O borbi sa grijehom - Sveti Teofan Zatvornik


Posto se covek svojom voljom usprotivio volji Bozjoj, a da bi ugodio volji djavola, on je potpao pod vlast ovoga poslednjeg i izgubio datu mu prvobitno silu da slobodno i rado postupa po volji Bozjoj. Sada se, nasuprot ovome, u njegovoj dusi utvrdilo nevoljnost (neradost) da se povinuje Bogu i zelja da zivi po svojoj volji. Ovakvo iskvareno raspolozenje srca ljudskog je od jednoga preslo na sve, i svi su u tom pogledu postali isti: smrt udje u sve ljude (Rimlj. 5,12). Ta zelja da se cini samo svoja volja, bez pokoravanja volji Bozjoj, nerado protivljenje sebi i povinovanje Bogu i jeste ono sto se naziva grehom koji u nama zivi (Rimlj. 7,17.20.23).

Greh je, uselivsi se u samu dubinu duse, ujedno potcinio i sve njene snage, – um, volju i osecanja, a onda se razlozio na mnostvo sklonosti, strasti i gresnih pomisli; iz duse je presao u telo, odavde u dela i postupke, – i tako je prodro u svo ponasanje i sve odnose coveka. Tako je “greh udario na svo bice coveka, – i uz dusu, i misli, i um, – potresao je sve telesne udove; i nista ni u dusi, ni u telu nije slobodno niti daleko od zlih uticaja ovog greha koji zivi u nama”.

“Sav covek je obucen u ovaj greh da ne bi mogao vise da gleda onako kako bi hteo, vec da bi i video zlo, i cuo zlo, da bi noge bile brze za zlodela, a ruke ispruzene za bezakonje, a srce zauzeto zlim pomislima.

Greh koji u nama zivi, zajedno sa djavolom – ocem njegovim, nalik je despotu koji drzi dusu zarobljenu i ne daje coveku da cini ono sto se njemu protivi. Kao instinkt on vuce gresnika po obicnom putu sve dalje, ne dajuci mu vremena da se predomisli i nekako zaustavi niz svojih grehovnih zelja. Uglavnom gresniku ni na pamet ne pada da izmeni svoj zivot: gresnik ne razmislja o tome da gresi “bacen u more zaborava i bezdan poroka, smestivsi se na vratima pakla”.

“Srce sa svih strana nekakva zavesa mraka oblaze, dim koji izlazi iz ognja svetovnog duha niti dopusta misli da se obraca Bogu, niti dusi dozvoljava da se po zelji moli, ili veruje, ili voli Gospoda”.[4] Ali ako i uvidi gresnik da ovo ili ono ne treba ciniti, da je ova ili ona zelja, ova ili neka druga sklonost nezakonita, nemoralna, i onda kakva je korist od toga? On ne zeli da podigne ruku, da pomeri nogu i usprotivi se nezakonitoj zelji ili nezakonitoj sklonosti; jer on uopste ne zeli da ne gresi, ne zeli da se usprotivi sebi i pokori Bozjoj pravdi. On je zarobljenik koji je uvideo da su mu vezane ruke i noge i koji se bezbrizno predao ponizavajucoj sudbini ropstva.

To je glavna bolest, korenito zlo koje podrzava sve dusevne bolesti, hrani sve gresne sklonosti – odsustvo zelje da se ustane protiv greha, da se pokori volji Bozjoj. Ko zeli da se oslobodi od ropstva grehovnog, da ocisti svoju dusu od svih necistota, taj mora pre svega da zamrzi greh, da razgori zelju za protivljenjem njemu, da unisti protivljenje Bozjem zakonu i razgori zelju da postupa po njemu, – neophodno je izmeniti volju. Bez ovoga se ne moze uciniti nikakvo dobro, ne moze se pobediti ni jedan grehovni pokret. Istina, “postoje neki, kako kaze sv. Makarije, koji se suzdrzavaju od svakog bluda, lopovluka i koristoljublja, i slicnih grehova,

te se zbog ovoga sami ubrajaju medju svete: ali u samoj istini su veoma daleko od svetosti. Jer u umu njihovom prebiva mnoga zloba, i zivi, i Gmize, i nije ih uopste ostavila”.

“Jer nije samo uzdrzanje od zla, kaze on u drugom slovu, ociscenje. Udji ti, ko god da si, kroz pomisli koje u tebi neprestano uzrastaju u zarobljenu od greha dusu tvoju i pregledaj do dna misli svoje, i dubinu pomisli istrazi: i videces u nedrima duse tvoje zmiju koja puzi i gnezdi se, koja te ubija otrovom delova duse tvoje. Jer je srce neizmerni bezdan: jer ako ubijes ovu zmiju, pohvali se pred Bogom cistotom tvojom; a ako ne: smiri se kao nemocan i gresan”.

Ova zloba, ova zmija koja se krije u srcu – zelja za grehom i nehtenje pravde – i treba da bude ubijena prvobitno. Bez ovoga nije moguc nikakav uspeh: u svakom poslu ce ruke same klonuti.

Nece odjednom, bez sumnje, primetno ocistiti sebe ni onaj kod Koga se izvrsio odlucni prelom volje. Protiv njega ce ustajati strasti, sklonosti, navike – sve ono sto je on ranije radio sa zadovoljrstvom i sto je upraznjavao spontano; ali barem ce posle ovoga imati mogucnost da se usprotivi ovim pobunama, da ih oslabi, umanji i ukine. Posle promene glavnog raspolozenja sledi promena snaga duse – osecanja, volje i uma, dalje slabljenje ili potpuno gasenje strasti i sklonosti, jedne za drugom, iako ne odmah i ne odjednom. Padati je lako, ali nije lako ustajati; lako je strcati niz brdo, ali se nije lako popeti uz brdo.

Posle ovoga je ocigledno da se okovi ropstva grehovnog ne mogu skinuti sa sebe bez borbe i to borbe naporne, dugotrajne, – i da ova borba ima dva vida, ili dva nacina. Prvo treba ustati protiv greha mrznjom prema njemu uopste, isterati ga iz njegovog glavnog prebivalista izmenom volje, budjenjem zelje za protivljenje duhu i pokoravanjem sv. volji Bozjoj, – a onda tek ustajati i protiv poroda ovoga greha, unistavati njegove ostatke u sebi sve do moguceg njegovog istrebljenja. Tamo se odvija generalna bitka, ovde se samo smiruju pojedinacne pobune pobedjenog; tamo se rusi glavno utvrdjenje neprijatelja, a ovde se on izgoni potpuno iz zemlje pobedom vracene zakonitom vlasniku i progoni sve do krajnjih njenih granica.

A.

I glavnu pobedu duse nad grehom treba dovesti u vezu sa borbom hriscanina sa grehom uopste, jer iako u njoj prevashodno deluje blagodat, ipak ostaje jos dosta mesta i za slobodnu upotrebu sopstvenih snaga duse, kao sto cemo videti iz njenog opisa:

1. Prvo njeno delovanje – budjenje pripada blagodati. Greh sakriva lance kojima drzi dusu vezanu i ona, posto oslepi, navikava se na svoje zarobljenistvo i pocinje da ga voli. Ne videvsi nikakvu opasnost za sebe, gresnik spava s(a)mrtnim snom. On nece ustati niti vaskrsnuti, ako ga ne probudi i ne ozivi blagodat. Stoga Spasitelj stoji pred vratima srca i kuca. Trenutak, nacin, okolnosti ovog budjenja su potpuno skriveni u premudrom promisljanju Bozje blagodati. Ona ne dolazi na vidljiv nacin, izvlaci gresnika iz bujice greha i stavlja ga van nje bez ikakve saradnje od strane coveka, iako uzimajuci u obzir uvek moralnu osetljivost coveka. Za probudjenog blagodacu se istog casa, kao bljeskom munje, osvetljuje sve i u njemu samom i oko njega. S narocitom snagom se otkrivaju pred njim svojstva Bozja, zavisnost coveka od Boga, njegov zadatak i narocito sadasnje stanje. On sada kao da se uvodi u potrebni odnos i vezu sa svim s cim treba da bude u vezi. Ovakvo prozrenje, odrazavajuci se u srcu, u njemu radja osecanje rastrojstva i ponizenja, tihu tugu zbog stanja u koje se doveo, duboko uverenje da ne treba da bude takav, potrebu da izadje iz tog nereda, i izvesno predosecanje boljeg zivota i boljeg stanja.

