Jbg ne gine mi najgora varijanta kako god da okrenes 

Ali da pogledamo sad situaciju s vedrije tacke gledista:

Sad bar znamo da sam nesposobna da se brinem za sebe 

3. oni sto su najbolja moguca podrska onima sto donose ispravne odluke 

nisi bash nesposobna , samo ti treba neko ko ce da ti objasni shta da radish 



ambiciozna kao i uvek  verujem da ce se naci neko mesto za tebe kad nastupi prirodni poredak stvari 

Ja i sada zalazim samo po dzunglama ,tako da ne brinem 

Ako osetiš preke poglede zbog razlika u mišljenju sa nekim, ne znači da si zastranila.
Okej, ako misliš da si novi mesija, da imaš natprirodne moći i da čuješ glasove u glavi, onda imam loše vesti. 
Ali ako se radi o prostoj razlici u stavovima, nema govora o zastranjivanju.

Uostalom, sve zavisi ko je ta osoba/e sa čijim stavovima ti nalaziš nepodudaranje.

Normalno je da se ljudi menjaju. Kako rastu i razvijaju se, sa njima se menjaju i njihovi stavovi, razmišljanja, odluke, ciljevi. Da nije tako, bilo bi loše.

Ako je ta osoba, recimo, tvoja sestra ili drugarica, sasvim je normalno da jednog dana dođete do tačke gde se vaši stavovi razilaze. Ma koliko ste ranije mislili ''kao jedno'', moguće da je neko od vas nastavio u nekom drugom pravcu razmišljanja. I to nije loše, niti je znak da vaše prijateljstvo više nema težinu. I meni se desilo, nebrojeno puta, da slušam nekoga ko mi priča, a do juče smo bili kao ''copy/paste'', pa da shvatim kako su nas različita okruženja i iskustva izmenila. U tome i jeste lepota prijateljstva, u prihvatanju različitosti. Neophodan preduslov tome jeste da nijedna osoba promenu stava druge osobe ne doživljava kao nešto tragično, kao napad na sebe i sopstvena razmišljanja.

Dakle, ako je u pitanju neka prijateljica, sestra, rođaka, koleginica... šta god, mislim da joj treba staviti do znanja (kao i samom sebi) da su promene stavova i razmišljanja pozivina stvar, a ne početak kraja prijateljstva.

Slično je i sa roditeljima. Oni moraju prihvatiti da njihovo dete razmišlja van šablona, ma kakav taj šablon bio. I moraju prihvatiti da to dete ima pravo na svoj stav i na pravo da ga i realizuje u budućnosti. Slagali se ili ne, to je odluka koja se njih ne tiče u čisto roditeljskom smislu. I to im se treba na kulturan način objasniti.

Ostaje još jedna mogućnost, a to je da je ta osoba sa kojom se više ne slažeš - momak. Tu je situacija već nešto drugačija. Mada, ni tu razlike u stavovima nisu nužno prepreka; mogu biti samo izazov vezi, odnosno testiranje koliko možete da se razlikujete po nekim pitanjima, a opet da se oko najvažnijih slažete.

E sad, meni i dalje nije jasno da li ti trpiš pritisak od te jedne osobe ili je tih osoba više.
Kako god bilo, nema ni jednog jedinog razloga da se osećaš nenormalnom, čudnom ili kako već.
Ako ti veruješ u svoje stavove i u svoja razmišljanja, ne bi trebao niko da te pokoleba.
Naravno, to ne znači da si slepa i gluva za mišljenja drugih, ali se jasno zna gde je tvoje, a gde počinje upravo to mišljenje drugih.

Nema tu mesta osećaju nepripadanja, ''nastranosti'', itd.
Koliko se meni čini, ti jesi jedna prilično (ponekad i previše  ) razumna osoba, iznad svega - spremna da situaciju sagleda sa više strana. Samim tim, imaš i svoje stavove, kojih treba da se držiš, ali tek onda kada oni izdrže proveru realnosti, odnosno - kada budeš sigurna da su oni posledica tvog i samo tvog uma, a ne nešto što ti je ''utuvljeno'' u glavu.

Shodno tome, razgovaraj sa tim ljudima sa kojima se (više) ne slažeš, i stavi im do znanja da je tvoj stav - tvoj i da bi oni, kao značajni ljudi u tvom životu, morali i trebali to da poštuju.

Jedna je osoba u pitanju, ali vise razilazenja 


Mda .. ovih par dana sam malo osmotrila situaciju i mislim da je upravo problem taj manjak postovanja prema meni i mislim da zato i sumnjam u svoje stavove, jer kad nemas podrsku od osobe koja ti toliko znaci, onda jbg .. malo zastanes. S druge strane, ne mogu ja tjerati nekog da me cijeni u bilo kom aspektu, niti zelim zaista.
Bice da cu jednostavno morati pustiti vrijeme da prodje, da se naviknem na to i rjesena stvar.

Hvala bemb 

Nema na čemu.

Naravno, znala sam ja da ćeš ti sama, kad se situacija malo ohladi, znati šta je najbolje po tebe da uradiš. 

Nisam nikada imao tih problema, ali imam taktiku koju mogu da predložim u smislu da se rešiš griže savesti što ne prihvataš nečiji savet - nemoj ga ni tražiti, stavi tu osobu uvek pred svršen čin, u međuvremu ubedi sebe da si u stvari mislila da bi ti to i savetovala osoba u pitanju.
Oproštaj je lakše dobiti od dozvole.
Ukoliko ispadne dobro, sigurno ti neće zameriti, ukoliko ispadne loše, prihvatanje krivice je izuzetno korisna a i neophodna stvar za odrastanje i sazrevanje jedne osobe, eventualne nuspojave su sklonost ka depresiji i alkoholizmu.

Ako, sa druge strane, uradiš po želji druge osbe tu si maltene u lose - lose situaciji, ako ispadne loše krivićeš tu osobu pa će vaš odnos svakako biti narušen, ukoliko ispadne dobro sve više ćeš verovati da je bolje da stalno slušaš druge  a to je još gore.
da ne tupim, slušaj ti mene, radi kako hoćeš. 

It's too late now. 


 

Jes, bas sam i ja primjetila taj dio i nasmijesila sam se da me niko ne cuje, a ustvari je cijela zgrada odjekivala, ne znam kako 


ovu taktiku nisam probala