Čarobnjak iz Oza

Predgovor

Narodno stvaralaštvo, legende, mitovi i bajke oduvek su bili sastavni deo detinjstva, jer svako dete poseduje zdravu, urođenu ljubav prema fantastičnim, čudesnim i očigledno, nestvarnim pričama. Grimove i Andersenove krilate vile unele su više radosti u dečja srca nego sve druge ljudske tvorevine.

Ipak, starinska bajka, koja se generacijama čitala, može sada da se označi kao "istorijska" u dečjoj biblioteci, jer je došlo vreme za savremenije "čudesne priče" iz kojih su uobičajeni div, patuljak i vila isključeni, zajedno sa svim onim strašnim događajima, od kojih se ledi krv u žilama, smišljenim da svakoj priči daju zastrašujuće naravoučnije. Danas se pouke o dobru i zlu primaju u školi, te stoga suvremeno dete traži samo zabavu i rado zaobilazi neprijatne događaje.

Imajući ovo na umu, priču o "Čarobnjaku iz Oza" napisao sam isključivo zato da se dopadne današnjem detetu. Ona teži tome da bude osavremenjena bajka koja zadržava čudesno i zabavno, a isključuje tužno i zastrašujuće.


L. Frenk Baum
Čikago, aprila 1900. godine

URAGAN

Doroti je živela usred velike prerije u Kanzasu sa čika Henrijem, farmerom i njegovom ženom, tetka Emom. Njihova kuća je bila mala zato što je drvenu građu trebalo donositi kolima izdaleka. Četiri zida, pod i krov sačinjavali su jednu jedinu prostoriju. U njoj su se nalazili zarđali štednjak, ormar za sudove, sto, tri četiri stolice i kreveti. Čika Henri i tetka Ema su spavali u velikom krevetu u uglu, a Doroti u krevecu na drugom kraju sobe. Tavana i podruma nije bilo. Postojala je samo jedna mala rupa, zvana "uraganski podrum", u koju se porodica sklanjala kada bi se digao jedan od onih velikih vihora, dovoljno snažnih da sruše svaku kuću na svom putu. U tu mračnu jamu se silazilo niz merdevine, kroz kapak na sredini poda.

Kada bi stala na trem i posmatrala okolinu, Doroti nije videla ništa osim nepregledne sive prerije. Dokle je oko dopiralo, nijedno drvo, nijedna kuća nisu narušavali široku ravnicu. Sunce je spržilo uzorana polja i pretvorilo ih u sivu masu duž koje su se protezale uske pukotine. Čak ni trava nije bila zelena: sunce je palilo vrhove dugačkih vlati sve dok ne bi postali sivi kao i čitava okolina. Kuća je svojevremeno bila obojena, ali boju je sunce peklo a kiše spirale sve dok nije postala sumorna i siva kao i sve ostalo u kraju.

Kada je došla tu da živi, tetka Ema je bila mlada, lepa žena. Sunce i vetar su i nju izmenili. Oduzeli su joj sjaj iz očiju koje su posivele, kao i rumenilo sa obraza i usana, pa su i oni postali sivi. Bila je to mršava, koščata žena koja se nikada nije smejala. Kada je Doroti, pošto je ostala siroče, došla kod nje, tetka Ema je toliko bila iznenađena njenim smehom da je vriskala i hvatala se za srce kad god bi joj do ušiju dopreo Dorotin veseo glas. Ona se i kasnije čudila tome da devojčica nalazi povoda da se smeje.
Ni čika Henri se nikada nije smejao. Radio je naporno od jutra do mraka i nije znao ni za kakvu radost, i on je, od svoje duge brade do grubih čizama, bio siv. Izgledao je strogo i ozbiljno i retko je govorio.

Doroti je Toto zasmejavao i spašavao od sivila. On nije bio siv. Bio je to mali, crni pas sa dugom, svilenkastom dlakom i crnim očicama koje su veselo žmirkale sa obe strane njegove male, smešne njuške. Toto se po ceo dan igrao sa Doroti i ona ga je mnogo volela.

Danas se, međutim, nisu igrali. Čika Henri je sedeo na stepenicama i brižno posmatrao nebo koje je bilo još sumornije nego obično, i Doroti je, sa Totom u rukama, stajala na vratima i posmatrala nebo. Tetka Ema je prala sudove.

Iz daljine, sa severa, začuše potmulo hučanje vetra. Čika Henri i Doroti su mogli da vide kako se visoka trava povija pred nepogodom koja je nailazila. Zatim se začu oštro zviždanje sa juga, kada se okretaše u tom pravcu, ugledaše kako se i tamo trava talasa.

Čika Henri naglo ustade.

Dolazi uragan, Ema - viknu ženi. - Idem da se pobrinem za stoku. - Zatim otrča prema stajama za konje i krave.

Tetka Ema prekide posao i dođe do vrata. Jedan pogled joj je bio dovoljan da shvati kako se približava opasnost.

- Brzo, Doroti - vrisnu ona - beži u podrum!

Toto iskoči iz Dorotinih ruku i sakri se pod krevet, a devojčica poče da ga traži.

Preplašena tetka Ema otvori kapak u podu i siđe niz prečage u malu, mračnu rupu. Doroti najzad uhvati Totoa i htede da pođe za tetkom. Kada je bila na pola puta, začu prodoran urlik vetra, i kuća se zatrese tako jako da ona izgubi ravnotežu i iznenada se nađe na podu.

Tada se dogodi nešto čudno.

Kuća se dva-tri puta okrete, a zatim lagano podiže u vazduh. Doroti se činilo da leti u balonu.

Severni i južni vetrovi susreli su se na mestu gde se nalazila kućica. Tu, u središtu uragana, vazduh je bio uglavnom miran, ali veliki pritisak vetra sa svih strana podizao je kuću sve više i više, dok nije stigla na sam vrh uragana koji je, kao da je perce, ponese nekud daleko.

I ako je bilo veoma mračno, i vetar gromoglasno hučao, Doroti je lagodno "putovala".
Posle prvih nekoliko kovitlaca i još jednog naleta posle koga se kuća opasno nakrivila, njoj se činilo da se blago ljuljuška kao beba u kolevci.

Totou se vožnja nije dopala. Glasno lajući, trčao je tamo-amo po sobi. Doroti je mirno sedela na podu i čekala da vidi šta će se desiti. Jednom se Toto približio otvorenom kapku i propao kroz njega. U prvom trenutku devojčica pomisli da ga je izgubila, ali odmah zatim primeti kako jedno uvce strci kroz otvor - snažan pritisak vazduha držao je psetance da ne propadne. Ona dopuza do otvora, uhvati Totoa za uvo, uvuče ga ponovo u sobu i, za svaki slučaj, dobro zatvori kapak.

Sati su prolazili i Doroti se polako oslobađala straha. Osećala se veoma usamljenom. Vetar je oko nje hučao tako jako da je skoro ogluvela. U početku se pitala da li će se i ona raspasti u paramparčad kad kuća padne, ali kako su sati prolazili, a ništa se strašno nije događalo, prestala je da se brine i odlučila da mirno čeka i vidi šta će se dalje desiti.
Najzad, preko poda koji se ljuljao, ona dopuza do svog kreveta i leže u njega. Toto dođe i leže pored nje.

Uprkos ljuljanju kućice i zavijanju vetra, Doroti ubrzo zatvori oči i čvrsto zaspa.

SAVETOVANJE SA ŽVAKAČIMA

Doroti probudi udarac tako iznenadan i snažan od koga bi se, da nije ležala u mekanom krevetu, sigurno povredila. Ona duboko udahnu vazduh i poče da razmišlja šta se dogodilo, a Toto, prijjubivši svoju malu, hladnu njušku uz njeno lice, tužno zacvile. Doroti sede i primeti da kuća više ne leti i da više nije mračnosvetli sunčevi zraci ulazili su kroz prozor i obasjavali sobu. Ona skoči iz kreveta i, sa Totom za petama, otrča i otvori vrata.

Pogledavši oko sebe uzviknu od iznenađenja.

Oči joj se raširiše pred divnim prizorom.

S obzirom na to kakav je inače, uragan je veoma meko spustio kućicu usred neke čudesno lepe zemlje. Svuda unaokolo prostirale su se zelene poljane sa divnim drvećem povijenim od bogatog roda zrelog voća. Na sve strane videle su se leje divnog cveća, a ptice sa perjem živih boja pevale su i lepršale po drveću i žbunju. Malo dalje, između zelenih obala, tekao je svetlucav potočić. Njegov žubor je bio veoma prijatan devojčici koja je tako dugo živela u sivoj, sumornoj preriji.

Dok je stajala i pomno posmatrala čudnovat, divan prizor, ona primeti kako joj u susret ide grupica najčudnijih ljudi koje je ikada videla. Oni nisu bili visoki kao odrasli koje je poznavala, ali nisu bili baš ni mali. Iako su izgledali mnogo stariji od nje, bili su visoki otprilike kao Doroti, a ona je bila veoma visoka za svoj uzrast.

Grupicu su sačinjavala tri čoveka i jedna žena. Bili su čudno odeveni. Zvončići po obodima njihovih visokih, šiljatih šešira ljupko su im zvonili pri hodu. Šeširi muškaraca bili su plavi, a ženin je bio beo. Ona je bila odevena u belu, nabranu haljinu, posutu svetlucavim zvezdicama koje su se na suncu presijavale kao dragulji. Muškarci su bili obučeni u plava odela i nosili su dobro uglačane plave čizme sa posuvraćenim sarama. Bili su, kako se Doroti učinilo, čika Henrijevih godina, pošto su dvojica imali brade. Majušna žena bila je, međutim, nesumnjivo mnogo starija. Lice joj je bilo prekriveno borama, kosa skoro bela, a kretala se prilično teško.

Kada se približiše kućici na čijim je vratima stajala Doroti, lagano zastadoše i počeše da se došaptavaju kao da su se plašili da priđu bliže. Mala starica ipak priđe Doroti, duboko se pokloni i ljubazno reče:

- Dobro nam došla, plemenita čarobnice! Zemlja Žvakača ti je duboko zahvalna što si ubila Zlu Vešticu Istoka i oslobodila naš narod.

Doroti začuđeno sasluša njen govor. Zašto je ova mala starica naziva čarobnicom? Zašto kaže da je ona ubila Zlu Vešticu Istoka? Zar ona nije samo mala, bespomoćna devojčica koju je uragan odneo daleko od kuće? Ona nikoga u svom životu nije ubila!

Pošto je mala starica očigledno od nje očekivala odgovor, Doroti oprezno reče:

- Veoma ste ljubazni, ali mora da je posredi neka greška. Ja nikoga nisam ubila.

