Pazljivo sam je pogledao. Iza pokerskog izraza naslucivao se tracak zabavljanja.

- Lizo, sta si uradila?

- To se i Osborn pitao. Dobio je tacan odgovor, jer zna sta Klagove masine mogu da urade. I zna kako se mogu srediti stvari. Nije se Klagova kuca pojavila slucajno na prodaji i nije slucajno da sam ja bila jedina zainteresovana. Iskoristila sam jednog od Klagovih omiljenih vecnika.

- Podmitila si ga?

Nasmejala se i poljubila me.

- Mislim da sam napokon uspela da te sokram, Amer. To je verovatno najveca razlika izmedju mene i rodjenog Amerikanca. Ovde prosecan gradjanin ne trosi mnogo na mito. U Sajgonu svako podmicuje.

- Jesi li ga podmitila?

- Nisam ucinila nista tako prosto. Ovde covek mora da ulazi na zadnja vrata. Nekoliko potpuno legalnih priloga za kampanju pojavilo se na racunu drzavnog senatora, koji je spomenuo odredjenu situaciju nekome ko je slucajno na polozaju da legalno ucini ono sto sam zelela da se ucini. - Pogledala me je postrance. - Naravno da sam ga podmitila, Viktore. Bio bi iznenadjen kad bi znao koliko je jeftin. Da li ti smeta?

- Smeta - priznao sa. - Ne svidja mi se podmicivanje.

- Ja sam ravnodusna prema njemu. Ono postoji kao i gravitacija. To mozda nije bas lepo, ali pomaze da se obave stvari.

- Pretpostavljam da si se zastitila.

- Prilicno dobro. Nikad se ne mozes potpuno zastititi od toga zbog ljudskog faktora. Senator bi mogao da propeva ako ga stave pred veliku porotu. Ali to se nece dogoditi, jer Osborn nece dalje da sledi ovaj slucaj. To je drugi razlog sto je otisao bez borbe. On zna kako se svet okrece, zna kakvu silu sad posedujem i zna da ne moze da se bori protiv nje.

Nakon toga je zavladala duga tisina. Imao sam da razmislim o mnogo cemu, i nisam se bas najbolje osecao u vezi s vecinom stvari. U jednom je trenutku Liza posegnula za kutijom cigareta, ali se predomislila. Cekala je dok sam razmisljao.

- To je stravicna moc, zar ne - napokon sam rekao.

- Zastrasujuca - slozi se ona. - Nemoj da mislis da me to ne plasi. Nemoj misliti da nisam fantazirala o sebi kao o superzeni. Moc je strahovito iskusenje i nije ga lako odbaciti. Toliko toga bih mogla da ucinim.

- Hoces li?

- Ne govorim o kradji ili obogacivanju ...

- Nisam to ni mislio.

- To je politicka moc. Ali ne znam da upravljam njome ... znam da zvuci otrcano, ali koristila bih se njome za dobro. Videla sam toliko mnogo zla koje nastaje iz dobrih namera. Ne mislim da sam toliko mudra da ucinim nesto dobro. A sanse da zavrsim mrtva kao Klag su velike. ali nisam dovoljno mudra da se ostavim te moci. Jos sam ulicarka iz Sajgona, Amer. Dovoljno sam pametna da se njome ne koristim, osim ako to nije potrebno. Ali ne mogu je ostaviti i ne mogu je unistiti. Je li to glupo?

Za to nisam imao dobar odgovor. Ali sam imao los osecaj.

Sumnje su me mucile jos nedelju dana. Nisam dosao ni do kakvih velikih moralnih zakljucaka. Liza je znala za neka nedela i nije ih prijavila nadleznima. To mi nije toliko smetalo. Pod prstima su joj bile mogucnosti da pocini jos nedela i to mi je dosta smetalo. Ipak, nisam mislio da je planirala da ista ucini. Bila je dovoljno pametna da se koristi stvarima koje ima za odbranu - ali kod Lize ta rec je imala prosireno znacenje.

