Bog je rec (Jovan 1:1), za saznanje da rec postoji je potreban koeficijent inteligencije iznad 80, a ne verovanje. Ne postoji normalan covek koji veruje da rec postoji.
O fizickoj formi Boga (jedan covek), niko sem njega to nikada nece znati.

Исус је толико причао о важности вјере... упуцивао сам те на то, као и bjbojan, али очито да си исувише везан за своје ставове, у тој мјери да их не можеш промјенити чак и ако немају никаквог темеља... 

Аутор:  Протојереј др Љубивоје Стојановић


Став Цркве у вези са завештањем органа



Да ли ми можете рећи какав став има Црква по питању завештања органа?

Унапред захвалан, Д. Живковић из Владимираца


Основно начело хришћанског живота заснива се на спремности да „сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предамо“, и то тако што ћемо једни другима добро чинити. Дакле, хришћанска вера се заснива на конкретној доброделатности, а не на неоствареној добронамерности.

То је дело, а не само лепе речи пуне замишљених претпоставки. Све ово постаје нам јасније кад знамо и разумемо Христове речи: „Од ове љубави нема веће, до да ко живот свој положи за ближњега свога“. Тако је себедавање мера свих наших односа, и потврда остваривости у вери, што треба да покрене промишљање и поступање верујућег човека набоље. Сва креативност и прогресија живљења у вери треба да почиње од овога и да се темељи на том знању о важности несебичног односа према другоме.

Завештање органа треба да буде узвишени чин несебичне љубави, неоптерећен себичношћу самоистицања. Чин вере и поверења изнад сваке сумње о могућим злоупотребама, јер сумња и неповерење успоравају прогресију и низводе у нестваралаштво. Да би се вера и поверење истински остварили, потребно је трезвено промишљање о узвишености учињеног, уз добро знање да један човек завештањем својих органа може спасти пет живота других људи. Нажалост, нас често оптерећује сумња у могуће лоше поступање других. Истина је да, нажалост, постоји и трговина људским органима, али то не сме да буде нама меродавна чињеница. Реч је о злу које треба да се разоткрије, изобличи и искорени применом позитивних законских прописа, не дозвољавајући да нас исто заустави и одврати са пута љубави на беспуће немоћног осуђивања туђих лоших поступака.

Христолика доброделатна добронамерност

Знајући речи Христове: „Када учинисте једном од најмањих мојих, мени учинисте“, потребно је да свој поступак саобразимо Христовом крстоносном себедавању за живот света. Тада ће нам примарно бити то да помогнемо немоћном човеку, а не да сумњамо у то да ће неко злоупотребити нашу добронамерност. Треба бити обазрив и опрезан и мудро разликовати добро од зла, истину од лажи, у свакодневном чињењу, али кад је у питању овај узвишени чин, ту треба превазићи све предрасуде и на прво место ставити живот. У том контексту треба разумети чин завештања као утемељење у животу, а не као одустајање од постојања, одрицање од сопственог живота и прихватање умирања као нечега што убрзо долази. Због тога је овај чин утемељење у животу, а не бекство у смрт, јер то није пристајање да се умре пре времена, него је добра жеља да се продужи живот другога, без скраћивања сопственог постојања. Завештање органа не значи пристајање на умирање пре времена, онда кад то другоме одговара, него је показатељ спремности да се дода животу другога. Могуће је само тамо где је љубав сигурна, неоптерећена интересом и страхом од пролазности и нестајања.

Наше време обилује мноштвом себичних примера, како оних који су склони да обману друге и себично искористе њихову добру вољу, тако и оних који се „чувају“ од ових и њихове злонамерности. То дели и раздваја, зауставља добро стваралаштво и све затвара у несигурност истрошења и нестајања. Све расправе о завештању органа то најбоље осликавају, јер ту видимо најпре негативну реакцију истицања лоших могућности пре указивања на добре могућности. Једноставно речено, сви смо у лошем стању неповерења и неспремности за добру комуникацију. Свако тражи разлоге да не учини нешто добро, желећи да своје нечињење оправда неким вишим разлогом или нечијим лошим намерама. Све ово треба превазилазити непрестано снагом живе и делатне вере, промишљајући трезвено све своје поступке: Видети у свему оно што је најбоље знак је зреле вере, никако није наиван поступак лаковерног појединца. Али, све док је страх од могуће преваре већи од нашег међусобног поверења, сами себе онеспособљавамо за велика дела. Увек размишљамо најпре само о ономе што није добро, да бисмо на крају само то имали за мерило. Тако се затварамо у немоћ, не видимо потребе других и сопствене добре могућности да му помогнемо. Једноставно, затечени страхом једино што знамо јесте да се „чувамо“ једни од других у стању напетости и сукоба. То је пут безнађа и осамљења, старање само за себе. Тако обесхрабрени у себи за живот, постајемо себични и агресивни песимисти. То треба променити и победити страх од другога сталним старањем о бољитку свих и свега. Тада улазимо у живи динамизам боголике христоликости, где без тражења за себе дајемо себе и тако добијамо сви. То не треба да буде само лепа жеља, срочена мисао у моменту религијске инспирације, то је стварност нашег живота у вери.

