Navršilo se tužnih 20 godina...

Danas se navršava tužnih 20 godina od kada sa nama nije naš Dragan Mance. Da li je uopšte bilo kom Partizanovcu potrebno objašnjavati ko je bio Dragan?

Bio je i ostao idol navijača za sva vremena još za života, a preranom smrću preselio se u legendu, koju niko ni pre ni posle njega nije dostigao. Posedovao je posebnu harizmu kojom je na prečac ušao u srca svih Grobara i tu ostao do dana današnjeg. Svi mi koji smo imali čast da budemo uz njega dok je igrao za voljeni klub, znamo sa koliko je energije i strasti voleo Partizan i postizao golove, a zatim slavio na samo njemu svojstven način - klizanjem na kolenima.
Teško je, čak i posle 20 godina smoći snage i pisati o tragičnoj pogibiji, koju su mnogi navijači doživeli kao nešto lično, kao da su izgubili svog najvoljenijeg iz porodice.
Ipak, surova realnost nalaže da se podsetimo i tih momenata, 3.septembra 1985.

Na ovom mestu prenećemo pisanje Branislava Kovača koji je mesec dana posle pogibije izdao mali zbornik uspomena na Dragana Mancea.
------------------------------------------------------------

Sunčano jutro, 3. septembra 1985. godine. Dragan Mance je ustao dobro raspoložen, javio se telefonom svom drugaru Milanu Nadovezi, rekavši mu da ima trening u 10 časova, i da se posle vide...
Da li je mogao, već tada, pretpostaviti da na taj trening nikada neće stići...
Da li je mogao, već tada, pretpostaviti da će ga zlokobna i besmislena smrt tako besomučno i dušmanski ščepati, pre nego što se javi svom treneru Nenadu Bjekoviću...
Po mnogima, na žalost, mogao je!
Recimo:
Zašto je vozio 150 na sat?
Da li je bio vezan pojasom za sedište?
Zašto nije zgazio dete koje mu je istrčalo na put i zbog koga je skrenuvši udario u stub i poginuo?
I tako dalje, i tako redom...
Glupost do gluposti, da se čovek naježi.
A istina je da je Dragan Mance uradio sve onako kako bi svako od nas uradio, svako ko ima Pežo 205, svako ko ima 23 godine, svako ko voli svoj posao.
I koliko puta smo to uradili?
I?
Ništa! Ama baš ništa.
Stigli smo tamo gde smo naumili. Naravno, živi i zdravi.
A on, Dragan Mance, idol navijača Partizana, koji je imao sve što jedan 23-godišnjak može da poželi: novac, brza kola, ljubav devojaka, harmoničnu porodičnu situaciju, slavu i otvorene vidike veličanstvenih boja, nije stigao tamo gde je naumio.
Zašto?
Pa, jednostavno, seo je u svoj tek kupljeni auto i krenuo put slave, na jedan običan trening. Dragan je žurio da ne zakasni na trening i - nikada nije stigao.
Čini mi se da se to zove sudbina.
Živeo je kratko, a ipak je postao takva ličnost, da su mu klicali navijači, voleli ga svi istinski ljubitelji fudbala. Zračio je nekom čudesnom snagom, svojstvenom samo ljudima predodređenim za veliku scenu i najzapaženija ostvarenja. Dragan Mance nije oduševljavao samo igrom, golovima, silovitim prodorima. Znao je on i više od toga. Da pokrene ceo tim, podigne gledaoce na noge, da sve to stopi u jednu celinu i stvori takvu atmosferu na stadionu. Da bi mu na tome pozavideli i mnogo iskusniji, renomiraniji i bolji asovi!
Jednostavno rečeno-bio je stvoren za vođu, idola onih koji dolaze na utakmice.
Jurišao je brzo, munjevito ka protivničkom golu, a isto tako je i živeo. Kako je rekao Moca Vukotić:
- Taman kad je trebalo da počne da živi, njegov se život ugasio...
Život ima nedokučivu logiku ne padaju prvo najslabiji, ne ispaštaju uvek najgrešniji, ne propadaju obavezno najnesposobniji... Pred tom zagonetkom, koja neke rastuži i neke teši, skovana su najkrupnija čovekova pitanja i najracionalniji odgovori.
Na Novom groblju u Beogradu 4. septembra 1985. ispraćajući Dragana Mancea, bili smo svesni istine da sahranjujemo čoveka koji je imao više smisla i razloga za život od većine nas.
To je ona nedokučiva logika.
--------------------------------------------------------------
Biografija: Sve se desilo u septembru

