Српски језик у Османлијском царству

Srpski jezik u osmansko doba
Autor: Mirjana Marinković | 18.10.2009. - 00:02
Srpski jezik u osmansko doba

Ovakve tvrdnje u pogledu srpskog jezika u Osmanskom carstvu često nisu imale potkrepljenje u istorijskim izvorima i zasnivale su se na zapažanjima savremenika i usmenom predanju. U biblioteci džamije Sulejmanija u Istanbulu čuvaju se dva primerka rukopisa četvorojezičnog udžbenika za učenje stranih jezika iz osmanskog vremena koji do sada nisu bili predmet interesovanja naših naučnika.

Reč je o priručniku za učenje arapskog, persijskog, grčkog i srpskog jezika. Ove rukopisne knjige nalazile su se u ličnoj biblioteci sultana Mahmuda I (1730-1754), koji ih je zaveštao i pretvorio u ličnu zadužbinu (vakuf), o čemu postoji potvrda na naslovnoj strani. To ne znači da potiču iz doba vladavine ovoga sultana. Naprotiv, budući da se na naslovnoj stranici nalazi i sultanski monogram sultana Bajazita II (1481-1512), sa dosta pouzdanja se može zaključiti da su ovakvi udžbenici postojali i za njegove vlade. U tom slučaju, ovaj četvorojezični udžbenik bio bi najstariji poznati izvor za proučavanje srpskog jezika pisan arapskim pismom.
Beleženje tekstova pisanih na drugim jezicima arapskim pismom nije bilo neuobičajeno ni u arapskom svetu, a ni u Osmanskoj imperiji. Takva dela spadaju u tzv. alhamijado književnost, a na našem tlu najviše ih je bilo na teritoriji Bosne i Hercegovine koja je dala niz stvaralaca ove literature. Najstariji do sada poznati tekst te vrste je jedna ljubavna pesma izvesnog Mehmeda Erdeljca iz 1588/89. godine.
Četvorojezični udžbenik se sastoji od fraza i izraza iz svakodnevnog govora. Broji šezdeset i tri strane. Na svakoj stranici data je jedna rečenica na arapskom ispod koje slede prevodi na ostale jezike. Knjiga je i lep primerak kaligrafske veštine. Ispisana je u četiri boje; arapski tekst je dat crnom, persijski crvenom, grčki zelenom, a srpski narandžastom bojom. Skrećemo pažnju na činjenicu da turski jezik u ovom udžbeniku nije bio zastupljen, što ne treba da čudi s obzirom na to da su obrazovani Turci Osmanlije ravnopravno sa turskim učili i govorili druga dva orijentalna jezika – arapski i persijski. Zanimljivo je da su i grčki i srpski jezik fiksirani arapskim pismom koje je izrazito nepodesno za sve jezike sa razvijenim vokalskim sistemom.
Uprkos tome, sastavljač udžbenika je koristeći sistem za vokalizaciju veoma tačno i precizno, zabeležio srpske reči, tako da se tekst može pročitati bez većih teškoća. Osim toga, pronađena su sasvim prihvatljiva rešenja za specifično srpske konsonante (ć, ž) kojih se pisar dosledno držao. Neka kolebanja kod pisanja vokala navode na zaključak da pisar nije znao srpski jezik i da je zapisivao onako kako je čuo, što znači da preko ovog teksta možemo „oslušnuti“ srpski jezik XV/XVI veka.
Ovakav udžbenik je po svemu sudeći bio namenjen školovanju ličnosti koje su se pripremale za najviše državne položaje. Izgled udžbenika, rukopis i preciznost s kojim je urađen upućuju na zaključak da je možda bio namenjen i samim sultanskim sinovima čijem se obrazovanju poklanjala naročita pažnja. Poznato je da su srpski jezik znali sultani Mehmed II Osvajač i Sulejman Veličanstveni!
Neki istoričari ističu da je u Carigradu od vremena sultana Murata do Sulejmana Veličanstvenog bilo posebnih kancelarija u kojima su pisana zvanična akta za Bosnu, Srbiju i Dubrovnik i da stoga možda u tim kancelarijama treba tražiti i sastavljača ovog četvorojezičnog udžbenika.
Vrednost ovog izvora je višestruka i ogleda se prvenstveno u tome što predstavlja neoboriv dokaz visokog mesta koji je srpski jezik zauzimao u vrhovima osmanske države u kojima je bilo mnogo slovenskog življa. On je svedočanstvo svojevrsnog kosmopolitskog karaktera Osmanske imperije, njene multikulturalnosti i multijezičnosti, ali i tolerantnosti.
Udžbenik je zbirka fraza iz svakodnevnog govora za učenje i vežbu. Za istoriju srpskog jezika to je od posebnog značaja, ako se ima u vidu da je u dela srpske srednjovekovne književnosti retko i slabo prodirao jezik koji je bio u svakodnevnoj upotrebi. U srpskom delu udžbenika ne sreću se turcizmi, osim reči „dućan“, što snažno govori u prilog njegovoj starosti.
Konačno, evo i odlomka iz ovog dragocenog istorijskog izvora: „Kto ni ljubi, ljubimo ga i tko nam zlo tvori/ mi mu zlo tvorimo ga, i kto ni huli, hulimo ga./ Obrati obraz svoj k mene, ova sam./ Obrati obraz svoj k tebe. Pokaži mi./ Pokaži mi što ti u rukav. Nejma u rukav/ ništa. Podaj mi knjiga svoja da ugledam./ Ondaj knjiga tvoja je prelepša i pobolja/od knjigu moju. Što ti je lepo pisanije.“