Kad se jedne veceri nije pojavila, otisao sam do Klagove kuce i nasao je zaposlenu u dnevnoj sobi. Tri metra polica bilo je cisto. Diskovi i trake bili su naslagani na stolu. Imala je veliku plasticnu kantu za smece i magnet velicine teniske loptice. Posmatrao sam kako trakom prelazi preko magneta i zatim je baca u kantu koja je bila vec gotovo puna. Podigla je pogled, zatim ponovila postupak s tucetom diskova i onda skinula naocare i obrisala oci.

- Da li se osecas bolje, Viktore? - pitala je.

- Kako to mislis? Osecam se dobro.

- Nije istina. Ni ja se nisam osecala dobro. Ne volim sto to radim, ali moram. Hoces li da mi doneses drugu kantu.

Ucinio sam to i pomogao joj da skine jos softvera s polica.

- Neces valjda sve da izbrises?

- Ne. Brisem samo beleske i ... jos nesto.

- Hoces li da mi kazes sta je to?

- Ima stvari za koje je bolje da ne znas - rekla je tmurno.

Nakraju sam ipak uspeo da je uverim da mi prica o tome za vecerom. Rekla je malo, samo je jela i odmahivala glavom. Na kraju je popustila.

- Stvar je prilicno crna - rece. - Kopkala sam po nekim osetljivim mestima poslednjih nekoliko dana. Ima mesta u koja je Klag ulazio kako je hteo, ali mene strasno plase. Prljavih mesta. Mesta gde znaju stvari za koje sam mislila da me zanimaju.

Zadrhtala je i oklevala da nastavi.

- Govoris o vojnim kompjuterima? CIA?

- Sa CIA-om pocinje. To je najlakse. Zavirila sam i u NORAD - to su tipovi koji ce voditi iduci rat. Zadrhtim kad vidim kako je lako Klag usao onde. Izmislio je nacin kako da zapocne Treci svetski rat, onako, za vezbu. To je jedna od stvari koju smo upravo izbrisali. Poslednja dva dana obilazila sam oko velikih ripova. Odbrambena obavestajna sluzba i Nacionalna sigurnosti. DIA i NSA. Svaka od njih je veca od CIA-e. Nesto je znalo da sam onde. Neki cuvarski program. Cim sam to shvatila, pobegla sam, i provela pet sati proveravajuci da me ne sledi. Sada sam sigurna, unistila sam i te zabeleske.

- Mislis li da su oni ubili Klaga?

- Oni su najverovatniji pocinioci. Imao je na tone njihovih stvari. Znam da je pomogao u stvaranju najvecih instalacija u NSA i muvao se tamo godinama. Dovoljan je bio samo jedan pogresan korak.

- Jesi li uspela? Mislim, da li si sigurna?

- Sigurna sam da me nisu sledili. Nisam sigurna da sam unistila sve beleske. Sad cu se vratiti da proverim to poslednji put.

- Idem s tobom.

Zavrsili smo nakon ponoci. Liza bi pregledala traku ili disk, i ako bi imalo posumnjala, bacila bi je meni na magnetni tretman. U jednom trenutku, kada je bila nesigurna, uzela je magnet i presla njime preko celog reda softvera na polici.

Zapanjujuce je misliti o tome. Jednim pokretom izbrisala je milijarde bitova informacija. Nesto od toga mozda ne postoji nigde na svetu. Suocio sam se s jos tezim pitanjem. Da li je imala pravo to da ucini? Ne postoji li znanje zbog svih ljudi? Priznajem, nije mi bilo tesko da precutim proteste. Uglavnom sam bio srecan sto su nestale te stvari. Stari reakcionar u meni lako je poverovao da postoje stvari koje nam je sudjeno da znamo.

Bili smo skoro gotovi kada se ekran njenog monitora poceo da se kvari. Cak je nekoliko puta zapistao i zapucketao, te se LIza odmakla od njega, a onda je ekran poceo da treperi. Neko vreme sam gledao u njega. Cinilo mi se kao da pokusava da stvori neku sliku. Nesto trodimenzionalno. Poceo sam da razaznajem sta je to, i pogledao sam Lizu, a ona je gledala mene. Lice joj je treperilo. Dosla je do mene i stavila mi ruku preko ociju.