Stanje u kome se nalazi dusa nakon blagodatnog budjenja jeste stanje koje moze da izazove samo blagodat. Istina, o svemu sto se desava tada u dusi coveka moze da rasudjuje svaki gresnik i sam, moze cak i sam da izazove slicna osecanja; ali ova slobodna delovanja nisu uopste isto sto i blagodatno budjenje. Vlastita razmisljanja gresnika obicno skrecu u uopstavanje, a blagodatno dejstvo ogranicava paznju gresnika na samoga sebe; ova prva razmisljanja klize samo preko povrsine duse, ne doticuci se srca, a ako se i doticu ponekad, onda lagano, bez posledica; dok blagodatna budjenja ulaze u samu dubinu bica ljudskog i doticu se najiskonskijih njegovih temelja: jer je Bogu svojstveno da govori pravo u srce. I osecanja koja ponekad pobudjuje gresnik dugim i napornim razmisljanjem o stvarima koja najvise zapanjuju su potpuno nepouzdana. Ona na silu prodiru u srce, opstaju u njemu s naporom, i spremna su da nestanu zajedno sa nestankom napora, ne ostavivsi ni najmanjeg traga svog prisustva; a osecanja koja su probudjena blagodacu dopiru do najdubljih osnova srca, tamo se urezuju, ispunjavaju ga, iako bismo mi hteli da ih napregnutim razmisljanjem otklonimo, a kada se stisaju, uvek ostavljaju iza sebe duboke tragove. Stoga se uzalud nada onaj ko sam sebe zeli, bez blagodati, da probudi iz grehovnog sna. Sve sto ostaje slobodi coveka ovde je molitva za ovo budjenje, usrdna, iskrena, pracena obecanjima o tome da ce istrajno (postojano) slediti priziv Bozji. “Kao sto je nasoj prirodi tudja zloba, ali se prestupom prvog coveka spolja prikrala i mi smo je primili u sebe, te se ova skoro pretvorila u nasu prirodu: tako kroz nesrodni nasoj prirodi nebeski dar Duha, treba ovu izagnati iz prirode nase, i ponovo uspostaviti u nama onu prvobitnu cistotu. Ali ovo dusa moze da zadobije samo mnogim prozbama i molitvama”.

“Neka vapi dusa svom snagom Gospodu da je kroz blagodat Duha ucini dostojnom da se oslobodi od strasti”.

2. Evo stojim na vratima i kuidm; ako ko cuje Glas moj (Otkr., 3, 20). Probudjeni gresnik cuje; ali onaj koji cuje jos uvek moze da ne otvori ulaz. Izmedju cuti i otvoriti prolazi vise ili manje vremena u kolebanju onoga ko je cuo – da li da otvori ili ne. Probudjeni gresnik je postavljen blagodacu na sredinu izmedju dva puta – greha i pravde, postavljen je tako da mu je data mogucnost da izabere zivot po duhu, po pravdi, ne zadrzavajuci sebe vise nasilno zakonom ploti ili greha, po kome htjeti imam u sebi, ali uciniti dobro ne na-lazim (Rimlj. 7,18). Sada slobodi coveka sleduje da: usmeri sebe odlucno na stranu dobra, ucini ovo usmerenje vladajucim, odusevi sebe odlucnoscu da odmah pocne svoje ispravljanje, – kazemo, slobodi: jer blagodat koja je ranije prethodila svakom delovanju ovde vec sleduje za zapovestima slobode, i nikako drukcije ne ulazi u dusu, osim po njenoj zelji i molitvi, ne ispunjava je pre nego sto ova otvori usta daje prihvati. “Dolazeca blagodatdeluje, kaze Makarije Veliki, ne tako da prinudno svojom silom vezuje volju, pa i onoga koji zeli i koji ne zeli nepomicno prikiva za dobro: vec ustupa mesto samovlasti i prisutna blagodat, da bi tako iskusala volju i videla: postuje li dusu svoju ili ne; da li je saglasna sa blagodacu ili nije”.

Kako ispunjava i kako treba da ispuni ove zahteve dusa moze se odrediti samo u najopstijim crtama.

a) Tako da za priklanjanje volje u stranu dobra, kao i za sve sto ce uslediti, prvi uslov, kao i prvo sredstvo jeste napregnuti trud i molitvena zelja da se sto je moguce vise zadrzi to stanje u koje ga je dovelo blagodatno dejstvo. Zato cim osetis blagodatno delovanje, ne izbegavaj ga, ne gusi ga rasejanoscu ili nekakvim drugim zanimanjem (trudom), vec zuri da izazoves kod sebe iskrenije slaganje sa svim onim sto ti pruza blagodat; ne uklanjaj paznju s nje, vec se smireno pokori i predaj joj se sav; ne mudruj o mogucnosti tog stanja u kome se nalazis, vec bolje pridodaj ubedjenjima koja je proizvela blagodat i druge porazavajuce istine (na primer, ti ponizavas lik Bozji, raspinjes Hrista: nesreca je ako jos i ne poslusas, – mac nad glavom, i sl.), ili razvijaj one kojih si vec svestan. Sada ce razmisljanje imati potpuno drugo delovanje nego u stanju bezosecajnosti i hladnoce uobicajenih za gresnika, ici ce pravo u srce, podrazavajuci samoj blagodati, ogranicavajuci se samo na tebe i obracajuci prema tebi predmete onim stranama  koje kod tebe mogu da izazovu najjaci utisak, i ti neces hladno uopsteno misliti, vec ces sa svetlom mislju prelaziti s jednog zivog osecaja na drugi zivi osecaj. Nemoguce je da se pritom ne zgreje srce, da ne pozeli da ostavi greh i pocne novi zivot u Hristu: Bog ce videti tvoju zelju da stanes na stranu dobra i da mu priklonis svoju volju. “Treba se primoravati na dobro, iako u srcu u kome prebiva greh za to ni nema zelje. Tada Gospod, videci ovakav predlog i toliko dobar trud, tvori milost, izbavlja od neprijatelja i greha koji zivi u nama, ispunjavajuci Duhom Svetim”.

b) Onda kada je covek i dusom i srcem spreman da se vine na nebo, okovi greha ga svom snagom jos vuku dole. Sada sve na sta je srce ranije bilo stalno usmereno ustaje protiv njega, sve sto cini njegove sustinske i ukorenjene pobude pocinje da se suprotstavlja. Sada mu u stvari i sleduje strasna borba sa samim sobom, sleduje ono sto smo nazvali generalnom bitkom. Nije moguce odrediti sve sto se ovde desava. Ovo stanje duse je najskrovitije i najnedoseznije. Ko je video kako se odvija vrenje elemenata u jajetu? Ko moze da kaze u kom je stanju klica u zrnu koje gnjije? Najvaznije tacke ove borbe mogu se ipak odrediti oslanjajuci se na iskustvo obracenja gresnika. Na cemu prevashodno greh zadrzava gresnika koji se ispravlja, i protiv cega on mora da napregne sav svoj trud – to su glavi pravci greha – korenje strasti gresnog srca. To su: samougadjanje koje ishodi iz glavnog tona duse otpale od Boga, prema kome se covek ophodi sa sobom kao majka sa sinom jedincem: ono koje ishodi iz glavnog rastrojstva bica ljudskog – sklonost prema culnom, vidljivom; ono koje ishodi iz glavnog poprista gde se razotkriva greh, – sila ovoga sve-ta (ili covekougadjanje). Samougadjanje, spoljasnjost, sila ovoga sveta – to su osnovni koreni greha. Treba ih se otresti. U trenutku budjenja gresnika i usmeravanja volje na stranu dobra oni kao da su neprimetni: jer ovde dusa stoji na jos jednom mestu; ali cim bude morala da pristupi delanju, da zakoraci na novi put, oni prvi pocinju da se osecaju, prvi staju na put.” Kako gresnik, potaknut blagodacu Bozjom, pocinje da se kaje, kaze sv. Tihon Voronjeski, tako ga napadaju razna iskusenja. Cim covek pocne da pristupa Hristu, a satana ga prati u stopu i odvraca od Hrista: pocne da radi za Hrista, a neprijatelj ga sprecava i postavlja mu razlicite mreze”.

Stoga zuri da ugusis njihovu prvu pobunu, izgoni ih iz zelje narocitim naporom ljubavi prema Gospodu: a sada daj svu slobodu zdravom rasudjivanju i bez odstupanja drzi srce uz njega. Razum, prosvetljen istinom koju daje skriveno delovanje blagodati, predstavice ti prvo ove predmete u njihovom istinskom vidu, skinuce obmanjivi pokrov koji prikriva njihovu rugobu, a srce, ako nije potpuno izgubilo ukus, osetice tada potpunu odbojnost prema njima; dalje ce ti razum prikazati svu opasnost slaganja s njima, a ti to utvrdi u srcu, i ono ce zaplamteti mrznjom prema ovim okovima koji ga vode u pogibelj; i najzad, kada razum prikaze pred tvojom svescu svu lepotu duhovnog zivota, svo blazenstvo opstenja sa Bogom i svetima, svu sladost mira i slobode duhovne: onda ce srce pobeci od onih teskih okova kao sto se bezi od vatre, i pohrlice ka ovom blagu kao jelen na izvor. Uopste, iz ove bitke srce mora da iznese odlucna raspolozenja suprotna zahtevima greha: zelju za mukom i stradanjem nasuprot samougadjanju, odricanje od vidljivog – plotskog i napor za nevidljivo – duhovno nasuprot spoljasnosti, predavanje sebe svim nepravdama i svim ruganjima nasuprot covekougadjanju i sili ovoga sveta. Zato je za srecan zavrsetak borbe potrebno da on sa revnoscu i sto je moguce brze skuplja sve porazavajuce predstave koje mogu da izazovu njih, raspolozenja. Onaj koji savesno deluje ce nesumnjivo uspeti u tome, blagodat ce ukrepi-ti u njemu takva raspolozenja, i u dusi coveka ce teznja za zivotom po duhu postati glavna.

