Večni život u materiji nije moguć.Šta misliš kako bi jedna osoba koja strada u nekoj nesreći pogubno za njegovo materijalno telo živeo večno? Materija niti je bilo niti će ikada biti savršen jer i dosad materija pokazala sve svoje ograničenosti,nestabilnosti i nesavršenosti.
Inače starimo da bi na kraju umrli.A umiremo da bi mogli nova tela da se rađaju.

Najjaci su ovi sto misle da smo mi ovakvi neki faktor u univerzumu
Cak ne kapiram ni svo mrsomudjenje oko umiranja. Gradivni materijal od kog smo sacinjeni se sigurno nece izgubiti, neko umre, negde se neko rodi i to je to. Cak i da nas sve unisti neki asteroid, atomska bomba il sta ja znam, opet ce kroz neku milijardu godina od te svemirske prasine biti nesto.

fizicka besmrtnost, to mi je na um doslo kad sam razmisljao kako bih umro za ljubav
a tek kad bi me ljubav i dalje zvala da se vratim, - vaskrso bih za nju
inace nikad pre nisam razmisljao za telesni vaskrs, i to opet ovde u ovoj dimenziji, u dolini suza
sve za ljubav!
no limit!

Sve u fizičkoj ravni je podležno promenama i transvormaciji, tako ni naša tela nisu izuzetak. Zamislite užas kada se nebi menjali i ostali večno ovakvi kakvi smo. Možda bi nam u početku bilo zabavno. Svemir je ogroman i pruža nezamisliv broj mogućnosti. Ipak materija ima svojih ograničenja tako da postoji konačan broj tih mogućnosti. Trebalo bi mnogo, mnogo... vremena da iscrpimo sve to što svemir nudi, no u  nekom trenuku to će se desiti. Ne bi bilo strašno da pred nama nije ostala čitava večnost. Od tog trenutka počinje stagnacija i dosada koja proporcijalno raste sa vremenom stagniranja. To je trenutak koga se užastavam, stepen razvitka nakon koga se ne mogu dalje usavršavati i sticati nova iskustva. Zato je meni večni život u ovom obliku neprihvatljiv. Hvala Jehovi što nam to nudi, ali moram da ga odbijem. Jedina večnost meni prihvatljiva je ona koja nudi mogućnost stalnog napredovanja na  višim ravninima postojanja sve do jedinstva sa Apsolutom.

Bas je malopre u emisiji "Balkanskom ulicom" Ljuba Popovic (slikar) objasnjavao svoje vidjenje sveta i svoje umetnosti... i kako on kroz svoje slike ostavlja svetu svoju energiju...
I opisao je lepotu zivota kroz recenicu da smo mi jedini (jedini oblici zivota) koji poznaju svoju prolaznost, jer znamo za rodjenje i smrt i samim tim znamo znacaj stvaranja...

Tako nesto...

http://www.ca4m.hr/index.php/strucni-clanci/29-tajna-dugovjenosti-skrivena-u-telomerama.html

Genetika ljudi, to je nauka buducnosti i vecnog zivota

Tajna dugovječnosti skrivena u telomerama?!

Ne vjerujem da postoji osoba koja neće prepoznati dobru staru pjesmu: Sve je lako kad si mlad, svako odijelo dobro ti stoji, svaka rana manje boli. i koja bar neće otpjevati koji stih i sa uzdahom se sjetiti i reći: "Da, da sve je lako kad si mlad. Eh, da mi je koja godinica manje."

Međutim starenjem nismo zaokupljeni samo mi nego i cijela znanstvena javnost, koja pokušava odgonetnuti koji je to pravi razlog starenja, koji ga procesi ubrzavaju, a postoje li možda i oni koji će ga usporiti.