- To je učinila tvoja kućica, - odgovori mala starica osmehujući se - a to je isto. Pogledaj! - nastavi ona pokazujući rukom na ugao kuće. Eno, tamo joj vire noge!

Doroti pogleda i vrisnu od straha. Na uglu velike grede na kojoj je kuća ležala, zaista su štrcale dve noge obuvene u srebrne cipelice sa šiljatim vrhovima.

- O, bože! Teško meni! - uzviknu Doroti užasnuto stežući ruke. - kućica je sigurno pala na nju. Šta da radimo?

- Ništa - reče mirno mala starica.

- Ali, ko je ona? - upita Doroti.

- To je, kao što sam rekla, Zla Veštica Istoka. - Ona je godinama držala Žvakače u ropstvu terala ih da danonoćno rade za nju. Pošto su sada slobodni, zahvalni su ti što si im učinila uslugu.

- Ko su Žvakači? - upita Doroti.

- To je narod koji živi na istoku naše zemlje gde je vladala Zla Veštica.

- Da li ste i vi Žvakačica? - upita Doroti

- Ne, ja sam njihova prijateljica, a živim na severu. Kada su videli da je Zla Veštica Istoka mrtva, Žvakači su brzo poslali glasnika po mene i ja sam odmah došla. Ja sam Veštica Severa.

- Zbilja! - uzviknu Doroti. - Zar ste vi prava veštica?

- Naravno, - odgovori mala žena - ali, ja sam dobra veštica pa me ljudi vole. Nisam tako moćna kao što je bila Zla Veštica koja je ovde vladala, jer bih tada sama oslobodila ovaj narod.

- Ja sam mislila da su sve veštice zle - reče devojčica malo uplašena što je srela pravu pravcatu vešticu.

- Nisu, to je velika greška. U zemlji Oz su do sada živele samo četiri veštice, od kojih su dve dobre, one na Severu i Jugu. Znam šta govorim jer sam ja jedna od njih, pa zabune ne može biti. Veštice Istoka i Zapada su zaista zle, ali sada, pošto si ubila jednu od njih, ostala je još samo jedna zla veštica u zemlji Oz - ona što živi na Zapadu.

- Ali - reče Doroti posle kraćeg razmišljanja - tetka Ema mi je kazala da su sve veštice davno nestale.

- Ko je tetka Ema? - upita starica.

- To je moja tetka koja živi u Kanzasu, odakle i ja dolazim.

Veštica Severa je jedno vreme razmišljala pognute glave i oborenih očiju. Onda podiže pogled i reče:

- Ja ne znam gde se nalazi Kanzas i nikad nisam čula da neko pominje tu zemlju. Jel' to civilizovana zemlja?

- Kako da nije! - odgovori Doroti.

- Onda je to zbog toga. Mislim da u civilizovanim zemljama više nema veštica, kao ni čarobnjaka, vračara ni mađioničara. Ali, vidiš, pošto je Oz odsečen od ostalog sveta, mi još uvek nismo civilizovani. Zato kod nas postoje veštice i čarobnjaci.

- Ko su čarobnjaci? - upita Doroti.

- Postoji samo jedan - Veliki Čarobnjak Oz, - odgovori Veštica šapatom. - Moćniji je od svih nas zajedno. On živi u Smaragdnom Gradu.

Doroti upravo htede da postavi još jedno pitanje, kad Žvakači koji su mirno stajali po strani, glasno uzviknuše i pokazaše na ugao kućice gde je ležala Zla Veštica.

- Šta se dešava? - upita mala starica, a zatim pogleda i poče da se smeje. Noge mrtve veštice su bile sasvim iščezle. Ostale su samo srebrne cipelice.

- Bila je toliko stara - objasni Veštica Severa - da se brzo osušila na suncu. S njom je svršeno. Srebrne cipelice su sada tvoje i ti treba da ih nosiš. - Ona se saže, podiže cipelice i, pošto otrese prašinu sa njih, dade ih Doroti.
- Veštica Istoka je bila ponosna na te cipelice -reče jedan Žvakač. - Postoji i neka čarolija u vezi s njima, ali nismo nikada saznali šta je u pitanju.

Doroti unese cipelice u kućicu i stavi ih na sto. Zatim se vrati Žvakačima i reče:

- Sada bi trebalo da se vratim svojoj tetki i teči. Možete li mi pomoći da nađem put?
Žvakači i Veštica se prvo međusobno pogledaše, a onda i Doroti, i odmahnuše glavama.

- Na istoku, nedaleko odavde, - reče jedan - nalazi se velika pustinja koju niko ne može živ da pređe.

- Isto je i na jugu - reče drugi. - Bio sam tamo. Na jugu se nalazi Zemlja Trbonja.

- Čuo sam - reče treći čovečuljak - da je isto i na zapadu. A tamo, u Zemlji Žmirkavaca, vlada Zla Veštica Zapada koja će te, ako joj se samo približiš, pretvoriti u svoju robinju.

- Ja živim na severu, - reče starica - na ivici te velike pustinje koja okružuje zemlju Oz. Plašim se, dušo, da ćeš morati da živiš sa nama.

Doroti na ovo poče da jeca. Oseti se usamljenom među ovim čudnim ljudima. Izgleda da su njene suze ražalostile dobrodušne Zvakače, jer oni odmah izvadiše maramice i počeše da plaču. Što se tiče male starice ona skide svoj šešir, pritisnu njegovim vrhom svoj nos i poče - svečanim glasom da odbrojava: - Jedan, dva, tri! - Istog trenutka kapa se pretvori u pločicu, na kojoj je pisalo velikim belim slovima:

DOROTI TREBA DA IDE U SMARAGDNI GRAD

Mala starica skide pločicu sa nosa, i pročitavši poruku upita:

- Da li se ti, dušo, zoveš Doroti?

- Da - reče devojčica brišući suze.

- Onda moraš da ideš u Smaragdni Grad. Možda će ti Oz pomoći.

- Gde se nalazi taj grad? - upita Doroti.

- Tačno u središtu naše zemlje. Njime vlada Oz, veliki čarobnjak o kome sam ti govorila.

- Da li je on dobar čovek? - upita zabrinuto devojčica.

- On je dobar čarobnjak. Da li je čovek ne mogu ti reći, jer ga nikada nisam videla.

- Kako mogu da stignem tamo? - upita devojčica.

Moraš da ideš peške. To je dug put kroz predele koji su ponekad prijatni, a ponekad mračni i opasni. Ja ću, sa svoje strane, upotrebiti sve meni poznate čarolije da te sačuvam od zla.

- Zar nećeš da pođeš sa mnom? - usrdno upita devojčica gledajući u maloj starici svog jedinog prijatelja.

- Ne ne mogu - odgovori ona. - Daću ti poljubac i niko se neće usuditi da učini nešto nažao osobi koju je poljubila veštica Severa. Ona priđe Doroti i nežno je poljubi u čelo. Devojčica ubrzo otkri da je dodir staričinih usana ostavio okrugli, svetlucavi trag.

- Put za Smaragdni Grad je popločan žutim opekama - reče Čarobnica - tako da ćeš ga sigurno primetiti. Kada stigneš Ozu nemoj da se uplašiš, već mu ispričaj šta ti se dogodilo izamoli ga za pomoć. Zbogom, dušo!

Tri Zvakača se duboko pokloniše, zaželeše joj srećan put i izgubiše se među drvećem. Veštica prijateljski klimnu glavom Doroti, okrete se na levoj potpetici tri puta i, na veliko iznenađenje malog Totoa nestade za tren oka. Psetance iz sveg glasa zalaja za iščezlom vešticom pošto se u njenom prisustvu nije usuđivalo ni da zareži.
Doroti se uopšte nije iznenadila jer je i očekivala da se veštica izgubi na takav način.

KAKO JE DOROTI SPASILA STRAŠILO

Kada je ostala sama, Doroti poče da oseća glad. Zato ode do ormara, odseče sebi parče hleba i namaza ga maslacem. Dade malo i Totou i ode do potočića da napuni kanticu bistrom, svetlucavom vodom. Toto otrča do drveća i poče da laje na ptice koje su sedele u krošnjama. Doroti ode k njemu i vide kako zrelo voće visi sa grana. Ona nabra malo jer je upravo to želela za doručak.

Pošto se ona i Toto napiše hladne, bistre vode, Doroti se vrati u kuću i poče da sprema za put u Smaragdni Grad.

Devojčica je imala samo još jednu haljinu koja je, čista, visila na klinu pored njenog kreveta. Bila je to pamučna haljinica sa plavim i belim kockama i premda je plava boja malo izbledela od čestog pranja, haljina je još uvek lepo izgledala. Doroti se paž!jivo umi, obuče čistu haljinicu i stavi ružičasti šeširić na glavu. Zatim uze kotaricu, napuni je hlebom iz ormara i pokri belom maramom. Pogledavši u svoje noge, Doroti vide da su joj cipele stare i iznošene.

- Sigurno neće izdržati tako dug put, Toto - reče. - Toto je pogleda u lice svojim malim, crnim očima i mahnu repom da pokaže kako razume šta mu se kaže.

U tom trenutku Doroti primeti da na stolu leže srebrne cipelice koje su pripadale Veštici Istoka.
Zanima me da li mi odgovaraju - reče ona Totou. - Baš bi bile dobre za dugo hodanje jer se ne mogu pohabati.

Ona izu svoje stare kožne cipele i isproba srebrne, koje su joj pristajale tako dobro kao da su bile pravljene po njenoj meri.

Na kraju, Doroti uze kotaricu.

- Hajdemo, Toto - reče. - Idemo u Smaragdni Grad da nam Veliki Oz kaže kako da se vratimo u Kanzas.

Ona zatvori vrata, zaključa ih i paž!jivo stavi ključ u džep svoje haljinice. I tako, sa Totoom koji je skakutao iza nje, ona krete na put.

U blizini je bilo nekoliko puteva, ali njoj nije trebalo mnogo vremena da pronađe onaj popločan žutim opekama. Ubrzo je hitrim koracima išla prema Smaragdnom Gradu, a njene srebrne cipelice su veselo odzvanjale po tvrdom, žutom tlu. Sunce je jarko sijalo, ptice su umilno pevale i Doroti se uopšte nije osećala tako loše, kako biste pomisIili da se oseća devojčica koju su iznenada odvojili od rodnog kraja i spustili usred neke čudnovate zemlje.

