Горки плодови екуменизма
Један уважени саговорник скренуо нам је пажњу на вест да је митрополит дабробосански Николај заједно са кардиналом врхбосанским Винком Пуљићем позвао вернике на заједничку молитву православних и римокатолика. Кренули смо трагом те вести, и имамо потребу да искажемо оно што смо приметили.
Та вест је објављена и на званичном сајту митрополије дабробосанске. Тамо се између осталог каже и ово:
Нису нам непознати ни овоземаљски, људски гледано можда и оправдани разлози за опрез и суздржаност када је у питању екуменизам и свједочење наше жеље за јединством Христове Цркве кроз заједничку молитву. Али, желимо и морамо рећи да сви овоземаљски и људски разлози не могу и не смију надвладати разлог и закон љубави према човјеку јер је човјек, и према Цркви јер је Христова. Том закону нас је Христос научио и учинио га мјерилом наше вјерности и љубави према Њему. (ср. Мт 25,40; 45)
То нас охрабрује, упркос ожиљцима и још отвореним ранама на мјесним Црквама којима ви Божијом милошћу припадате, а ми и припадамо и началствујемо, да се снагом наше хришћанске вјере међусобно прихватамо и заједнички молимо за надахнуће и лијек Духа Божијег.
Митрополит дабробосански Николај важи као епископ који се противи изменама у литургији и пропагирању јеретичког учења на БФ у Београду. Самим тим он не спада међу епископе које смо ми назвали глобалистима. Међутим, када је у питању екуменизам, и он, као и неколико других православних архијереја, сматра да је тај покрет позитиван и да може донети добре плодове, или да не може донети горке плодове.
Пре него што смо отворили наш сајт и почели да пишемо на њему, дуго смо размишљали какав став да заузмемо поводом ове појаве. Како да третирамо Јована загребачко-љубљанског, Николаја дабробосанског, Лаврентија шабачког, и још неколицину архијереја који се противе новачењима у богослужењу, али подржавају екуменизам?
Са једне стране, подршка тих епископа на Сабору у борби против кварења литургије била је врло значајна, и нико им није рекао: "не требате нам ви, јер сте екуменисти". Напротив, ако је судити по списку архијереја којима је владика Артемије послао своје исповедничко писмо против јереси која се шири на БФ у Београду, и Николај дабробосански и Јован загребачко-љубљански могу се сматрати ревносним православним епископима. Бар их владика Артемије, очигледно, сматра таквима. Са друге стране, познат је и став владике Артемија о екуменизму. Како помирити ове две контрадикторне чињенице?
Пре свега, држаћемо се упутства владике Јефрема, који је у својој божићној посланици рекао да најтежа времена не смеју помутити снагу вере и хришћанског оптимизма. Ми смо од почетка тежили да увек пишемо у духу доброг расположења и оптимизма, а ова порука преосвећеног владике Јефрема још више нас у томе утврђује. Јасно је да сваки нормалан Србин мора осећати бол у души због свега овога што се дешава, али ми не показујемо тај бол у нашим текстовима, јер не желимо да ширимо безнађе. Наравно, ми смо сувише мали и безначајни да бисмо на било који начин утицали на расположење народа, али ипак не желимо да учествујемо у ширењу безнађа макар и у најмањој могућој мери. Глобалистички моћници једва чекају да неко од православних падне у депресију и одступи од Цркве, и намерно праве вештачке "акакијевце", само да би одвукли што већи број хришћана из СПЦ, па после на миру да "напасају" стадо незаинтересованих ТВ-гледалаца директним преносом литургија, концерата и утакмица. Зато не критикујемо све и свакога за све и свашта, и не приговарамо баш свима који јавно греше. Ограничили смо се само на организовано и синхронизовано одступање од светосавске вере и косовског завета, и то покушавамо што детаљније да објаснимо и изобличимо. Критику свега и свакога за све и свашта ми доживљавамо као минско поље у коме не знамо распоред мина, па радије по њему нећемо ни газити.
Дакле, према упутству владике Јефрема трудимо се да не ширимо песимизам и безнађе, па зато не критикујемо сваки погрешан поступак сваког епископа наше Цркве. Јер, ако бисмо хтели да будемо доследни у критици сваког погрешног поступка, онда бисмо и нехотице морали да ширимо песимизам.
Међутим, као што рекосмо, трагом ове вести смо дошли до сазнања која ипак имамо потребу да поделимо са свима вама, јер верујемо да ће та сазнања бити поучна не само за обичне вернике, него ће можда и необични верници ставити прст на чело и запитати се куда води екуменизам.
Упутство за ову ситуацију нашли смо у речима владике Артемија, када је објаснио зашто је тужио Италију међународном суду у Стразбуру. Ево како је изгледао тај фрагмент разговора између владике Артемија и новинара "Политике":
Новинар "Политике": Кажете да верујете да ће се тужене државе убудуће одговорније понашати према заштити српског народа и Српске цркве на Косову и Метохији. Мислите ли да се Италија, на пример, и досад није одговорно понашала, и поред свега што је учинила за заштиту и обнову Дечана?
Владика Артемије: За то добро што чини италијанска влада и њени војници, они су добили заслужено признање Српске православне цркве кроз додељивање Ордена Светога Саве и то нико не спори и то треба тако и да остане. Али треба да знамо и чињеницу да је у италијанском сектору у протеклих пет година порушено највише цркава на Косову и Метохији, 40 на броју. Према томе, не може то што су сачували Дечане, да баци на маргину оних 40 цркава које су уништене. Ми не ратујемо против државе Италије и њених војника, већ једноставно тражимо извесну правду и правицу пред надлежним судом.
Следујући овом упутству, ми подржавамо све епископе у борби против кварења литургије, црквеног јединства и догматике Православне Цркве по Зизјуласовом рецепту. Стога смо текст митрополита Јована загребачко-љубљанског о литургијском питању превели у текстуални формат и поставили на наш сајт. Покушали смо, дакле, да одвојимо оно што је добро, па да то добро похвалимо.
По истом принципу похваљујемо и митрополита Николаја за то што се супротставља неблагословеном мењању литургије и јеретичким учењима која се шире са Богословског факултета у Београду.
Али не можемо похвалити позив да се верници укључе у заједничку молитву са јеретицима.
Можда митрополит Николај има схватање да је све то само црквена дипломатија, те да је епископ, будући да у цркви има сличан ранг као што министар има у држави, дужан да подржава контакте са представницима других конфесија? Слажемо се, и не смета нам да православни епископ одржава контакте са представницима других конфесија, на пример да се са њима сусреће на пријему код престолонаследника, или на неким другим, пригодним местима. Или ако учествује у пружању заједничке хуманитарне помоћи, или у спречавању геноцида... То су сасвим нормалне и прихватљиве ствари. Владика Артемије је ишао чак и на један екуменски скуп, у Аман, и тамо је сведочио истину о геноциду на Косову, надајући се да ће представници свих могућих религија света можда имати слуха за невољу у којој се нашао српски живаљ, па ће утицати на политичке врхове својих моћних земаља да се избегне егзодус.
Све је то лепо и разумљиво, док не почне разговор о вери. А када почне разговор о вери, онда ту више не важе дипломатски односи ни "овоземаљски и људски" разлози, него заповест светог апостола Павла да се после првог и другог саветовања клонимо јеретика. Додуше, није чудо што римокатолици третирају заповести апостола Павла као "овоземаљски и људски фактор", али не би требало да православни прихватају такво тумачење.
Али овде се чак не ради ни о саветовању са јеретицима, него о заједничкој молитви са њима. Дакле, није више ствар у томе да ли се свесно крши једна апостолска заповест, него се свесно крше многи свети канони Православне Цркве. Наравно, и одлуке Васељенских сабора могу да се схвате као "овоземаљски и људски фактор", и римокатолици их управо тако и схватају, па их зато и не поштују. Али не би требало да православни прихватају католичко схватање. Једини фактор који за римокатолике није "овоземаљски и људски" јесте папа римски.
На крају крајева, ако се православни епископи моле заједно са јеретицима, и тиме свесно крше каноне, које су онда њихове побуде за борбу против других новачења у нашој Цркви? Ако митрополит Николај не одобрава погрешна догматска учења и кварење литургије, зар не би требало да исти такав став има и према кршењу светих канона? А кад бисмо могли да питамо неког врапца на грани зна ли он шта кажу канони о заједничкој молитви са јеретицима, и кад би могао да нам одговори, испоставило би се да то сваки врабац зна.
Међутим, има нешто горе и од заједничке молитве са јеретицима. То је ПОЗИВ свим православним хришћанима на ту заједничку молитву. Ако митрополит Николај баш жели да учествује у заједничкој молитви са јеретицима, не можемо га спречити. Не можемо га спречити, али бар бисмо могли ћутати, имајући у виду његов став према другим видовима кварења наше вере. Међутим, када он још и позива вернике на заједничку молитву са јеретицима, и то још писменим путем, то већ не може увек да се оћути. Чак и кад бисмо хтели да оћутимо, питаће нас неко, и мораћемо да кажемо шта мислимо. Друго је Иринеј Буловић. Он квари нашу веру по свим могућим питањима, па од њега није никакво чудо што позива вернике на заједничку молитву са јеретицима, нити то тешко пада било коме православном вернику. Али кад то чини митрополит Николај, који се на другој страни бори против увођења римокатоличких елемената у литургију, онда то изазива разна, врло непријатна осећања у верном народу.
Нажалост, градација непријатних осећања не завршава се позивом на заједничку молитву. Торта има и свој шлаг, а он се зове Винко Пуљић. И ако ћемо право, тај шлаг нас је највише побудио да напишемо овај текст. Јер, каноне сви већ знају. Православном хришћанину који живи црквеним животом већ је довољно оно што пише у светим канонима, па да заузме исправан став о екуменизму. Међутим, има много Срба који још нису пришли Цркви, или јој тек прилазе, па свети канони још увек за њих немају толику вредност колику би требало да имају. Али ти људи познају историју, бар на елементарном нивоу. Ти људи знају да су Срби, и знају шта значи бити Србин. Чак и код њих овај гест митрополита Николаја мора изазвати врло непријатна осећања, јер је митрополит свој позив православним верницима упутио заједно са католичким кардиналом Винком Пуљићем.
Ко је Винко Пуљић и по чему је он познат међу Хрватима?
Винко Пуљић је познат по томе што свесрдно и отворено подржава најекстремнију усташку оријентацију која је данас јавно присутна у хрватском народу. Та усташка оријентација најочигледније се данас манифестује кроз деловање хрватског естрадног певача Марка Перковића, званог Thompson. Као уметник, тј. као песник, музичар и певач, Марко Перковић Томпсон је нула. Популарност је стекао искључиво захваљујући отвореном величању усташког покрета и клања недужних Срба. Прву своју песму почео је оваквим изразом лица:

и речима: "ЗА ДОМ...
У следећој сцени усташе подижу руку увис, да би усташки поздрав био потпун:

и узвикују: "...СПРЕМНИ!"
А онда Томпсон, између осталог, пева:
Чујте српски добровољци, бандо четници,
Стићи ће вас наша рука и у Србији.
И у чему је проблем? Усташе у Хрватској - то није никаква новост. Проблем је у српској наивности. Колико год пута римокатолици да пруже Србима руку без ножа, Срби ће ту руку оберучке прихватити. То није рука помирења, рука покајања, или рука пријатељства. То је само рука која тренутно не држи нож. Јутрос је држала нож и клала Србе, а сада не држи нож, и Срби ту руку прихватају као да је пријатељска. А вечерас ће опет држати нож - зар је то толико компликовано схватити? Ако некако и можемо разумети да су Хрвати ово певали у току рата, како да разумемо то што они ЈОШ УВЕК то певају? И како да разумемо то што Ватикан ЈОШ УВЕК то подржава и благосиља?
Кардинал Винко Пуљић:

Велики поштовалац Марка Перковића Томпсона и његовог "талента", Винко Пуљић је једном "пригодом" чак организовао мису у част овог певача. Миса је била посвећена омладини, и зато је Пуљић позвао и Томпсона, а онда је пред том омладином толико исхвалио популарног усташког певача, да су се чак и многи Хрвати зачудили. Ево како је та вест пренета у хрватским медијима (преносимо ћирилицом):
ШТИЊАН - Миси за младе у жупној цркви св. Маргарите, која је у недјељу била препуна вјерника, назочио је и Марко Перковић Томпсон са својим пратећим бендом и менаџером па је миса готово у цијелости била њему и посвећена. Штињански жупник дон Винко Пуљић, на чији је позив Томпсон и био на миси, у надахнутој је проповиједи углавном величао пјевача, пише Јутарњи.хр.
"Томпсон штити мир, доброту и домољубље и драго нам је да је међу нама. Нису му у Истри дозволили један концерт, па ће сада имати три, као свети Три тројства", рекао је дон Винко Пуљић. Гитарист пратећег Томпсонова бенда на миси је отпјевао Томпсонову пјесму "Нећу издат ја Бога никада".
Винко Пуљић је касније прецизирао контекст у коме је поменуо "свето тројство", обзиром да у овој вести није баш тачно пренет. Кардинал сведочи да је рекао следеће: "Нису Марку дали један концерт, па су добили три, уз благослов и помоћ Пресветог Тројства".
Како Перковић штити мир, доброту и домољубље? Врло једноставно - пева усташке песме. И хвали се тиме у хрватским медијима:
Усташке ми пјесме не сметају, дапаче, пјевам их.
Дапаче, пјева их, а кардинал Винко Пуљић одлази на његове концерте и са уживањем слуша. А кад се омладина на концерту довољно надахне усташким песмама, онда виче: "Убиј Србина!" Винко Пуљић се онда прави невешт, као да ништа није чуо, али сваки концерт се снима камером, па није проблем забележити оно што се дешава на сваком концерту. Са једне трибине младе усташе вичу: "УБИЈ!" а са друге трибине одговарају: "СРБИНА!" Ево како то визуелно изгледа:

Ове сцене су неизбежне на Томпсоновим концертима.
Пуљић наглашава да сваки дан и свако дјело ставља под заштиту Тројединог Бога по коме је све и за кога је све, па је тако захвалан Богу Оцу, Богу Сину и Духу Светоме што је Марко дошао у Истру, не одржати један, него три концерта.
Најпопуларнија усташка песма је "Јуре и Бобан". Ударни стихови су:
Ој усташе, браћо мила, дубока је вода Дрина.
Дрину треба прегазити, и Србију запалити.
"Јуру и Бобана" Хрвати певају свуда и на сваком месту, где год стигну и кад год им се прохте, па тако ради и Марко Перковић Томпсон на својим концертима:

Каринал Пуљић овако то коментарише за медије:
"Увијек драги Бог, у кризним тренуцима на сцену позива особе јаког Духа, искрене, каризматичне, које су јаке ријечи, јаке дјелом, вјером и љубављу да одрже истину Бога и Народа насупрот оних који то желе уништити" - стоји у Пуљићеву приопћењу.
Он сматра да је у овом тренутку наше повијести на сцени Марко Перковић Томпсон јер су његове пјесме проткане идејом да Богу, Домовини и обитељи понос вратимо.
"На његовим се концертима моли и пјева о љубави према тим узвишеним вреднотама..."
Ево како Томпсон на својим концертима пева о љубави према узвишеним вреднотама:
Због Анице и бокала вина
Запалит ћу Крајину до Книна.
Запалит ћу два-три српска штаба
Да ја нисам долазио џаба.
Јеврејски лоби се оштро противи Томпосоновим концертима, и у Холандији, где се марихуна продаје у "кафе-шопу", забрањени су Перковићеви концерти, због тога што тамо римокатоличка организација нема велики утицај. И у Хрватској су Јевреји успели да забране пар концерата, али Ватикан је у Хрватској ипак много јачи:
Пуљић је најавио и велико изненађење, рекавши како ће у мају његов омиљени пјевач пјевати "тамо гдје му је било забрањено", алудирајући при том на пулску Арену.
Пуљић тако самоуверено протежира свог омиљеног певача, јер Томпсонове песме, поред тога што подстичу антисрпско расположење међу хрватском омладином, садрже у себи и веома прецизно изложену Павелићеву кољачку доктрину. Рефрен једне Томпсонове песме овако гласи:
Љуту траву на љуту рану,
Немој никад заборавит на њу.
Анте Павелић је на питање зашто се врши покољ Срба увек одговарао једном истом крилатицом: "На љуту рану - љута трава". Ту Павелићеву доктрину Марко Перковић Томпсон оживљава у двадесет првом веку, а римокатолички кардинал Винко Пуљић благосиља и пружа медијску подршку, као што је то својевремено радио и његов колега Алојзије Степинац.
Али ни овде се градација нашег непријатног осећања не завршава. Марко Перковић Томпсон певао је на својим концертима и овакву песму:
Јасеновац и Градишка Стара,
то је кућа Максових месара!
...
У Чапљини клаоница била,
У Чапљини клаоница биииила.
Пуно Срба Неретва носила,
Пуно Срба Неретва носиииила, е-хеееј!
АЈМО РУКЕ!
аудио-снимак
Пошто ово звучи мало невероватно, поставили смо аудио снимак. А ево и фотографије догађаја коме је песма посвећена:

На све то кардинал Винко Пуљић у име Ватикана поручује Томпсону у хрватским медијима:
Марко! Само храбро пријатељу. За Бога, Домовину и обитељ пјевај и даље навјештај истину непролазних вреднота.
Истина непролазних вреднота...
Како је могуће да се срце Србиново не ожалости када православни митрополит дабробосански Николај заједно са овим усташким кардиналом Пуљићем позове српски народ на заједничку молитву са католицима? То је исто као да је рекао народу: "Браћо и сестре, ено га ђаво сади тикве, хајде да му се придружимо".
За Србе који су везани за Цркву довољна је и заповест светог апостола Павла, а камоли свети канони Православне Цркве. Али и они који нису толико везани за Цркву, али знају да су Срби, не могу остати равнодушни на овакав митрополитов поступак. За шта верници треба да се моле заједно са Винком Пуљићем? Да "пресвето тројство" приреди што већи број усташких концерата? Данас нас Винко Пуљић позива на заједничку молитву, а сутра ће нас позвати на усташки концерт, да видимо шта су праве "непролазне вредноте". А прекосутра ће нас погушити у гасним коморама.
Чак и кад би се епископско служење могло схватити искључиво као црквена дипломатија (замислимо и то на тренутак), чак ни тада митрополит Николај не би требало уопште да се састаје са Винком Пуљићем, све док овај у песмама велича Павелићеве кољаче, а камоли да позива своје вернике на заједничку молитву са таквим човеком.
Не желимо да на било који начин повредимо митрополита Николаја, нити да га осудимо, нити да му припишемо било какав недостојан епитет. Само констатујемо чињеницу да поједини наши православни епископи не сматрају да је екуменизам неко велико зло, а ми видимо да Бог и њима самима, и целом српском народу, показује колико је то зло, допуштајући да ти епископи доживљавају овакву срамоту - да се упркос догматима Цркве Христове, упркос српским националним интересима, упркос својим сопственим ставовима, и на крају крајева - упркос елементарном људском достојанству, удруже са људима који величају српске крволоке и мучитеље хришћана какве свет није видео. Верујемо и сигурни смо да митрополит Николај уопште није имао намеру да учествује у удруженом злочиначком подухвату хрватских усташа, него баш напротив - имао је намеру да допринесе успостављању мира и љубави међу свим људима добре воље, итд. итд. Вероватно је намера добра, али по плодовима препознајемо колико је начин остваривања те намере погрешан.
Што се нас тиче, за целу ову ситуацију имамо и треће упуство, овога пута од владике Никанора, који је у најгорим ратним временима овако говорио:
Кога то шаље Бог, ако нема никога овдје... и Геншер, и Америка, и Европа... да суди Југославији и српскоме народу у Србији и у његовијем Крајинама? Ко је тај миротворац који мири Србе и Хрвате, те вјековне непријатеље?
...
Српски народ зна и памти, а историја дужна не остаје. Имајте у виду да ће свако од нас полагати пред собом и пред историјом српскога народа испит, а како ће га положити, то ће највише од њега зависити.
аудио-снимак
Сигурно кардинал Винко Пуљић НИЈЕ ТАЈ кога Бог шаље да помири Србе и Хрвате, а поготову не може он да помири светлост и таму, живот и смрт, православље и јерес, и никаква молитва, поготову заједничка, не може бити толико чудотворна да од кардинала Винка Пуљића направи Божијег посланика, све док се он држи римокатоличке јереси и усташког покрета. Што се православних тиче, као што рече владика Никанор, свако од нас ће пред самим собом, пред историјом, а на крају и пред Богом, полагати испит. А да ли ће га положити, то ће највише од њега зависити.