Dragan Mance je rođen 26. septembra 1962. godine u Beogradu. Fudbal je počeo da igra u Galenici (sadašnji FK Zemun) od petlića. Svojom ogromnom voljom, zalaganjem i posebno osećanjem za gol, brzo je prelazio iz selekcije u selekciju, tako da je, već sa nepunih 17 godina postao prvotimac zemunskok, tada drugoligaša. No, nošen snagom svog raskošnog talenta, 15. septembra 1980. prelazi u Partizan...
...Za Partizan je odigrao 279 utakmice...
...Postigao je 174 golova...
...Igrao je 4 puta za A, 7 puta za mladu i 2 puta za Olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije...
...Živeo je u Zemunu sa ocem Ferdinandom (umro je pre 3 godine), majkom Dušankom i mlađim bratom Goranom (i danas radi u Partizanu sa nama)...
...Bio je neoženjen...
Septembar je bio mesec kada se Dragan rodio, prešao u Partizan i nažalost, mesec kada je okončao svoj mladi život.
Poslednji gol u dresu Partizana je postigao u prvenstvenom meču Partizan – Budućnost 2:1 odigranom na stadionu JNA, 1. septembra, samo 3 dana pre svoje smrti. Gol je postigao iz penala u 8. minutu igre.

Branislav Kovač
»Poslednji gol Dragana Mancea«

 

Bio je najveci ! I uvek ce biti u srcima svih Grobara!

Braćo grobari pa i on je bio pripadnik manjina, tj. Hrvat, kao i lopurda Ćurković! Što se niko nije ogradio od onog ispada na protestu? Ja se Prosinečkog nikada ne bi odrekao. Inače bio sam tada II godina srednje škole... Bio je vrhunski borac...

Vecha slava sluso sam o njemo mada nisam bio ni rodjen kad je umro.

E sad bez zamerke bez lose namere bez vredjanja prozivanja samo da napisem sta se desilo na jednoj tekmi zvezda - partizan neki partizanov igrac se ubio povredio i nije se pomero i dosla su nosila po njega tada je zagrmilo `zove te mance`

To sto si rekao mnogo je glupo, al mnogo.

Moje izvinjenje ali sam napisao bez uvrede samo sam reko sta se desilo. Bez ikakve namere da nekog nerviram ili vredjam i rusim ugled mrtvom choveku (mada ja to ne mogu).

Ti ugleg takog sportiste ne mozes da srusis i ne samo njegov vec i bilo kog drugog. Da si to napisao bilo gde drugo bilo bi glupo ali manje, opet ovde gde je decko postavio njegovu biografiju ti spominjes neke gluposti. Da je kojim slucajem bio igrac zvezde ti to nikada nebi napisao. To je dokaz tvog postovanja prema nekom nista vise.

lepa mu je statua na grobu,stalno sam tuda prolazio kad sam tamo ziveo...steta je za sve mlade ljude,zao mi je i Brkica..i uopste nemam pojma da li je Mance bio Hrvat i da li je Brkic bio Srbin...igrali su za Partizan,a ne za Cibonu ili Zagreb,meni dovoljno...

Bio je sportista uzoran i sigurno nije zasluzio tako neke gluposti ali Boze moj ima nas raznih.