Bila je iznenađena lepotom predela kroz koji je išla. Pored druma su se protezali lepi plotovi obojeni nežnoplavom bojom, a iza njih su se nalazila bogata polja posejana žitom i povrćem. Bilo je očigledno da su Žvakači dobri domaćini, sposobni da gaje velike količine žita. S vremena na vreme bi prošla pored neke kuće, i pošto su svi znali da je ona uništila Zlu Vešticu i oslobodila ih ropstva, žitelji su izlazili da je vide i da joj se duboko poklone. Kuće Žvakača bile su čudne građevine - okrugle, sa velikom kupolom umesto krova. Sve su bile obojene u plavo, jer je u ovoj zemlji na istoku plava bila omiljena boja.

Predveče, kada se već umorila od dugog hodanja i počela da razmišlja gde da provede noć, Doroti stiže do jedne kuće, mnogo veće od ostalih. Na zelenom travnjaku ispred nje igralo je mnogo muškaraca i žena. Pet majušnih violinista sviralo je iz sve snage, a ljudi su se veselili i pevali. Veliki sto u blizini bio je prepun ukusnog voća, oraha, pita, kolača i mnogih drugih đakonija.

Ljudi srdačno pozdraviše Doroti i pozvaše je da kod njih večera i provede noć. To je bila kuća jednog od najbogatijih Žvakača u zemlji, kod koga su se skupili komšije da proslave oslobođenje od Zle Veštice.

Doroti pojede obilnu večeru koju je služio lično bogati Žvakač po imenu Gricko. Posle večere, ona sede na jednu klupicu da posmatra kako ljudi igraju.

Kada je primetio njene srebrne cipelice, Gricko reče:


- Ti si sigurno moćna čarobnica?


- Zašto? - upita devojčica.


- Zato što nosiš srebrne cipelice i zato što si ubila ZIu Vešticu. Osim toga, obučena si u belo, a samo veštice i čarobnice nose tu boju.


- Moja haljina je na bele i plave kocke - reče Doroti popravljajući nabore na njoj.


- Veoma je ljubazno od tebe što to nosiš - reče Gricko. Plavo je boja Žvakača, a belo boja čarobnica; tako znamo da si dobra čarobnica.

Doroti nije znala šta na ovo da odgovori, jer su izgleda svi mislili da je čarobnica, a ona je vrlo dobro znala da je samo obična mala devojčica koju je uragan slučajno spustio u ovu čudnovatu zemlju.
Kada se umorila od posmatranja igre, Gricko je uvede u kuću i dade joj sobu sa lepim krevetom. Posteljina je bila plave boje, i Doroti je čvrsto spavala u njoj sve do jutra. Toto je proveo noć sklupčan na tamnoplavom ćilimu.

Doroti pojede dobar doručak posmatrajući bebu Žvakača kako se igra sa Totoom i vuče ga za rep, puzi i smeje se. Toto je za Zvakače bio pravo čudo pošto nikada ranije nisu videli psa.

- Koliko još ima da se ide do Smaragdnog Grada? - upita devojčica.

- Ne znam - odgovori Gricko zamišljeno, jer nikada nisam bio tamo. Bolje je da se čovek drži podalje od Oza, osim ako sa njim nema nekog posla. Ali, put do Smaragdnog Grada je dug, moraćeš da ideš danima. Ovo je lep i bogat kraj, ali proći ćeš i kroz divlje i opasne predele pre nego što stigneš na kraj svog puta.

Doroti se malo zabrinu, ali pošto je znala da samo Veliki Oz može da joj pomogne da se vrati u Kanzas, hrabro odluči da ide do kraja.

Ona se pozdravi sa prijateljima i pođe ponovo putem od žutih opeka. Pošto je prešla neko!iko milja, Doroti pomisli da bi trebalo da se odmori, pa se pope na vrh ograde pored puta i sede. Iza ograde se pružalo veliko polje kukuruza. Ona primeti u blizini jedno strašilo podignuto na motku kako bi teralo ptice od zrelog kukuruza.

Doroti se podboči i zamišljeno pogleda u strašilo. Njegova glava je u stvari bila mala, slamom ispunjena vreća sa nacrtanim očima, nosem i ustima. Stari, šiljati plavi šešir koji je nekada pripadao nekom Žvakaču bio mu je nataknut na glavu, a ostali deo tela je bilo iznošeno, izbledelo plavo odelo napunjeno slamom. Na nogama je imao stare čizme sa sarama plave boje. Leđima je bio nataknut na motku i tako izdignut iznad stabljika kukuruza.

Dok je Doroti radoznalo gledala u čudno, nacrtano lice strašila, ona iznenadena opazi kako joj jedno njegovo oko stidljivo namiguje. Devojčica prvo pomisli da se sigurno vara, jer u Kanzasu nijedno strašilo nikada nije namigivalo, ali čudno stvorenje joj istog časa prijateljski klimnu glavom. Ona se spusti niz ogradu i priđe mu, a Toto dotrča do motke i zalaja.

- Dobar dan - reče Strašilo malo promuklim glasom.

- Jesi li to ti nešto rekao? - upita začuđeno devojčica.

- Naravno - odgovori Strašilo. - Kako si?

- Hvala na pitanju, prilično dobro - učtivo odgovori Doroti. - Kako si ti?


- Ne baš najbolje - reče Strašilo osmehujući se. - Veoma je neprijatno provoditi dane i noći u ovakvom položaju i plašiti ptice.

- Zar ne možeš da siđeš? - upita Doroti.

- Ne, jer mi je ova motka probodena kroz leđa. Bio bih ti duboko zahvalan ako bi me sa nje skinula.
Doroti podiže ruke i bez po muke skide Strašilo sa motke; pošto je bio napunjen slamom, bio je lak kao perce.

- Veliko ti hvala - reče Strašilo našavši se na zemlji. - Osećam se kao drugi čovek.

Doroti je bila iznenađena jer joj je bilo čudno što čuje da čovek od slame govori i što vidi kako joj se klanja i hoda pored nje.

- Ko si ti? - upita Strašilo pošto se protegnuo i zevnuo. - Kuda ideš?

- Ja se zovem Doroti - reče devojčica - i idem u Smaragdni Grad da zamolim Velikog Oza da me vrati u Kanzas.

- Gde se nalazi Smaragdni Grad i ko je Oz?

- Zar ne znaš? - upita devojčica iznenađeno.

- Zaista ne znam. Ja ništa ne znam. Vidiš, ja sam ispunjen slamom i uopšte nemam mozga - odgovori on tužno.
- Oh - reče Doroti - baš mi je žao.


- Šta misliš - upita on - da li bi mi veliki Oz dao malo mozga ako bih sa tobom otišao u Smaragdni Grad.

- Ne znam - odgovori Doroti - ali možeš poći sa mnom ako želiš. Ako ti Oz i ne da mozak, nećeš se osećati gore nego sada.

- U pravu si - reče Strašilo. - Vidiš - nastavi poverljivo - ne smeta mi to što su mi ruke, noge i telo ispunjeni slamom jer ne mogu da se povredim. Ako me neko nagazi ili zabode iglu u mene, to ništa ne mari, zato što ne mogu da osetim bol. Ali, ne želim da me svet smatra budalom, a ako mi glava ostane ispunjena slamom umesto, kao tvoja, mozgom, kako ću ikada išta znati?

- Jasno mi je kako se osećaš - reče devojčica kojoj je iskreno bilo žao Strašila. - Ako pođeš sa mnom, zamoliću Oza da za tebe učini sve što može.

- Veliko ti hvala - zahvalno reče Strašilo.

Pošto Doroti pomože Strašilu da se prebaci preko ograde, oni kretoše putem popločanim žutim opekama prema Smaragdnom Gradu.

Totou se pridošlica u početku nije dopala. Njuškao je Strašilo kao da sumnja da se u slami nalazi gnezdo pacova i svaki čas je neprijateljski režao.

- Ne obraćaj pažnju na Totoa - reče Doroti svom novom prijatelju. - On nikada ne ujeda.

- Oh, ne bojim se - odgovori Strašilo - on ne može da ugrize slamu. Dozvoli mi da ponesem tvoju kotaricu. Neće mi biti teško jer ja ne mogu da se umorim. Odaću ti svoju tajnu - nastavi on u hodu. - Postoji samo jedna stvar na svetu koje se plašim.

- A šta je to? - upita Doroti. - Žvakač koji te je napravio?

- Ne - odgovori Strašilo - već upaljena šibica

PUT KROZ ŠUMU

Posle nekoliko časova put postade džombast a hodanje toliko naporno da je Strašilo često posrtalo preko žutih opeka koje su sada bile neravne. Poneke opeke bile su polomljene ili su čak nedostajale, i umesto njih su bile rupe koje je Toto preskakao, a Doroti zaobilazila. Što se tiče Strašila, pošto nije imao mozga, išao je pravo napred tako da je upadao u rupe i pružao se koliko je dug preko tvrdih opeka. Ipak se nijednom nije povredio. Doroti bi ga podigla i ponovo postevila na noge, a on bi joj se pridružio smejući se veselo sopstvenoj nezgodi.

Farme više nisu bile ni približno uređene kao one prethodne. Videli su manje kuća i manje voćki nego ranije, i što su dalje išli, predeo je postajao sve više pust i sumoran.

U podne sedoše pokraj puta, blizu jednog potočića, i Doroti izvadi iz kotarice malo hleba. Ponudi jednim parčetom Strašilo, ali on odbi.

- Ja, srećom, nikada nisam gladan - reče on. Moja usta su samo nacrtana, a ako bih na njima prorezao otvor da jedem, slama kojom sam ispunjen bi ispala, i to bi pokvarilo oblik moje glave.

Doroti odmah shvati da je to tačno, tako da samo klimnu glavom i nastavi da jede parče hleba.

- Reci mi nešto o sebi i o zemlji iz koje dolaziš -reče Strašilo pošto Doroti završi večeru. Ona mu tada ispriča sve o Kanzasu - kako je tamo sve sivo i kako je uragan doneo u ovu čudnu zemlju Oz. Pošto je pažljivo saslušao Strašilo reče:

- Ne razumem zašto želiš da odeš iz ove divne zemlje i vratiš se u to sivo, sumorno mesto zvano Kanzas.

- To je zato što nemaš mozga - odgovori devojčica. - Bez obzira koliko nam je kod kuće sumorno i sivo, mi ljudi od krvi i mesa radije živimo tamo nego u nekoj drugoj zemlji, makar ona bila daleko lepša. Nigde nije kao kod kuće.

Strašilo uzdahnu.

- Naravno, ja to ne mogu da razumem - reče. -Da su vaše glave ispunjene slamom kao moja, vi biste verovatno živeli u lepim krajevima, a u Kanzasu uopšte ne bi bilo ljudi. Sreća za Kanzas što imate mozga!

