Šta mislite o učestalim ubistvima vojnika i zataškavanju?
Jedan od mojih prvih zadataka, kada sam počela da radim kao novinarka, bila je reportaža sa jednog od okupljanja Roditelja u crnom. Ono što sam čula je veoma potresno...

Sastanak „Stop zaboravu" organizovalo je neformalno udruženje Roditelji u crnom, koje čine očevi i majke vojnika poginulih na Topčideru i u Leskovcu, radnika RTS-a nastradalih tokom NATO bombardovanja i momaka ubijenih u napadu na KBC „Dragiša Mišović"

„Licemerno je reći da se moj sin ubio! Bio je veliki borac, 40 rana koje su mu prekrivale telo su, jasno je, tragovi otpora koji je pružao ubicama. Video sam i slikao telefonom šta su uradili mom sinu. Hteli su da prikriju stanje njegovog tela i da celu stvar prikažu kao samoubistvo. Kada im se kula od laži zaljuljala, počeli su da daju obrazloženja kako su rane na njegovom telu nastale „prilikom transporta". Moj sin je imao potpuno modre i otečene testise, jasno je bilo da su ga mučili, između ostalog i uvrtanjem testisa. Kako su mogli da takve povrede poistovete s povredama nastalim u transportu".  Ovim rečima obratio se Blagoje Žarković, otac preminulog mladića, okupljenima na skupu „Stop zaboravu", koji je u subotu održan u beogradskoj kafani „Stara Hercegovina".

Beživotno telo Radomira Žarkovića, vojnika na odsluženju vojnog roka u Leskovcu, bilo je prekriveno teškim povredama. Njegov otac tvrdi da je imao 40 ubodnih rana i povreda, kao i prostrelnu ranu nanesenu automatskom puškom kroz usta i potiljak. Prva zvanična informacija saopštena porodici bila je da se Radomir ubio.
Porodica Žarković je preko pravnog zastupnika Vladana Batića pokrenula tužbu. Suđenje koje je bilo zakazano za 27. januar pred okružnim sudom u Leskovcu odloženo je za 14. mart.

Prema rečima Miloša Žarkovića, mlađeg brata nastradalog vojnika, jedan čovek iz Leskovca je stajao na 50 metara od Radomira u trenutku ubistva. Bio je u zatvoru 40 dana jer je „rekao šta nije smeo".
Sastanak „Stop zaboravu" organizovalo je neformalno udruženje Roditelji u crnom. Čine ga nesrećni roditelji vojnika poginulih na Topčideru i u Leskovcu, očevi i majke radnika RTS-a nastradalih tokom NATO bombardovanja i momaka ubijenih u napadu Zapadne vojne alijanse na KBC „Dragiša Mišović".
Srđan Ivanović Mrvica ubijen je 3. avgusta 2005, poslednjeg dana odsluženja vojnog roka. Dan pre ubistva bio je kod kuće, a prema vojsci je imao još samo jednu obavezu - da se razduži. Veče pre ubistva, priča njegov otac, primio je poruku od dobrog druga iz kasarne: „Mrvice, ne vraćaj se, likvidiraće te". Narednog dana Ivanović se vratio u kasarnu da bi, pod nerazjašnjenim okolnostima, preminuo. Porodica nije mogla da prihvati zvanično obrazloženje vojske da je mladić preminuo od moždanog i srčanog udara. Na ime Srđana Ivanovića posthumno je bačena ljaga, vojska ga je okarakterisala kao narkomana i alkoholičara.

„Sud namerno ne dozvoljava svedočenje oca, a njemu su dobro poznate okolnosti. Srđanov urin se i dalje čuva, ali nije urađena regularna toksikološka analiza niti obdukcija, kao ni analiza krvi i jetre. Vojska negira i ne dozvoljava ovakve analize jer bi se njima dokazalo da Ivanović nije bio ni pod kakvim narkoticima, već da mu je droga podmetnuta", kaže pravna zastupnica B. S. T, koja je zbog etike advokatske komore tražila da joj se ne objavljuje puno ime.

„Moj sin je bio odličan vozač, to su potvrdili svi u kasarni. Bio je vozač Ratka Mladića i znao je da je Žarković ubijen. Za njegovu smrt su krivi Mladen Ćirković i tadašnji komandant Sirkovačke kasarne Miodrag Đurović, koji je tvrdio da ne zna šta se dogodilo s mojim sinom", objašnjava zabrinuto Srđanov otac Milorad.

On tvrdi da mu prete, a misli i da ga prate. „Tri puta sam tražio ekshumaciju. Nisam više ni siguran šta se nalazi u sanduku mog deteta, nikako mi ne daju da vidim telo. Ne mogu više ovako, četiri godine se ne pomičemo s mrtve tačke, planiram da zbog zataškavanja podnesem krivičnu prijavu protiv Mladena Ćirkovića", kaže otac pokojnog Srđana.
„Hoćemo da razbijemo taj tabu zabranjene istine i da prekinemo ćutanje. Želimo da saznamo istinu, da krivci za tragedije konačno snose posledice", kaže Jelena Milić, koordinator Roditelja u crnom.
Ona objašnjava da se porodicama tragično nastradalih vojnika i civila, čija se ubistva zataškavaju i prikrivaju, trenutno pomaže pravnim zastupništvom, moralnom potporom i konsolidovanjem.