Kad čitate medicinske časopise onda ćete vidjeti da o procesu starenja su razvijene brojne teorije:

   1. genetske teorije: teorija pogreške, teorija somatske mutacije, teorija programiranog starenja
   2. fiziološke teorije starenja: teorija slobodnih radikala, teorija unakrižne povezanosti, teorija nakupljanja otpadnih tvari
   3. imunološka teorija
   4. neuroendokrinološka teorija starenja.

Kad pročitam ove brojne teorije, uvijek se sjetim onog što su me naučili na fakultetu: draga kolegice čim imate puno teorija o jednoj stvari, znači da nas to muči i da pokušavamo shvatiti suštinu problema, ali ga još uvijek nismo riješili.

Međutim jedna teorija koja u novije vrijeme privlači sve veću pažnju je teorija dugovječnosti skrivena u telomerama i u funkciji enzima telomeraze.
Prilikom obnavljanja tkiva, dolazi do diobe stanica i replikacije genoma. Na krajevima kromosoma nalaze se zapisi TTAGGG koji se ponavljaju i po tisuću puta. Taj dio kromosoma zove se telomera. Prilikom svake diobe dolazi do skraćivanja telomera, što zapravo označava proces starenja stanica a time i organizma. S prestankom dijeljenja stanice ne umiru, nego nastavljaju živjeti, ali pokazuju promijenjena biokemijska svojstva i opisujemo ih kao stare stanice. Stanice koje se ne dijele, ili se dijele sporo, učestalije su u starim organizmima.

Ovom osnovnom principu ne podliježu stanice u kojima je zadržana funkcija enzima telomeraze čija zadaća je obnova telomernih nizova.
Enzim telomeraza aktivan je u matičnim stanicama embrija, spolnim stanicama, krvotvornim stanicama (bijele krvne stanice - leukociti) ali nažalost i u tumorskim stanicama.

U ostalim stanicama receptori za enzim telomerazu se blokirani. Deblokiranjem tih receptora na stanicama drugih vrsta tkiva značilo bi pojavu besmrtnosti, ali ona za sada još nije moguća iako postoje brojni pokušaji produljenja života kod osoba kod kojih je došlo do oštećenja organa bez kojih život nije moguć.

Na osnovi ovih spoznaja, možemo zaključiti da nam je unaprijed brojem replikacija DNA molekule određena najveća moguća duljina života, a danas se smatra da je oko 120 godina.
Međutim svojim načinom života možemo ovu predodređenu dob manje ili više smanjiti, te na taj način ubrzati starenje stanica ali i organizma.

Brojni procesi mogu ubrzati starenje:

   1. izloženost organizma jačim dozama radioaktivnog zračenja
   2. dugotrajno izlaganje ultraljubičastim zrakama (Sunce ili umjetni izvori)
   3. opekline ili ozebline
   4. intoksikacija organizma raznim kemikalijama
   5. mehaničke tjelesne povrede (traume)
   6. teški tjelesni napori koji drže organizam u anaerobnim uvjetima
   7. izostanak tjelesne aktivnosti
   8. izloženost teškim psihičkim i emocionalnim stanjima ali i dugotrajna izloženost stresu
   9. hormonalni poremećaji između uravnoteženih antagonističkih parakrinih hormona (prostaglandina) dovode do razvoja upalnih procesa, slabljenja imunološkog sustava organizma koji postaje podložniji bolestima uzrokovanih mikroorganizmima ali dolazi do razvoja i autoimunih bolesti
  10. hormonalni poremećaji u ravnoteži endokrinih hormona kao što su inzulin i glukagon, kao posljedica neprimjerenog načina života (neadekvatne prehrane, slabe tjelesne aktivnosti, pojačane izloženosti stresu). U ovim okolnostima dolazi do razvoja inzulinske rezistencije organizma s povišenom razinom inzulina koja onda potiče nekontroliranu proliferaciju stanica, a sprečava izlučivanje hormona rasta koji je zadužen za kontroliran rast stanica
  11. dehidracija organizma, koja ne samo da dovodi do oštećenja stanica nego i do oslabljenog čišćenja organizma od toksina nastalih u biokemijskim procesima
  12. neuravnotežena i siromašna prehrana sa manjkom makro i mikronutrijenata nužnih za rad stanica
  13. gomilanje slobodnih radikala u organizmu