- Vikrtore, ne bi smeo to da gledas.

- U redu je - rekoh joj i kada sam to rekao, bilo je u redu, ali tek sto su reci izisle, znao sam da vise nije u redu. I to je poslednja stvar koje sam se secao dugo vremena.

Rekli su mi da su to bila dve vrlo lose nedelje. Malo se toga secam. Drzali su me jako drogiranog, a nekoliko lucidnih perioda sledili su uvek novi napadi.

Prva stvar koje se jasno secam je da sam gledao u lice doktora Stjuarta. Bio sam u bolnickom krevetu. Posle sam saznao da sam u bolnici na Kedars-Sinaiu, a ne u bolnici za ratne veterane. Liza je platila privatnu sobu.

Stjuart mi je postavio uobicajena pitanja. Uspeo sam da odogovrim na njih, iako sam bio jako umoran. Kada ja napokon postao zadovoljan mojim stanjem, poceo je da odgovara ne neka moja pitanja. Saznao sam koliko sam dugo u bolnici i kako se sve dogodilo.

- Pogodio vas je niz napada - potvrdio je. - Iskreno receno, ne znam zasto. Niste im bili skloni decenijama. Mislio sam da vam je odavno dobro. Ali nista nije uvek stabilno, pretpostavljam.

- Znaci, Liza me je donela na vreme.

- Ucinila je i vise od toga. Isprva nije zelela da mi objasni. Izgleda da je posle prvog napada kojem je prisustvovala, procitala sve sto je mogla da nadje. Od toga dana imala je pripremljenu injekciju i dozu valijuma. Kada je videla da ne mozete da disete, dala vam je 100 miligrama valijuma i bez sumnje, spasla vam zivot.

Stjuart i ja smo se znali dugo vremena. Znao je da nemam recept za valijum, iako smo o tome razgovarali kada sam poslednji put bio na bolnickom lecenju. Kako sam ziveo sam, ne bi bilo nikoga ko bi mi mogao dati injekciju ako dobijem napad.

Vise su ga zanimali rezultati, a ono sto je Liza ucinila donelo je zeljeni rezultat. Bio sam ziv.

Nije dopusto da tog danam primim posetu. Protestovao sam, ali sam ubrzo zaspao. Dosla je iduceg dana. Nosila je novu majicu. Na njoj je bio nacrtan robot s plastom i zidarskom daskom, a pisalo je "Generacija 11111000000". Ispada da je to godina 1984. u binarnim brojkama.

Imala je velik osmeh na licu i rekla je: - Cao Amer! - kad je sela na krevet, a ja sam se poceo tresti. Uznemirila se i pitala da li da zove doktora.

- Nije to - uspeo sam da kazem. - Samo bih zeleo da me zagrlis.

Skinula je cipele i uvukla se pod pokrivac. Cvrsto me je zagrlila. U jednom trenutku usla je sestra i pokusala da je otera. Liza joj je uputila nekoliko prostota na vijetnamskom, kineskom i nekoliko zpanjujucih na enegleskom, a onda je sestra otisla. Kasnije sam opazio da je doktor Stjuart zavirio u sobu.

Osecao sam se mnogo bolje kad sam napokon prestao da placem. I Lizine oci su bile vlazne.

- Dolazila sam svakog dana - rekla je. - Izgledas ocajno, VIktore.

- Osecam se mnogo bolje.

- No, izgledas bolje nego pre. Ali tvoj doktor kaze da je bolje da ostanes ovde jos nekoliko dana, za svaki slucaj.

- Mislim da ima pravo.

- Planiram veliku veceru za tvoj povratak. Mislim da pozovemo i susede.

Cutao sam neko vreme. Bilo je toliko stvari s kojima se jos nismo suocili. Koliko ce dugo trajati to izmedju nas? Koliko dugo pre nego sto postanem zajedljiv, zato sto sam tako nekoristan? Koliko dugo pre nego sto se ona umori sto je sa starim covekom? Ne znam kada sam o Lizi poceo da razmisljam kao o stalnom delu svog zivota. I pitao sam se kako sam to uopste mogao da pomislim.