g) Evo dusa je vec na samom kraju oblasti grehovne; samo je mala linija deli od zemlje svetlosti, slobode i blazenstva! Okovi su spali, i ona je spremna da uzleti gore, kao cista golubica. Ali lukavstvo greha i njegovog oca se jos uvek nije istrosilo, on jos uvek ima strelu koja mu skoro uvek pogadja plen. Samo sto dusa napregne svoje snage da bi pristupila delu, kad njenu paznju pogadja zalosni vapaj: jos jedan dan i dosta; sutra ces preci ovu granicu. Najzavodljiviji vapaj! Greh ovde stoji u nase ime, preklinje da se sazalimo nad sobom: ako bismo i malo poklekli pred njegovim nagovaranjem, odmah bi nas citavo mnostvo zlih pomisli, isterano za sada samo iz srca, za tren oka, kao nekakvim pokretom zezla, obuzelo sa svih strana i ugusilo svojom tezinom: covek koji je ranije dolazio do odusevljenja opet ne zeli da pridigne ruku, pomeri nogu. Zato neka te ponese hrabrost, ne smatraj ove pomisli za svoje, ne dozvoli da dugo ostaju u dusi, a narocito ih ne pustaj u srce. Zuri da ih isteras jasnom predstavom o nerazumnosti i opasnosti odlaganja; budi siguran da je ovaj mali zahtev ukidanje svega, lepa predstava ropstva u vidu slobode, laskavo prijateljstvo koje prikriva nepomirljivog neprijatelja. Pomisli: porazivsi ovog neprijatelja, zadobices odlucujucu pobedu. Reci: gotovo je srce moje… ustavsi, idem…

d) Kako ces da ides Bogu pravednom, – pogledaj koliko imas grehova bescasca? Zajedno si sa Judom prodavao Hrista, zajedno s Kajafom Ga vodio na sud, udarao, menjao za razbojnika, raspinjao. Kao grom pogadja dusu ovaj glas lukavog, adski dah njegov obuzima je i sprema se da je proguta u svom ognju. – Ti vidis bezdan pogibelji, ali okreni se i pogledaj bezdan milosrdja koje te je do sada milovalo. Ako te je i ranije, kada nisi ni pomisljao na Boga, On milovao, utoliko pre ce sada. Tamo nista nisi imao, a sada imas makar nesto… Budi hrabar! Pozuri da iz onoga cime hoce da ti nanesu ranu nacinis lek; Spasiteljev krst oznacava sveprastanje. Drzi se njega jakom silom vere; on ce te zakloniti od strela pravosudja Bozjeg. Zuri u crkvu, tamo je melem utehe: tajna pokajanja. Ispovedaj grehe, primi razresenje. Kao sto hladna voda osvezava zednoga, tako se preko glave tvoje kroz ruke svestenika izliva na tebe zrak opravdavajuce blagodati Bozje. Zapecati zauvek u bicu svom silu blagodati. Kao sto se na vosku rastopljenom utiskuje pecat, tako i ovde. Ako se ohladis, sve je izgubljeno. A ohladices se zato sto dobar pokret koji sada postoji u tvojoj dusi jos uvek nije usvojen. Jos uvek nisi stekao prava na njega. Jos uvek si vezan i na zemlji i na nebu. Neka onaj koji ima vlast odluci da te razresi, i onda ces izaci iz knjige osudjenih i upisaces se medju sinove i prijatelje Bozije koji se spasavaju. I blagodat ce se izobilno izliti na tebe i ostavice na tebi pecat prava na usinovljenje Bogu i zajednicu svetih.

3. Na ovaj nacin se, najzad, u dusi sve stisava. Probudjeni gresnik, oslobodivsi se svih okova, s potpunom spremnoscu sada govori: ustavsi idem, i blagodat, koja je dosad delovala skriveno, nadziruci kao mudra savetnica prve radnje Hristovog vojnika-ucenika, prima ga sada u svoje narucje, grli i kao nagradu za podvig ispunjava sobom. Vrata srca su otvorena, Hristos ulazi u dusu i vecera s njom. “Nama koji tvorimo nad samima sobom nasilje da bi sacuvali cistim hram Bozji dolazi Onaj Koji je obecao da ce se useliti u nas i hoditi u nama, onda ce i dusa zadobiti svoje nasledje i bice dostojna da postane hram Bozji. A Sam Bog ce, izagnavsi Svojom vojskom lukavog, u nama da se zacari ubuduce”. A sada ona, uznesena iz kruga obicnih stvari, osecajuci se potpuno slobodno, s ognjenim macem odlucnosti i revnosti za cistotu i svetost, prolazi kroz sav svoj zivot, pregledajuci sva dela, odmeravajuci sve misli, zelje, sve tajne pokrete srca, i unistava sve na cemu postoji ma i najmanji trag greha. Sve sumnjivo kod sebe ona stavlja sada pred ogledalo savesti i osudjuje. “Dusa koja se udostojila da primi odozgo silu i Bozanski oganj odstupa od svakog pristrasca svetovnom duhu, i oslobadja se od okova zla, odstranjujuci od sebe okamenjenost grehova, a sve drzi ni za sta i gleda na to odozgo”.

Ovde se desava brz, ali odlucan i odusevljen preokret zivota, koji podrazumeva i savesno obecanje stalne vernosti novom zavetu srca s voljom Bozjom. Kao potpuni pobednik dusa se krece sada u svojoj oblasti potpuno slobodna, sve iznova ustrojava, svemu daje novi izgled, svuda kao da stavlja okove na pobedjene, i niko joj se ne suprotstavlja. – To blagodat daje dusi da oseti svo blazenstvo slobode svojih ceda i kao nagradu za prvo samoprinudjavanje, i kao odusevljenje za naredne pobede. Dusa ovde ushodi na takvu visinu da secanje na nju kasnije, tokom celog zivota sluzi za nju kao osnovno nadahnjujuce nacelo; duboko secanje srca na nju ispunjava zivot svetom tugom zbog gubitka kakvog najdragocenijeg bisera, snaznim revnovanjem da se pronadje blago skriveno u polju. ” Blagodat prvo, govori sv. Diadoh, obilno ozaruje dusu svojom svetloscu, tako da je ona moze obilno i osetiti, da bi nas priklonila da s radoscu stupimo na put bozanskih sozercanja”.

“Svesveti Duh, kaze on dalje, na pocetku usavrsavanja, ako revnosno zavolimo dobrodetelj Bozju, daje nam da okusimo sladost Bozju svesrdno i zadovoljavajuce, da bi um imao tacnu predstavu o konacnoj nagradi za bogougodni trud”.

Ushicujuce stanje! Ali za coveka koji je propadljivim telom oblozen nije moguce da se zauvek odrzi na ovoj visini. Blagodat ga opet uskoro spusta u obicni krug zivota, gde talasi greha opet pokusavaju da ga prekriju sa svih strana, i predstoje mu nove borbe.” Desava se, kaze Makarije Veliki, da blagodat dostize meru savrsenstva, tako da covek postaje slobodan i neporocan: ali kasnije opet na neki nacin blagodat se smanjuje, i opet je protivne sile zaklanjaju pokrivalom”.

Napomena. Ovako dolazi do odlucne izmene volje – i to je prvobitna glavna pobeda nad grehom koji zivi u nama.

a) I pocetak i kraj njen podjednako pripada prevashodnom delovanju blagodati, samo sto je ovo delovanje prvo priziv na podvig, a posle nagrada za isti, – prvo blagodat postavlja coveka samo u stanje srednje izmedju zivota plotskog i duhovnog, iako sa izvesnim pobudjenjem od zivota plotskog ka zivotu duhovnom, a posle mu se daje da okusi svu sladost zivota po duhu, svu radost u Duhu Svetom: sredina pripada i slobodnoj upotrebi sila ljudskih ili izboru njegove slobodne volje. Govorimo ovako ne zato sto je covek ovde sasvim ostavljen samome sebi, jer mu je tad narocito i potrebna blagodatna pomoc, kada se u celom njegovom bicu odvija korenita promena; – vec zato sto blagodat ovde uvek sledi za pokretima slobodne volje: koliko covek zeli Duha, toliko se ispunjava njime, i sto vise zeli, time se vise ispunjava, tako da kada pozeli potpuno, u potpunosti se i ispunjava: ako pozeli da se usmeri ka dobru, blagodat i daje ovo usmerenje; ako pozeli da se odrekne svega, odrice se; ako pozeli sada da pocne delo ispravljanja, blagodat okriljuje ovu odlucnost. Ako budemo drukcije predstavljali delatnost duse u ovo vreme: onda u promeni zivota nece vise nista ostati slobodi. Ovo je, moze se reci, nacelo Makarija Velikog – da blagodat daje samo ono sto zeli i trazi dusa. Narocito je ovo izrazeno u slovu o cuvanju srca u 12. i 13. glavi.