Главно је да главно буде главно
Поводом текста "Горки плодови екуменизма" од нашег драгог сабрата, аутора текстова "Црквени хипи-покрет" и "Дарвинистичка теологија", добили смо писмо са дозволом да га објавимо.
Екуменисти против новотарења?????
Протече пуно воде Босном и Дрином од екуменистичких молитава у Сарајеву, али и од вашег текста поводом тога. Лепо је у вашем тексту описан лик и дело усташког бискупа Пуљића и његовог кловна Томпсона, лепо су изнете чињенице колико је Пуљић искрен у својим изразима љубави према православнима, лепо је речено и то да сви знамо шта канони кажу о заједничарењу у молитви са јеретицима и уопште све лепо речено да човек схвати колико је екуменизам опасан. Али некако превише нежно, као по јајима, прилазите човеку који је позвао своју паству верни православни народ српске Босне на заједничку молитву са јеретицима. Позвати народ (без обзира на број који се одазива таквим позивима) на један такав скуп представља чини ми се двоструку издају: издају вере и издају нације, а и штета од таквог поступка је двострука: и по душу и по тело српског народа. И сами сте рекли да је свима познато шта канони прописују за оне који се буду молили са јеретицима, али подсећања ради ево шта кажу Правила Светих Апостола: Правило 45 "Епископ, или презвитер, или ђакон, који се буде са јеретиком само и молио, нека се одлучи; ако им пак допусти као клирицима, да што раде, нека се свргне." Нисам гледао како је изгледао тај молитвени скуп, па не знам ни да ли је јеретицима допуштено било да дејствују као клирици или је то било само заједничко читање неких молитава,  а на основу тога би могло да се одреди и казна свим клирицима који су учествовали у томе односно били би одлучени или свргнути. Можда Високопреосвећени митрополит Николај не сматра римо-католике за јеретике већ само за расколнике па покушава да разреши раскол, али и за то канони кажу да не може и изричу санкције прекршитељима: Правило 10 "Ако се ко заједно са одлученим, ма било и у кући молио, нека се такав одлучи." Мислим ипак да митрополит зна све ове каноне, а зна да су римо-католици јеретици, а не само расколници, а зашто онда ипак све то пренебрегава и ступа у молитвено општење са њима то је тешко разумети. Ви сте у свом тексту изнели свој став противљења овом заједничарењу, али сте ипак некако тражили вероватно не оправдање него објашњење за такав поступак митрополита Николаја. Наравно знам да сте против екуменизма и изнели сте неслагање са овим ставом митрополита, али чини ми се да је та критика требала да буде отворенија и да кажем јаснија. Мислим да већина српског народа има јасну слику о томе ко су латини и какве су им намере, а више треба посветити пажње недопустивости да неко од православни, а понајмање епископи заступају јединство са јеретицима. Некако похвала коју сте изнели у вези митрополитових заслуга у борби против новотарења у Цркви као да умањује зло поменуте екуменистичке молитве. Могао би се стећи утисак да сте изношењем похвала хтели да не увредите митрополита када будете изнели противљење заједничкој молитви са јеретицима (не кажем да је то била намера, али ми је тако звучало). Такав однос би могао да произведе утисак да је новотарење веће зло од екуменизма. Када би рецимо било могуће да је неко од новотараца велики борац против екуменизма, мислим да је он вернији православљу од неког анти-новотарца који је при том екумениста у најтежем облику (нема даље од заједничарења у молитви). Ма колико новотарење било зло ипак се још увек, бар мислим, на таквој литургији сме причестити, а заједничарење у молитви са јеретицима је недопустиво. Када се мало детаљније погледа профил клирика новотараца видеће се да су они готово сви уједно и екуменисти, а и само увођење новотарија је како изгледа само корак напред ка литургијском заједничарењу са јеретицима. Може се рећи да је новотарење произашло из жеље за практиковањем екуменизма и оно је припрема на дугорочном ниво за ступање у молитвену заједницу са јеретицима. Ако је све ово овако онда је питање колико и због чега ће се неки делатни екумениста борити против новотарења? Можда је противљење новотарењу код екуменисте производ жеље да се сачува начин служења на који је навикао или неки лични разлози, или различитост у схватању појединих Догмата и Канона па једни важе, а други не. Ма шта да је у питању сумњам да ће екумениста истрајати у својој борби против новотарења. Не верујем да, онај који сада заједничари у молитви са јеретицима, када би се ради потпуног јединсатва са јеретицима захтевала једнообразност литургисања неће прихватити новотарење да би се јединство постигло (а и када га не би прихватио која би разлика била?). Заједничарење није само грех према Православљу већ и према јеретицима, јер код њих ствара лажну слику о њиховој исправности и тиме их одваја од покајања и враћања Мајци Цркви.
Грех оваквог митрополитовог поступка је као што рекох и телесан, јер позива Србе да поново уђу у некакву лажну љубав са својим непокајалим убицама и мрзитељима. То је као одвођење оваца пред вучију јаму, мада мисалим да код Срба у Босни то више не пролази, али без обзира одакле некоме право да то ради. Истина Пуљић и усташе пружају једну руку а у другој држе нож да нас поново кољу, али страшно је то да нас један владика позива да идемо на клање.
На крају вас молим да ми опростите, а и да у свом писању јасно као што сте и до сада чинили пишете о стварима онако какве оне јесу. Ако би неко због вашег писања престао да заступа неки од православних ставова од њега ни онако не би било неке користи. Екумениста анти-новотарац је човек веран у малом, а у великом неверан. Екуменизам је суштина свих проблема и подела у Цркви, а новотарење је само једно од екуменистичких чеда.
Слажемо се скоро у потпуности. Поготово нам импонује позив да о свим појавама пишемо јасно као и до сада. То је императив нашег приступа писању - да све буде кристално јасно.
Да почнемо од наслова. Наслов је главни у сваком тексту, јер одређује његове оквире и генерални правац размишљања и приповедања. Па чак и ако наслов на први поглед нема везе са текстом, ипак он указује на намеру и смисао списатељског подухвата... Једном речју - даје печат читавом тексту. Наслов нашег текста гласио је "Горки плодови екуменизма". Текст заиста говори о горким плодовима екуменизма. Читалац, дакле, није био обманут насловом. Што је у наслову обећано, то се у тексту заиста и налази. И то је главно.
Кад кажемо "главно", мислимо да је главно у конкретном тексту, а не уопште у животу. Примера ради, ако бисмо ставили наслов "Пакао добио нове клима уређаје", или "Безизлазни рај", онда је логично очекивати да главно у тексту буде оно што је везано за наслов, тј. да наслов и текст буду у међусобном складу и хармонији, и да се међусобно допуњују.
Према томе, све што је у писму изречено не би требало да се односи на конкретан текст "Горки плодови екуменизма" (јер оно о чему смо имали намеру да пишемо - то смо у наслову и најавили), него је у суштини отварање нових тема, инспирисаних недоумицама поводом појединих наших ставова. Наиме, у нашем тексту нисмо оштро искритиковали митрополита Николаја, а то може некога подстаћи на помисао да имамо разумевања за његов поступак, да смо склони некако да га оправдамо, да екуменизам не доживљавамо као неки велики грех, да је кварење вековног богослужбеног поретка за нас већи грех од екуменизма, да ћемо угасити наш сајт чим сви архијереји почну да служе по типику... Уосталом, зар се могу набројати све помисли које човеку падну на памет кад искрсне нежељена ситуација? Чекаш трамвај сат времена, а из супротног правца је прошло већ петнаест трамваја, и ниједан се није вратио, иако окретница није далеко. У једном тренутку помислиш да сви они нестају тамо негде у Бермудском троуглу и да трамвај никада неће доћи. Читаш текст где се описује позив на заједничку молитву са људима који јавно промовишу ужасне усташке злочине, и нигде не налазиш оштру критику човека који упућује тај позив. Напротив, блага критика разблажена је благом похвалом, тако да све у свему и нема никакве критике.
Потрудићемо се да кристално јасно изложимо наше ставове по свим питањима, покренутим у писму.
Када је у питању екуменизам (као и све друго, уосталом), потпуно се слажемо са светим Јустином Ћелијским и са свима светима. Што су они рекли о екуменизму и јересима уопште, то ми можемо само да поновимо или евентуално препричамо својим речима. Ништа ново нити друкчије од њих не желимо да мислимо и говоримо. Ако бисмо желели нешто друкчије да говоримо, онда бисмо морали да се лично замеримо са светим Кипријаном Картагинским и свима светима, од чега нека нас сачува Господ Бог. Ми желимо да и на овом и на оном свету живимо са свима светима у Христу, и из те наше жеље произилазе сви ставови везани за питања вере...
...и морала. За веру смо сигурни да нам је исправна, јер није тешко исповедити оно што Свети Оци уче. На све њихове речи довољно је да кажеш "амин" и већ си исповедио православну веру. Међутим, што се тиче хришћанског морала, тј. испуњавања Заповести Божијих - ту се не можемо баш похвалити да смо близу светих отаца, и кад не би било свете тајне покајања и исповести - не бисмо могли баш ничему да се надамо.