- Zelis li da provedes jos nekoliko godina u bolnici, cekajuci da covek umre.

- Sta hoces, Viktore? Udacu se za tebe, ako hoces. Ili cu ziveti s tobom u grehu. Drazi mi je greh, ali ako ce te usreciti...

- Ne znam zasto bi se opterecivala s padavicarskim starim kenjkalom.

- Zato sto te volim.

Bilo je prvi put da je to rekla. Mogao sam da nastavim pitanja - da ponovo spomenjem njenog Majora, na primer - ali nisam imao volje za to. Drago mi je da nisam. Promenio sam temu.

- Jesi li zavrsila posao?

Znala je o kom poslu govorim. Spustila je glas i stavila mi usta na uvo.

- Nemojmo o tome na ovom mestu, Viktore. Ne verujem ni jednom mestu koje nisam pregledala radi prisluskivaca. Ali da te smirim, zavrsila sam; bilo je to nekoliko mirnih nedelja. Niko nije nista pametniji i vise se necu petljati u takve stvari.

Osecao sam se mnogo bolje. Bio sam i iscrpljen. Pokusao sam da prikrijem zevanje, ali je osetila da je vreme da ode. Poljubila me je jos jednom, obecala mi je jos mnogo poljubaca i otisla.

Tad sam je video poslednji put.

Te veceri oko deset sati Liza je usla u Klagovu kuhinju sa srafcigerom i jos nekim alatom i pocela da radi na mikrotalasnoj rerni.

Proizvodjaci takvih aparata vrlo su pazljivi i osiguravaju da se ne ukljuce dok su im vratanca otvorena, jer zrace smrtonosnom radijacijom. Ali s jednostavnim alatom i pamecu mogu se preraditi sigurnosti uredjaji. Liza nije imala prolema sa njima. Otprilike deset minuta posto je usla u Klagovu kuhinju, stavila je glavu u rernu i ukljucila je. Tesko je reci koliko je dugo drzala glavu unutra. Dovoljno dugo da bi joj oci postale kao kuvana jaja. U jednom trenutnku je izgubila kontrolu nad misicima i pala na pod, povukavsi rernu za sobom. Doslo je do kratkog spoja i planula je vatra.

Plamen je ukljucio komplikovani alarm protiv provale, koji je instalirala pre mesec dana. Beti Lanier je ugledala vatru i pozvala vatrogasce, dok je Hal pretrcao ulicu i upao u gorecu kuhinju. Izvukao je ono sto je ostalo od Lize na travnjak. Kad je video sta je vatra ucinila od gornjeg dela njenog tela, posebno od grudi povratio je.

Hitno su je prebacili u bolnicu. Lekari su joj amputirali jednu ruku i odsekli zastrasujuce kolicine vulkaniziranog silicijuma, izvadili joj sve zube, ali nisu znali sta ce s ocima. Priljucili su je na vestacka pluca.

Tek je jedan stazista spazio crnu i krvavu majicu koju su isekli s nje. Deo poruke bio je necItljiv, ali je pocinjala ovako: "Ne mogu vise ovako da nastavim ..."

Ne bih mogao drugacije da ispricam. Otkrio sam stvar malo-pomalo, pocevsi s uznemirenim izrazom na licu doktora Stjuarta, kad se Liza nije pojavila sledeceg dana. Nije mi nista rekao i uskoro sam imao jos jedan napad.

Iducih nedelju dana je maglovito. Secam se da su me otpustili iz bolnice, ali se ne secam puta kuci. Beti je bila vrlo dobra prema meni. Dali su mi umirujuce sredstvo, tranksene, bili su jako dobri. Jeo sam ih kao bombone. Tumarao sam u drogiranoj magli, jeo sam samo kad je Beti insistirala, spavao sam sedeci u stolici, budio se, ne znajuci ni gde sam ni ko sam. Vratio sam se mnogo puta u zarobljenicki logor. Secam se da sam jednom pomagao Lizi da slaze odrubljene glave.

