Odapeo šest strela

Ataturk je postajao sve samouvereniji u pogledu stranke i revolucije i preduzimao nove korake ka sekularizaciji i modernizaciji Turske. Član ustava u kom se o islamu govorilo kao o državnoj religiji uklonjen je 1928. Zamena arapsko-persijskog pisma latinicom označila je veliki raskid sa osmanskom prošlošću i ubrzala proces opismenjavanja.
Ideologija koja je postala poznata pod nazivom kemalizam/ataturkizam pokrenuta je u maju 1931. godine, na trećem kongresu partije. Počivala je na šest "osnovnih i nepromenljivih principa", a to su republikanizam, nacionalizam/patriotizam, populizam, etatizam, laicizam/sekularizam i revolucionizam/reformizam. Ovi principi postali su šest strela RNP, simbol na amblemu stranke. Postali su i deo ustava 1937. godine.
Nije bilo mesta za kompromis po pitanju republikanizma, jer je to moglo značiti obnovu osmanske dinastije. Ali nacionalizam/patriotizam ostao je otvoren, kao što je pokazivao Ataturkov aforizam iz 1933. godine: "Srećan je onaj ko sebe zove Turčinom", i suprotstavljao se ideji posedovanja tog prava rođenjem, po krvi ili po etničkoj pripadnosti, ostavljajući izbor pojedincu. Sam Ataturk je pre bio "patriota" nego "nacionalista".
Ataturk je bio usred sprovođenja onoga što je zapravo bila "buržoaska revolucija" - odvajanje "crkve i države"; uvođenje opšteg prava glasa, uključivanje žena u politički proces; vlada odgovorna parlamentu; sekularni obrazovni sistem. Za razliku od unionista, koji su se ženili ženama iz dinastije Osman, Ataturk se oženio modernom, obrazovanom ženom iz uvažene imućne porodice iz Izmira.
Njegov etatizam se zadovoljio mešovitom ekonomijom i država se složila da preuzme poduhvate (železnica, rudnici) koje privatni kapital nije mogao da finansira jer je bio previše siromašan za to ili je smatrao da nisu dovoljno profitabilni kratkoročno.
Tokom njegove vladavine, Ataturkove reforme su transformisale i čak izvršile revoluciju u Turskoj. Takođe je ostavio traga na spoljnoj politici zemlje, ali je i tu bio pragmatičar, što pokazuju njegovi bliski odnosi sa Sovjetskim Savezom. S obzirom na neprijateljstvo Zapada prema oba pokreta, kemalisti i boljševici su bili prirodni saveznici. Ataturk nije imao simpatija prema komunizmu u zemlji i nemilosrdno ga je slamao uprkos dobrim odnosima sa Moskvom, obeleženim Sporazumom o prijateljstvu, iz 1925. godine. Ali
pokazao je potpunu nezavisnost u odlučivanju i autonomiju kada je 1929. dao politički azil Lavu Trockom, iako je to značilo da će naljutiti Staljina. Turska je u Ligu naroda ušla u julu 1932. i podržala princip kolektivne bezbednosti od agresije. Ali Ataturkova podrška nije ostala samo na rečima. Kada je Liga primenila sankcije protiv Italije zbog njenog napada na Etiopiju, Ankara se složila da Rimu ne prodaje žitarice i ugalj, iako je Italija bila unosno tržište.
Srdačni odnosi sa Moskvom ostali su ugaoni kamen Ataturkove politike, ali on je razumeo vrednost prijateljskih odnosa sa Britanijom, najvećom svetskom pomorskom silom.
Ataturk je nastavio da se suprotstavlja agresivnoj politici fašističkih diktatora. Štampa je kritikovala Minhenski sporazum po kojem su se Britanija i Francuska složile da prepuste Čehoslovačku Hitleru. Kada je Ataturk umro u Istanbulu 10. novembra 1938. godine, mnogi ljudi u Turskoj su se ponašali kao da je sa njim umrlo sve što su ikada znali. Ataturk je postao sinonim za republiku i novu Tursku.
Bilo je teško za narod da zamisli život u Turskoj bez njega. Njegova vladavina u Turskoj nije ličila na vladavine drugih autokrata iz tridesetih godina. Iako je održao mnogo govora, to nikada nije bilo pred nameštenim masovnim skupovima, kao što je bio slučaj kod Hitlera i Musolinija. Ataturk je želeo da oblikuje svoj narod umesto da ga prosto ispuni energijom ili mobiliše agresivnom pričom o iredentizmu, jer nije imao osvajačke planove. Želeo je da ih ubedi da prihvate njegov program reformi zamišljen tako da stvori modernu Tursku koja bi donela dobrobit svom narodu.

Balkan u žiži

Ataturk je bio preokupiran Balkanom. Turska je postala zapadna sila; "smrt nekog seljaka na Balkanu od veće je važnosti za Tursku od smrti nekog kralja u Avganistanu..." Ataturk je ozbiljno shvatao Musolinijeve pretenzije, zbog čega je u oktobru 1930, tokom Venizelosove posete, potpisao sporazum sa Grčkom i ušao u savez sa balkanskim državama - Rumunijom, Jugoslavijom i Grčkom - u februaru 1934. godine. Balkan je postao ključni faktor turske spoljne politike u potrazi za zaštitom od fašističkih diktatora. S obzirom na to da su mnogi iz kemalističke elite, kao i dobar deo stanovništva, bili imigranti sa Balkana, uticaj tog područja na Tursku je bio znatan, kao što je i danas.


Izvor: Novosti