b)U opstim crtama smo ovde prikazali unutrasnji hod ka odlucnoj promeni volje, koji koliko god da menjaju razliciti uslovi, ipak u sustini ostaje uvek i za sve jedan isti. Jer onaj ko se nije probudio nece poceti da se bori sa sobom, – ko se ne bori, nece pobediti. Uzaludni su svi napori da se zadobije odlucnost da se ugadja Bogu drukcije. Desava se da neko sam od sebe bez blagodati pocne da prinudjava sebe na dobro, sam od sebe odseca poroke; ali ovaj trud traje jedno vreme, a onda se ostavlja opet, ako se ne ostavi, onda uspeva da stvori od sebe coveka cistog samo spolja: to je prirodno ispravljanje; u njemu nema unutrasnjeg duha zivota. Ovde je glavno – blagodatno budjenje: ono svedoci o bozanskoj izabranosti i obecava narocitu zastitu. Za ovo se najpre i treba moliti i to svom snagom vere, svom jacinom nade.

v) Slobodna volja se prema svojoj sustini cas priklanja dobru, cas otklanja prepreke, cas pristupa delu, i u svim ovim momentima ona, iz sustinske svoje veze s mislima, treba da bude rukovodjena i jacana narocitim dobrim pomislima, cija se vrednost odredjuje usredsredjenoscu na cilj. Kakve god da su, ali one su najbolje ako u datom slucaju ili priklanjaju dobru, ili cine raspolozenje za dobro vladajucim, ili pobudjuju neodloznu odlucnost. Kao sto svaki covek ima svoje licno raspolozenje: tako i za svakog treba da postoji i odredjeni rod dobrih pomisli, narocito zapanjujucih i pobudjujucih, – ili cak jedna vladajuca svepobedjujuca pomisao. I svaka stvar izdaje narociti zvuk, i odaziva se tek na srodni zvuk, kada ne udarajuci po njoj zelimo da iz nje proizvedemo zvuk. Zbog toga nekoga narocito pogadja blagost Bozja, nekog drugog strogost Njegovog pravosudja, treceg prednost vrlina, cetvrtog niskost poroka, a petog jos nesto ne toliko opste i vazno. Posle ovoga trud coveka da se zaokupi, za vreme borbe sa sobom cas ovim, cas onim pomislima, ili, sto je vise u skladu s iskustvom, nehoticna smenjivanje jednih drugima nije nista drugo nego teznja duse ka onoj predstavi koja jedina moze da zameni sve i ciji nacrt na neki nacin nosimo u dusi. Zato se umesto svih pravila u tri data delovanja duse moze postaviti jedno: hitrije pregledaj sve predstave koje mogu da pobudjuju volju i najvise se zaustavljaj na onu koja od prvog casa kao strela prodje kroz celo tvoje srce. To je tvoje: razvijaj ga svim svojim bicem; ono ce te spasti. Zapaljivo staklo se ne pali odjednom, jer fokus njegov se ne podudara odjednom s povrsinom zapaljive materije, isto je i sa razumom: obrcuci oko srca krug blagotvornih predmeta ne pogadja ga odmah, vec tek onda kada utisne u njemu glavnu pobudjujucu misao. Tada se ono zgreje i zapali u tren oka. I tu i silazi na njega oganj Duha koji je odnosi u svoje uzvisene oblasti i oblaci u slobodu i neprikosnovenu vlast.

g) Zadivljujuca sila je sakrivena u tajni pokajanja. Svest o gresima umom samo, bez ispovesti i razresenja, nije dovoljna za pokajnika i skoro uvek ostaje besplodna za zivot. Ovde kao da se dogadja zapecacenje hriscanina – blagodatno… Svojevoljno se nista ne moze uzeti od Gospoda. – Nije cudno sto su posle ovoga sve misli i zelje onih koji se spasavaju upucene Spasitelju… U Njemu je radost, u Njemu je sva uteha. Od toga bez prestanka u ustima i u srcu kruzi … najsladje ime – Isus..

B.

I posle prve glavne pobede nad izopacenom voljom coveku predstoje nove, mada ne toliko teske, ali zato cesce borbe sa sobom, ili jos bolje – jedna stalna borba ciji kraj donosi tek smrt.

1) Kakav je unutrasnji karakter – unutrasnje raspolozenje vojnika koji stupa u borbu? S visine na koju blagodat uznosi dusu koja se resila na novi zivot dusa donosi, kao odbljesak vidjene i iskusane slave, revnost za cistotu i svetost, -revnost odusevljenu koja je sada sva upucena samo na sebe. U prvim trenucima se ona ne moze drukcije otkriti do mrznjom prema zlu koje se svuda u sebi primecuje, i neprestanim proganjanjem ovoga. Cinjenje dobrih dela s prijatnoscu – ljubav prema dobru – jos uvek su, uglavnom, samo u zelji: on zeli da srce takodje bude okrenuto duhovnom, kao sto je ranije bilo okrenuto culnom, – zahteva od njega takvo usmerenje, ali ga ne nalazi. Sa svim zarom on sada tezi da ga stekne, pojacano se protiveci zlu i primoravajuci srce na dobro.

Samoprotivljenje i samoprinudjavanje – dva su pola iste njegove odusevljene revnosti. Nezadovoljan sobom, on ne obraca paznju na to da ce ga ovakva delatnost kostati velikog truda, da ce neprestano pogadjati mukom i bolescu njegovo srce, koje se nije naviklo na protivrecenje, – da ce pasti u ocima drugih mozda, da ce ga zamrzeti i progoniti; jer je odusevljen zeljom da protivreci svom sriu, da sebe ugusi, lisi slave. Teskoce ga ne zbunjuju: on je predan bozanskoj blagodati i uveren da ce muka unutrasnje borbe uskoro prestati, i da ce jos ovde za njega nastati blazeni mir duse, – stanje kada ce on bez ikakve prinude i napora zeleti dobro i voleti duhovno. Ovo je unutrasnje raspolozenje onoga koji stupa u borbu! Prezrevsi svako uzdanje zemaljsko, sa zeljom za mukama, trudom i protivljenjem sebi, on revnuje za povratak u sebe ljubavi prema svemu dobrome, odusevljavajuci se nadom da ce mu Gospod na kraju dati blagodat cistote i spontane zelje za dobrom bez protivljenja.

2) U kakvom je stanju dusa kod onoga coveka koji stupa u borbu, kod koga se stvorila cvrsta odlucnost da zivi kako treba, i u kakvom je odnosu njeno novo usmerenje prema drugim raspolozenjima duse? Da li zato sto duh koji je ranije bio tako duboko sakriven ispod pokreta duse i tela cak, a sad je oslobodjen silom blagodati iz ove tamnice, zadobivsi slobodu delovanja i nezavisnost zivota, prenosi svesti svoje visoke zahteve s takvom snagom da se i slobodna volja bez pogovora prihvata ispunjavanja ovih, ili zato sto je sila blagodati dodirnula dusu, prozela svest i slobodnu volju toliko iznutra i duboko da je na njima ostavila neizbrisive tragove narocitog duhovnog nastrojenja, ali samo kod onoga koji se odlucno resio da otpocne nov zivot, dusa, kako smo videli, oseca potpuno novi poredak bitija i zivota i, nalazeci u njemu svo svoje blazenstvo, vatreno zeli da udje u ovaj po ma koju cenu. Uostalom, tek prvi put i jeste na njegovoj strani. Ona zudi za novim poretkom; ne zaleci sebe, spremna je sve da ucini da bi ga smestila u sebe, dok je sama sva jos obuzeta i u izvesnom smislu pokrivena onim sto je ne samo nesposobno da odgovara njenoj zamisli, vec joj je potpuno protivrecno. U njoj nema ni jedne snage koja bi joj saosecala, nema ni jednog pokreta koji ne bi ustajao protiv nje: ona bi zelela da misli na nov nacin, ali um ne ume da odgovori njenoj zelji, htela bi da se nasladjuje duhovnim, ali srce jos uvek nema osecaja za to; tamo je jos uvek sva kolicina strasti i obicnih sklonosti svaki trenutak spremna da bukne i svojom adskom silom spali mladicu novog zivota. Uopste, onaj koji se resio na ovaj zivot je isti kao i ranije, samo sto mu je glavno nacelo novo. To je isto kao kad neko uzme lek, a telo ga ne prihvati. Iscelenje je ovde otpoceto u centru zivota, ali mu ostaje jos da prodre sve do krajnjih delova bica koji jos uvek ostaju zarazeni bolescu. Uostalom, prema samoj sustini stvari i prema iskusnom uveravanju svetih podviznika, zdravo usmerenje na duhovno, istinski dobro i sveto nalazi se vec u samom unutrasnjem temelju njegove duse, a usmerenje na culno, grehovno, ta bolest duse se drzi samo jos na njenoj periferiji, na njenoj povrsini. Greh je sada isteran iz svojih tvrdjava koje je zauzelo dobro, i rasturen je, rasejane su mu snage.”Blagodat i greh se ne kriju zajedno u umu, kaze sv. Diadoh, vec do krstenja (ili do tajne pokajanja) blagodat spolja pobudjuje dusu na dobro, satana se gnezdi u njenoj dubini, trudeci se da pregradi sve ispravne ishode uma; od onog trenutka kada se preporadjamo, demon se isteruje napolje, a blagodat ostaje unutra”.