- Hoćeš li da mi ispričaš neku priču dok se odmaramo? - upita devojčica. Strašilo je prekorno pogleda i odgovori:

- Moj život je tako kratak da zaista ništa ne znam. Napravljen sam tek prekjuče. Nije mi poznato šta se pre toga dešavalo u svetu. Srećom, kada mi je farmer napravio glavu, jedna od prvih stvari koju je uradio bila je da mi nacrta uši, tako da sam čuo šta se oko mene govori. Sa njim je bio još jedan Žvakač, i prvo što sam čuo bio je farmerov glas:

- Kako ti se dopadaju ove uši?

- Malo su se nakrivile - odgovori drugi.

- Ništa ne mari - reče farmer. On zatim nacrta moje desno oko i čim ga završi, ja radoznalo pogledah u njega i sve oko sebe, jer, bio je to moj prvi pogled u svet.

- Oko je prilično lepo - primeti Žvakač posmatrajući farmera. - Plava boja je prava boja za oči.

- Mislim da ću drugo oko nacrtati malo veće - reče farmer. Vid mi se naglo izoštrio čim je i drugo oko bilo gotovo. Zatim mi nacrta nos i usta, ali ja sam ćutao jer još nisam znao čemu ona služe. Zabavljao sam se posmatrajući ih kako mi prave telo, noge i ruke. Bio sam veoma ponosan jer sam mislio da sam postao čovek kao i svaki drugi.

- Ovaj momak će dobro da plaši ptice - reče farmer. - Izgleda kao pravi čovek.

- Pa, on i jeste čovek - reče drugi, i ja se potpuno složih sa njim. Farmer me ponese pod miškom do kukuruznog polja i natače me na onu visoku motku na kojoj si me našla. On i njegov prijatelj odoše i ostaviše me samog.

- Nije mi se dopalo što sam napušten, pa zato pokušah da pođem za njima, ali, pošto mi noge nisu dodirivale zemlju, bejah prinuđen da ostanem na motki. Pošto sam tek bio napravljen, nisam imao na šta da misIim, pa sam se dosađivao. Mnoštvo vrana i drugih ptica doleteše u polje, ali, čim me ugledaše pomisliše da sam Žvakač i odlepršaše dalje.

Ja se obradovah - već sam pomislio da sam neko i nešto. Onda jedna stara vrana prolete pored mene i, pošto me pažljivo osmotri, slete mi na rame i reče:


"Misli li onaj farmer da će meni ovako lako da podvali? Baš me zanima! Svaka pametna vrana može da vidi da si ti samo napunjen slamom". Ona zatim skoči na moje noge i do mile volje se najede kukuruza. I ostale ptice, videvši da sam bezopasan, doleteše da jedu kukuruz, tako da je za kratko vreme oko mene bilo čitavo jato.

Rastužio sam se kad sam shvatio da nisam dobro strašilo, ali me stara vrana uteši ovim rečima:

- Izgledaš kao i ostali ljudi, samo ti nedostaje mozak. A to je jedina stvar na ovom svetu koju vredi imati bez obzira da li si čovek ili vrana.

- Pošto su vrane odletele, ja počeh da razmišljam i odlučih da, kako znam i umem, pokušam da dobijem malo mozga. Srećom, ti si prošla ovuda i skinula me sa motke, a posle onoga što si rekla, siguran sam da će mi Veliki Oz dati mozak čim budemo stigli u Smaragdni Grad.

- Nadam se - reče Doroti ozbiljno - jer izgleda da ti je veoma stalo da ga dobiješ.

- Oh, da, stalo mi je -odgovori Strašilo. - Ne prijatno je kad čovek zna da je budala.


- Hajdemo dalje - reče devojčica i pruži kotari cu Strašilu.


Pored puta više nije bilo plotova, a zemlja je bila neravna i neobrađena. Pred veče stigoše u jednu veliku šumu u kojoj je raslo drveće tako visoko, gusto da su se grane spajale nad putem od žutih opeka. Pod drvećem je bilo skoro sasvim mračno jer su grane zaklanjale dnevnu svetlost, ali putnici se ne zaustaviše i nastaviše dalje.

- Ako ovaj put ulazi u šumu, on mora iz nje i da izađe - reče Strašilo. - A pošto je Smaragdni Grad na drugom kraju puta, moramo da ga sledimo ma kuda on vodio.

- To je bar jasno - reče Doroti.

- Naravno, kako bih to inače znao - odgovori Strašilo. - Da je za to potreban mozak, ja to nikada ne bih rekao.

Posle jednog časa pade mrak i oni počeše da se sapliću u pomrčini. Doroti nije mogla ništa da vidi, ali Toto jeste, jer neki psi vide dobro i u mraku, a Strašilo je izjavio da može da vidi isto tako dobro kao po danu. Zato ga devojčica uze pod ruku i nastavi prilično lako da hoda.

- Ako vidiš bilo kakvu kuću ili mesto gde možemo da provedemo noć - reče ona - kaži mi, jer je veoma neprijatno ići po mraku.

Strašilo ubrzo zastade.

- Sa desne strane vidim kolibicu sagrađenu od drveta. Hoćemo li da odemo tamo? - upita on.


Naravno - odgovori devojčica. - Ja sam sasvim iscrpljena.

Strašilo je povede među drvećem do kolibe i Doroti uđe unutra. Tamo, u jednom uglu, pronađe postelju od osušenog lišća. Ona odmah leže i sa Totom pored sebe, ubrzo utonu u dubok san. Pošto nikada nije osećao umor, Strašilo stade u drugi ugao da strpljivo sačeka jutro.

SPAŠAVANJE LIMENOG DRVOSEČE

Kada se Doroti probudila, sunce je sijalo kroz drveće, a Toto je već bio napolju i jurio ptice i veverice. Ona se uspravi u krevetu i pogleda oko sebe. Strašilo je strpljivo čekao u svom uglu.

- Moramo da potražimo vodu - reče mu ona.

- Šta će ti voda? - upita on.

- Da se umijem i da pijem kako mi suv hleb ne bi zastao u grlu.

- Mora da je nezgodno biti načinjen od krvi i mesa - zamišljeno reče Strašilo. - Vi morate da spavate, jedete i pijete. Ipak, vi imate mozak i možete da misIite kako treba, a za to bi vredelo pomučiti se.

Oni izađoše iz kolibice. IšIi su kroz šumu sve dok nisu stigli do jednog izvora bistre vode gde se Doroti napila, okupala i pojela doručak. Tada primeti da u kotarici nije ostalo mnogo hleba i obradova se što Strašilo ne mora ništa da jede, jer bi inače jedva ostalo dovoljno hrane za taj dan za nju i Totoa.

Baš kada je završila sa doručkom i htela da se vrati na put popločan žutim opekama, Doroti se
trže čuvši tužno stenjanje u blizini.

- Šta je to? - upita ona uplašeno.

- Ne znam - odgovori Strašilo - ali možemo da odemo i pogledamo.

U tom trenutku dopre im do ušiju još jedan jecaj koji kao da je dolazio odnekud iza njih. Čim se okretoše i zakoračiše u šumu, Doroti vide kako se nešto presijava obasuto zracima sunca koji su prodirali između drveća. Ona potrča u tom pravcu, a zatim zastade i uzviknu od iznenađenja.

Jedno veliko drvo bilo je napola posečeno, a pored njega, sa podignutom sekirom u rukama, stajao je čovek sav načinjen od lima. Iako su mu glava, noge i ruke bili zglobovima pričvrščeni za telo, on je stajao potpuno nepokretno, kao da uopšte ne može da se pomeri.

Doroti i Strašilo su ga zaprepašćeno gledati a Toto ljutito lajao, a kada je pokušao da ga ugrize za limene noge, povredio je zube

- Jesi li to ti stenjao? - upita Doroti.

- Da - odgovori limeni čovek - Stenjem više od godinu dana, ali me do sada niko nije čuo i došao da mi pomogne.

- Kako da ti pomognem? - upita ona ljubazno jer je bila dirnuta tužnim glasom kojim je čovek govorio.

- Donesi kanticu sa uljem i podmaži mi zglobove - odgovori on. - Toliko su zarđali da uopšte ne mogu da ih pokrenem. Ako me dobro podmažeš, odmah ću se oporaviti. Kanticu sa uljem ćeš naći na jednoj polici u mojoj kolibi.

Doroti odmah otrča nazad u kolibu, pronađe kanticu sa uljem, vrati se i brižno upita:

- Gde su ti zglobovi?


- Podmaži mi prvo vrat reče Limeni Drvoseča i ona ga podmaza. Pošto je limena glava bila mnogo zarđala, Strašilo je uhvati i poče pažljivo da je okreće sa jedne na drugu stranu, sve dok čovek nije bio u stanju da je sam pomera.

- Sada mi podmaži zglobove na rukama - reče. Doroti ih je podmazivala, a Strašilo pažljivo savijao dok se nisu sasvim oslobodili rđe i zasijali kao novi.

Limeni Drvoseča odahnu, spusti sekiru i prisloni je uz drvo.

- Ovo je veliko olakšanje - reče. - Držim tu sekiru u vazduhu otkad sam zarđao, i drago mi je što sam najzad u stanju da je spustim. A sada, ako mi podmažeš zglobove na nogama, biću opet u redu
.
Oni mu podmazaše noge tako da je na kraju mogao slobodno da ih pokreće. Limenko im se nekoliko puta zahvali što su ga oslobodili.

- Mogao sam zauvek da ostanem u onom položaju da vi niste prošli ovuda - reče on. - Vi ste mi spasli život! Kako to da ste se ovde našli?

- Mi idemo u Smaragdni Grad da vidimo Velikog Oza - odgovori Doroti - i zastali smo da u tvojoj kolibi provedemo noć.

- Zašto hoćete da vidite Oza? - upita on.

- Želim da me vrati kući, u Kanzas, a Strašilo želi da mu Čarobnjak stavi malo mozga u glavu - odgovori ona.

Limeni Drvoseča kao da se za trenutak duboko zamisli, a onda reče:

- Mislite li da bi Oz mogao da mi da srce?

- Pa, pretpostavIjam da bi mogao - odgovori Doroti. - To bi trebalo da bude isto tako lako kao da Strašilu da mozak
.
- Tačno - odgovori Limeni Drvoseča. - Dakle, ako mi dozvolite da vam se pridružim, i ja ću da pođem u Smaragdni Grad i zamolim Oza da mi pomogne.

- Hajdemo - srdačno reče Strašilo, a Doroti dodade da se raduje njegovom društvu. Na to Limeni Drvoseča prebaci sekiru preko ramena i oni se uputiše kroz šumu, sve dok ne dođoše do puta popločanog žutim opekama.