Kad sam se video u ogledalu, na licu mi je bio slab smesak. Bilo je to od tranksena koji mi je milovao prednje reznjeve mozga. Znao sam - ako pozivim jos dugo - da cu postati vrlo dobar prijatelj tranksenu.

S vremenom sam postao sposoban za nesto sto bi se moglo nazvati racionalnim razmisljanjem. Uz put mi je pomogla Osbornova poseta. U to sam vreme pokusavao da nadjem razloge za zivot i pitao sam se da li mi ih on mozda moze pruziti.

- Zao mi je - poceo je. Nista nisam rekao. - Ovo je privatna poseta - nastavio je. - Odeljenje ne zna da sam ovde.

- Je li to bilo samoubistvo? - pitao sam ga.

- Doneo sam kopiju ... poruke. Narucila ju je od proizvodjaca majica u Vestvudu, tri dana pre ... nesrece.

Pruzio mi je poruku, i ja sam je procitao. Spomenula je i mene, ali ne imenom. Ja sam bio "covek koga volim". Napisala je da ne moze da resava moje probleme. Bila je to kratka poruka. Ne mozete mnogo napisati na majicu. Procitao sam je pet puta i vrato mu je.

- Rekla vam je da Klag nije napisao svoju poruku. A ja vam kazem da ona nije napisala ovo.

Klimnuo je, oklevajuci. Osecao sam veliku smirenost iza koje se krila urlajuca nocna mora. Hvala tranksenu.

- Mozete li necim to opravdati?

- Bila je kod mene u bolnici pre nego sto je to ucinila. Bila je puna zivota i nade. Kazete da je narucila majicu tri dana pre. Osetio bih to. A ova je poruka pateticna. Liza nikad nije bila pateticna.

Ponovo je klimnuo.

- Ima nekoliko stvari koje vam zelim reci. Nije bilo tragova borbe. Gospodja Lanier je sigurna da niko nije usao u kucu. Kriminalisticka laboratorija je pregledala ceo stan, i sigurni su da tamo nije bilo vise nikog. Kladim se u svoj zivot da niko nije usao, niti izasao iz kuce. Ali, ni ja ne verujem da je to bilo samoubistvo. Imate li kakve ideje?

- NSA - rekoh.

Objasnio sam mu poslenje stvari koje je radila dok sam ja jos bio tamo. Ispricao sam mu o njenom strahu od vladinih spijunskih sluzbi. To je bilo sve sto sam mu mogao reci.

- Pretpostavljam da bi oni mogli da urade tako nesto, ako bi neko uopste i mogao. Ali kazem vam, tesko mi je to da progutam. Ne znam zasto. Vi mozda verujete da takvi ljudi ubijaju kao kad mi ubijemo muvu. - Njegov izraz je bio upitan.

- Ne znam sta da verujem.

- Ne kazem da ne bi ubili zbog nacionalne sigurnosti ili nekog slicnog sranja. Ali oni bi uzeli i kompjutere. Ne bi je ostavili na miru, ne bi je cak ni pustili blizu tih stvari posto su ubili Klaga.

- To sto ste rekli ima smisla.

Mrmljao je o svemu tome jos neko vreme. Nakraju sam mu ponudio vino. Sa zahvalnoscu je prihvatio. Mislio sam da mu se pridruzim u picu - bio bi to brz nacin umiranja, - ali nisam. Popio je celu bocu i bio je ugodno pijan kad je predlozio da odsetamo tamo i pogledamo sve jos jednom. Nameravao sam da posetim Lizu iduceg dana i znao sam da moram nekako da se pripremim za to, pa sam pristao da podjem sa njim.

Pregledali smo kuhinju. Vatra je nagorela neke ormarice i rastopila nesto linoleuma, ali nista vise. Voda je napravila nered. Na podu je bila smedja mrlja koju sam mogao da pogledam bez osecanja.

Usli smo u sobu za dnevni boravak, a jedan od kompjutera bio je ukljucen. Na ekranju je pisala kratka poruka.