“Kada blagodat ne obitava u coveku, demoni kao zmije se gnezde u dubini srca, uopste ne dozvoljavajuci dusi da pozeli dobro; a kada u dusu udje blagodat, onda oni kao nekakvi mracni oblaci prolaze kroz delove srca, pretvarajuci se u grehovne strasti, ili u razlicite zabave da bi pomutili pamcenje, odvratili um od besede sa blagodacu”.

3) Iz ovakvog stanja odlucnog coveka proistice sama od sebe sustinska za njega neophodnost novih borbi sa sobom, ili jedne stalne borbe koja ce da traje, ne s podjednakom snagom, sve dok ni u jednom delu njegovog bica ne ostane primetnih tragova grehovnih pokreta. On ce postati dvostruk. Clanovi njegovog dvojstva su sustinski suprotni u svojim usmerenjima; ipak svaki od njih radi svog delovanja moze da koristi samo one iste snage koje i drugi. Otud oni moraju da se sukobljavaju medjusobno, da se jedan drugome suprotstavljaju, da jedan drugog savladjuju: jer svaki trazi iskljucivu vlast, tezi gospodarenju. Jer tijelo zeli protiv Duha, a Duh protiv tijela; a ovo se protivi jedno drugome (Gal., 5,17).

Duh se sada ukrepio u samom korenu zivota covekovog, stao je cvrsto nogom ovde, ali mu predstoji jos veliki trud da istera svog neprijatelja iz svih mesta gde ovaj moze jos da se krije: s druge strane, i greh, gord, samopouzdan, dok u njemu ima i najmanjeg pokreta zivota, nikad ne gubi nadu u pobedu i u svako vreme ustaje i bori se. U trenutku odusevljene odlucnosti blagodacu uzviseni duh se slobodno krece u krugu svog zivota, i bez ikakvog otpora sve pogadja, sve menja, svemu daje novi izgled. Zasto ga ne bi uvek drzali na ovoj visini? Strele greha ne dosezu ovamo: covek bi bio oslobodjen od borbe, a ujedno i od opasnosti od poraza. Ali blagodat koja ustrojava spasenje gresnika uglavnom smanjuje svoje delovanje na dusu i stavlja je obicno u svojstveni njoj krugu. Tako deluje blagodat u odnosu na coveka, jer ovo zahteva njegov duhovni uspeh i razvoj. Poucno odstupanje blagodati stavlja na probu slobodnu volju, poducava smirenju, pali veci oganj.

Uopste, ispravljanje coveka ne treba da bude stvar samo blagodati, vec i slobode. Blagodat u ovom slucaju deluje ako covek sudeluje. Uzzeli (na primer, molitvu), napregni se u zadobijanju dobra, i dobices blagodat neometeog ispunjenja zeljenog.

Da je zajednicki s poretkom moralnim neki drugi nacin delovanja, nema sumnje da bi ga blagodat izabrala. “Ona nas kao iskrena majka hrani kratkim odstupanjima i cestim utehama”.

4) Dakle, i posle odlucne promene volje hriscaninu je potrebno boriti se sa grehom.

a) A cijom snagom ce se odvijati ova borba?

b) s kojim oruzjem i

v) po kojim pravilima?

a) Snaga za vodjenje unutrasnje borbe se daje blagodacu Sv. Duha. Pod njenim uticajem ili njenim skrivenim pokretima vodi bitku dusa, koja je pocela kroz nju nov duhovni zivot.[24] Sva Crkva uopste stoji i vodi borbu pod rukovodjenjem i prema zapovestima Gospoda Isusa Hrista; ali, prema Njegovom premudrom ustrojstvu, Crkvi je darovan Duh Sveti koji spaja sa Hristom svaki ud, menja ga na hriscanski nacin i ispunjava Hristovim zivotom. Isus Hristos je izvrsio domostroj spasenja naseg, a Sv. Duh usvaja i pripaja ovo spasenje nama, posreduje izmedju Hrista i nas, privodi nas Njemu i Njega useljava u nas. Ako sada na putu ka Hristu nije moguce ne naici na iskusenja, ne boriti se, cijom ce se onda, ako ne blagodatnom silom, odvijati ova borba? O blagodati je receno da ona vernog u pocetku vodi putem krivudavim, nagoni Ga na tjeskobu i drhtavicu, muci Ga stegom svojom dok se ne mogne u nj pouzdati, iskusava Ga zapovijedima svojim, a na kraju ce Ga privesti pravom putu i otkriti mu svoje tajne (Sir. 4,18-20). To jest, sva suma probno-iskusivackih unutrasnjih stanja hriscanina-vojnika neposredno zavisi od blagodati. Njeno ucesce u unutrasnjoj borbi je tako veliko da ona ne samo da
uliva hrabrost za otpor i tajno sugerise nacine savladavanja neprijatelja, nego odredjuje cak i vreme grehovne pobune i njegovu meru. U ovom pogledu blagodat dopusta grehu da ustaje samo onda kada je to potrebno za coveka koga vodi, i popusta uvek onoliko koliko je neophodno za njega ovog ili onog momenta njegovog obrazovanja, i uopste koliko ko moze da ponese. Glavna stvar koja se ovde zahteva od coveka jeste potpuna predanost Gospodu, neprestano prizivanje pomoci i detinja pokornost blagovremenim pobudjivanjima na dobro koja nastaju u srcu. Samo ovo bi moglo da zameni i sva oruzja, sve nacine, sva pravila borbe; ali zbog neodredjenosti i loseg ustrojstva unutrasnjih pokreta je neophodno i vidljivo rukovodjenje i ukrepljenje. Vojnik Hristov ce ga uvek naci u sv. Crkvi, u pastirima vicnim u borbi duhovnoj, starcima-podviznicima, kao i delima svetih. Putevi su svi vec predjeni i ukazani. Proveravaj, urazumljuj se i stoj bodro, vojnice Hristov!

b) Oruzja koja treba da stavi na sebe vojnik Hristov koji stupa u borbu sa grehom su

aa) s jedne strane, unutrasnja skrivena osecanja i raspolozenja, koja se ne javljaju samo s vremena na vreme, vec stalno prebivaju u srcu i cine njegovo svagdasnje nastrojenje. Temelj za njih on iznosi iz prve pobede, kada se glavni napor i teznja njegova za vreme borbe uvencane uspehom osvecuju kasnije u tajnama sv. Crkve i jacaju blagodacu u srcu kao nagrada za pobedu. Posledica ovoga je da on ima veci deo od onog oruzja kojim snabdeva vojnika Ap. Pavle, ili bolje – ono postoji svo, ali samo u zacetku, prvim obrisima. Pa on vec stoji: sklonost ka culnom, mnogobriznost, uzdanje u zemaljsko ga ne opterecuju: misao, osecanja i svu delatnost svoju on upravlja sada na gornje, duhovno, jedino. On vec ima oklop koji ako nije napravljen od savrsene pravde, onda barem od blagodatne osnove svih pravednih dela – mrznje prema grehu i revnosne zelje za primoravanjem sebe cak na dobro. Ima i obucu - to je njegova spremnost da, ne stedeci sebe, cak i sa zeljom za stradanjem, ide putem pravde, ne vracajuci se, ne zaustavljajuci se i ne bezeci. Ima i kacigu – to je zivo pouzdanje u pomoc blagodati i nesumnjiva nada da ce mu jos ovde biti na kraju lako zeleti i ciniti dobro. Druga orudja, koja su takodje neophodna za uspeh u duhovnoj borbi, on jos mora da zadobije i da uglavnom oduzme od neprijatelja uz pomoc onog orudja koje sad ima. Tako mora da opasa bedra pomisli – da zadobije nemastalacki um i sposobnost da sudi ne prema onome sto vidi, dok se njegov um svakog casa otima zabavama, a cula, – ili bolje, predjasnji pogled na stvari -snazno pregradjuju put razumevanju onoga sto te stvari znace same po sebi. Samo napornim protivljenjem sebi i dugim strpljivim iskustvom on moze da zadobije zauzdavanje pomisli.