Limeni Drvoseča zamoli Doroti da stavi kanticu sa uljem u svoju kotaricu. - Jer - reče, ako slučajno pokisnem i ponovo zarđam, ulje će mi biti neophodno.

Imali su sreće da dobiju novog saputnika, jer ubrzo pošto su nastavili put dođoše do mesta gde je drveće i žbunje bilo toliko gusto da kroz njega putnici nisu mogli da prođu. Međutim, Limeni Drvoseča se dade na posao i poče za sve njih da raščišćava put sekirom.
Doroti se uz put toliko zamislila da nije ni primetila kada se Strašilo sapleo o jednu rupu i otkotrljao u jarak. Morao je da je pozove da mu ponovo pomogne.

- Zašto nisi obišao rupu. - upita Limeni Drvoseča.

- Zato što nemam pameti - veselo odgovori Strašilo. - Znaš, moja glava je napunjena slamom, pa zato i idem Ozu da ga zamolim za malo mozga.

- A, tako - reče Limeni Drvoseča. - Pa ipak, mozak nije najvažnija stvar na svetu.

- Imaš li ga ti? - upita Strašilo.

- Ne, moja glava je potpuno prazna - odgovori Limeni Drvoseča - ali ja sam nekada imao i mozak i srce, i pošto sam oba isprobao, više bih voleo da imam srce.

- A zašto? - upita Strašilo.

- Ispričaću ti svoj život i onda ćeš shvatiti. I tako, dok su išIi kroz šumu, Limeni Drvoseča je pričao sledeću priču:

- Rođen sam kao sin drvoseče koji je sekao drva u šumi i tako se prehranjivao. Kad sam porastao, postao sam i sam drvoseča i pošto mi je otac umro, brinuo sam se o majci sve dok je bila živa. Zatim sam doneo odluku da više ne živim sam nego da se oženim.

Sreo sam jednu Žvakačicu koja je bila tako lepa da sam se ubrzo zaljubio u nju i zavoleo je svim svojim srcem. Ona je sa svoje strane obećala da će se udati za mene čim zaradim dovoljno novca da sazidam za nju lepšu kuću. Ja se stoga dadoh na posao vrednije nego ikada. Moja devojka je živela sa jednom staricom koja nije želela da se ova uopšte uda,.jer je sama bila toliko lenja da je htela da devojka ostane sa njom i obavlja joj sve domaće poslove. Zato je ta starica otišla Zloj Veštici Istoka i obećala joj dve ovce i jednu kravu ako spreči naše venčanje. Posle toga Zla Veštica je začarala moju sekiru, i kada sam jednog dana cepao drva vrednije nego ikada, zato što sam goreo od nestrpljenja da što je moguće pre dođem do nove kuće i žene, sekira iznenada skliznu i odseče mi levu nogu.

Prvo sam bio očajan, jer sam znao da čovek sa jednom nogom ne može da radi kao drvoseča. Stoga sam otišao jednom limaru i on mi je napravio novu nogu od lima. Kada sam se navikao na nju, noga je veoma dobro radila. Međutim, ovaj moj potez je razljutio Zlu Vešticu Istoka, zato što je starici dala svoju reč da se neću oženiti lepom Žvakačicom. Kada sam ponovo počeo da obaram drveće, moja sekira skliznu i odseče mi desnu nogu. Opet sam otišao kod limara i ovaj mi je napravio i drugu nogu od lima. Posle ovoga, začarana sekira mi je, jednu po jednu, odsekla ruke, ali ni najmanje obeshrabren, ja ih zamenih limenima. Zla Veštica tada opet začara sekiru, te mi ova odseče glavu. U prvom trenutku pomislih da mi je došao kraj. Međutim, limar se slučajno našao u blizini i napravio mi novu glavu od lima.

Misleći da sam nadmudrio Zlu Vešticu, radio sam napornije nego ikada. Ali, nisam znao koliko je svirep moj neprijatelj. Veštica je pronašla siguran način da u meni ubije ljubav prema lepoj Žvakačici. Ponovo je začarala sekiru tako da mi je iskliznula iz ruku i presekla telo napola. Još jednom mi je limar pritekao u pomoć i napravio novo telo od lima, za koje je pomoću spona pričvrstio moje limene ruke, noge i glavu, tako da sam mogao da ih pokrećem isto onako dobro kao i ranije. Ali, avaj, više nisam imao srce i nije mi bilo stalo da li ću se oženiti svojom devojkom ili ne. Pretpostavljam da devojka još uvek živi sa staricom i čeka da dođem po nju.

Moje telo se tako jarko sijalo na suncu da sam bio ponosan na sebe. Više nisam morao da pazim da mi sekira ne isklizne iz ruku pošto me nije mogla poseći. Za mene je postojala samo jedna opasnost - da mi zglobovi zarđaju. Zato sam u kolibi uvek imao spremnu kanticu sa uljem i stalno ih podmazivao. Međutim, jednoga dana sam zaboravio to da uradim i, pošto me je uhvatila nepogoda, pre nego što sam i pomislio na opasnost, zglobovi mi zarđaše na kiši i ja ostadoh da stojim u šumi sve dok vi niste naišli i pomogli mi. Bilo je to strašno iskušenje. Tokom te godine, dok sam nepomično stajao, imao sam vremena da shvatim kako je najveći gubitak koji sam doživeo gubitak srca. Dok sam bio zaljubljen, bio sam najsrećniji čovek na svetu, ali ko nema srce ne može da voli, pa sam zato odlučio da zamolim Oza da mi ga da. Ako mi to učini, vratiću se svojoj devojci i oženiću se njom.

I Doroti i Strašilo su zainteresovano saslušali priču Limenog Drvoseče. Sada im je bilo jasno zašto je toliko želeo da dobije novo srce
.
- Bez obzira na sve - reče Strašilo - ja ću ipak tražiti mozak, a ne srce, jer glupan, i kad bi imao srce, ne bi znao šta s njim da radi.

- Ja želim srce - odgovori Limeni Drvoseča - jer mozak nikoga ne čini srećnim, a sreća je najlepša stvar na svetu.

Doroti ne reče ništa zato što nije znala koji je od njenih prijatelja u pravu. Ona zaključi da, ako se samo vrati svojima u Kanzas, neće mnogo mariti za to što Drvoseča nema mozak a Strašilo srce, niti da li su obojica dobili ono što žele.

Najviše je brinulo to što je ostalo još sasvim malo hleba i što će, kad ona i Toto još jednom užinaju, kotarica biti prazna. Drvoseča i Strašilo nisu ništa jeli, ali ona nije bila načinjena ni od lima ni od slame i nije mogla da preživi ako ne jede.

PLAŠLJIVI LAV

Doroti i njeni saputnici su i dalje išli kroz gustu šumu. Put je još uvek bio popločan žutirn opekama, ali je bio toliko prekriven suvim grančicama i lišćem da su koračali s teškorn mukom.

U ovom delu šume je bilo malo ptica, jer ptice vole da žive tamo gde ima mnogo sunca. Odjednom, do njih dopre prodorno režanje neke divlje životinje sakrivene među drvećem. Od ovog zvuka srce devojčice brže zakuca. Nije shvatila šta se to čuje, ali Toto izgleda jeste, jer se priljubio uz Doroti i nije čak ni zalajao.

- Koliko nam još treba - zapita devojčica Limenog Drvoseču - da izađemo iz šume?

- Ne znam - glasio je odgovor - nikada nisam bio u Smaragdnom Gradu. Moj otac je jednom išao tamo dok sam još bio dečak i rekao mi je da je to dug put kroz opasne krajeve, iako je predeo divan u blizini grada u kome živi Oz. Ipak, sve dok uz sebe imam kanticu sa uljem, ja se ne bojim. Strašilo ionako ne može da se povredi, a ti nosiš na čelu trag poljupca Dobre Veštice koji te štiti od svakog zla.

- Toto?- upita devojčica brižno - šta će njega da zaštiti?

- Ako bude u opasnosti, mi ćemo morati da ga štitimo - odgovori Limeni Drvoseča.

U tom trenutku iz šume se začu strašan urlik i odmah zatim, ogroman lav iskoči na put. Jednim udarcem šape on obori Strašilo u jarak, a zatim svojim oštrim kandžama napade Umenog Drvoseču. Na njegovo iznenađenje, lim je ostao neoštećen iako je Drvoseča pao nasred puta i ostao da leži.

Kada se suočio sa neprijateljem mali Toto potrča lajući ka lavu. Velika zver otvori čeljust da proguta psetance, kada Doroti, bojeći se da Toto ne nastrada, zaboravi na opasnost, pritrča, udari lava po njušci što je jače mogla i viknu:

- Samo pokušaj da pojedeš Totoa! Sram te bilo, tako velika životinja a napada sirotu malu kucu!

- Nisam mu ništa uradio - reče lav trljajući šapom mesto na njušci gde ga je Doroti udarila.

- Nisi, ali si pokušao - odgovori ona. - Ti si najobičnija kukavica!

- Znam - reče Lav i posramljeno spusti glavu. -Oduvek sam to znao. Ali, šta da radim?

- To ja ne znam. Kada samo pomisIim kako si udario sirotog čoveka od slame!

- Zar je on napunjen slamom? - upita Lav izne-nađeno posmatrajući kako devojčica podiže Strašilo, postavlja ga na noge i popravlja mu oblik.

- Naravno da jeste - odgovori Doroti, još uvek ljuta.

- Zato je on tako lako pao - primeti Lav. - Izenadio sam se kad sam video kako se kotrlja. Je li i onaj drugi napunjen slamom?

- Nije - odgovori Doroti. - On je načinjen od lima. - Onda pomože Drvoseči da ustane.

- Zato mi je skoro polomio kandže - reče Lav. - Kada sam njima zagrebao lim, sav sam se naježio. Kakva je to mala životinja do koje ti je toliko stalo?

- To je moj pas Toto - odgovori Doroti.

- Je li on napravIjen od lima ili je napunjen slamom? - upita Lav.

- Ni jedno ni drugo. On je ... on je pas od krvi i mesa - odgovori devojčica.

- Kakva čudna životinja! Sada, kada sam ga bolje pogledao, vidim koliko je mali. Nikome, osim kukavici kao što sam ja, ne bi palo na pamet da pojede tolicko stvorenje - tužno nastavi Lav.

- Zašto si ti kukavica? - upita Doroti začuđeno gledajući zver koja je bila velika kao omanji konj.

- Ko to zna! - odgovori Lav. - Mislim da sam tako rođen. Sve ostale šumske životinje, prirodno, očekuju od mene da budem hrabar, jer se za lava oduvek mislilo da je šumski car. Primetio sam da se, kad glasno riknem, sve živo uplaši i ukloni sa mog puta. Kad god sretnem nekog čoveka, ja se strašno uplašim, ali ipak riknem na njega i on pobegne što brže može. Pošto sam kukavica, strašno se plašim slonova, tigrova i medveda. Srećom, i oni beže kad čuju moju riku, a ja ih, naravno, puštam.