Црква благосиља добродетељ

Треба знати да Црква све покреће напред у најузвишенију богочовечанску прогресију, никога и ништа не зауставља у стању тражења разлога за и против. Динамиком неизмерне љубави све осмишљава и свему даје добар смисао и праву меру. Тако и у вези са овим, покреће све креативне ствараоце, од лекара као стручњака који се баве животним бољитком и здрављем, до свих нас који смо њихови саствараоци, а не само корисници услуга. Најузвишеније састваралаштво се догађа управо у том чину себедавања завештањем својих органа на добробит других. То завештање, наравно, никако није наше одустајање од живота, него је најдивније себедавање. То је неописива радост за коју треба имати изоштрен животни укус. То су осетили они који су својим давањем органа, на пример једног бубрега, помогли детету, родитељу, брату, рођаку или било ком другом човеку. О томе ми је причао један врли прота из Сремске Митровице, отац Гвозден, који је дао свој један бубрег брату, да би убрзо потом постао по четврти пут отац. Не зна која му је већа радост, рођење детета или оздрављење брата. Бог нека их подржи у животу, вери и љубави, а нама свима отвори дубљи духовни окоглед да видимо потребе једни других и помогнемо бољитку живота, а не да се раздвајамо и затварамо свако у своју немоћ, страх и неповерење. Више вере и више поверења у изобиљу љубави, то је оно што нам треба како бисмо разумели Христове речи: „По томе ћете се познати да сте моји ученици, ако будете имали љубави међу собом“. Дакле, Црква благосиља добродетељ, и ми који смо сабрани у Христово име треба да будемо креатори боље стварности, а не статични посматрачи и ловци на туђе грешке. Да несебично живимо једни са другима и да нашу љубав не умањује нико и ништа, да нас никакво и ничије злодело не одваја од добродетељи, јер тако и сами постајемо злоделатни. У томе ћемо успети само снагом и силом самоодречне љубави, никако и никада себичношшћу и себеистицањем. И још нешто: Црква смо сви ми крштени, а не само привилеговани појединци, „учени и униформисани професионалци“. Сви ми смо једно Тело коме је Глава Христос, где је правило да кад „један уд страда, болује цело тело“, и нисмо затворени у себе као нека група истомишљеника, него смо отворени и добронамерни и према онима „који су изван“. То значи да крштени хришћанин треба да се пита „Шта ја чиним?“, а не да се статично распитује шта је „дозвољено“ да чини. Добродтетељ је увек дозвољена и потребна, преко потребна посебно у наше дане. Па предлажем, уместо питања шта, кад, како и колико: живимо одговорно, дајући се несебично једни за друге, знајући да је спасење сваког човека у рукама другога, и радујући се стварности у којој „када видимо лице другога човека, видимо Бога“. Том вером просвећени, увек ћемо тражити и наћи разлог више за добродетељ, никада нећемо бити неделатни критичари било чије добронамерности, и тако ћемо постати истински креативни саствараоци у свему. Нећемо тражити да се било ко плаши нашег става о нечему, бићемо покретачи радости у сили непролазне и неистрошиве љубави Божје и наше, у живој стварности богољубља и човекољубља.



Извор: преузето са pravoslavlje.spc.rs

Tek ponekad svratim na ove stranice, a ovog puta me je zaintrigirao  nastupni članak i komentari učesnika, pa nisam mogao odoljeti da iznesem neka svoja razmišljanja. Srdačno pozdravljam poštovanu družinu ovog foruma.