On mora da ima stit vere - sveukupnost moralnih ubedjenja (dogmatska ubedjenja cine veru koja deluje uglavnom u prvoj opstoj borbi) i narocito protivubedjenja. Svaka strast, svaka sklonost u svojoj osnovi ima izvesno ubedjenje koje ih prikriva od pogleda savesti i hladnog razmisljanja, ili jos bolje, kojim srce uspavljuje savest i vara razum. Naprimer, u osnovi gneva je uvek misao da nas drugi namerno ljuti; u osnovi sujete, – da se svi bave nama; – gordosti, – da smo bolji od svih i dr. Ovakva ubedjenja leze duboko u srcu i cine njegova najtajanstvenija osecanja. Dok ona postoje u srcu dotle nije moguce osloboditi se od strasti i sklonosti, nije ih moguce pobediti: treba ih vezati, zagraditi im izlazak iz srca, potpuno ih iskoreniti. A to se ne moze drukcije postici nego protivubedjenjima i protivosecanjima. Tako je za krocenje gneva i uvrede potrebno obnoviti ubedjenje: sam si za sve kriv, zasluzio si svaki prezir i grdnje; protiv sujete: niko te ne gleda; protiv gordosti: nema stvorenja prezrenijeg od tebe, i sl. Ovakva ubedjenja i osecanja su zaista najjaci stit koji samo treba suprotstaviti iznikloj strasti, i ona ce utihnuti: jer ce izgubiti oslonac u srcu. Osnova za ova ubedjenja je ranije postavljena – u zelji i nekakvoj prvobitnoj sposobnosti dolazenja do ubedjenja u duhovnom: ali njihovo razotkrivanje u ovom vidu, s ovakvom pojedinacnom primenom pripada narocitom trudu – pazljivom citanju opisa tudjeg iskustva i strogom pracenju samoga sebe. Narocitu snagu i jacinu dobijaju ova ubedjenja kada onaj koji se bori ima za njih spremno utemeljenje iz Sv. Pisma. Reci Bozje koje zabranjuju ili zapovedaju nesto imaju veoma veliki uticaj na dusu koja sluzi Gospodu. Po sustinskoj, skrivenoj u njima snazi, kao i po nekakvom srodstvu sa unutrasnjim raspolozenjem duse, one je dovode u narocito stanje odusevljenosti, koje izvode srce iz obicne veze s predmetima. U tom pogledu je Rec Bozja zaista mac koji preseca svako opstenje izmedju onoga ko se bori i onoga sto se naoruzava protiv njega, koji ga odvaja od svega i cini usamljenim. Ko ima ovaj mac, ili nece uopste pustiti neprijatelje da mu pridju, ili ce ih iz prve pogoditi u glavu, ako se drznu da se priblize. Ali treba i ovaj mac zadobiti: jer ranije gresnik nije znao, cak nije ni hteo da zna Rec Bozju, a odlucivsi da se popravi, zadobio je samo zelju, ili cak samo nameru da ga izucava, postavio je samo temelj na kome jos treba sa strpljenjem nazidavati. Postoji u njemu i pouzdan temelj za poslednje orudje -molitvu za njegovu iskrenu predanost Bogu Spasitelju i vodjenju blagodacu, nadi u Boga i nenadanju u sebe: stalno se treba drzati u molitvenom raspolozenju duha – to zahteva veliki trud i snazan napor misli i osecanja.

bb) Radi zagrevanja molitvenog duha, kao i za ukrepljenje u srcu svih duhovnih orudja nema boljeg nacina od ucesca u svim crkvenim bogosluzenjima i molitvama, posta, ispovesti i pricesca sv. Tajnama, opstenja sa jednodusnim revniteljima spasenja, – citanjem, besedama, uzajamnoj molitvi jednog za drugog. Sve ovo je zajedno kao neka atmosfera kojom odise i zivi blagodatni, skriveni covek srca. Eto sveoruzja za vojnika Hristovog! Obucen u njega ima ovakvo unutrasnje ustrojstvo: odrekavsi se svega zemaljskog i osudivsi sebe na sve moguce muke i stradanja, imajuci gnev prema svakom grehu, stupa on na put pravde, plamteci revnoscu u unistavanju svake grehovne pobune odredjenim ubedjenjima, Recju Bozjom i molitvom, prebivajuci neprestano pod svim osvecujucim dejstvima sv. Crkve, pazeci veoma brizljivo na sve sto ulazi u srce i izlazi iz njega, i uvek se nadahnjujuci u ovom mnogotrudnom poslu uzdanjem u pomoc Bozju i nadom u brzo izbavljenje od snaznih uznemiravanja greha. Ovakva predstava ne vazi za vojnika koga je Ap. Pavle naoruzao protiv duhova zlobe (Ef., 6,11-18): jer posto duhovi zlobe ne mogu drukcije da deluju na nas osim preko greha koji zivi u nama, a s druge strane, ni mi ne mozemo drukcije da im se suprotstavimo nego suprotstavljajuci se pokretima ovoga greha; tako da je ukazujuci na oruzje protiv duhova zlobe, Apostol u stvari propisivao oruzje protiv greha koji u nama zivi.

v) Obucen u ovakvo oruzje vojnik Hristov stupa u borbu sa svakim neprijateljem, s potpunom nadom da ce ne sam od sebe, vec blagodacu Bozjom pobediti i poraziti neprijatelja. Ovo, uzgred, ne cini izlisnim izvesna pravila blagorazumnosti koja cine njegovu vojnicku vestinu, od kojih jedna doprinose sprecavanju napada, druga najlaksem i najuspesnijem zavrsetku borbe, treca najsigurnijem prisvajanju plodova pobede ili najbrzem istrebljenju posledica poraza, te se zbog toga prirodno dele na tri vrste:

a) na pravila koja treba postovati pre borbe,

b) za vreme same borbe i

c) posle ove.

a) Pre borbe vojnik mora tako da deluje da svojom delatnoscu ili spreci napade ili da da sebi mogucnost da ih primeti na samom pocetku, ili cak da unapred pripremi pobedu. Zato najpre on treba: aa) da suzbije oblast grehovnih pokreta, da ih sabije na jedno mesto: jer ce mu tako biti lakse da primeti nemire, ali ce i bolje videti gde da usmerava svoje snage. 1) Spoljasnji nacrt grehovne oblasti je uopste ovakav: utvrdivsi se u centru zivota – srcu, greh prozima dusu i telo u svim njihovim delovima, prodire zatim u sve spoljasnje odnose coveka i na kraju nabacuje svoj pokrov na sve sto ga okruzuje. I kao isteran iz dubine srca, on sad jos uvek kruzi u njegovoj blizini, jos uvek se hrani onim cime se i ranije hranio; lica, stvari, slucaj lako mogu da probude iste misli i osecanja koje je s njima povezivao covek kada je robovao grehu. Blagorazumni vojnik mora sada da spreci ovo spoljasnje nametanje neprijatelja. A za ovo mu je neophodno: a) da promeni sve svoje spoljasnje ponasanje: svemu da da novi izgled u njemu, nove pobude, novo vreme i ostalo prema duhu novog zivota; a) rasporediti svoje vreme tako da ne ostane ni trenutka bez odgovarajuceg posla; periodi slobodni od neophodnih poslova moraju da budu ispunjeni ne bilo cime, vec poslovima koji doprinose umrtvljenju greha i ukrepljenju duha: koliko su u ovom pogledu korisni izvesni telesni podvizi suprotni primecenim sklonostima, to svako moze da iskusi; a) svezati svoja cula, narocito: oci, sluh i jezik, najlakse provodnike greha iz srca napolje i spolja u srce; a) da svemu s cim mora da se susrece, stvarima, licima, dogadjajima da duhovno znacenje, i narocito da mesto svog stalnog boravka ispuni stvarima koje zadivljuju dusu da bi tako, ziveci u spoljasnjem, covek ziveo kao u nekakvoj bozanskoj skoli. Uopste, svu svoju spoljasnjost treba tako ustrojiti da ona, s jedne strane, ne zahteva vise narocitu paznju i da nas izbavi od bilo kakve brige za nju, a s druge, ne samo da nas ucini obezbedjenima od neocekivanih pobuna greha, vec i da hrani i jaca novonastali zivot u duhu. Uz ovakav poredak greh ce biti potpuno ogradjen spolja, nece vise odavde dobijati hranu i potkrepljenje.

2) Ako sada covek s unutrasnje strane upotrebi svu snagu da sacuva sebe kakav jeste, u onom vidu kakav je izasao iz prve pobede, ili ako stalno bude razgorevao ona osecanja i raspolozenja koja su se tada rodila u njemu; greh ce se na taj nacin ograditi i iznutra, i ostace ovde sad vec zauvek bez oslonca i cvrstine. A greh, lisen i hrane i oslonca na ovaj nacin, ako i ne bude unisten odjednom, onda bi barem trebalo da sve vise slabi, sve do potpunog isceznuca. Posle ovoga ce se borba sa grehom ocigledno smanjiti i sva ce se usredsrediti na borbu s pomislima (koje ce se narocito starati da rastroje novi poredak), retko sa strastima i sklonostima, – gde ostaje samo da se

djdj) brizljivo pazi… Upravo dva budna strazara treba stalno da ima vojnik Hristov: trezvenost i rasudjivanje. Prvi je okrenut ka unutra, a drugi napolje; prvi prati pokrete koji izlaze iz samog srca, a drugi naslucuje pokrete koji ce nastati u njemu zbog spoljasnjeg uticaja; zakon za prvog je: posto je secanjem na Bozje prisustvo isterana iz duse svaka pomisao, stani kraj vrata srca i brizljivo pazi na sve sto ulazi u njega i izlazi iz njega, a narocito ne daj osecanju i zelji da preduprede radnje: jer odavde je svo zlo; zakon za drugog je: kako pocne dan, ti sedi i razmotri sve moguce susrete i dogadjaje, sva moguca osecanja i pokrete koji mogu da nastanu povodom njih, i prethodno pripremi u sebi protiv toga potrebnu odbranu, da se ne bi zbunio i pao u slucaju neocekivanog napada.

