Arkanova ostavstina! :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Vreme: Arkanova ostavština

Kad je pre deset godina ubijen, Arkan je imao 47 godina, devetoro dece i desetogodišnji zatvorski staž, piše beogradsko "Vreme" u tekstu "Arkanova ostavština".

Željko Ražnatović Arkan ubijen je 15. januara 2000. Njegova biografija, idealna za visokobudžetni holivudski film, bolje i od čega pokazuje šta je bila Srbija tokom devedesetih, piše beogradski nedeljnik "Vreme".

Rođen je 17. aprila 1952. u Brežicama, u porodici pukovnika JNA.

Prvi put je kao tinejdžer priveden zbog otimanja ženskih torbica na Tašmajdanu, a pošto je zbog pljački "ležao" u zemlji, na Zapad je otišao nakon poslednje izdržane kazne 1972. Karijeru pljačkaša banaka i zlatara započeo je u Italiji. Sledile su Švedska, Belgija, Holandija, Francuska, Nemačka, Švajcarska... Prvi put na Zapadu, Arkan je uhapšen u Belgiji 1974, nakon pljačke jedne banke. Iz zatvora Vervije gdje je izdržavao desetogodišnju kaznu, pobegao je 1979.

Na slobodi je bio kratko, ali dovoljno dugo da učestvuje u bar dve oružane pljačke u Švedskoj i još najmanje tri u Holandiji, gde je uhapšen 1979. i osuđen na sedam godina robije. Nakon što mu je doturen pištolj, Arkan je 1981. uspeo da pobegne iz zatvora u Amsterdamu. Slede nove pljačke i ponovno hapšenje u Frankfurtu u Nemačkoj. Lakše ranjen u oružanom prepadu na zlataru, Arkan je smešten u zatvorsku bolnicu. Iz nje je pobegao već juna 1981. Navodno je iskočio kroz prozor, na ulici pretukao prvog prolaznika koga je sreo, oteo mu odeću i potom nestao. Poslednji put na Zapadu, Arkan je uhapšen februara 1983, prilikom jedne rutinske policijske kontrole u Bazelu u Švajcarskoj. Iz zatvora Torberg pobegao je dva meseca kasnije. Kada se podvuče crta ispod Arkanove razbojničke karijere na Zapadu, ispada da je duže bio u ćeliji nego na ulici.

Godine 1983, vratio se u Beograd.

Šest meseci po Arkanovom povratku, opljačkana je banka u Zagrebu, a na pultu ostavljena ruža, Arkanov stil sa Zapada. Dvojica pripadnika Desete stanice milicije SUP-a Palilula u civilu potražili su ga u stanu njegove majke. Nisu ga zatekli, ali ga je majka telefonski obavestila da ga čekaju dva nepoznata muškarca. Arkan je došao sa revolverom u ruci: prvog policajca je ranio na licu mesta, a drugog koji je pokušao da pobegne, na ulici. Odmah je uhapšen da bi nakon četrdeset i osam sati bio pušten . Iznenađenje teško da je moglo biti veće: sudovi u socijalističkoj Jugoslaviji poznavali su nužnu odbranu samo u teoriji, a nekažnjeni oružani napad na policajce – ni u njoj. O čemu je ovde bila reč?

Arkan je bio saradnik Uprave za neprijateljsku emigraciju Savezne službe državne bezbednosti. Državna bezbednost je sedamdesetih, pored stvarnih terorista, organizovala i likvidacije političkih emigranata. Neposredni izvršioci atentata, ali i paljevina emigrantskih sedišta i rasturanja njihovih skupova, bili su kriminalci iz Jugoslavije. Za uzvrat, Služba im je obezbeđivala azil u zemlji.

Kao jedan od suvlasnika, Arkan je držao diskoteku "Amadeus", vozio ružičastog kadilaka i kockao od Svetog Stefana, preko Beograda i Pančeva do Portoroža. Ima priča da se služio napunjenim pištoljem kao jačom kombinacijom od četiri keca u pokeru i da je, kad bi se kuglica ruleta zaustavila, stavio ulog na broj na kom je stajala. Nakon jedne partije pokera u izvesnom stanu u Ulici Ive Lole Ribara, Arkan se u liftu posvađao sa izvesnim stanarom, pretukao ga i pištoljem mu polomio ruku. Na suđenju je naveo da je po zanimanju "radnik Saveznog SUP-a". Kada je tužilac to osporio, Arkan je izvadio dokument o kreditu za kupovinu i adaptaciju njegove kuće u Ulici Ljutice Bogdana koji je dobio od Savezne službe. Ovoga puta ipak nije oslobođen i odležao je šest meseci u CZ-u. Povremeno su ga posećivali operativci Službe i nagovarali ga da se ne hvalisa svojim angažmanom "na državnim poslovima".

