мисли на представнике албанског злочиначког и мафијашког режима и представнике ЕУЛЕКСА, онда смо у великом проблему. Верујем да ће „брат“ Хашим Тачи бити веома задовољан када буде примио молбу српског патријарха да дође на подручје „данашње Дарданије“ и тиме имплицитно призна „нови политички реалитет“.

На крају, ипак се надам да ће бити довољно трезвености и разума и да нећемо од брата Каина тражити дозволу, и од крвника благослов, да устоличимо патријарха на вековној српској земљи.

Папина посета и пацовски канали

Коначно да се осврнемо на речи патријарха Иринеја поводом, евентуалне, папине посете. Његова светост каже: „Можда је крајње време да дође до једног таквог сусрета, да једни другима кажемо шта имамо да кажемо. И да једни и други после могу да размисле о свему. Јер свака деоба није позитивна ствар. Та деоба између истока и запада траје вековима. Можда је време дошло да о том проблему приступимо на најозбиљнији начин. А како се може приступити ако нема разговора и контаката. Према томе, тај догађај и сусрет је неопходан да би почели да се решавају проблеми који су се толико наталожили да смо се много удаљили једни од других“.[5]

Слажем се са патријархом да деоба и расколи нису позитивна ствар. Али чија деоба и чији раскол? Колико нам је познато, ми православни, наши Патријарси и свети, тврде да смо ми Једина Апостолска Црква, док су католици расколом сами себи одсекли животворну Боготворну црквену нит са Светоотачком црквом. Из тога следи закључак да су се они удаљили од нас, а не ми од њих. И како се може замислити помирење Католичке и Православне цркве, када један до другог у именослову светих, такве јединствене Цркве, стоје: Алојзије Степинац и исповедник вере и мученик старац Вукашин. Сама помисао, да су крволок Степинац и православни мученик Вукашин заједно свети у Божјим очима, за мене лично је богохулна. А таквих примера је много.

Затим и ово ваља сагледати: могли бисмо имати разумевања да је папи упућен позив, примера ради, 1084. године, тј, 30 година након раскола. Међутим, пошто се ради о 2010, односно 956 година од раскола, морамо имати у виду историјски контекст и несрећну историју односа Српске православне и Католичке цркве.

Имајући у виду сву немилосрдност и лукавство католичког прозелитизма према православним Србима, да не помињем друге православне, (а историју унијаћења Срба, све до несрећне краљевине СХС, можете прочитати у изврсној студији владике Атанасија Јевтића[6]), упитао бих: ''Зашто позивамо папу у визиту Србији?'' И не само да га позивамо, него не постављамо никакве предуслове. Зашто једна Русија, која чак и нема тако крваву историју прогона од стране Католичке цркве (изузев агресивнијег унијаћења на територији Украјине), зашто она није позвала папу у Русију? Зашто они нису показали толерантност, ентузијазам за дијалог са папом? А не знам да ли би се ико од нас и усудио да каже да је Руско православље мање боголико него наше?

Ми, Срби, требало би, а и морамо, да инсистирамо на извињењу за сва почињена зла према нама, управо као што су то урадили и Јевреји. Ватикан се извинио Израелу и јеврејском народу речима: “Дубоко жалимо због грешака и пропуста оних синова и кћери Цркве... Црква... свесна свог заједничког порекла са Јеврејима, мотивисана јеванђелским духом љубави, без политичких замисли, жали због мржње, прогонстава и ширења било када, било које форме и извора антисемитизма директно против Јевреја. Поново, заједно са вама осуђујемо антисемитизам и расизам, изјавио је папа јеврејским лидерима у Стразбуру 1988. године“[7].

Па, реците ми, зар и ми не би требало да инсистирамо на сличном извињењу, и то не генералном и општем, већ конкретном извињењу, именованом злочинима почињеним над нашим народом. Мишљења сам да, једино ако дође до дубоког и искреног извињења, могуће је започети преговоре о краткој, формалној и официјелној посети папе државном руководству и католичкој пастви у Србији, са обавезном успутном станицом у Јасеновцу.

Извињење за све злочине, крвава прогањања, прозелитизам, покрштавања, Јасеновац, Степинца, пацовске канале за Павелића и остале кољаче-усташе, минимум је минимума, који дугујемо нашим прецима. Само под тим условима и уз чврсто обећање да ће преиспитати одлуку о Алојзију Степинцу као свецу (најпознатијем србомрзитељу на речима и на делу), папа, као представник и симбол католицизма, може посетити Србију. Једноставно, ми немамо морално право да одбацимо историјско страдање нашег народа од стране Ватикана, и да се правимо , као да се ништа није десило.

Уместо закључка

Још једном желим да напоменем да моја полемика не долази из потребе пуког критицизма, него, као прилика да се покрене дијалог о целисходности папине посете Србији: односу Цркве и државе; потребе да се Црква не замара превише кроз политикантске приче и оптерећује владајућућом идеолошком мантром.

Док размишљам о оваквом исходу првог патријарховог обраћања јавности, пре свега имам у виду колективно лудило које влада медијском сценом и интелектуалном сфером друштва, па стоји чињеница да ни патријарх, као ни други људи у Србији, не могу бити потпуно имуни на ово гебелсовско колективно испирање мозга од стране политичког режима и њихових медијских модула, који нам главе напунише причама о смртном греху порицања и преиспитивања „светог европског пута“ Србије.