Једно од главних питања хришћанског морала је "осуђивање греха, а не грешника". Ми нисмо успели да у нашем писању испунимо ово правило, али се трудимо у том правцу. Неко ће се овде насмејати и иронично рећи: "трудите се, очи вам испадоше". Па није баш да нам очи испадоше од труда, али ипак се колико-толико трудимо. Можда се то споља и не види, али ми знамо колико смо труда уложили да не критикујемо глобалисте као људе, него само њихова јавна дела. Чак и сам израз "глобалисти" пажљиво смо одабрали, да њиме никога не бисмо увредили. И као што видимо, глобалисти се заиста нису увредили. Напротив, и сами тврде да глобализација није никакво зло, него изазов данашњег времена, и да би апостол Павле у овом времену био исти као и они. Да ли је глобализација зло - о томе ћемо писати у посебној теми "Догме глобализма", и надамо се да ће и тамо садржај бити у потпуном складу и хармонији са насловом.
Пример неосуђивања грешника дао нам је и сам аутор горе цитираног писма, у своме тексту "Дарвинистичка теологија", објављеном на нашем сајту. Тамо је он критиковао Зизјуласову дарвинистичку теологију, али према самом Зизјуласу се опходио врло пажљиво, не желећи да употреби ниједну грубу реч. Чак га је на једном месту мало и похвалио:
Пре него што наставимо да говоримо о еволуцији и теологији, треба рећи да је у свом излагању Зизјулас изнео и неких занимљивих и добрих мишљења о превазилажењу јаза између науке и теологије. Но као што има крава које дају лепо и укусно млеко па се ритну и све пролију, тако је и Зизјулас неким ставовима обезвезио своје излагање.
Никоме није засметало што се у тексту не критикује Зизјулас, него само Зизјуласова теологија. Некако се и подразумева да то управо тако буде. Руски игуман, аутор текста "Једна Црква и две еклисиологије", написао је изванредну критику кварења православне вере (коју смо ми превели и поставили на наш сајт), и помињао је конкретна имена, али никоме од тих људи није упутио ниједну оштру реч. И то се прихвата као сасвим нормална појава. Ава Јустин је написао целу једну књигу против екуменизма (и бољу нико није написао), а нигде у књизи није чак ни поменуо било ког кривца - само је описивао појаву. Ни текст "Дарвинистичка теологија" нашег уваженог сабрата, ни чланак «Једна Црква и две еклисиологије" руског игумана, ни књига "Православна Црква и екуменизам" оца Јустина - нису изгубили трунку од своје вредности тиме што у њима нема оштре критике криваца за описане појаве. Ако од светог Јустина Ћелијског кренемо даље и дубље у светоотачко наслеђе, видећемо да су светитељи врло оштро осуђивали јереси и јеретике уопште, али према конкретном јеретику су се опходили са великом нежношћу. Ево, на пример, како је свети Кирило Александријски писао Несторију, пре него што је овај званично осуђен као јеретик:
Најпобожнијем и најбогољубивијем епископу и саслужитељу Несторију, Кирило епископ, радуј се у Господу. Људи блажени који су достојни поверења приспели су у Александрију и обавестили ме да је твоја побожност веома узбуђена и покренула је све да ми нашкоди. Зажелевши да сазнам узрок бола побожности, рекли су ми да неки из Александрије преносе окружну Посланицу коју сам ја написао светим монасима и да је она (Посланица) постала узрок мржње и бола.
И у другим својим писмима свети Кирило назива Несторија "најблагочестивијим и најбогољубивијим саслужитељем".
Ми нисмо ни близу овог светоотачког примера, али ако ништа друго, бар смо одредили неку своју меру када је у питању однос према конкретним људима, и то у складу са расуђивањем кога се од самог почетка придржавамо и за које сматрамо да је примерено нашем духовном стању. Ево тог расуђивања, под један, два и три.
1. Кад су у питању глобалисти, тј. људи који екипно, организовано и синхронизовано раде на прилагођавању Православне Цркве потребама глобализације, - ту гледамо да не прекорачимо границе пристојности, и не упућујемо им увредљиве речи, али нисмо баш толико нежни према њима, колико је свети Кирило Александријски био нежан према Несторију. Кад би неко од њих бар у једном сегменту своје делатности одступио од догми глобализма и интереса Европске Уније, то би одмах постало очигледно целом народу, и ми бисмо се према том човеку прилично "откравили", па бисмо се због тог једног његовог доброг дела сигурно трудили да га поштедимо неке оштрије критике. На пример, кад би се Амфилохије јавно покајао због држања патријарха Павла у затвору, кад би га пустио на слободу и лепо се вратио на своје Цетиње - ми бисмо поздравили тај његов гест и јавно бисмо га похвалили. Овако, патријарх Павле ће бити на робији до краја Амфилохијевог или свог живота. Или, рецимо, кад би Амфилохије јавно осудио изручење Радована Караџића и јавно се замерио онима који су то допустили. Овако, он је само "посетио" Радована Караџића у затвору, као што је својевремено посетио и Слободана Милошевића, правећи од тога медијски догађај, док је о самом факту изручивања ћутао као да то и не постоји. Врана врани очи не вади, и Амфилохије нема разлога да се замера са својим страначким колегама. Тек кад би Русија закуцала на наша врата, Амфилохије би на време побегао кроз унапред спремљени резервни излаз, узео би руку светог Јована Крститеља и брже-боље изашао пред госте да их дочека са великом чашћу, благословом и речима: "Ево дана који сотвори Господ!" А онда би се у пригодној бесједи осврнуо на историјске везе наших братских народа и осудио Америку за освајање Земље и Месеца. Одмах уз њега би, као и увек, стајао Иринеј Буловић и преводио Амфилохијеву бесједу, а Таса би у позадини стао поред владике Артемија, загрлио би га и гласно питао (да сви чују): "Како си ти, мучениче косовски?"
2. Друга је ствар кад неки епископ има и добрих дела. То је као у оној причи коју је испричала блудница у роману Фјодора Достојевског, о главици лука:
Била једна много зла баба, која у животу никакво добро није учинила, осим што је пружила просјакињи главицу лука. Умре баба, и би бачена у пакао да се тамо мучи у језеру огњеном, а њен анђео чувар стаде пред Господа плачући. И Господ га упита има ли та баба неко добро дело, а анђео одговори да има, и рече које је. Онда Господ рече: "Узми сада тај струк лука и пружи јој да се ухвати, па ако успеш да је извучеш, нека иде баба у рај. Ако не успеш, нека остане у паклу". Анђео тако и учини, баба се ухвати и он поче да је извлачи из огњеног језера. Кад остали грешници видеше шта се дешава, они пожурише да се ухвате за бабу, не би ли се и они извукли помоћу тог њеног једног јединог доброг дела. И направи се читав грозд грешника, тако да се сви почеше извлачити из језера заједно са бабом. Тада зла баба поче да се рита и гура грешнике од себе, говорећи: "Моја је главица лука, није ваша!" Тог тренутка се струк прекиде и баба паде назад у језеро.
Наравно, ова прича је апокрифна, и не одражава реално стање ствари кад је спасење у питању. Кад би се спасење добијало помоћу једне главице лука, одавно би свако од нас "одрадио" тај део овоземаљских обавеза, а онда би се незадрживо препустио свим могућим гресима. Уствари, ова прича управо показује да није довољно једно добро дело, него је потребно преумљење. Баба је остала злобна, пакосна и себична, и није прихватила грешнике који су се за њу ухватили, па јој ни њено добро дело није могло помоћи. Али прича има и другу димензију, а то је да покаже колику снагу има макар и једно добро дело. У нашем случају, једно добро дело исповедања православне вере супротно процесу глобализације - довољно је да ми друкчијим очима гледамо на човека, и да много више пазимо како о њему пишемо, него кад се ради о загриженим глобалистима, који за православну веру и учење светих отаца баш нимало не хају. Ето, такав је наш став према људима који не одобравају кварење литургије, а истовремено не одбацују екуменизам.
3. Што се тиче људи који се читавим својим бићем боре за чистоту Православља, према њима имамо још бољи однос. То јест, за њихове евентуалне промашаје имали бисмо много већу задршку кад је критика у питању. Када би, примера ради, владика Артемије позвао верне да се помоле са јеретицима (нека нам опросте сви на овој глупој претпоставци), ми у том случају не бисмо ни реч рекли - из поштовања према његовом досадашњем пожртвованом исповедању православне вере. То не значи да бисмо подржали и одобрили тако нешто, него само значи да не бисмо одмах јурнули да критикујемо. Само бисмо појачали наше молитве да искушење што пре прође. Наравно, верујемо да се тако нешто ни случајно неће догодити, али наводимо као претпоставку да бисмо што пластичније описали наш став о јавном критиковању конкретних људи. Ми сматрамо да смо у томе пронашли добру меру.
Просто речено, у изобличавању неправилности човек мора негде да се заустави. Јер, ако се померимо са ове границе коју смо сами себи поставили, па кренемо у осуђивање митрополита Николаја и осталих поменутих епископа, ни онда нећемо свима удовољити, јер многима ни то не одговара, и они би тражили да осудимо све епископе Српске Цркве који својим ћутањем доприносе ширењу екуменизма, сећајући се речи из Псалтира: "човече равнодушни, владико мој и знајемиј мој...". А кад бисмо и то учинили, онда би нам неко указао на чињеницу да се поводом овог Николајевог позива на заједничку молитву (као и поводом многих других ствари) није огласио ниједан епископ наше Цркве, па би нас позвао да их све осудимо - комплетан Сабор СПЦ као институцију. А онда би на ред дошле друге Помесне Цркве... То је низбрдица на којој кола већ тешко могу да се зауставе, и зато ми уопште не желимо да гурамо кола у правцу те низбрдице. Можда бисмо без икаквих проблема могли да их померимо још мало на ту страну, али добро нам је и овде где смо сад.