AKO ZELITE DA SAZNATE VISE
PRITISNITE "ENTER"

- Nemojte to da uradite - rekao sam mu. Ali uradio je. Stajao je dostojanstveno trepcuci, dok su se reci izbrisale i pojavila se nova poruka.

POGLEDALI STE

Ekran je poceo da svetluca, a ja sam se vec nalazio u svom automobilu, u tami, s tabletom u ustima i drugom u ruci. Ispljunuo sam tabletu, sedeo neko vreme, slusajuci stari motor kako radi. U drugoj ruci sam imao plasticnu bocicu s tabletama. Osecao sam se vrlo umorno, ali sam otvorio vrata i ugasio motor. Napipao sam put do vrata od garaze i otvorio ih. Spolja, vazduh je bio svez i sladak. Pogledao sam u bocicu sa tabletama i pozurio do kupatila.

Kad sam zavrsio s onim sto je trebalo da ucinim, u solji je plutalo tuce tableta koje se nisu cak ni rastopile. Bilo je tu praznih ampula i jos kojecega sto necu opisivati. Izbrojao sam tablete u flasici, setio se koliko ih je bilo pre i pitao se da li cu se izvuci.

Otisao sam do Klagove kuce, ali nisam nasao Osborna. Bio sam umoran, ali sam se odvukao do svoje kuce i ispruzio na krevetu, cekajuci da prezivim ili umrem.

Sledeceg dana u novinama sam pronasao clanak. Osborn je otisao kuci i razneo sebi mozak svojim revolverom. Clanak nije bio veliki. Pajkanima se to stalno dogadja. Nije ostavio poruku.

Seo sam u autous i odvezao se do bolnice, i proveo tri sata, pokusavajuci da vidim Lizu. Nisam uspeo. Nisam joj bio rodjak, a doktori su bili odlucni u tome da ne prima posete. Kad sam se razljutio, bili su nezni koliko su mogli. Tek sam tad saznao kakve su joj ozlede. Hal mi je precutao ono najgore. Nije vise bilo vazno, ali su se doktori zaklinjali da joj u glavi nije ostalo nista. I tako sam otisao kuci.

Umrla je posle dva dana.

Na moje iznenadjenje, ostavila je testament. Ostavila mi je kucu i stvari. Cim sam to saznao, uzeo sam telefon i pozvao sluzbu za otpatke. dok su bili na putu, poslednji put sam usao u Klagovu kucu.

Isti kompjuter bio je ukljucen, a poruka je bila takodje ista.

PRITISNI "ENTER"

Pazljivo sam potrazio prekidac i pritisnuo ga. Djubretarima sam naredio da pokupe sve, do golih zidova.

Pazljivo sam pregledao sopstvenu kucu trazeci ista sto bi moglo da bude daleki prvi rodjak kompjutera. Bacio sam radio. Prodao sam kola, frizider, sporet, mikser i elektricni zidni sat. Ispraznio sam vodeni krevet i bacio grejalicu.

Onda sam kupio plinsku bocu i zatim sam dugo trazio, i na kraju nasao, staru kutiju s ledom. Garazu sam do vrha napunio drvima za lozenje. Ocistio sam dimnjak. Uskoro ce zahladiti.

Jednog dana sam se odvezao autobusom do Pasadene i osnovao Memorijalnu stipendiju Lize Fu za vijetnamske izbeglice i njihovu decu. Poklonio sam im sedamsto hiljada osamdeset i tri dolara i cetiri centa. Rekao sam im da novac mogu da iskoriste za sve, osim za kompjuterske nauke. Video sam da me smatraju ekscentrikom.

Stalno sam mislio da sam siguran dok nije zazvonio telefon. Dugo sm razmisljao pre nego sto sam odgovorio. Na kraju sam znao da ce zvoniti dok se ne javim. Podigao sam slusalicu.

Nekoliko sekundi se cuo pozivni ton, ali me to nije prevarilo. Drzao sam slusalicu na uvetu i napokon je ton prestao. Pazljivo sam slusao. Cuo sam one daleke muzicke tonove koji zive u telefonskim zicama.. Jeke razgovora udaljenih hiljade milja. I nesto beskrajno udaljenije i hladno.

