Na prakticnom primjeru to izgleda ovako:

Zena branila ocu da vidja djete. On se obratio dobrom advokatu, potražio pomoć od razvojnog savjetovališta, soc. radnika koji radi tamo i od dječijeg psihologa.

Rekli su mu da je najvažnije da djete osjeti da ga on i dalje želi, a da on sa svoje strane ne smije da blati onu drugu stranu, ma šta mu radili.

Prvo pravilo je - ispoštuj sve svoje finansijske obaveze. Ako ne plaćaš redovno alimentaciju, nemaš prava.

Drugo - trudi se da budeš prisutan.

Znači čovjek je otišao u obdanište gdje mu je djete i tražio da priča sa direktorkom i vaspitačicom njegovog djeteta. Djete je tad imalo 6 godina.
On nije imao pravo da dovodi ili odvodi djete iz obdanista, ali su ga zvali svaki put kad je bila priredba u kojoj je ucestvovalo njegovo djete. Mogao je da ga vidi, da navija, da mu mahne...
Kad god je bio kreativni cas - to je ono kad roditelji i djeca nešto rade zajedno - on bi dolazio. Njegova žena se nije usuđivala da mu pravi sranje pred svjedocima - naročito pošto je izigravala mučenicu.

Kad je trebalo da djete ide na ljetovanje ili zimovanje sa školom - tata bi drješio kesu, ali bi on takođe morao da da saglasnost, da isprati , dočeka svoje djete, mogao je da ga zove da se čuju.

Kad je trebalo da se djete upiše u školu, on je morao da da saglasnost - nemože se djete upisati bez saglasnosti, on je opet tražio da ga primi i direktor i psiholog i učiteljica.
Dolazio je ranije da ga vidi kad dolazi u školu, da mu mahne, kaže srećno, bio svake nedelje na otvorenim vratima, čak su jedno vrijem ovi iz centra za soc. rad preporučivali da vidja djete dok je ono u školi. Da li je jezivo vidjati svoje djete dok te gledaju soc. radnik i psiholog? Naravno da jeste!

On je dvije i po godine, gutao govna i vidjao svoje djete na kašičicu, ali na kraju je ipak uspio u onome što je naumio, a to je da danas ima normalan odnos sa svojim djetetom.

Koštalo ga je mnogo i para i zivaca i suza i vremena, ali se na kraju isplatilo. Ako ti 2 godine istrajno pokazuješ da želiš da vidjaš svoje djete, da su ti njegovi interesi najvažniji, onda i sud, prije ili kasnije uvidi to isto.

Nemaš pojma i zavidim ti na tome. Verovatno si u pravu da je borba moguća, samo je pitanje po koju cenu. Slažem se da ima dobrih i savesnih ljudi i u centru za soc. rad. Razgovarao sam i sa takvima...

Saveti su da treba zaključavati vrata, nikome ih ne otvarati, snimati sve razgovore,...jer kada sve počne s obzirom o kakvim ljudima je reč, može se i fizički napad očekivati... Bilo je i toga,... Provaljivanje u stan, i toga je bilo... Znači život pretvoriti u ratište, kome to treba, ja imam lep život planiram još dece, zašto bih žrtvovao život nekog nerođenog deteta zbog ovih sranja. Neću.

Ali to je najmanje, opet će početi da maltretiraju dete da ga uče lošim stvarima. I jedino što na kraju može da se postigne je da se dete oduzmem majci.

Što mislim da može samo još više da uništi mir i normalan razvoj deteta. Jer treba onda stražariti da ga ne otmu, da mu ne prilaze, da bi ga povredili i sl. Da ne govorim o tome na šta bi se sveo život moje druge dece i sadašnje žene.

Poenta je da shvate da dete ne mogu da upotrebe protiv mene, na dodelu paketića su došli samo zato što je to sada jedini način da mi priđu kako bi napravili incident. Njima dete služi kao sredstvo osvete. kada shvate da to nije moguće, pustiće i dete da normalno raste. Ili će i sami odustati od njega.

Probao sam da vidim dete u vrtiću, katastrofa, vrištanje, instrukcije: udari tatu, vrišti i sl... Jel treba da dopustim da moje dete to gleda, neka hvala. Da to snimam pa da puštam na sudu i šta ću dobiti. Da ga na silu viđam... Ako sam ja problem, evo skloniću se. I onda oni dođu kod mene. E, sada više neće u to sam siguran.

A moje dete je moja krv i duša, to su takve rezonancije ljudi moji kada se nas dvojica vidimo. To ništa nemože da poništi, samo treba malo strpljenja.

tvoj otac je dolazio sa ratišta, da li bi on pristao da ti kao dete dolaziš na front da bi se videli, sumnjam. A ti to meni preporučuješ. Drago mi je što to neznaš.

Ona sudija, više nije sudija. Soc. radnik koji je vodio moj slučaj to više nije, a svi njeni predmeti su ostali problemi. I znaju to oni sada što rade u centru za soc. rad. Možda nisam imao sreće, možda se nisam snašao, mislio sam možda da je dovoljno pokazati dobru volju... Na žalost tako je kako je.

kasnis sa komentarom jedno 17 strana     

oduvek sam bio pomalo slow, tešim se da ću na račun toga duže živeti 

nema veze, kvalitetna poenta i kad stigne kasno je dobrodosla .. kao i konjica 

Naravno - pa vi volite da ste u svemu prvi