Silvanus ...

Moram reci koju rec. Svi smo pomalo sebicni, neko manje, neko vise, ... neko je to prevazisao, opet manje ili vise ... Moze nam biti zao i krivo sto je tako, ... ali ... postoji to ali.

Seti se klinackih dana. Seti se, one neiskvarenosti, gde jos zivot nije izgradio, razne ograde i prepreke u nama. Seti se kako se nekada od parceta stiropora, nekog drvceta i papirnate maramice pravio brodic. I bilo je tesko odvojiti se od njega. Cuvao bi ga, ne bi dao nikome ... ali negde u nekom delu nesvesnog, si znao ... da njegova sudbina nije to. Da on mora ploviti, ... i pustio bi da otplovi. Ostao bi osecaj iskidanosti od tebe, ali radost, saosecanje s njegovom svrhom, ... cini te presrecnim. Punih srca prihvatas, bez ikakvih ograda njegov put niz reku.
Znas, opet u nekom delu nesvesnog, da ce i neko drugo dete, videvsi ga osetiti isto takvu radost i ushicenje. Pa i ako se zakaci za neku granu, opet ce ga neko pustiti na dalje ... i opet se radovati.

A on ce ploviti rekom, ispunjavajuci svoju svrhu ... svoj razlog postojanja. I znao si to, duboko u sebi,  ... znao si kako ne bi bilo toliko radosti i ushicenja, da je ostao s tobom ... i da ce ti to parce morske pene pokazati put kojim i ti trebas ici.

I ovaj put, zaboravi na ograde i prepreke u sebi. Vrati se u detinjstvo, kada se sve otvorenog srca prihvatalo, i prilazilo i toj morskoj peni. Vrati se i pusti neka te saznanje iz neke dubine nesvesnog preplavi.


Dragi prijatelju, zelim ti radosti i srece u ispunjenju svoje sudbine ... svoje svrhe postojanja.