Ne znam sta se to zacelo u NSA-i. Ne znam da li su to namerno uradili ili se to jednostavno dogodilo, ili da li je to imalo uopste ikakve veze s njima, na kraju krajeva. Ali znam da je to tamo, jer sam mu cuo dusu kako dise u zicama. Pazljivo sam progovorio.

- Ne zelim vise da saznam - rekao sam. - Necu nikome nista da kazem. Klag, Liza i Osborn su samoubice. Ja sam samo usamljen covek i vise necu smetati.

Cuo se klik i zatim pozivni ton.

Bilo je lako resiti se telefona. Naterati ih da uklone sve instalacije bilo je teze, jer kad su jednom instalacije uvedene, oni ocekuju da ce tu stalno i ostati. Gundjali su, ali kada sam poceo da ih cupam sam, popustili su, iako su me upozorili da ce to kostati.

Kod struje i plina bilo je teze. Oni su, izgleda, verovali da postoji propis po kome svaka kuca mora da ima prikljucke. Iskljucice mi struju i plin - iako nisu bili bas zadovoljni time - ali nikako nece da povade i instalacije. Popeo sam se na krov sa sekirom i unistio cetiri prikljucka dok su buljili u mene. Onda su smotali svoje zice i otisli.

Izbacio sam svetiljke, sve sto je bilo na stuju. Cekice, dletom i rucnom testerom navalio sam na zid iznad podruma.

Dok sam cupao instlacije, pitao sam se zasto to radim. Ima li smisla? Nije mi preostalo jos mnogo godina pre nego sto me poslednji napad dovrsi. Te godine bas nece biti zabavne. Liza je bila tip koji prezivljava. Ona bi znala zasto sam to uradio. Jednom je rekla da sam i ja tip koji prezivljava. Preziveo sam logor. Preziveo sam smrt majke i oca i uspeo da sredim svoj usamljenicki zivot. Liza je prezivela gotovo sve. Ni od koga se ne ocekuje da sve prezivi. Ali dok je bila ziva, radila je na tome da ostane ziva.

A to sam i ja ucinio. Izvadio sam sve zice iz zidova, prosao po kuci magnetom da vidim ako mi je promaklo nesto metalno, zatim sam proveo nedelju dana cIsteci, puneci rupe koje sam napravio u zidovima, tavanici i u podrumu. Zabavljala me je pomisao kako ce trgovac nekretninama pokusati da proda kucu, kad me vise ne bude.

Lepa, mala kucica, narode. Nema struje ...

Sada zivim mirno, kao i pre.

Veci deo dana radim u vrtu. Znatno sam ga prosirio, pa cak nesto i uzgajam u prednjem dvoristu.

Zivim uz svece i kerozinsku svetiljku. Uzgajam najveci deo onoga sta jedem.

Trebalo mi je dugo vremena da se skinem s tranksena i dilantina, ali sam uspeo, a napade prihvatam kako dolaze. Obicno iza toga ostanu oziljci.

Usred velikog grada, ja sam se iskljucIo. Vise nisam deo sistema koji raste brze nego sto ja mogu da pojmim. Ne znam cak ni da li je opasan za obicne ljude. Primetio me je, kao i Klaga i Osborna. I Lizu. Oterao je nase umove kao sto ja teram komarca i nikad ne gledam da li sam ga zgnjecio. Samo sam ja preziveo.

Ali pitam se.

Bilo bi vrlo tesko ...

Liza mi je rekla kako moze da udje kroz instalacije. Postoji nesto sto se zove val-nosilac, koji se moze kretati i kroz zice u kojim tece struja za kucu. Zato sam se morao otarasiti elektrike.

Za bastu mi treba voda. Ovde u juznoj Kaliforniji, nema dovoljno kise, a ne znam kako bih drugacije mogao da dodjem do vode.

Mislite li da bi mogao da dodje kroz vodoinstalacije?