Kao što vidite, starenje možda i je kompliciran proces i proći će još puno vremena dok se sve brojne teorije stave u onu jednu definitivnu koja će sve objasniti, ali isto tako proces starenja dragi moji stoji i Vašim rukama.
Poznata je sintagma: cjeloživotna briga o načinu života: vježbajte, jedite što više voća i povrća, nađite trenutke za sebe, pronađite ono što Vas veseli. i na taj način vratite baš one godinice koje Vam nedostaju.


Silvana Mišković, dr.med

Искрено, сумњам да ће вечни живот икада бити достигнут.

Ako su svi ljudi u nečemu podjednaki, onda je to neizbežna smrt. Podjednako za cara i za prosjaka. Okonča se prosjačka muka, ali se okonča i carska sila i bogatstvo.

Poslednje konaciste 
Jedina stvar koja ce ikada imati neku vremensku duzinu su nasa imena posto riknemo

Todoxin – корак у бесмртност?!
Пише: прим. др сц. Тодор Јовановић


Todoxin-ова терапија на нивоу митохондрија представља само један сегмент у широком спектру њеног деловања. Енергија у митохондријама под Todoxin-овом терапијом је веома значајна, будући да делује и на њен квалитет а то је, шире гледано, оно што се наслеђује – база животне радости, стваралаштва, интуиције, креативности...

У "Оксфордском филозофском речнику" под одредницом – бесмртност – стоји:
Стање ослобођености од смрти или уништења, стање вечног живота. Лична бесмртност наглашава да ћемо после сопствене смрти (као смрти коју одређују други) само доживљавати искуства, вероватно после једног интервала, и да ћемо живети други живот, и наставити да га живимо вечно. Учење може икључити само преживљавање наше "душе" самишљене као нематеријалне мислеће супстанције контингентно и привремено смештене у нашем садашњем телу. Или може укључивати ускрснуће самог тела. У платонистичкој традицији могуће је првопоменуто. Али, за Аристотела душа је форма тела и не може постојати без њега као одвојена супстанција, не више него што осмех може постојати без насмешеног лица. Докази да је душа бесмртна укључују метафизичке доказе (нпр. да је једноставна и самим тим се не може декомпоновати), моралне доказе (нпр. да је бесмртност претпоставка моралности, што обезбеђује арену у којој праведни тријумфују, а неправедни бивају кажњавани) и емпиријски докази (нпр. да постоје случајеви да живи људи имају искуства са душама мртвих или духовима). Ни један доказ из ових породица не ужива неко веће поштовање међу савременим филозофима. Прву врсту доказа напао је Хјум, а посебно Кант у књ. II Трансценденталне дијалектике "Критике чистог ума". Они који припадају другој врсти, моралној класи, више личе на пусте жеље него на доказе, иако је сам Кант заступао више нијансирану верзију. Докази треће врсте су укључени у опште неповерење у парапсихологију. Нарочито откривење или вера остају најснажнији извори убеђења у бесмртност, а убеђење да је некохерентно постулирати одвајање духа и тела остаје најснажнији филозофски одговор. Маље пажње је посвећивано питању зашто бесмртност изгледа пожељна.
У платонистичким и неоплатонистичким традицијама, бесмртности може бити додељен "безвременски" заплет. Пре је циљ живота потпуно изван времена него живети заувек; кохерентност овог идеала, међутим, уопште није очигледна, иако су је често доказивали мистици и практичари медитације..."
Био би чист грех не убацити, на овом месту, и чувену Његошеву: "Благо оном ко довека живи, имао се рашта и родити" – као прилог дискусији о бесмртности и бесмртнима.

Умало бесмртност!