- Ali, to nije u redu. Car životinja ne bi smeo da bude plašljiv - reče Strašilo.

- Znam - odgovori Lav i obrisa krajičkom repa suzu iz oka. - Zbog toga sam nesrećan i život mi je tužan. Ali, kad god se pojavi opasnost, moje srce zalupa brže.

- Da nemaš srčanu manu? - upita Limeni Drvoseča.

- Možda - reče Lav.

- Ako je to u pitanju - nastavi Limeni Drvoseča - treba da budeš srećan, jer to znači da imaš srce. Što se mene tiče, ja ga nemam i zato ne mogu da budem srčani bolesnik.

- Da nemam srce - reče Lav zamišIjeno - možda ne bih bio plašIjiv.


- A imaš li mozak? - upita Strašilo.


- Pretpostavljam da ga imam. Nisam proveravao - odgovori Lav.

- Ja sam krenuo Velikom Ozu da ga zamoIim da mi da malo mozga, - reče Strašilo - jer mi je glava za sada ispunjena samo slamom.

- A ja idem da ga zamolim da mi da srce - reče Drvoseča.

- A ja da ga molim da Totoa i mene vrati u Kanzas - dodade Doroti.

- Mislite li da mi Oz može dati hrabrost? - upita Plašljivi Lav.

- Isto tako lako kao što meni može dati mozak - reče Strašilo.

- Ili meni srce - reče Limeni Drvoseča.

- Ili da mene vrati u Kanzas - reče Doroti.

- U tom slučaju, ako nemate ništa protiv, ja ću poći sa vama - reče Lav. - Život bez trunke hrabrosti je naprosto nepodnošljiv.

- Baš dobro, - odgovori Doroti - pošto ćeš terati divlje životinje od nas. Izgleda mi da su one još plašljivije od tebe kad dopuštaju da ih tako lako uplašiš.

- I jesu, - reče Lav - ali to mene ne čini nimalo hrabrijim; biću nesrećan dok god budem svestan da sam kukavica.

I tako, još jednom, malo društvo krenu na put. Lav je išao krupnim koracima pored Doroti. U početku, Totou se nije dopadao novi saputnik, zato što nikako nije mogao da zaboravi kako je bio skoro smrvljen u ogromnim lavljim čeljustima, ali posle izvesnog vremena se odobrovoljio, te konačno Toto i Plašljivi Lav postadoše dobri prijatelji.

Do kraja dana nikakav novi doživljaj nije poremetio put. Jedino je Limeni Drvoseča stao na neku bubu koja je puzila po putu i zgnječio siroto stvorenjce. On se zbog toga mnogo rastužio jer je uvek pazio da nikog živog ne povredi, pa je pustio nekoliko pokajničkih suza. Ove suze mu se polako skotrljaše niz lice tako da zavrtnji njegove vilice zarđaše. Kada ga Doroti nešto upita, Limeni Drvoseča ne mogade da otvori usta jer su mu vilice bile stisnute od rđe. On se strašno uplaši i znacima objasni Doroti da mu pomogne. No ona nije razumela. Ni Lav nije shvatio šta se dešava, ali Strašilo zgrabi kanticu sa uljem iz Dorotine kotarice i podmaza Drvosečine vilice, tako da je ovaj posle nekoliko trenutaka ponovo mogao da govori.

- Ovo će mi biti pouka - reče on - da gledam kuda idem. Sigurno ću ponovo zaplakati ako opet zgazim neku bubu, a od plakanja mi zarđaju vilice i ne mogu da govorim.

Posle toga je, očiju prikovanih za tle, hodao veoma pažIjivo. Kada bi ugledao nekog sićušnog mrava kako mili, on bi ga preskočio da ga ne povredi. Limeni Drvoseča je vrlo dobro znao da nema srce i zato je stalno pazio da ne bude svirep ili neljubazan ni prema kome.

- Vi ljudi sa srcem - reče - imate nešto što vas vodi i ne možete da pogrešite, ali ja nemam srce i zato moram da budem veoma pažljiv. Kada mi Oz bude dao srce, naravno, više neću morati toliko da se trudim.

VELIKOM OZU U POHODE

Te večeri su bili prinuđeni da prenoće ispod jednog velikog drveta u šumi jer u blizini nije bilo kuća. Stablo ih je kao dobar pokrivač štitilo od rose, a Limeni Drvoseča je svojom sekirom nacepao gomilu drva, te je Doroti založila veliku vatru koja je ugrejala i pomogla joj da se oseća manje usamljenom. Ona i Toto pojedoše ostatke hleba, pa sada nije znala šta će da radi za doručak.

- Ako želiš - reče Lav - otići ću u šumu i uloviti jelena za doručak. Možeš ga ispeći na vatri, jer vi ljudi imate čudan ukus i više volite pečeno meso.

- Nemoj to da radiš, molim te - zamoli ga Limeni Drvoseča. - Ako ubiješ sirotog jelena, ja ću se rasplakati i vilice će mi ponovo zarđati.

Lav ipak ode u šumu na večeru i posle nikome ne reče šta je pojeo.

Strašilo je pronašao orah i napunio plodovima Dorotinu kotaricu, tako da devojčica duže vreme ne bude gladna. Ona zaključi da je to veoma pažljivo sa njegove strane. Veselo se smejala neobičnom načinu na koji je čovek od slame brao orahe. Njegove ruke napunjene slamom bile su tako nespretne, a orasi tako sitni, da je ispustio skoro isto onoliko koliko je stavio u kotaricu. Strašilu je, međutim, bilo svejedno koliko će vremena utrošiti na branje oraha jer je ionako bežao od vatre u strahu da mu neka varnica ne uleti u slamu i zapali je. Stoga se držao podalje od plamena i približio se samo da Doroti, kada je legla da spava, pokrije suvim lišćem. Ispod njega joj je bilo ugodno i toplo, pa je čvrsto spavala sve do jutra.

Kada je svanulo, devojčica se umi u jednom potočiću i ubrzo zatim celo društvo krenu prema Smaragdnom Gradu.

Za naše putnike ovaj dan je bio pun događaja. Hodali su jedva jedan sat, kada pred sobom ugledaše veliki jarak koji je presecao put i šumu i pružao se sa obe strane dokle im je pogled dopirao. Bio je vrlo širok, a kada su došli do ivice i pogledali dole, videli su i da je veoma dubok. Dno mu je bilo prekriveno ogromnim šiljatim kamenjem, a strane veoma strme. Za trenutak im se učinilo da je njihovom putovanju došao kraj.

- Šta da radimo? - upita Doroti očajno.

- Nemam pojma - odgovori Limeni Drvoseča.

Lav zabrinuto zatrese svojom čupavom grivom.

Međutim, Strašilo reče:

- Da letimo ne možemo, to je sigurno, a ne možemo ni da se spustimo u ovaj ogroman jarak. Zato, ako ne možemo ni da ga preskočimo, moramo ostati tu gde smo.

- Mislim da bih ja mogao da ga preskočim -reče Plašljivi Lav pošto je pažljivo odmerio rastojanje.

- Onda smo na konju - odgovori Strašilo - jer nas jednog po jednog možeš preneti na leđima.

- Pa, mogu da pokušam - reče Lav. - Ko hoće da pođe prvi?

- Ja - izjavi Strašilo - jer ako ne uspeš da preskočiš jarak, Doroti može da pogine, a Limeni Drvoseča da se ulubi. Ali, ako sam ja na tvojim leđima, nema opasnosti, jer se pri padu uopšte neću povrediti.

- Strašno se bojim da ne upadnem u jarak reče Plašljivi Lav - ali misIim da nema druge nego da pokušam. Uzjaši me, pa da probamo.

Strašilo uzjaha Lava i ogromna zver priđe ivici jarka i šćućuri se.

- Zašto se prvo ne zaletiš? - upita Strašilo.

- Mi mačke tako ne skačemo - odgovori on, a zatim velikim skokom prolete kroz vazduh i nađe se na drugoj strani. Svi su bili zadovoljni kada su videli sa kakvom lakoćom to radi. Kada je Strašilo sišao sa njega, Lav ponovo preskoči jarak.

Doroti odluči da bude sledeća, pa uze Totoa u naručje i uzjaha Lava držeći se čvrsto jednom rukom za njegovu grivu. U sledećem trenutku joj se učini da leti kroz vazduh, a zatim se, pre nego što je stigla o tome da razmisti, nađe na drugoj strani.

Lav se vrati nazad po treći put i prenese Limenog Drvoseču. Posle toga svi posedaše na zemlju kako bi Lav mogao da predahne, jer su ga silni skokovi zamorili. Dahtao je kao ogroman pas posle dugog trčanja.

Suma je na ovoj strani bila veoma gusta. Delovala je mračno i sumorno. Pošto se Lav odmorio, oni nastaviše da hodaju putem od žutih opeka, pitajući se u sebi da li će ikada stići do kraja šume i ponovo izaći na jarku sunčevu svetlost. Uza sve to, ubrzo začuše neobične glasove iz dubine šume i Lav im šapnu da u ovom delu zemlje žive Gorogani.

- Šta su to Gorogani? - upita devojčica.

To su grozne životinje sa telom kao u medveda, a glavom kao u tigra - odgovori Lav. Kandže su im toliko dugačke i oštre da me mogu rastrgnuti isto tako lako kao što bih ja mogao Totoa. Ja ih se strašno plašim.

- Nikakvo čudo - odgovori Doroti. - Sigurno su to užasne zveri.

Lav upravo htede da odgovori, kada naiđoše na još jednu jarugu koja je bila tako široka i duboka da on odmah uvide da je ne može preskočiti.

Posedaše da se posavetuju šta da rade i posle ozbiljnog razmišljanja Strašilo reče:

- Eno jednog velikog drveta u blizini jaruge. Kad bi Limeni Drvoseča uspeo da ga obori tako da padne na drugu stranu, mogli bismo lako da pređemo preko njega.

- Odlična ideja! - reče Lav. - Ponekad mi se učini da u glavi ipak imaš mozak umesto slame.

- Drvoseča se odmah dade na posao. Pošto mu je sekira bila oštra, on brzo poseče drvo. Tada se Lav osloni svojim jakim prednjim šapama na stablo i gurnu ga iz sve snage. Veliko drvo se polako savi i pade sa treskom preko jarka. Gornje grane se nađoše na drugoj strani.