Krajem osamdesetih, da bi sprečili opoziciju u nastajanju da stekne uporište na Marakani, Državna bezbednost Srbije angažovala Arkana. Arkan se, priča tako glasi, pojavio na Marakani sa grupom momaka sa metalnim štanglama – tek da se vidi ko je glavni na tribinama. Potom je pozvao vođe navijačkih grupa Zvezde na sastanak i izdiktirao im zaključke: svi navijači od tog trenutka pa nadalje zovu se Delije, transparenti se pišu isključivo na ćirilici, skandira se samo Srbiji i srpstvu, vređanje svih ostalih nacionalnosti se podrazumeva i – što je najvažnije – zabranjuje se pominjanje bilo kog političara.

Legenda kaže da je 11. oktobra 1990, Arkan okupio 26 navijača Zvezde u manastiru Pokajnica i proglasio ih za Srpsku dobrovoljačku gardu, a sebe za njihovog komandanta. Trebalo je da posluže kao organizacija preko koje bi se naoružavala i obučavala krajiška milicija. Policija i drugi državni organi – zvanično – ne bi imali nikakvu vezu s njima. Na čelu ove akcije bio je šef DB Srbije Jovica Stanišić, čovek koji će kao Miloševićeva desna ruka vedriti i oblačiti tokom devedesetih u "svim srpskim zemljama" – kako se to tada govorilo.

U Kninu je bio već 28. novembra 1990. Na povratku iz Knina u Beograd, Arkan je sa trojicom saputnika uhapšen u noći 28. na 29. novembar 1990. u Dvoru na Uni. Hrvatska policija je u njegovom vozilu našla dva heklera, pištolj, revolver, dve ručne bombe i tri stotine metaka. Arkan je u Zagrebu optužen za pripremanje oružane pobune i rušenje ustavnog poretka Republike Hrvatske. Mada ga je branio tim od petnaestak poznatih i uglednih advokata iz Srbije i Hrvatske, činilo se da zadugo neće izići na slobodu. Međutim, svi koji su se na to kladili, izgubili su. Dok je Arkan u zagrebačkom zatvoru Remetinac na video-rekorderu gledao filmove koje su mu donosili čuvari, Bogdanović i Stanišić su neumorno pregovarali sa hrvatskim kolegama po funkciji Josipom Boljkovcem i Josipom Perkovićem. Kakav su sporazum postigli i uz kakve kompromise, nikad se nije saznalo. U svakom slučaju, Arkan je u junu 1991. u Zagrebu osuđen na pet godina zatvora i pušten da se do pravosnažnosti presude brani sa slobode. Odmah je privatnim avionom odleteo za Beograd.

Arkanova Srpska dobrovoljačka garda učestvovala je u prvim borbama u julu 1991. u Tenji nedaleko od Osijeka.

Badža je Arkana i njegovu Gardu smestio u jedan vojni objekt pored vinarije u Erdutu. Oni će tu provesti čitavih pet ratnih godina. Arkan je svoje gardiste regrutovao među Delijama i pripadnicima podzemlja. Kapetan Dragan Vasiljković, komandant "Knindži" iz Knina koje su postale jezgro Crvenih beretki, pričao je da ga je Arkan jednom proveo kroz spavaonice i rekao: "U ovoj sobi ima dvesta pedeset godina robije." Disciplina i dril u Gardi bili su zato zatvorski. Za svaki prestup gardisti su vezani za stub i batinani nekom vrstom pendreka. U isto vreme, imali su solidan smeštaj i ishranu, cigarete po izboru i sve ostalo izuzev alkohola. Sam Arkan bio je zakleti antialkoholičar i nepušač.

Arkan je pretrpan oružjem – znao je istovremeno nositi pištolj, "bebeći" hekler, kalašnjikov i snajpersku pušku – lično predvodio svoje ljude. Njegovo komandovanje bilo je mešavina urlanja, šamaranja, poticanja i zdravorazumskih saveta da se ne puca utaman, da se uhvati zaklon itd.

U režimskim medijima u Srbiji, Arkan je dobio do tada neviđen publicitet. Slavljen je kao uzoran patriota, genijalan komandant i jedan od utemeljitelja prave srpske vojske koja se, za razliku od višenacionalne JNA, ne bi ni raspadala ni povlačila, a još manje znala za poraz. Arkan je više nego uživao u svemu tome: u svakoj svečanijoj prilici nosio je uniformu srpskog oficira iz Prvog svetskog rata. Propaganda, ali pre svega postupci na terenu, pretvorili su Gardu u neku vrstu psihološkog oružja. Niko ove ljude nije želio da dočeka u svom gradu ili selu.