ss) Da ,bi se uspesnije delovalo prilikom samog napada, korisno je prethodno ustrojiti namerenu misaonu borbu, misleno postavljati sebe u ove ili one okolnosti, s ovim ili onim osecanjima, ovim ili onim zeljama, i ovde iznalaziti razlicite nacine kako se drzati u potrebnim granicama, i posmatrati sta nam je narocito pomoglo u ovom, a sta u drugom slucaju. Ovakvo prethodno vezbanje i obrazuje vojnicki duh, uci da bez bojazljivosti susretnes neprijatelja, da ga pobedjujes bez mnogo muke, kao da te je iskustvo tome (tim postupcima) naucilo. Osim toga, pre nego sto pristupimo borbi treba prethodno da saznamo kada treba da dejstvujemo napadacki, kada odbrambeno, i kada odstupajuci. Osim sto upotreba ovog ili onog nacina borbe odgovara stepenima duhovnog uzrastanja, (u pocetku je najbolje odstupati, t. j. skrivati se ispod pokrova Gospoda, ne suprotstavljajuci se; dalje, kada vec iskustveno upoznamo neprijatelje i izucimo njihove napade, ne gubeci vreme, mozemo da ih odbijamo; ali namerno davati slobodu strastima da se bude u nama, ili stavljati sebe u takve okolnosti gde one moraju da deluju svom snagom da bi imao mogucnost za borbu i pobedu, ne treba) postoje narocita porocna pobudjivanja koja se mogu pobedjivati iskljucivo na ovaj ili onaj nacin. (Pomisli obavezno treba izgoniti: ali nije uvek moguce to ciniti sa sklonostima i strastima, narocito telesnim). I u jednom i u drugom slucaju se moze izgubiti pobeda samo iz neznanja.

ee) Najzad, nikada ne treba stupati u borbu bez glavne pobedjujudje misli: to je kao nekakva pobedonosna zastava. Kao sto je ranije ona resila stvar izmedju dobra i zla u korist prvog, tako ce i sada, za vreme borbe sa svakim pojedinacno grehovnim pokretom duse, ona bez poteskoca uciniti nas pobednicima. Od njenog javljanja treba da se raseju sve vojske neprijatelja, sve porocne pomisli i zelje. Ona ima snagu da odusevi i uznese coveka iznad sebe; zato ju je potrebno sto je moguce cesce osvescivati i prozimati osecanjima, – utvrditi zauvek na misaonom nebu ovo svetilo koje progoni mrak. Nista ne moze jace da zagreva poriv za izgonjenje greha kao ova misao, – poriv – ove brze bujice zive vode koja, talasajuci se, ali bez uzburkavanja, cini neprimetnim sve talase od bacanja kamenja iskusenja.

S ovakvim upozorenjima i pravilima idi, vojnice Hristov, s pouzdanjem u borbu. Uostalom, i za vreme same borbe ti moras da delujes prema odredjenim pravilima da u odbrani ne bi postao nalik na neprijatelje koji haoticno napadaju. Cesto jedan poredak delovanja bez narocitog napora moze da te ovenca uspehom. aa) Primetivsi priblizavanje neprijatelja – pocetak budjenja ili pomisli, ili strasti, ili sklonosti, najpre zuri da spoznas da je to neprijatelj. Velika je greska i to greska sveopsta smatrati sve sto nastaje u nama za krvno vlasnistvo za koje se treba boriti kao za sebe. Sve grehovno nam je doslo; zato ga uvek treba odvajati od sebe, inace cemo imati izdajnika u sebi. Ko zeli da vodi borbu sa sobom, taj mora da podeli sebe na sebe i na neprijatelja koji se krije u njemu.

Odvojivsi od sebe odredjeni porocni pokret i proglasivsi ga za neprijatelja, predaj zatim ovo saznanje i osecanju, ponovo stvori u srcu neprijateljstvo prema njemu. To je najspasonosnije sredstvo za proganjanje greha. Svaki grehovni pokret se odrzava u dusi preko osecanja izvesne prijatnosti od njega: stoga, kada se probudi neprijateljstvo prema njemu, on sam od sebe nestaje, gubeci svaki oslonac. Uostalom, ovo nije uvek lako, niti moguce: lako je unistavati gnevom pomisli, teze – zelje, a jos teze – strasti: jer su one same pokreti srca. ss) Kada ovo ne pomaze i neprijatelj tako ne ustupa pobedu bez bitke: hrabro, ali bez samouznosenja i samouverenosti, stupaj u borbu: bojazljivost unosi u dusu zbunjenost – u izvesnu pokretljivost i raslabljenost, a ona ako nije cvrsta lako moze da padne; samouverenost i oholost su pravi neprijatelji s kojima se treba boriti: ko ih je dopustio, taj je vec pao, i jos postao sklon novim padovima, jer oni dovode coveka u nedelatno i nemarno stanje.

Otpocela je borba: prevashodno cuvaj srce: ne daj pokretima koji nastaju da dodju do osecanja, docekuj ih na samom ulasku u dusu i trudi se da ih ovde unistis. A radi ovoga zuri da probudis u dusi ubedjenja suprotna onima na kojima se drzi zbunjujuca pomisao. Ovakva protivubedjenja su u misaonoj borbi ne samo stit, nego i strele: brane tvoje srce i pogadjaju neprijatelja u samo srce. Od sada ce se i borba sastojati u tome sto ce se nastali greh stalno ogradjivati mislima i predstavama koje ga stite, onaj koji se bori ce sa svoje strane da unistava ove bedeme suprotnim mislima i predstavama. Vreme trajanja zavisi od mnogo razlicitih okolnosti koje je potpuno nemoguce odrediti. Samo ne treba popustati i nimalo, cak ni u misli, stati na stranu neprijatelja, i pobeda je nesumnjiva: jer grehovni pokret, kao sto smo ranije primetili, nema u nama cvrst oslonac i zato prirodno treba brzo da prestane. ee) Ako i posle ovoga savesnog delovanja u svoju odbranu, neprijatelj i dalje postoji u dusi kao prividjenje i ne zeli da ustupi mesto; onda je to ocigledni znak da ga podrzava spoljasna sila; zato i ti moras da se obratis nekoj spoljasnjoj zemaljskoj ili nebeskoj pomoci: da se ispovedis svom nastavniku i u usrdnoj molitvi prizoves Gospoda, sve Svete i narocito Andjela Cuvara. Predanost Bogu nije nikada ostala postidjena.

Treba uostalom primetiti da je

a) jedna stvar borba s pomislima, druga – sa strastima, a druga – sa zeljama; jedna pomisao od druge, jedna zelja od druge, i jedna strast od druge strasti se razlikuju. U svemu ovome treba koristiti narocite postupke koje prethodno treba odrediti ili razmisljanjem ili iz podviznickog iskustva i pouka;

b) da se ne treba uvek strogo prihvatati otpora: ponekad samo prezir progoni neprijatelja, a otpor ga samo umnozava i razdrazuje;

g) da neprijatelja treba pratiti sve dok mu ne ostane ni traga; inace cak i jednostavna pomisao zaustavljena u srcu, kao zlo seme, donosi svoj plod, u neprimetnom priklanjanju duse sebi;

d) za vreme same borbe ne treba preduzimati sredstva za buduce njeno sprecavanje. Osmisljena ovde pravila su uvek veoma stroga, te je zato uvek neophodno menjati ih i preporucivati iskustvo nemogucnosti ispunjavanja, koja je toliko stetna u duhovnoj borbi i sablaznjujuca za vojnika Hristovog.

Borba je zavrsena: aa) zahvaljuj Gospodu za izbavljenje od poraza; ali a) ne predaj se preko mere radosti spasenja, ne dopustaj nemar, ne oslabljuj revnost: neprijatelj se cesto samo pretvara da je pobedjen da bi, kada se ti predas osecanju sigurnosti, neocekivanim napadom utoliko lakse te porazio. Zato ne skidaj oruzje za borbu i ne zaboravljaj na upozoravajuca pravila. Budi uvek bodar i budan vojnik. b) Bolje sedi i prebroj dobitak: osmotri sav tok borbe – njen pocetak, nastavak i kraj, primeti sta je bio povod za nju, sta je narocito jacalo i sta je dovelo kraju. To ce biti svojevrsni danak pobedjenih koji ce u velikoj meri olaksati buduce pobede nad njima: tako se, najzad, stice duhovna mudrost i iskustvo podviznicko. a) Nikome ne govori o pobedi: to ce veoma da razdrazi neprijatelja, a tebi ce oduzeti snagu. Sujeta koju u ovom slucaju nije moguce izbeci ce otvoriti vrata dusevne kreposti, i posle pobede nad jednim neprijateljem bice potrebno boriti se sa citavom njihovom gomilom.