Погледајмо сад овако: иако Његова Светост има драгоцено дугогодишње искуство у управљању епархијом, евидентно је да ситуација, када су све очи упрте у њега (пре свега медијске и пре свега другосрбијанске) није нешто на шта је навикао. Неискуство патријарха у тражењу равнотеже између проповедања бескомпромисне истине и подобности политичком естаблишменту и медијским могулима, изгледа да је евидентна. То је показано и „контроверзном“ изјавом о исламу и муслиманима, па онда накнадним извињењем. Мада морам напоменути да главна кривица лежи на жутом таблоиду Блицу који је изјаву извукао из контекста и тиме још једном показао своје истинске намере.

Такође, претпостављам и то да патријарх има жељу да настави пут упокојеног патријарха Павла, кога је ценио и уважавао и један део другосрбијанске Србије, на челу са Борисом Тадићем (они су, иначе, чули само оно што су желели да чују од упокојеног патријарха Павла). Наравно да се од патријарха очекује много више флексибилности и дипломатског такта и вештине него са позиције владике, али наравно не по сваку цену и не науштрб истине и правде. Сама чињеница да је самопрокламовани верски експерташ Мирко Ђорђевић веома задовољан изјавама Патријарха показује да је флексибилност доведена до крајње границе. Због тога на том путу тражења мере, умерености и обазривости у ставовима према спољњем свету, истина не сме да заврши као колатерална штета. Тачно је да се свету не може угодити, посебно не другосрбијанском. Но, ипак, ми не треба да се плашимо да искажемо своје мишљење; и нама не треба одобрење од другосрбијанаца који доминирају медијском и политичком сценом; ми треба да будемо у њиховим очима „луди Христа ради..." (1Кор. 4,10), јер је једино полуистина гора од лажи. Та полу-истина је као змија нечујна и скривена, долази тихо као крадљивац и кад се најмање очекује, и кад јој се најмање надамо, појави се да трује људска срца.

Зато, не бих хтео да моју жељу за искреном дискусијом, неки виде као „прекомерну употребу силе“, сумњичавост, ситничавост и жељу да се буде већи православац од патријарха. То ми није била намера. Мој став је везан за политичко и друштвено деловање и оцене, а не за духовне теме и дискусије.

Коначно, желео бих да честитам патријарху на избору, са срдачном жељом да у ово смутно време мудро и с љубављу води нашу Цркву утабаним православним стазама наших светих богоугодних предака, патријараха и владика!

Што се тиче цркве и европске уније, европска унија није црквено него политичко питање. Црквени великодостојници могу да нам предоче изазове и искушења која нас тамо чекају, али је одлука сваког вјерника његов лични избор.

  Црногорска заједница у Београду тражи извињење патријарха

уторак, 02. фебруар 2010.

Црногорска национална заједница у Београду затражила је данас од патријарха спског Иринеја извињење због ставова изречених о црногорској држави, народу и цркви.

"Црногорска национална заједница је очекивала да ће патријарх СПЦ Иринеј, у складу са православним достојанством и позивом, јавност обавестити да је уочио сопствену грешку, којом је нанео увреду већини грађана Црне Горе и посебно сваком Црногорцу и сваком припаднику ЦПЦ", наведено је саопштењу заједнице. Новозабрани српски патријарх изјавио је пре неколико дана да је Црногорска православна црква (ЦПЦ) неозбиљна заједница коју подржава мали број људи.

"Тамошња Црногорска православна црква је неозбиљна заједница коју, на жалост, подржава црногорска држава. Иначе, мала је подршка Црногорској цркви од народа", рекао је патријарх, а пренела црногорска телевизија ИН. Такође, у интервјуу београдском Пресу патријарх је оценио да ће "време излечити ЦПЦ и Мираша Дедеића". Јавним извињењем патријарх би "одагнао зле слутње које су се јавиле код национално опредељених Црногораца у Србији да је на делу реторика и пракса ретроградне и погубне идеологије великосрпског хегемонизма и туторства над Црном Гором и Црногорцима, наведено је у саопштењу.

У супротном, Црногорска национална заједница ће сматрати да је патријарх "најавио садржај политичког програма 'нове странице у односима са Црном Гором' коју је једнострано најавио председник Србије".

Поглавар Српске православне цркве пре неколико дана извинио се муслиманима у Србији и изразио најдубље жаљење због, како је навео, "свог несмотреног паушалног исказа о психолошком профилу муслимана, пренетог у листу Блиц".

(Бета)

koje bre izzvinjenje,pa ovoga puta irinej je bio potpuno u pravu

Ферати: Може устоличење, али без провокација


ГРАЧАНИЦА, 3. фебруара (Тањуг) - Косовска влада не види ништа лоше у томе да се церемонија устоличења патријарха српског Иринеја обави у Пећкој патријаршији, али тражи да се "избегну било какве провокације", изјавио је косовски министар за локалну аутономију Садри Ферати.

Он је у изјави италијанској агенцији Анса истакао да су српски званичници већ боравили у Дечанима и да влада Косова нема ништа против посете Пећкој патријаршији, али тражи да се "обрати пажња шта ће се тада говорити, да се не би провоцирале тензије међу националним заједницама Албанаца и Срба".

"Можемо са сигурношћу рећи да су Срби са Косова уморни од инструментализације од стране Београда", додао је косовски министар.

Он је казао да сви грађани Косова имају иста права и могу да посете сваки културни и религиозни објекат који сматрају значајним.

Анса подсећа да су у прошлости српски верски објекти били мета напада, нарочито Пећка патријаршија и да их због тога данас обезбеђују припадници Кфора.

Патријарх Иринеј биће устоличен у Пећкој патријаршији 25. априла.

Neka mu je bog na pomoći