do beskraja! moja uloga je da neodredjeno istegnem nepokretne senke stvari. one se zapisuju u bledilu moga svetla. a moja svetlost je ravna. ništa se ne pomera…zemlja se okreće ispod mojih očiju. zatvorska kolonija boravi u tišini…
i mada je moje svetlo gluvo, ona sluša.. ona je jedna ogromna stara žena koje čuje najtiše zvuke… rože, mali doušnik, bere cveće… i kida latice… tihim glasom… odavde se zatvorska kolonija pojavljuje meka kao pamuk.. u svom grobu, Roki pljuje… on plače.. on stari… moja uloga je da zbunim vreme, da zbunim noći…
sunce (junački)
ja, ja nadevam imena danima. svaki od mojih zrakova ih žigoše, odredjuje ih, oplemenjuje ih. ni jedan dan ne liči na predhodni. i svaki ima svoje ime. ja dajem ritam. moja prva strela spaljuje razum i – pogledaj! – i na kraju ga gasi. zatvorska kolonija misli zato na mene. ona umišlja sebe bez snova. ona se žuri prema sebi. ja sam sunce i oštrim svoje strele. dao sam dobru zamisao Fernandu, da se vrati nazad na posao i iskuje: podne. upravnik proverava stanje računa koje mu predstavlja blagajnik. cent je cent, dan je dan, precizno. (tužno) spušta se noc…
mesec
da. da bi se dobila ova večna spokojna ali nemilosrdna svetlost, ja moram da perem svoju odeću. uvek u krugovima… na isti način. inače ću razliti nejasnu svetlost – podići lažne indicije. moram da budem veliko uvo da bih čuo rokijeve uzdijsaje. čujem nabore sto su pali na njegova prljava stopala.. roki se naslonio na zid… diše kroz nos… vazduh prolazi kroz dlake u njegovim nozdrvama…. niko ne pokušava da pobegne… sveštenik je zaprepasten značenjem reči “sveštenica”.. želi da zaplače… kaže: sveštenik nije suprug sveštenice, sveštenica nije…” moje mišice su se umorile perući odeću u krugovima, i umor noći …
sunce
zvona, zvonite! cveće se prema meni okreće. njegov pogled me prati. praznim vreme. svetlucam. najlepši dan naseg života… je danas. oko osam u rumenom jutru, apoplektican, zatvorenik pada. bez soka sam. jednim aktom, cak i besposličar aktivira se kad ja bacam zrake. (on gleda u svoj ručni sat) u pola jedan upravnik se hladi lepezom. da li je svario. u sedam uveče sunce pada ... u izmaglicu…
mesec
u vertikali lakog čempresa, prosim zbunjenost lijana. tečemo, puzimo. minuti i sati se preklapaju. vreme je elastično, ono se isteže, produžuje, ono se skraćuje. to je zbrka. pušimo. stvrdnjavamo se. dremamo. elekrična struja cirkuliše u vlaknima ogradjujući zidove. roki tek što je zatvoren. on čuči u uglu. sklanja ruku sa pokrivača… isteze mišice… dodiruje zid … on miluje tipičan portet ubice: prosečno celo prosečan nos prosečna usta gomila senki samo što je pala na celokupnu gomilu noći. ova noć sto prolazi, u isto vreme je tama svega vremena.
sunce
dani prolaze i ne liče jedni na druge. istorija pisana dan po dan, odbija u danima (s vikom) svu slavu. ferand je iskovao prsten.u deset uveče on će obrisati nož, njegov alat, sutra ujutro mi radimo. u tri sata --- tri sata. svetlo je trijumfalno. ceo zatvor zna da on ide dalje od obale gde zena ima moć. ovde, nista ga ne moze opozvati. ovde nema nikakvog baptizma ili venčanja sveštenika. dan je muškarac, isključivo, u svojoj usamljenosti, jalovoj erekciji…
mesec
ja sam sva odsutna ženstvenost, ostavljena iza starih obala, govori noć. osudjenik se šunja u mom crnom, šupljem, bledom trbuhu. svaka noć je trudnica. zatvorenik zaboravlja godine i agoniju ubrzava. roki kašlje… on pljuje, ali ne tako davno, noć ranije…on je milovao sliku forlana, malo više izbledelu.
mesec
noć otvara svoje ogromno dupe, gde zaboravljeni dan sahranjuje sam sebe..
Tema: 