Kada je rat u Hrvatskoj privremeno okončan potpisivanjem primirja u decembru 1991, istočna Slavonija je bila Arkanova privatna država. Odatle je hrastovinu, naftu, cigarete i vina zaplenjena u vinariji u Erdutu prodavao u Srbiji, gde je pride i reketirao razne firme pod izgovorom donacija za Gardu... Sa ličnom vojskom i Državnom bezbednosti iza leđa, Arkan je do kraja života ostao neprikosnoveni čovek broj jedan srpskog podzemlja. Svi klanovi su ga se plašili, svi su ga poštovali i svi su mu plaćali reket, navodi "Vreme".

U aprilu 1992. upao je u Bijeljinu. Nakon likvidacija civila i drugih zločina koje je fotografisao Ron Habib, rukovao se Fikretom Abdićem i izljubio sa Biljanom Plavšić, članovima predsedništva BiH koji su u Bijeljinu došli na pregovore. Arkan se u tom gradu nije dugo zadržao. Sa svojom Gardom pregazio je Brčko, Zvornik i razna sela u istočnoj Bosni.

Ipak, Vojska Republike Srpske nije bila JNA, pa Arkan nije mogao šamarati njene oficire po svom nahođenju na šta se navikao u Vukovaru. General Ratko Mladić jednostavno nije mogao podneti postojanje bilo koje formacije kojom on lično nije komandovao. Arkan je zato bio prinuđen da se povuče iz BiH u leto 1992.

U Krajini i Bosni igrao je ulogu paravojnog komandanta; u Srbiji – poslovnog čoveka; na Kosovu – predsednika drugoligaškog kluba "Priština" i poslaničkog kandidata. Jovica Stanišić i Državna bezbednost bili su zadovoljni ovakvom hiperaktivnošću. Zbog reputacije sa ratišta, Arkan je među Albancima na Kosovu sejao strah; njegov status u podzemlju omogućio je Službi da stalno bude u toku sa svim tokovima u svetu kriminala; kandidatura za parlament trebalo je da pokaže da je Arkan predstavnik patriotskog pokreta, a ne čovek režima.

Ako Arkan i nije uspeo da "Prištinu" silom ugura u Prvu ligu, pošlo mu je za rukom da zajedno sa još četvoricom svojih "nezavisnih" kandidata bude izabran na Kosovu za poslanika.

Godine 1993, Hrvatska vojska je napala Krajinu kod Maslenice u Ravnim Kotarima. Arkan je odmah napustio poslaničku skamiju i sa Gardom otišao u Knin. "Ustašama poručujem ono što sam im uvek poručivao. A to je da ću im jebati i oca i majku", rekao je čim je stigao.

U zimu 1993. pala je vlada Nikole Šainovića. Arkan je odmah osnovao Stranku srpskog jedinstva i započeo izbornu kampanju. Mitinzi ove partije zapravo su bili estradni koncerti. Za Arkana nisu pevali samo Oliver Mandić i Dušan Prelević koji su se još 1991. pridružili njegovoj Gardi, već i najveće zvezde turbo-folk scene. A najveća od najvećih bila je Svetlana Ceca Veličković. Ipak, Arkan nije uspeo da pređe cenzus i uđe u Skupštinu. Uspeh je međutim postigao na emotivnom planu. Ceca i on su započeli ljubavnu vezu. Tabloidi nikad nisu bili ushićeniji. Paravojni komandant dječačkog lica i četrnaest godina mlađa fol-diva nisu silazili sa naslovnih strana.

Venčanje Cece i Arkana, 1995, nazvano je "svadbom veka". Televizija Pink je čitav dan emitovala odloženi prenos – onako kako su kasete stizale. Publika je tako gledala kako Arkan ide po mladu u Žitorađu u crnogorskoj narodnoj nošnji, kako neuspešno gađa jabuku iz pištolja i jedva je pogađa iz sačmarice, nezapamćen šenluk gostiju iz sveg raspoloživog oružja, Arkana u uniformi i Cecu u venčanici pred crkvom u Beogradu, viđene svatove poput Ivice Dačića i njegovog današnjeg koalicionog partnera Dragana Markovića Palme, vladike, građansko venčanje i slavlje u hotelu Interkontinental... Kaseta sa snimkom ove svadbe bila je dugo najviše iznajmljivana po video-klubovima u Srbiji.