Upravo su počeli da prelaze preko ovog neobičnog mosta, kada ih jako režanje natera da podignu pogled i na svoj užas, primetiše da im u susret trče dve ogromne životinje sa telima kao u medveda i glavama kao u tigra.

- To su Gorogani - reče Plašljivi Lav i poče da drhti.

- Brzo! - uzviknu Strašilo. - Hajdemo na drugu stranu!

Doroti pođe prva držeći Totoa u naručju, a za njom Limeni Drvoseča i Strašilo. Iako uplašen, Lav se okrete ka Goroganima i riknu tako silno da Doroti vrisnu a Strašilo pade na leđa. Čak i grozne životinje zastadoše i iznenađeno ga pogledaše.

Ali, videvši da su veći od Lava i setivši se da su njih dvojica a on sam, Gorogani pojuriše u napad. Lav pređe preko stabla i okrete se da vidi šta će da urade. Ne zastajući ni tren, grozne životinje kretoše preko drveta.

- Izgubljeni smo! Sigurno će nas rastrgnuti svojim oštrim kandžama. Stani odmah iza mene, a ja ću se boriti sa njima dogod u meni ima života -reče Lav Doroti.

- Čekaj malo! - uzviknu Strašilo. - Razmišljao je šta bi bilo najbolje da se učini i najzad reče Drvoseči da preseče kraj drveta koji je ležao na njihovoj strani jarka. Umeni Drvoseča se odmah baci na posao, i kada su Gorogani skoro stigli na drugu stranu, drvo sa treskom pade na dno i povuče sa sobom nakazne zveri koje oštro stenje razneše u paramparčad.

- Izgleda - reče Plašljivi Lav sa uzdahom olakšanja - da nam je suđeno da još malo poživimo.

Milo mi je što mora da je mnogo nezgodno ne biti živ. Ove nakaze su me toliko preplašile da mi srce još uvek lupa.

- Ah! - reče tužno Limeni Drvoseča. - Kako bih želeo da i meni lupa srce!

Posle ovog doživljaja, naši putnici postadoše još nestrpljiviji da što pre izađu iz šume. Hodali su vrlo brzo i Doroti se toliko umorila da je morala da uzjaše Lava. Na njihovu veliku radost, drveće poče da se proređuje što su više odmicali. PosIe podne, pred sobom iznenada ugledaše brzu, široku reku. Na drugoj obali se videlo da put od žutih opeka vijuga kroz divne zelene livade prošarane cvećem jarkih boja. Duž puta je raslo drveće sa kojeg je visilo zrelo voće. Bili su veoma srećni kada su videli tako lep predeo.

- Kako ćemo preći reku? - upita Doroti.

- To je bar lako - odgovori Strašilo. - Limeni drvoseča će napraviti splav kojim ćemo preći na drugu stranu.

Drvoseča uze sekiru i poče da obara drveće. Dok je on radio, Strašilo otkri na obali drvo prepuno zrelog voća. Doroti se obradova jer celog dana nije jela ništa osim oraha, pa se dobro najede voća.
Ali, splav se ne može brzo napraviti čak i kada je neko vredan i neumoran kao Limeni Drvoseča. Kada se spustila noć, posao još nije bio završen. Zato nađoše zgodno mesto ispod drveća gde su lepo spavali sve do jutra. Doroti je sanjala Smaragdni Grad i dobrog čarobnjaka Oza koji će je uskoro vratiti kući.

SMRTONOSNO MAKOVO POLJE

Naši putnici se sledećeg jutra probudiše osveženi i puni nade. Doroti je kraljevski doručkovala breskve i šljive koje su rasle na drveću pokraj reke.

Za njima je ostala mračna šuma koju su posle brojnih opasnosti srećno prošli. Ispred njih se pružao divan, suncem obasjan predeo koji kao da ih je pozivao u Smaragdni Grad.

Široka reka ih je još uvek razdvajala od te divne zemlje, ali splav je bio završen čim je Limeni Drvoseča posekao još nekoliko stabala i pričvrstio ih jedno za drugo drvenim klinovima. Sa Totoom u naručju, Doroti sede na sredinu splava. Plašljivi Lav je bio veliki i težak, pa se splav nagnuo čim je stao na njega. Strašilo i Limeni Drvoseča su stajali na drugom kraju i održavali ravnotežu. Njih dvojica su motkama gurali splav kroz vodu.

U početku je sve bilo dobro, ali kada stigoše nasred reke, struja ponese splav nizvodno, sve dalje i dalje od puta popločanog žutim opekama, a voda postade tako duboka da dugačke motke više nisu dopirale do dna.

- Teško nama! - reče Limeni Drvoseča. Ako ne uspemo da se domognemo obale, struja će nas odneti u zemlju Zle Veštice Zapada koja će nas začarati i učiniti svojim robovima.

- I ja tada neću dobiti mozak! - reče Strašilo.

- A ja neću steći hrabrost! - reče Plašljivi Lav.

- A ja neću dobiti srce! - reče Limeni Drvoseča.

- A ja se nikada neću vratiti u Kanzas! - reče Doroti.

- Moramo po svaku cenu stići u Smaragdni Grad - nastavi Strašilo i zaroni svoju motku toliko duboko da se ona čvrsto zari u mulj na dnu reke. Pre nego što je mogao da je izvuče ili ispusti, splav odmače i jadni Strašilo ostade da visi na njoj nasred reke.

- Zbogom! - uzviknu on za njima, a oni se rastužiše zbog rastanka. Limeni Drvoseča poče da plače, ali se srećom priseti da može da zarđa, pa zato obrisa suze o Dorotinu keceljicu.

Strašilo je zaista bio u nevoIji.

- Sada mi je gore nego onda kada me je Doroti našla - reče u sebi. - Tada sam visio usred kukuruznog polja gde sam bar mogao da plašim vrane. Čemu može da služi Strašilo na motki usred reke. Što je najstrašnije, nikada neću steći mozak!

Splav je nastavio da plovi nizvodno, a jadni Strašilo je ostao daleko za njima.
- Nešto moramo preduzeti da se spasemo. Ako se budete čvrsto držali za kraj mog repa, mislim da ću plivajući moći da odvučem splav do obale - reče Plašljivi Lav.

On skoči u vodu, a Limeni Drvoseča ga čvrsto uhvati za rep. Plašljivi Lav iz sve snage zapliva ka obali. lako je bio snažan, nije mu bilo lako. Ipak, ubrzo su se izvukli iz struje. Doroti uze dugačku motku od Limenog Drvoseče i pomože da se splav izgura na obalu.

Kada su najzad stigli do obale i zakoračili na divnu zelenu travu, bili su iscrpljeni. Mislili su da ih je struja odnela daleko od puta koji je vodio ka Smaragdnom Gradu.

- Šta da radimo? - upita Limeni Drvoseča, dok je Plašljivi Lav ležao na travi i sušio se na suncu.

- Moramo se nekako vratiti na put - reče Doroti.

- Ako idemo obalom, ponovo ćemo naići na njega - primeti Plašljivi Lav.

I tako, pošto su se odmorili, Doroti uze svoju kotaricu i oni pođoše duž obale obrasle travom ka putu od koga ih je struja udaljila. Bio je to divan, suncem obasjan predeo, prepun cveća i voćki. Ipak, zbog onoga što se desilo jadnom Strašilu, nisu bili srećni.

Išli su što su brže mogli, a Doroti zastade samo jednom da ubere divan cvet. Posle izvesnog vremena, Limeni Drvoseča uzviknu:

- Pogledajte!

Oni pogledaše u pravcu reke i primetiše Strašila kako stoji nataknut na motki na sredini reke. Izgledao je veoma usamljeno i tužno.

- Kako da mu pomognemo? - upita Doroti.

Plašljivi Lav i Limeni Drvoseča zatresoše glavama jer nisu znali. Sedeli su na obali i zamišIjeno gledali u Strašilo. Tada dolete jedna roda i, videvši ih, zastade da se odmori na rečnoj obali.

- Ko ste vi i kuda idete? - upita.

- Ja sam Doroti - odgovori devojčica - a ovo su moji prijatelji, Limeni Drvoseča i Plašljivi Lav. Idemo u Smaragdni Grad.

- Ovo nije dobar put - reče roda istežući dugi vrat i dobro zagledajući neobično društvo.

- Znam - reče Doroti - ali mi smo izgubili Strašila i sada razmišIjamo kako da ga izbavimo.

-Gde je? - upita roda.

- Tamo na reci - odvrati devojčica.

- Ako nije mnogo veliki i težak, mogu ga doneti - reče roda.

- On uopšte nije težak - reče spremno Doroti - jer je napunjen slamom. Ako nam ga doneseš, bićemo ti zauvek zahvalni.

- Pa, pokušaću - reče roda - ali ako vidim da je suviše težak za nošenje, moraću ponovo da ga vratim na reku.

Velika ptica zatim polete prema reci, ka mestu gde je Strašilo stajao nataknut na motku. Ona ga svojim velikim kandžama uhvati za ruku i prenese na obalu gde su sedeli Doroti, Plašljivi Lav, Limeni Drvoseča i Toto.

Čim se ponovo našao među prijateljima, Strašilo ih od sreće sve izgrli. Bio je toliko veseo da je, kada su krenuli dalje, uzput pevao bez prestanka.

- Plašio sam se da ću zauvek ostati u reci - reče - ali me je dobra roda spasla. Ako ikada budem dobio mozak, pronaći ću rodu da joj se odužim.

- Nije to ništa - reče roda koje je letela iznad njih. - Ja volim da pomognem onima koji su u nevolji. Sada moram da požurim jer me dečica čekaju u gnezdu. Želim vam da pronađete Smaragdni Grad i da vam Oz pomogne.

- Hvala ti - reče Doroti, a ljubazna roda polete uvis i izgubi se iz vida.

Slušajući pesmu ptica, išli su dalje preko prelepog cveća koje je na tom mestu bilo totiko gusto da je zemlja izgledala kao ćilimom prekrivena. Veliki žuti, beli, plavi i ljubičasti cvetovi rasli su pored bokora makova čija je jarko crvena boja skoro zaslepila Doroti.

- Zar nije divno? - upita devojčica udišući opojan miris cveća.

- Pretpostavljam - odgovori Strašilo. - Možda će mi se više dopadati kada budem imao mozak.

- Da imam srce, ja bih ga voleo - dodade Limeni Drvoseča.

- Oduvek sam voleo cveće - reče Plašljivi Lav. - Ono mi izgleda tako bespomoćno i nežno. U šumi ga skoro nije ni bilo.