A ako budes porazen: a) tuguj, ali ne idi od Boga, ne budi tvrdoglav, zuri da smeksas srce i dovedes ga do pokajanja. Nije moguce ne padati; ali se moze i mora ustati posle pada. Onaj koji ide brzo, ako se i spotakne na nesto, zurno ce ustati i opet ce pojuriti putem ka cilju: podrazavaj mu. Gospod nas je nalik na majku koja vodi dete za ruku i ne ostavlja ga, makar se ovo veoma cesto spoticalo i padalo; b) bolje se, umesto da bezdelatno ocajavas, obodri za nove podvige, izvukavsi iz ovog pada lekciju smirenja i obazrivosti da ne bi isao tamo gde je klizavo i gde nije moguce ne pasti. g) Ako ne izgladis greh iskrenim pokajanjem, on ce te, utvrdivsi se u izvesnoj meri u tebi, neminovno povuci dole, na dno grehovnog mora. Greh ce ovladati tobom, i ti ces opet morati da pocinjes od prve borbe: ali, Bog zna, da li je to moguce. Mozda ces, predavsi se sada grehu, preci crtu obracanja; mozda se posle ne nadje vise ni jedna istina koja bi mogla da pogodi tvoje srce; mozda ti cak ne bude darovana ni blagodat. Tada ces vec ovde pripasti broju onih koji su osudjeni na vecne muke.

Uopste se o pravilima borbe moze primetiti: a) da ona u sustini nisu nista drugo do upotreba sveoruzja za pojedinacne slucajeve i b) zato ih nije moguce sve predstaviti. Delo unutrasnje borbe je i nedostizno i tajanstveno; veoma su raznoliki slucajevi ove; lica koja vode borbu su odvec razlicita: sta je za jednog sablazan, to za drugoga nista ne znaci; sto jednoga pogadja, drugog ostavlja potpuno ravnodusnim. Stoga uopste nije moguce utvrditi isto za sve. Najbolji pronalazac pravila borbe je svako lice samo za sebe. Iskustvo uci svemu. Treba samo imati revnosnu zelju za pobedjivanjem sebe. Prvi podviznici nisu ucili iz knjiga, a ipak predstavljaju obrasce pobedilaca. g) Pritom se ne treba previse oslanjati na ova pravila. Ona predstavljaju samo spoljasnje crte. Ono sto cini sustinu stvari svako ce saznati samo iz iskustva, kada pocne da se bori na delu. I u ovoj stvari mu kao vodici ostaju samo sopstvena blagorazumnost i predavanje sebe Bogu. Unutrasnji tok hriscanskog zivota u svakoj licnosti podseca na drevne podzemne prolaze, veoma slozene i tajanstvene. Stupajuci u njih, iskusavani dobija nekoliko saveta u opstim crtama – tamo uraditi ovo, onde – nesto drugo, ovde prema ovom znaku, a ovde prema nekom drugom, a onda ostaje sam u mraku, ponekad sa slabom svetloscu lampe. Sve zavisi kod njega od prisustva duha, blagorazumnosti i obazrivosti, i od nevidljivog rukovodjenja. Slicna ovoj skrovitost postoji i u unutrasnjem hriscanskom zivotu. Ovde svako ide sam, makar bio okruzen mnostvom savetnika i snabdeven mnostvom pravila. Samo osecanja srca obucenog, a narocito saveti blagodati su za njega svagdasnji pouzdani i nerazdvojni rukovodioci u borbi sa sobom, –  sve ostalo ga ostavlja.

5) U zakljucku cemo kratko ukazati na:

a) kraj borbe,

b) njene plodove,

g) spoljasnji tok i

d) nastavak.

a) Ono sto trazi svaki od ucesnika borbe predstavlja smrt protivnika. Medju njima nije moguce nikakvo primirje. I jedan i drugi, ne podnoseci zajednistva, traze potpunu vlast. U dusi ce na kraju ili da zasija svetlost dobra, ili ce je pomraciti mrak grehovni.

b) Plodovi ove duhovne borbe su mnogoliki. Najvazniji su ovi: cvrstina duhovna, duhovna mudrost ne samo u pogledu borbe, vec i uopste prema unutrasnjem zivotu, cistota srca: jer se, najzad, greh toliko umanjuje u njemu da postaje skoro neprimetan. I uopste, kada posle duze ili krace borbe hriscanina sa sobom, greh primetno oslabi, onda hriscanin u svom bicu svom nije vise onog sto je bio ranije: on ushodi na stepen osvecenih; nista ne sprecava blagodat da se sada razmahne u njemu u najvecoj mogucoj meri.

g) Jos od samog pocetka borba je usmerena uopste protiv svega grehovnog u coveku; ali s proticanjem vremena greh prirodno slabi i smanjuje se u obimu, a zajedno se smanjuje i polje borbe. Greh u nama izgleda kao veoma granato drvo. Kroz borbu mu se postepeno odsecaju cas jedna, cas druga grana. Ne moze se jasno reci koja grana pre otpada, a koja posle: jer ovde veoma mnogo znaci prirodno nastrojenje i predjasnje stanje u grehu onoga koji se bori. Moze se izgleda misliti da ovo otpadanje ide od najgrubljeg i najociglednijeg ka najprefinjenijem i najskrovitijem. Prvo gubi snagu plot, zatim vezanost za vidljivo uopste, dalje sklonosti i strasti; najduze se drze korenita pobude i osecanja grehovnog srca. Upravo oni i predstavljaju kamen spoticanja za one koji zaboravljaju na budnost, cak i na najvisim stepenima duhovnog savrsenstva. Uostalom, ovakva postupnost u smanjivanju obima i slabljenju napregnutosti borbe postoji samo u opstem njenom toku. Sto se tice pojedinacnih bitki, iako se po kolicini i one odvijaju po istom zakonu, po snazi svojoj su potpuno nezavisne od njega. U ovom pogledu veoma mnogo znace prirodna stanja coveka (on ponekad biva mracan, ponekad veseo, ponekad izuzetno blag, a ponekad cak covekomrzac) i stanja duhovnog uzrastanja (suhost, zar revnosti, hladjenje srca i dr.). Svako od ovih stanja samo po sebi ili smanjuje silu greha, ili mu daje veci prostor; stoga i pobuna grehovna u jednom slucaju biva slabija, a u drugom jaca, a zajedno s tim se i otezava ili olaksava i sama borba. Posto ova stanja ne podlezu zakonu postupnosti, onda iskljucuju iz ovog zakona i silu pobuna grehovnih.

d) Da li ce se ikad zavrsiti ova borba ovde? Ovo pitanje neka svako resava uz pomoc svog iskustva. Uopste se moze postaviti sledece: bori se u nadi da ce ova borba na kraju postati za tebe veoma laka, da ce od neprestane da postane povremena, da ce se pauze izmedju borbi sve vise povecavati i povecavati; a da li ce doci za tebe na zemlji vreme kada ces se potpuno osloboditi pobuna greha, to ces znati kada budes stvarno slobodan. Makarije Veliki (na mnogim mestima svojih slova i beseda)[25] savetuje da se hrabro stupa u borbu sa pobunama grehovnim, u potpunoj uverenosti da ce nam Gospod, videci nas trud, dati na kraju blagodat neometanog htenja dobra i dusevnog mira; ali, zadobivsi ovaj mir, nikad ne treba misliti da smo vec slobodni od napada i padova. Dusa koja je predana grehu sva je mracna. Mada je putem dugog truda i uspela da osveti dva svoja dela: drugi delovi ostaju jos uvek neosveceni. – Treba se cuvati: ovaj mrak lako moze da pokrije opet svu dusu.[26]

Mutna voda se slegla i izgleda cista: ako se voda uskomesa, necistota koja je legla na dno ce se opet razliti po svoj vodi. Grehovni pokreti se progone naporom u nekakvu nepoznatu oblast duse, i uvek su spremni da niknu i pokriju je. “Laze, kaze Makarije Veliki, onaj koji govori da mu je srce cisto: jer ovo nikad ne biva u stvari, da neko posle primanja blagodati odmah postane cist; on se predaje neprijateljima i razlicitim iskusenjima za kaznu i radi nauka. Najbolji i najveci ljudi su takvi pred savrsenstvom, kao sto je sluga pred gospodarem, ili kao sto je potok pred rekom Eufrat”.[27]

Uopste je misao o potpunom okoncanju borbe psiholoski netacna, a moralno toliko stetna da ako bi cak i bila pravedna, onda bi je sa svim mogucim staranjem trebalo skrivati i od sebe i od drugih zbog veoma opasnih obmana neizbeznih u tom slucaju.

Sta ostaje svakom hriscaninu da cini?

Jacajte u Gospodu, i u sili moci njegove (Ef., 6,10); uzmite sveoruzje Bozije, da biste se mogli oduprijeti u zli dan (- 13); muski se drzite, snazite se, stojte u veri jer ce se samo onaj ko pretrpi do kraja spasti, i samo onome koji pobijedi dacu da sjedi sa mnom na prijestolu mome (Apok. 3,21).


Preuzeto sa ...

Sve u svemu verom