Све се то односи на тему "осуђивања грешника". Међутим, ништа нас не спречава да осуђујемо грех. То ваљда није ни било спорно, јер је у нашем тексту "све лепо речено да човек схвати колико је екуменизам опасан".
Остало је само да размотримо који грех је већи, а који мањи, и да ли екумениста може да се бори против кварења литургије.
Ако би се сваки грех могао посматрати апстрактно, без сагледавања других грехова који обавезно иду уз њега, тј. на које се тај грех надовезује, онда нема никакве сумње да је екуменизам далеко и неупоредиво већи грех од кварења литургије. На пример, кад би се два православна епископа увече најела бунике, а ујутру један одслужио литургију читајући све молитве наглас, а други отишао да се моли заједно са јеретицима - који би од њих двојице учинио већи грех? Кад се тако постави питање, онда уопште нема места за било какву дилему. Екуменизам је неупоредиво већи грех од читања молитава наглас. Међутим, потпуно је погрешно посматрати кварење литургије као засебан грех, јер тај грех не постоји у природи као самостална појава. Не може човек без икаквог повода једног јутра тек тако одлучити да служи литургију супротно одлуци Сабора. Том његовом гесту обавезно мора да претходи усвајање свега онога што глобализам носи са собом, а екуменизам је само једно од многих достигнућа глобализма. Ако замислимо хипотетичку ситуацију где се човек који квари литургију истовремено бори против екуменизма, онда ће та личност из маште, наравно, бити већи борац за чистоту православља од екуменисте који не квари литургију. Међутим, личност из маште уопште не постоји у стварности, нити може да постоји кваритељ литургије који се истовремено противи екуменизму. Кварење литургије је ескалација екуменизма, његова прогресија и метастаза, и не може се уопште посматрати одвојено од екуменизма. То је као кад бисмо убадање игле у вену посматрали независно од дрогирања. Наркоман који је до јуче ушмркавао кокаин, сад је почео да се фикса, и то је последња фаза у дрогирању, иза које следи предозирање и смрт. У мислима ми можемо да одвојимо убадање игле у вену од дрогирања, и да то посматрамо као засебну појаву, независну од дрогирања, па онда кажемо да је дрогирање много већи грех од убадања игле у вену. Али нико не убада у вену празан стерилан шприц! Можда ће то једнога дана постати олимпијска дисциплина, али за сада тако нешто још никоме не пада на памет да ради.
Слично је са кварењем литургије. Екуменски покрет је претпоследња фаза црквеног глобализма, а последња фаза је кварење литургије, после чега долази до предозирања и смрти, тј. до институционалног удруживања и уније са јеретицима. Хризостом Столић никада није био екумениста, али кад је одлучио да послуша Атанасија Јевтића и да почне са кварењем литургије, он је претходно морао да убризга у своје вене сву ону духовну дрогу којом се Атанасије Јевтић дрогира већ деценијама, почев од екуменских скупова у Загребу и Аранђеловцу за живота оца Јустина, преко накарадног превођења тропара светитељима па све до ових најгорих могућих бламажа последњих пар година. И чим је примио одговарајућу дозу, Хризостом је своју епархију ставио на располагање Атанасију Јевтићу као полигон за ширење глобализма. Постао је члан екипе, и самим тим подржава не само екуменизам својих ортака, него и њихово извртање догматских истина Православља. Састављач Светачника се чак толико срозао, да је у своме часопису поред озбиљних садржаја почео да штампа песмице за ретардирану децу, типа: "Таса, Таса, баш је даса, свилен гајтан - црна раса", и онда то заковрне у неки леви падеж, да звучи што глупље: "Таси, Таси, баш је даси...".
Игла је последњи стадијум наркоманије. Многи никада не закораче у тај последњи стадијум. Задовољавају се ушмркавањем. Ушмркавање кокаина толико је раширено међу естрадним уметницима целога света, да они себе и не третирају као наркомане. А ни народ их тако не доживљава. Напротив, естрадни уметници су лепи и згодни, вољени и пуни раздраганости (то је ефекат кокаина, док хероин изазива осећај надмоћи), и без њих би многим тв-гледаоцима живот био досадан. ТВ-идоли су богати и славни, и добар део богатства издвајају за стручно праћење телесног стања и дозирање овог неопходног праха. Сваки богати конзумер кокаина, који иоле држи до себе, никада неће прећи на иглу, тј. никада неће почети да се фикса. Јер то је почетак краја. Наркоман се често замишља као пропали син локалног богаташа, који носи дугу прљаву косу и негде у буџаку се боде зараженом иглом. И нормално, нико не жели да буде на његовом месту. Али зато многи немају ништа против да се мало "добију", па да личе на своје идоле са телевизије.
Сваки срдачан сусрет са насмејаним и раздраганим "инославним хришћанима" делује као одмерена доза духовног кокаина, која улепшава живот. Људи су опуштени, певају причастан уз гитару, служе мисе на стадионима, а у наставку мисе организују концерте, воле све што воле млади, чак и стари воле све што воле млади... Кратко речено - милина једна! Бар на тренутак заборавиш на своје тешке завете и заклетве пред Богом и народом. Лакоћа постојања - то је оно ка чему сваки човек природно тежи. И онда се то човеку ослади, па временом постаје свакодневна потреба. И онда, у тренутку несвакидашње раздраганости, кажеш себи: "Ако ово није Православље, онда ја стварно не знам шта је!" И докле год сам уживаш у том необичном духовном стању, али не дираш у вековни поредак Цркве, дотле ти дозираш своје задовољство, и не сматраш себе наркоманом. Чак се и противиш оним клошарима који су прешли на иглу, испрљали косу и изобличили тело, и сада су спремни да опљачкају и убију кад их ухвати криза. У духовном смислу то су ови што клеветама, увредама, претњама и батинама насилно уводе глобализам у нашу Цркву, и више не знају шта је то бламажа (кад смо већ код бламаже, недавно су преко новина оптужили владику Никанора да и он има ауто, и то офарбан!).
Како може екумениста да се бори против кварења литургије? Зар може бити неке користи од његове борбе? То је главно питање у цитираном писму, извучено у наслов и украшено упитницима. Ми сматрамо да може бити користи од сваког доброг дела. Не улазимо у процену колико је нечија борба ефикасна, али да је корисна - у то не сумњамо. Пре свега, корисна је за онога ко чини то добро дело. Уосталом, независно од нашег става, чињеница је да неки епископи из старе генерације екумениста ипак нису пристали на кварење литургије и догматских истина Православне Цркве. Та чињеница се може маргинализовати, али се не може порећи. Покојни владика Сава Вуковић био је наш први званични екумениста, тј. био је први званични учесник неког екуменског скупа из редова СПЦ. Ипак, имало је ствари на које ни он није пристајао и преко којих није хтео да пређе. На пример, никада није могао да занемари јасеновачке жртве, и стално је о томе говорио. По том питању, као и по питању кварења литургије, он није хтео да покаже знаке прогреса. Зато је његова изненадна смрт дочекана са великим олакшањем у редовима глобалиста, јер време лети и дани се скраћују. Још неколико епископа из старе екуменистичке поставе није пристало да пређе на иглу, и они су потпуно маргинализовани у данашњем процесу глобализације: Јован загребачко-љубљански, Лаврентије шабачки и Николај дабробосански (а можда и још понеко). То не значи да њихова улога не би била поново актуализована кад би неко од њих, рецимо, постао патријарх. Али није искључена ни та могућност (у сваком случају, то је наша жеља) да они постепено почну са смањивањем дозе, све док потпуно не одбаце стару навику. У томе велики допринос може пружити и њихово супротстављање кварењу православне литургије и извртању православне догматике, јер та борба је и иначе многе (па и нас саме) пробудила из духовног дремежа.
Отац који воли своју ћерку, купио јој је бесан рачунар са најбржом интернет-конекцијом, ставио у њену собу, а онда изашао и више није улазио - да не смета детету. Хтео је да буде савремен, и да његова ћерка прати савремене токове. После годину дана ћерка је пожелела да снима порно-филмове, и отац, кад је стицајем околности сазнао за то, раздрао је своју одећу, а затим покренуо све своје снаге да је спречи у томе. Он и даље не схвата шта његову ћерку покреће на такав корак и шта јој даје инспирацију, а кад му неко каже да је то дружење са непознатима на интернету - он не жели у то да поверује, и говори: "Па нећемо ваљда да се затворимо у самоизолацију?" Тако изгледа екумениста који се бори против кварења литургије.
У првом тренутку звучи мало невероватно, али постоје и родитељи који би подржали ћеркину одлуку. Отворите Поуке Аве Доротеја о љубави и неосуђивању ближњих, па ћете тамо пронаћи пример како је блудница усвојила једно сироче да би га одгајила у своме духу и увела у свој посао. Такви су у духовном смислу наши црквени глобалисти. Атанасије Јевтић је сву своју децу одгајио у том духу и увео у свој посао. Не може наш однос према њему и њима бити исти као према људима који ипак нису спали на тако ниске гране.
Надамо се да су сада наши ставови по овом питању коначно потпуно јасни. Истина остаје истина чак и ако је ми прећутимо. Свети Јован Лествичник је рекао: "Кад се ни сваки крштени не спасава - остало боље да прећутим!" Ако велики Лествичник каже да је неку истину боље прећутати, него је изговорити, онда и ми сматрамо да имамо право на то. Оно што сматрамо да је главно - о томе пишемо, а остало је боље да прећутимо.