Бесмртност, макар само и душе (а итекако је пожељна и тела!), очито је одувек мучила човека. Крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века, један научник (није неопходно помињати и његово име) открио је као што то обично и бива, сасвим случајно да се живе ћелије пилећег срца бесконачно размножавају и то пратио готово тридесет година. Уколико је његова поставка била тачна, а иза тог открића је стајао и научни ауторитет касније овенчан и Нобеловом наградом, то је уједно значило да је бесмртност људског организма ипак могућа. Неки амерички новинари и новине, какве их је већ Бог дао, преко насловних страна су објавили ову сензационалну вест. Недуго затим, појавиле су се и тврње да би се од новостворених ћелија пилећег срца већ могао направити петао величнине сунца а потом су наишли и "очевици" тврдећи да су видели петлове величине човека како се шетају Менхетном!
Ма колико све ово изгледало сулудо, групи научника која је побијала ову заблуду требало је доста и времена и стрпљења и рада да јавно изнесе своје аргументе "против", наравно, поткрепљене налазима лабораторијских експеримената. Новине, научни часописи и научни кругови, једноставно нису хтели да чују за њих. Било им је лепо да верују у бесмртност. Како све, једнога дана, дође на своје место, упорнима је коначно пошло за руком да објасне своје ставове а њихово откриће је касније дефинисано као откриће "биолошког часовника" које, отприлике, гласи овако: свака ћелија се дели 50 пута с тим што се свака наредна генерација дели једном мање (49, 48, 47... пута) а животни век им износи у просеку шест месеци. Нову наду је, међутим, пружило откриће да ипак постоје неке ћелије у човековом организму чији се животни век граничи са бесмртношћу! Тиме су научна истраживања у овој области добила нов смер – открити тајну њихове "бесмртности" и механизам "применити" код оних које то нису. Истраживања су у току.
Заиста, да ли је могуће да је Створитељ подарио човеку бесмртност у тренутку стварања Адама. Ако је веровати Старом завету и дуговечности првих људи од више стотина година, чак и преко девет векова(!), са сигурношћу се може тврдити да је то тако а да је тренутна просечна дужина људског века искључиво резултат човековог греха или, прецизније, грешног живота.

Од два мала, један прави

Уколико на тренутак оставимо по страни Библију и њене легенде а ослонимо се на научно потврђене истине, видећемо да су пре 2.000 до 3.000 милиона година на Земљи постојале три главне врсте живота и све три биле оно што данашњи човек назива бактеријама. Имале су само један мали геном, могле су брзо да се размножавају, али, нису биле самосталне нити имале могућност стварања сложенијих вишећелијских организама. Прва врста ових живих бића је добијала енергију из Сунчеве светлости, друга врста је сагоревала то јест респирирала њихове остатке, док је трећа разграђивала шећерасте материје и то без коришћења кисеоника.
Трећа врста је, рекло би се, била најмање успешна будући да је примењивала застарео начин производње енергије. Али, упркос томе, управо су ове последње ћелије пре око 1.500 милиона година успеле да направе мајсторију хватајући бактерије које дишу и држећи их затворене у себи. Шта су тиме добиле? "Ухваћене" бактерије су дисањем производиле енергију за ћелију домаћина, а ова им је заузврат понудила удобан смештај и заштиту. Новонастали тип ћелије створен симбиозом, прецизније - стапањем два жива бића, имао је и два генома, могао је да се размножава али и ствара сложеније вишећелијске организме, потоње биљке и животиње!
Временом, "ухваћене" бактерије више нису могле да самостално егзистирају. Сувише им је било удобно и сугурно у новој средини, а и геному ћелије домаћина су дале највећи део свог генома. Постале су "машине за сагоревање" у човековом организму познатије као – митохондрије. Дакле, свака од ћелија човековог организма настала је спајањем два независна жива бића. Мали геном његових митохондрија је "остатак за подсећање" некада слободних а потом заробљених бактерија.
Митохондрије, фабрике енергија у ћелијама, отвореније су него што се доскора претпостављало. Утврђено је, наиме, да активно отпуштају кратке ланце аминокиселина (пептиде). Иако је донедавно било познато само толико да ове органеле прихватају молекуле из своје околине, око митохондрија су нађени пептиди идентични онима из њихове унутрашњости. Приликом испитивања колика је могућност да пептиди изађу из ових органела обавијених двоструком мембраном, код митохондрија квасца су веома брзо откривена два излаза из "фабрике енергије".
Код првога су дужи ланци аминокиселина најпре у унутрашњости митохондрије разлагани на мање пептиде. Када досегну одређену величину, молекул "избацивач" их пребацује у међупростор између две мембране, одакле се пептиди кроз поре спољашње мембране разливају у окружење.
Други пут је резервисан за беланчевине које су саставни део митохондријске мембране. Ови протеини се у простору између две мембране разлажу на јединице које могу да се "пребацују" а потом заиста и напуштају митохондрију.