Zaživotna donacija  (zaviještanje) vlastitih organa, imala bi smisla tek kada bismo doista bili neosporni vlasnici vlastitih tjelesa. A čega je čovjek zapravo vlasnik? Svojih bubrega, srca, očiju? Od kuda mu vlasništvo nad nečim, na što pri stjecanju nije imao nikakva utjecaja?
Čovjek nema doslovce ništa i zato ne može biti vlasnik nečega, tj. ne može ničim raspolagati. Svaki atom i svaka elektronska čestica njegova tijela, već je davno prije postojala. Tijelo u kojem (pre)biva, stvorio je netko drugi (da ne ulazimo u raspravu tko). Spomenuta je i slobodna volja (po kojoj navodno može raspolagat samim sobom), ali avaj, ni nje nema.
Sve je uređeno tako da se događaji odvijaju apsolutno neovisno o slobodnoj volji čovjeka.
Čovjek čak ni ne diše,  ni ne trepće po slobodnoj volji. Iz istog razloga ne postoji ni sebičnost jer bi ona pretpostavljala prethodno posjedovanje sebe sama, ali budući da čovjek sam po sebi nije ništa, ništa i ne može posjedovati.
Organe koji mu trenutno služe za održanje životnog ciklusa, nisu mu ni poklonjeni, pa se s adrese daroprimca  ne može pozivati na pravo raspolaganjem svojim tijelom.
Kako bi mu i bili poklonjeni, kad ga prethodno nije bilo? Darovati se može samo nekoga tko postoji. Da ga je bilo, organi mu ne bi trebali.
Sada se postavlja pitanje: zašto se od nekoga, tko je nitko i ništa (jer nema ni tijela, ni slobode odlučivanja ni djelovanja) u ime nekakve nepostojeće humanosti, traži  pristanak  za posmrtnu uporabu njegovih organa  u nekom transplatacijskom programu?
Čovjek, svjestan svoje nesavršene prirode i ništavnosti,  ne voli činjenice koje ga prikazuju onakvim kakav jest. Zato se u tumačenju pojava i događaja, rado priklanja prihvatljivijoj  polaznoj točki pretpostavljenog razuma čovječjeg i tobože postojeće slobodne volje. U tom teatarskom ambijentu, gdje sve postaje  moguće, pronalazi jadan čovjek odgovore na  pitanja na koja zapravo odgovora ne postoji.
Pita ga se (čovjeka) reda  radi, tek da se udovolji nepostojećim kategorijama slobodne volje i razuma, bez  ikakva racionalnog razloga. I tako nitko takvim razlozima ne bi udovoljio.
Sreća da je transplatacijska „tehnologija“ na takvoj, primitivnoj razini,  koja ne utječe na  prevladavanje ljudske potrošnosti. Kad bi doista naši tjelesni „rezervni dijelovi“ mogli spriječiti propast nečijeg životnog ciklusa,(nekakvog debelog bumbara), veliko je pitanje bi li se tražila naša suglasnost za donaciju.
Jednostavno bi se u bazi podataka pronašao najpovoljniji uzorak, ako bi se kolo sreće u svojoj sumanutoj logici poklopilo sa vašom osobom, jednostavno biste bili privedeni, stručno rasčerečeni, izuzeli bi se potrebni organi, a ostatak bi bio eliminiran.
Što se tiče pristajanja na transplataciju u slučaju naše teške bolesti, koja je jedino garant  našeg preživljavanja, taj pristanak je iznuđen silom boleštine, a ne kao promišljeni čin slobodne volje.
Slično kao što bi svatko „propjevao“ nakon primjene trećeg stupnja torture u policijskoj postaji.
A i ona priča o žrtvovanju sina Božjeg u svrhu spašavanja svekolikog čovječanstva, slabo drži vodu.
Od čega bi zapravo trebao spašavati one koji nisu ništa krivi? Žrtvovanje kao sredstvo spašavanja, dalo bi svakom nasilju smisla. Nasilje ne smije imati smisla jer se protivi načelima humanosti. Slavljenje nasilne žrtve, (žrtva i ne može biti nenasilna) , obezvrjeđuje i samog Boga koji takvu žrtvu prihvaća. Bog i nasilje nespojive su kategorije. Nasilje je imanentno samo nesavršenim subjektima kao što su ljudi i životinje.
Zato se čovjek u svojem čemernom životu nada, da će se u drugom životu uzdignuti  iz prljave kaljuže u čiste Božje visove. Da će naći svega što na zemlji nama.  Svjetlo, čistoću, radost i ljubav.

Prema tome, pošto imovina bez vlasnika pripada nalazaču, izvol'te se poslužiti. Ovo zvuči kao apologija za "žutu kuću" na Kosovu. Verovatno su i oni pošli od sličnog aksioma.

Доста истинито.