Много бре обимно. Ко ће то да чита. Ово ти дође као Тихи Дон, књига прва

Imali neko da prepriča. Zoki da li si ovo čitao? Ti kao Inciko?

Ма ја сам више за видео запис. Ова мутагена храна баш негативно утиче на моје читалачко понашање.

Evo "Recii  zahvalnosti" za one  "kojima se ne cita ":




A ovo je za "ctece " :

" Мираш Дедеић учио од хрватских православаца
nedjelja, 27 decembar 2009 14:18 ВЕЉКО МИЛАДИНОВИЋ Прес


Пропаганда... НДХ је редовно обавештавала јавност о ХПЦ
Пројекат је већ виђен у НДХ, када су Немци Анти Павелићу, пошто је претерао са убиствима Срба, наложили да оснује ХПЦ кроз коју би асимиловао преостале Србе. Та "црква" више је постојала на папиру, измишљајући чак и имена и број својих свештеника

Неозбиљна иницијатива за верску аутокефалност групе грађана из Огулина, која се представила као Хрватска православна заједница, подсетила је на један мали део историје Другог светског рата који није довољно познат у нашој историографији. За време НДХ, такозвани поглавник Анте Павелић спровео је у дело вишевековну идеју о стварању Хрватске православне цркве, која би доказивањем да су сви који живе у Хрватској Хрвати, без обзира на верску припадност, требало да докрајчи постојање Срба на тим просторима.

Хрватска православна црква - ново покрштавање Срба

Историчар Вељко Ђурић, аутор књиге "Усташе и православље", каже за Пресс да су се прве идеје о успостављању Хрватске православне цркве јавиле у другој половини 19. века, пошто је у Ватикану постојао велики страх да се национално буђење Срба не прошири према Западу. Иако је у неколико наврата било помена о концепту ХПЦ, како каже наш саговорник, то су све били ситни покушаји у односу на оно што је учинио Павелић 1942. године.