Шаблон живота

Митохондрије човекових ћелија и данас настају као њихови бактеријски преци, дакле, искључиво растом и дељењем већ постојећих митохондрија. Њихови саставни делови се производе у ћелији на основу информације записане у геному ћелијског језгра и митохондрија, међутим, ти саставни делови могу да се правилно сложе искључиво у већ постојећој митохондрији, из чега произилази закључак да је свака митохондрија - шаблон, матрица. Без ове матрице, саставни делови митохондрија би се производили али би у ћелији бесциљно лутали и на крају били уништени. И, коначно, када ћелија изгуби све своје митохондрије, више не може да ствара нове и умире...
Будући да је свака митохондрија (и) матрица, она уједно представља структурну информацију која није записана у ДНК човековог генома. Како ова информација мора да се наслеђује из генерације у генерацију, очито је реч о – генској информацији. А колико шаблонских информација постоји у структурама митохондрија, за сада је тешко проценити. У сваком случају, поменута информација је за живот човекових ћелија неопходна колико и она запамћена у ДНК.
Митохондрије обезбеђују око 90 процената енергије потребне за функционисање ћелија, самим тим и ткива, органа и организма у целини. У сложеним процесима који обухватају пренос електрона преко низа протеинских комплекса (респираторни ланац), оне производе енергију. Овај пренос посредно омогућава другом комплексу (АТФ синтаза) да синтетизује АТФ (аденозинтрифосфат), молекул који ћелију снабдева енергијом.
С обзиром на чињеницу да АТФ не може да се чува, митохондрије (у човековим ћелијама их има преко хиљаду пута више него телесних ћелија!) сваког дана производе огромне количине АТФ у мери човекове телесне тежине! Митохондијским преводницама се управља гасном мешавином азотмоноксида и анјона-супероксида који настају као продукт оксидативног ланца дисања у митохондријама. Између колоније митохондрија и целе ћелије постоји гасно управљани наизменични ритам облика стварања енергије.
За време позне фазе ћелијске деобе, ране фазе исцељења рана и ембрионалне фазе до тренутка рађања, производња енергије се претежно пребацује на неоксидативну, ферментациону продукцију АТФ. Циљ овога је заштита генома архаичне ћелије домаћина који су у току поменуте фазе ћелијског дељења осетљивији на оксиде и њихове изданке него митохондријски делови генома. Човекове прастаре ћелијске симбиозе имају, дакле, двоструки генски материјал и двоструки систем производње енергије. Човек је – еволуционобиолошки хермафродит! Сви биоенергетски и биохемијски процеси у митохондријама зависе од променљиво јаког редокс-потенцијала, као биофизичког предуслова за сложене токове протона и електрона. Негативни редокс-потенцијал се углавном обезбеђује квантнофизички јединственим трипептидом глутатионом који преко супорводоничне групе свог главног молекула, аминокиселине цистеина, обезбеђује слободно претвориве протоне, посебно за све процесе детоксикације.
Шта је редокс-потенцијал? Мера за силу оксидације, односно – редукције. Системи са негативним редок-потенцијалом могу да редукују системе са позитивним редокс-потенцијалом, али, редокс-позитивни системи могу да оксидују редокс-негативне системе.