Prema njenim rečima, država namerno opstruiše rasvetljavanje istine o tragedijama jer je teret dokazivanja prebacila na porodice žrtava.
Roditelji u crnom su novčanu pomoć dobili samo od nevladinih organizacija: od Fonda za otvoreno društvo, 600.000 dinara, i od Centra za evroatlantske integracije. Međutim, donacije su jedva dovoljne za pokrivanje sudskih troškova.
Milijan Kostić, otac preminulog vojnika Dragana Kostića, duboko je uveren da mu je sin ubijen u kasarni Sinkovac, u Leskovcu, zbog toga što je „isuviše znao".

„Veče pred smrt Dragan se javio majci, bio je uplašen i žalio se na to kako su ga starešine maltretirale i pretile mu da će ga likvidirati ako progovori o tome šta je video u kasarni - krađu oružja od strane oficira. Sutradan je osvanuo mrtav, likvidirale su ga starešine", objašnjava Kostić. On se pita zašto njegovog sina nisu samo prekomandovali, nego su ga ubili, a slučaj proglasili samoubistvom.

„Bio sam u šoku kada sam video da su usta mog mrtvog sina bila puna zemlje, a rekli su mi da se ubio u spavaonici, na parketu. Imao je dve rane na grudima, video sam ih, i verujte mi - ono nisu rane od rafala. Iako smo odmah tražili njegovu vojnu i zdravstvenu knjižicu, dobili smo je tek nakon tri godine. Vojska ih je toliko dugo sakrivala zato da bi zastarelo svako pravo na tužbu", kaže Milijan i ističe da je komandant kasarne Dragan Trifunović otvoreno pretio, ne samo njemu već i njegovoj ženi i maloletnoj ćerki, da će ih sve ubiti ako išta budu saopštili medijima.

Živana - Žanka Stojanović, predstavnica roditelja poginulih radnika RTS-a, nije zadovoljna presudom Dragoljubu Milanoviću kojom je 2002. godine osuđen na deset godina zatvora zbog pogibije šesnaestoro ljudi 23. aprila 1999.

Prema njenim rečima, sudski proces je bio je manjkav od početka, u razmatranje nisu uzeti svi dokazi, a Milovanović je osuđen samo zato što nije ispoštovao 37. naredbu Savezne vlade.

„Tražimo da se izvrši obnova postupka, da se kazne krivci, jer od devetoro protiv kojih su pisane krivične prijave samo je Milovanović pravosnažno osuđen, dok se ostali šetaju slobodno, pa čak zauzimaju i određene položaje. Jedan od primera je i Jovan Ristić, sada jedan od čelnika Televizije Smederevo", objašnjava Stojanovićeva.

Žanka, majka tragično nastradalog novinara Nebojše Stojanovića, smatra da su državi bile potrebne civilne žrtve, tih 16 ljudi nastradalih na RTS-u, zbog ratne propagande.

„Moje dete je namerno ostavljeno da pogine, da bude žrtva rata. Deca svih Roditelja u crnom su bila hrana za municiju, njihova ubistva su bezobzirna i drska. Postoji transkript između NATO bombardera u kome se razgovaralo o gađanju zgrade RTS-a, a vojska to čuva i ćuti. Šutanovac je obećao obnovu procesa, pa se i on ućutao - očigledno krije visoke funkcionere vojske. Bez obzira na sve, mi stati nećemo!"

Sin Branisalava Pejčinovića bio je na vojnoj dužnosti za vreme NATO bombardovanja one noći kada je poginuo. Dobio je naređenje od nadređenog da ne sme ni pod kakvim okolnostima da napušta vatrogasno vozilo parkirano ispred Kliničko-bolničkog centra „Dragiša Mišović". Njegov otac se godinu dana borio da sazna istinu o sinovljevoj smrti. Početkom 2000. godine podneo je krivičnu prijavu protiv generala Milivoja Bojovića, koga smatra glavnim krivcem za smrt svoga sina.

„Postoje osnovane indicije da je, ipak, za stradanje te dece kriv komandni kadar. Dokazni postupak još uvek traje, ali nadamo se da ćemo iz njega izaći bistre glave i sa razjašnjenom istinom. Nadam se da će se general Bojović naći iza rešetaka jer nije postupao u skladu s vojnom doktrinom i etikom. U tom kobnom trenutku nije bilo starešina, nije bilo nikog da izda naređenje, i to je mog sina i još desetoricu mladića koštalo života", izjavio je Branislav Pejčinović.

pogibije za vreme ratnog stanja , mogu da budu relativno opravdane , ali ove za vreme mirnodovskih uslova , kojih je bilo stvarno mnogo , stvarno ne...... 80% takvih događaja sigurno nisuu onakvi kakvi su predstavljeni u javnosti , nego verovatno još gori......

Za rat nemam komentar ratno stanje ginu vonici i to je to tu nema mnogo sta da se cacka i istrazuje! Za mirnodobske uslove, sta da kazem, da nije, jad, beda, cemer.... ljudi koji su direktno ili indirektno odgovorni za smrt ovih mladica i dalje su zivi i dalje rade i dalje su u Srbiji, ja ne znam sta ceka ministar vojni, koliko se secam trojica su se promenila od smene vlasti 2000e sta je sa njima, zasto cute? zar ne duguju istinu nikome?
Moje licno ubedjenje je da je ceo taj veo tajne posledica titoisticog ustrojstva i nacina razmisljanja tih debila koji i danas rade u njihovoj jebenoj jna, ne vojsci Srbije nego jna, lepo sam napisao!

Ne seri.

у-ху-ху-ху...