Пројекат "Noe ordnung"

"Немачки пројекат "Ное орднунг", односно нови светски поредак, имао је у плану и стварање заједнице православних држава Европе. Дакле, колико држава, толико православних цркава. Идеја о ХПЦ рођена је код Немаца и предочена Павелићу у оквиру решавања српског националног питања. Речено му је да мора да буде блажи, да не може да побије баш све Србе, као што је замислио. Додуше, већ су током 1941. српски народ и СПЦ у Хрватској били потпуно обезглављени. Пројекат ХПЦ осмислили су обавештајни органи немачких служби уз помоћ усташа. Немци су били оперативци, а Хрвати извођачи радова. Нашли су највећу потпору међу руском емиграцијом. Проглашена је као аутокефална црква, с планом да буде у рангу патријаршије - прича наш саговорник.

Највећу улогу у стварању Хрватске православне цркве имао је обавештајац Ханс Хелм, тадашњи представник Трећег рајха у НДХ, као и оперативци Адалберт Кунгел и Марбот Шумахер. Њих двојица су били фолксдојчери из Војводине и пре рата су имали добре везе у руској емиграцији и у српском свештенству, одакле су регрутовали чиновнике у мантијама за свој подухват.

Како је забележено, на седници Сталног одбора за правосудне и богоштоване послове, при хрватском државном сабору, чланови одбора су радили на успостављању ХПЦ, а позивали су се на поглавника Анту Павелића, који је рекао да се "нада да ће се наћи паметних људи који ће уредити то (српско) питање, па да се направи у Хрватској, мјесто србске православне цркве, хрватска православна црква..."

Павелић бирао епископе

Члан одбора Винко Кришковић рекао је да ће он узети то на себе, али и да ће о свему обавештавати поглавника, јер се "Он (у записима ово написано великим словима) за ову ствар јако занимао и желео да буде обавештен у свакој фази рада". У каквом стању је био православни живаљ у Хрватској у то време показује и изјава дотичног Кришковића, који је рекао и да ће бити потешкоћа да се све уреди јер "како знадете, православне цркве су порушене, свећеника нема, па се мора добро промислити како све то решити..."

Иначе, Анте Павелић једини је имао право да бира епископе и потписивао је сва акта ХПЦ. Павелић је 29. маја 1942. године у својој резиденцији примио архиепископа Гермогена, старог руског свештеника, коме је намењена улога патријарха цркве. Пошто ХПЦ никада није добила признање Васељенске патријаршије, остала му је титула епископа.

"НДХ је финансирала ту цркву, али та црква није могла много. Забележено је да је Гермоген кукао како нема пара за ципеле. Нису Павелић и Степинац били претерано дарежљиви према ХПЦ, давали су тек онолико колико им је било неопходно за пропаганду. Рецимо, он је тражио да му држава преда на коришћење имовину предратне СПЦ, али је то одбијено, пошто је имовину већ разграбила државна администрација. Гермоген је био усташка лутка у сваком погледу. Био је старац у касним осамдесетим годинама. Једна несрећна фигура. Када је постао поглавар ХПЦ, руски синод му је забранио чинодејствовање - каже Ђурић.

"Копи-пејст" принцип

Немачка и усташка власт у Хрватској користили су предратне спискове свештеника СПЦ и, како би се данас то рекло компјутерским речником, по "копи-пејст" принципу тим свештеницима формално доделили парохије и решења о плати. Како каже наш саговорник, НДХ је била држава која се чврсто базирала на праву. Додуше, на лажном праву, али је "папиролошки" све под конац било потковано.

"Међутим, када се погледају спискови из 1942. године, види се да је црква имала око 80 свештеника. А када се упореде ти спискови са списковима свештеника из 1941. види се да је тридесетак њих убијено већ на почетку рата. Била је то добрим делом лажна организација, али се данас у историјским архивима води као да је заиста постојала. Имали су неколико руских свештеника које су користили и неколико Срба, углавном несвршених теолога. Језик је био хрватски, користили су се латиница и нови календар. У принципу, осим у Загребу, црквени живот се и није одвијао. Рачунало се да ће заживети ако се остваре ратни циљеви НДХ и Трећег рајха - прича Ђурић.

На тим списковима свештеника нашло се чак и име четничког војводе Момчила Ђујића, који је у то време увелико био вођа устанка.

"Човек је имао своју територију на којој је држао власт, успоставио свој образовни систем и организован црквени живот, а НДХ га у папирима водила као свештеника ХПЦ. Чак је 1944. добио решење о премештају. Причао сам са њим 1989, у емиграцији, и само ми је рекао: "Ма каква, бре, хрватска православна црква". Према документацији, чак је 1944. добио премештај у другу епархију - прича Ђурић.

Семе зла

Хрватска православна црква никада није добила озбиљно признање. Прва ју је признала Руска црквена општина из Сарајева. Крајем 1942. Гермоген је преко министарства спољних послова НДХ затражио признање од васељенског патријарха, а какав је статус имала та такозвана црква најбоље говори што је у тој молби затражио и да му пошаљу епископе и свештенство које му недостаје. Нигде у историјској документацији не постоје трагови да је добио било какав одговор. Вељко Ђурић каже да су једино представници румунске цркве учествовали у миротонији другог епископа Мифке.

Мираш Дедеић учио од хрватских православаца

Вељко Ђурић каже да су људи који су учествовали у у формирању ХПЦ у Загребу практично учитељи оних који данас воде самопроглашене православне цркве у Македонији и Црној Гори.

"Анте Павелић, пошто је био изузетан правник, себи је приписао да је написао устав ХПЦ. Али, највише на њему је радио Антонио Јерков, припадник усташке младежи и јако образован човек. Он је умро пре неколико година у Ватикану. Радио је на везама Ватикана и МПЦ и за њих писао устав 1967. Имао је контакте и са Мирашом Дедеићем. То су све њихови ђаци - каже Ђурић.

"Реч је о Хрвату из Херцеговине, који је рођен у католичкој породици, а завршио богословију Српске православне цркве. Постао је ђакон, оженио се и добио троје деце. Суђено му је зато што је имао хомосексуалне везе. Побегао је у Македонију, где је сачекао долазак Бугара, а почетком рата отишао је у Немачку. Немци су га потом вратили у Хрватску. Партизани су га убили 1945. - прича Ђурић.

Наш саговорник каже да је данашња Хрватска православна заједница као "семе зла" које је посејао Kватерник још у 19. веку и које може поново да никне.

"Ако се посматра број Срба, њихово отрежњење, груписање у Хрватској, јачање у сваком погледу, наравно да је то опасност за хрватску причу о ономе што су урадили 1995. - каже наш саговорник, и додаје да обнављање ХПЦ "може бити занимљиво" због мешовитих бракова, као идеално место за скривање оних који имају проблем са идентитетом..."

Sajt : http://www.in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=15110:2009-12-27-13-28-32&catid=73:kultura&Itemid=277

ili na "istu temu" :

http://forum.burek.com/o-sjedinjenju-pravoslavne-i-rimokatolicke-crkve-t382157.340.html
http://forum.burek.com/ima-li-podele-u-crkvi-t477103.html

Potrazite , ako ste voljni  da citate , sta su   Sveti Serafim Sarovski i Sveti Nektarije Eginski  i mnogobrojni svetitelji rekli o Ekumenizmu i ostalim  "- izmima"  raznih boja .

 

Hriscanske crkve pokusavaju da zauzmu zajednicki front protiv muslimana...
Ne znam sta je tu cudno...

Trebalo bi ovo na Religiju, al ajd...

"Podsetnik za neupucene , zaboravne  i neobavestene " :



A ima  o tome i ovde :

http://forum.burek.com/o-sjedinjenju-pravoslavne-i-rimokatolicke-crkve-t382157.340.html