Velikih crvenih makova je bilo sve više, a ostalog cveća sve manje. Ubrzo se nađoše usred velikog makovog polja. Poznato je da je miris ovog cveća tako jak da, ako ga ima mnogo na jednom mestu, onaj ko ga udiše zaspi i, ako ga neko na vreme ne udalji od tog mirisa više se nikada ne probudi. Ali, Doroti to nije znala, niti je mogla da se udalji od jarko crvenih cvetova koji su rasli unedogled. Kapci joj otežaše i ona oseti potrebu da sedne kako bi se odmorila i malo odspavala.

Limeni Drvoseča se usprotivi.

- Moramo da požurimo i vratimo se na put od žutih opeka pre mraka - reče on, a Strašilo se složi sa njim. I tako nastaviše, sve dok je Doroti mogla da izdrži. Oči joj se i protiv njene volje zatvoriše, ona zaboravi gde se nalazi, pade među makove i čvrsto zaspa.

- Šta da radimo? - upita Limeni Drvoseča.

- Umreće ako je ostavimo ovde - reče Lav. -Miris cveća nas može ubiti. I sam jedva držim oči otvorene, a pas već spava.

To je bila istina. Toto se skljokao na zemlju pored svoje male gospodarice. Miris cveća nije mogao da naškodi jedino Strašilu i Limenom Drvoseči zato što nisu bili napravljeni od krvi i mesa.

- Trči brzo - reče Strašilo Lavu - i spasavaj se smrtonosnog makovog polja što pre možeš. Mi ćemo poneti devojčicu. Ako bi se tebi desilo da zaspiš, ne bismo mogli ni da te pomerimo.

I Lav ustade i potrča što je brže mogao. Za tren oka nestade sa vidika.

- Hajde da rukama napravimo sedište i tako ponesemo devojčicu - reče Strašilo. Oni podigoše Totoa i staviše ga u Dorotino krilo, a zatim od ukrštenih ruku načiniše sedište i ponesoše zaspalu devojčicu preko cveća.

Dugo su hodali. Crveni ćilim od smrtonosnog cveća koji ih je okružvao izgledao je beskrajno veliki. Sledili su luk koji je pravila reka i na kraju naišli na svog prijatelja Plašljivog Lava, koji je čvrsto spavao među makovima. Cveće je imalo tako jak miris da je ogromna životinja na kraju posustala i utonula u san na samoj ivici makovog polja, u blizini livada obraslih lepom, zelenom travom.

- Ne možemo mu pomoći - tužno reče Limeni Drvoseča - zato što je suviše težak da bismo ga mogli poneti. Moramo ga ostaviti ovde da spava zauvek. Možda će usniti kako je najzad stekao hrabrost.

- Žao mi je - reče Strašilo. - S obzirom kolika je kukavica, Lav je bio dobar drug. Ali, hajdemo dalje.

Oni odnesoše usnulu devojčicu daleko od makovog polja da više ne udiše otrovno cveće, nežno je spustiše na meku travu pored reke i sačekaše da je probudi svež povetarac.

KRALJICA POLJSKIH MIŠEVA

- Mora da smo blizu puta popločanog žutim opekama, - primeti Strašilo stojeći pokraj devojčice - jer smo skoro stigli do mesta s kog nas je struja odvukla.

Limeni Drvoseča ne stiže da odgovori jer začu neko režanje i, okrenuvši glavu (čije su šarke odlično radile), vide da im se približava neobična životinja. Bila je to velika, žuta divlja mačka. Limeni Drvoseča zaključi da ona sigurno goni nekoga pošto su joj uši bile priljubljene uz glavu, a širom otvorene čeljusti otkrivale dva reda ružnih zuba, dok su joj crvene oči sijale kao plamene kugle. Čim se približi, Limeni drvoseča opazi da ispred nje beži poljski mišić i premda nije imao srce, shvatio je da nije lepo što divlja mačka hoće da ubije tako ljupko, bespomoćno stvorenje.

Kada se divlja mačka približila, Drvoseča zamahnu sekirom i jednim hitrim udarcem joj odrubi glavu, koja se dokotrlja do njegovih nogu.

Pošto se spasao od neprljatelja, poljski miš prestade da beži, polako priđe Drvoseči i reče piskavim glasićem:

- Oh, hvala vam! Veliko Vam hvala što ste mi spasli život.

- Molim, nema na čemu - odgovori Drvoseča. - Znate, ja nemam srce i zato gledam da pomognem svakom kome je potreban prljatelj, pa čak i kada je u pitanju običan miš.

- Običan miš! - uvređeno uzviknu životinjica. -Ja sam kraljica - kraljica poljskih miševa.

- Zbilja? - uzviknu Drvoseča poklonivši se.

- Vi ste, time što ste mi spasli život, učinili veliko delo - dodade Kraljica.

U tom trenutku se pojavi nekoliko miševa koji su trčali što su brže mogli svojim nožicama. Kada ugledaše svoju kraljicu, povikaše:

- Vaše veličanstvo, mislili smo da će vas pojesti! Kako ste uspeli da pobegnete od one ogromne divlje mačke? - Oni se maloj kraljici pokloniše tako duboko da je izgledalo kao da dube na glavicama.

- Ovaj smešni limeni čovek - odgovori ona - ubio je divlju mačku i tako mi spasao život. Stoga mu se morate pokoravati i ispunjavati sve želje.

- Hoćemo! - zapiskaše miševi uglas i odmah se razbežaše na sve strane, jer se Toto probudio iz sna i, videvši toliko miševa oko sebe, zalajao od oduševIjenja i skočio pravo među njih. Toto je, još u Kanzasu, voleo da juri miševe i nije u tome video ništa loše.

Međutim, Limeni Drvoseča ga zgrabi. Držeći ga čvrsto u rukama, on pozva miševe:

- Vratite se! Toto vam neće učiniti ništa nažao. Na ove reči kraljica miševa promoli glavicu iz jednog busena trave i upita plašljivim glasom:

- Jeste li sigurni da nas neće pojesti?

- Neću mu to dopustiti - reče Drvoseča. Nemojte da se plašite.

Jedan po jedan, miševi se vratiše. Toto nije ponovo zalajao, ali je pokušavao da se oslobodi Drvosečinih ruku. Nije ga ujeo samo zato što je dobro znao da je ovaj napravljen od lima. Na kraju, jedan od najkrupnijih miševa progovori:
- Postoji li išta što možemo da učinimo za vas kako bismo vam se odužili što ste spasli život naše kraljice?

- Ne mogu ničega da se setim - odgovori Drvoseča, ali Strašilo, koji je pokušavao da misli, mada mu to, pošto mu je glava bila napunjena slamom, nije polazilo za rukom, brzo reče:

- Možete da spasete našeg prijatelja, Plašljivog Lava, koji je zaspao u makovom polju.

- Lava! - uzviknu mala kraljica. - Ta on će nas sve pojesti.

- Taman posla! - izjavi Strašilo. - On nikada ne bi učinio ništa nažao našim prijateljima. Ako nam pomognete da ga spasemo, obećavam vam da će biti dobar prema vama.

- Dobro - reče kraljica - verujem vam. Šta treba da radimo?

- Ima li mnogo miševa koji vas smatraju svojom kraljicom i slušaju vaše zapovesti?

- O, da! Ima ih na hiljade - odgovori ona.

- Onda ih sve pozovite da dođu ovamo što pre mogu i neka svaki donese što duži kanap.

Kraljica se okrete miševima iz svoje pratnje i naredi im da smesta odu i dovedu sve njene podanike. Čim su čuIi njenu zapovest, oni se, što su brže mogli, rastrčaše na sve strane.

- Ti sada otidi - reče Strašilo Limenom Drvoseči - do onog drveća pored reke i napravi kolica kojima će preneti Lava.

Drvoseča odmah ode do drveća i dade se na posao. Za kratko vreme napravi kolica od debelih grana sa kojih je prethodno posekao sve lišće i grančice, a onda ih sastavi drvenim klinovima. Četiri točka je napravio tako što je jedan veliki panj isekao na koturove. Svoj posao je obavio tako brzo i vešto da kolica behu već gotova kada miševi počeše da pristižu.

Miševi su dolazili sa svih strana. Bilo ih je na hiljade: velikih, malih i miševa srednje veličine. Svaki od njih je u ustima nosio komad kanapa.

U međuvremenu, Doroti se probudila iz svog dugog sna i otvorila oči. Bila je veoma iznenađena kada je videla da leži u travi, a hiljade miševa stoje oko nje i pažljivo je posmatraju. Strašilo joj ispriča šta se dogodilo i okrenuvši se maloj, dostojanstvenoj mišici, reče:

- Dozvoli mi da te upoznam sa Njenim veličanstvom, kraljicom poljskih miševa.

Doroti ozbiljno klimnu glavom, a kraljica joj se pokloni.

Strašilo i Limeni Drvoseča počeše zatim da uprežu miševe u kolica pomoću kanapa koje su ovi doneli. Jedan kraj kanapa bio je vezan oko vrata svakog miša, a drugi za kolica. Naravno, kolica su bila hiljadu puta veća od svakog pojedinog miša koji je trebalo da ih vuče, ali kada su svi bili upregnuti, mogli su bez muke da ih povuku. Čak su i Strašilo i Limeni Drvoseča seli na njih, a njihovi neobični konjići ih odvukoše do mesta gde je spavao Plašljivi Lav.

Pošto je Lav bio težak, oni ga s mnogo truda podigoše na kolica. Tada kraljica naredi svojim podanicima da odmah krenu zato što se plašila da bi se miševi mogli uspavati ako ostanu suviše dugo među makovima. Iako ih je bilo mnogo, sićušna stvorenja su u prvom trenutku jedva uspevala da pokrenu teško natovarena kolica, ali kada ih Limeni Drvoseča i Strašilo poguraše, miševi počeše brže da se kreću. Začas su preneli Plašljivog Lava izvan makova na zelenu poljanu gde je mogao ponovo da udiše prijatan, svež vazduh umesto otrovnog mirisa cveća.

Doroti ih dočeka i toplo zahvali mišićima što su njenog druga otrgli od smrti. Bila je srećna što je spasen jer ga je mnogo zavolela.

Čim su bili ispregnuti iz kola, miševi se rastrčaše kroz travu ka svojim kućicama. Kraljica miševa je ostala poslednja.

- Ako vam ikada budemo potrebni - reče - dođite u polje i pozovite nas. Mi ćemo vas čuti i doći da vam pomognemo. Zbogom!

- Zbogom! - pozdraviše je oni i kraljica pođe za svojim podanicima, dok je Doroti čvrsto držala Totoa da ne potrči za njom i ne uplaši je.

Posle ovoga posedaše oko Plašljivog Lava da pričekaju da se probudi, a Strašilo donese Doroti malo voća sa obližnjeg drveta koje ona pojede za večeru.