Мајка је мајка...

Претпоставља се да све што може да угрози продукцију АТФ у митохондријама, оштећује ћелију и на тај начин проузрокује њихово лоше финкционисање и развијање симптома. Најосетљивији – највише погођени смањењем ћелијске енергије – јесу централни нервни систем, срце, скелетна мускулатура, бубрези и хормонске жлезде. Симптоми настали као последица дефеката митохондријске ДНК, теже се могу предвидети од симптома изазваних генским мутацијама у једру ћелије.
Гени се пружају дуж 16.569 парова у опсегу митохондријске ДНК и наслеђују се искључиво од мајке кроз митохондрије у њеној јајној ћелији: Сперматозоиди не учествују стално у томе. Поред овога, свака јајна ћелија и све остале телесне ћелије не носе само једну већ стотине митохондрија (више пд 1.300 у свакој ћелији), а свака митохондрија може да садржи неколико молекула митохондријске ДНК. Иако ћелија пре властите деобе готово удвостручује број својих митохондрија и молекула митохондријске ДНК обезбеђујући приближно исту количину својих ћелија ћерки, ћелија мајка не одређује појединачно које митохондрије иду у сваку ћелију ћерку.
У оплођеној јајној ћелији, значи, дешавају се мутације у неким деловима њене митохондријске ДНК. Једна ћелија ћерка може да наследи процентуално велики број митохондрија које садрже мутиране ДНК, а остале ћелије могу да наследе процентуално велики број ћелија са "нормалном" ДНК. Закон вероватноће одређује да ли ће у току репродукције ћелија преовлађивати "нормални" или мутирани молекули.
Обољења изазвана дефектима митохондријске ДНК су често наслеђена мада повремено могу да се спонтано појаве у јајној ћелији у току раног ембрионалног развоја. Касније мутације, слично наслеђеним мутацијама, могу широко да се распростру у организму у току развитка фетуса услед чега понекад долази до веома озбиљних последица. Митохондријске мутације ДНК могу да се формирају у тквима у току живота са могућом појавом у разним ћелијама или чак различитим молекулима ДНК у појединим ћелијама. Овакве промене се називају соматским мутацијама.
По свему судећи, урођене и соматске мутације иницирају обољење независно од директног смањења производње енергије. С обзиром на то да и респираторни ланац учествује у производњи енергије, онда и токсични нуспродукти (познати као слободни радикали кисеоника) поспешују развој обољења. Поменути деривати кисеоника који садрже распарен електрон (због чега су веома реактивни), могу да нападну све саставне делове ћелије укључујући и протеине респираторног ланца и митохондријску ДНК. Све што омета проток електрона кроз респираторни ланац, може да повећа трансфер молекула кисеоника и потпомогне стварање слободних радикала. Једна једина мутација, дакле, може да покрене поновни циклус транспорта инхибираних електрона доводећи до повећаног стварања слободних радикала и повећаног броја мутација митохондријске ДНК.
Наслеђени дефекти митохондријске ДНК понекад доприносе превременој појави обољења (дијабетес, глувоћа, обољења срца, слабост мишића, проблеми везани за кретање и деменција) која погађају многе људе у познијим годинама. Ти примери, заједно са чињеницом да су бројна дегенеративна обољења која се јављају у познијем животном добу повезана са опадањем активности протеинских комплекса укључених у производњу енергије (што је случај и са многим обољењима изазваним мутацијама митохондријске ДНК), указују да прогредијентне редукције у производњи митохондријске енергије (АТФ) у нервном, мишићном и осталим ткивима, могу да допринесу старењу и разним дегенеративним обољењима повезаним са старењем.