U jesen te godine, muslimansko-hrvatske trupe zauzele su gotovo dve trećine Bosanske krajine. Na vrhuncu krize, u Banja Luku je na poziv predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića stigao Arkan sa svojom Gardom. Na pritisak generala Mladića i njegovog vojnog vrha, Arkan se nakon nekoliko nedelja po drugi put povukao iz Republike Srpske. Ratovanje je za njega bilo završeno.

Arkan je vreme provodio u svojoj kućerini u Ulici Ljutice Bogdana koju je godinama sistematski proširivao i granao svoju poslovnu imperiju. Švercovao je deficitarnu robu poput nafte i cigareta, bio vlasnik različitih firmi – SDG, Ari, "Delije", suvlasnik u mnogim drugim, njegova stranka bila je na vlasti u Jagodini... Išlo mu je i na privatnom planu – sa Cecom je dobio dvoje dece. Njih dvoje su redovno zajedno gostovali u "Minimaksoviziji" na Pinku I bili pravi lideri estradnog džet-seta. Viđani su po prijemima, na izložbama i koncertima, a Arkan je postao i kolekcionar slika srpske vojske iz Prvog svetskog rata. Ipak, najviše strasti i energije posvećivao je Fudbalskom klubu "Obilić". Na čelo ovog drugoligaša Arkan je došao 1996. Već naredne godine "Obilić" je bio prvak Prve lige. Arkanovi igrači bili su solidno plaćeni, ali i dodatno motivirani disciplinom koja je u klubu uspostavljena po ugledu na bazu Garde u Erdutu.

Na samom početku NATO intervencije, Arkan se pojavio u hotelu Hajat: stranim dopisnicima koji su se tu zatekli dao je dvadeset četiri sata da napuste Srbiju. Na Kosovo nije otišao. Zauzvrat, Arkan se slikao na koncertima protiv bombardovanja na Trgu Republike u Beogradu i davao izjave stranim televizijama protiv svetskih moćnika. U isto vreme, tužilaštvo Haškog tribunala optužilo ga je za ratne i zločine protiv čovečnosti.

Nakon NATO bombardovanja Arkan je govorio kako nije bogat čovek, kako je mnogo uložio u "Obilić" a ništa mu se ne vraća, kako je u dugovima, da je uzeo nepovoljne kredite... To vajkanje krilo je njegov – jači nego ikad – pritisak na gotovo celokupno srpsko podzemlje. Kako su rasle Arkanove fudbalske i poslovne ambicije, tako je povećavao reket koji je razrezao raznim kriminalnim klanovima i novobogatašima. Mnogi viđeniji kriminalci žalili su se jadan drugome da od Glavonje, kako su Arkana zvali između sebe, više ne mogu da dišu. To je, na koncu, dovelo do široke zavere u podzemlju protiv njega..

"Vreme" primećuje da je Arkanu suviše dugo išlo suviše dobro. Verovao je u sopstvenu nedodirljivost i nepovredivost. Nije ga zanimalo kome se sve zamerio i kome se zamera, pa je i mere obezbeđenja sveo gotovo na minimum. Tako nije primetio da ga ekipa čiji je operativni šef bio Dragan Nikolić Gagi već nekoliko meseci prati; tako nije ni saznao da je ova grupa pokušavala da nabavi zolju kojom je namjeravala da ga gađa i dok vozi džip.

Arkan je ubijen 15. januara 2000. oko 17 sati. Imao je četrdeset osam godina i devetoro dece. Govorio je najmanje tri svetska jezika i proveo bar deset godina u zatvoru. Bio je jedan od najpoznatijih svetskih paravojnih komandanata i najpoznatiji mafijaški šef u regionu. U trenutku kad je ubijen, Arkan je ostao lice sa crvene potjernice Interpola i Tužilaštva Haškog tribunala.

Arkanov grob je na Novom groblju u Beogradu. Deset godina nakon njegove smrti, Srpska dobrovoljačka garda više ne postoji. Raspala se i Arkanova poslovno-mafijaška imperija. Premda su Milorad Ulemek Legija i Dušan Spasojević i njihov Zemunski klan istrebili sve mafijaške šefove za koje su smatrali da su učestvovali u Arkanovom ubistvu, neposredni likvidator – Dobroslav Gavrić – u bekstvu je od 2006. i niko ne zna gde se nalazi.

FK "Obilić" odavno više ne igra u Prvoj ligi. Ceca je tokom policijske akcije "Sablja" provela nekoliko meseci u zatvoru pod sumnjom da je učestvovala u mahinacijama sa transferima fudbalera, a istraga protiv nje je i dalje otvorena. Ona je sa uspehom nastavila pevačku karijeru; tabloidi pišu da se sada zabavlja sa manekenom Vladimirom Cvetkovićem.

(MONDO)