E au  ovom sadašnjem slučaju je Murta sjahao da uzjaše Kurta ponovo, tj. njegov naslednik. 

da stvarno, koje promene? nakon rusenja milosevica, dobili novog milosevica - kostunicu

Да није било Коштунице и Веље ови никад не би сменили Слобу.Дос у то време није имао ни једног кандидата који би сменио Милошевића па су зато изабрали Коштуницу.
Не знам колико си ти тад имао година и колико си заиста учествовао у тим промена.
Ја сам због тих промена поломио ногу и остао без посла.Врло добро знам како је дошло до тих промена јер сам и сам у њима учествовао....Не би рекао да се кајем али ми је криво што ова багра ништа није боља а можда је и за нијансу гора...

Sve se salžem s tobom , osim kajanja. Kajem se što sam učestvovao u toj prevari.Ali ko bi znao? 
Koštunica nije slučajno izabran, tada je Đinđić bio veoma omražen.

a onda dokaz da i od najgoreg ima gore. borisz.

вала баш , распродата предузећа,банке легализовале зеленашење,војска растурена тотално ,,реформама", а ми рмпамо за 200 евра,ако имамо посао, много је боље...

Koliko je Srbija napredovala od 5. oktobra 2000.
Koči nas nasleđe iz devedesetih
Autor: Tamara Spaić | Foto:Z. ŠAFAR | 05.10.2009. - 05:00


Devetu godišnjicu demokratskih promena dočekali smo u znaku ubistva, nasilja, zabrana građanskih okupljanja i ogorčenih poruka vlastima da je krajnje vreme da se davno obećane reforme ostvare. Dobitnice nagrade „Osvajanje slobode“ Fonda „Maja Maršićević Tasić“, koja se tradicionalno dodeljuje ženi koja je svojim radom doprinela razvoju ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije, govore za „Blic“ o razlozima zašto nam se to događa, gde je zapelo i kuda idemo kad „vlast gubi kontrolu nad državom“, „političari rade samo na samoodržanju, „oslanjaju se na Miloševićeve tajkune“ i „nemaju viziju budućnosti Srbije“.

Mirjana Karanović, glumica
- Cela naša država se već decenijama ponaša kao osoba koja odbija da se suoči sa bolešću, ode kod lekara. Mi smo sada u nekoj vrlo poodmakloj fazi bolesti i bojim se da smo u stanju kada je lečenje vrlo neizvesno, skupo i bolno i uključuje neke veoma nepopularne i radikalne metode. Ne bih želela da ova vlast izgubi kontrolu nad svojom državom, a strašno se bojim da se to događa. Ne znam ko su ljudi koji povlače konce, ko su oni koji podrivaju same temelje ovog društva. Važno je da se oni imenuju i da se sa njima obračuna, jer dokle god budemo izbegavali da imenujemo snage koje nas vode na dno, nemamo šanse da se izvučemo.

Srbijanka Turajlić, profesorka ETF-a
- Čitav niz događaja, počev od nasilja kome smo svedoci poslednjih dana, preko otkazivanja „Parade ponosa“ i zapravo kapitulacije vlasti koja nam je saopštila da bezbednost može da nam garantuje samo na livadi, do zakona o medijima za koji ne znam da li je gori njegov sadržaj ili bahatost načina na koji je donet, svedoči, nažalost, da smo još veoma daleko od toga da možemo smatrati da je „osvojena sloboda“. Ne može se zapravo govoriti o postojanju standarda pravde, prava, tolerancije u zemlji u kojoj ne funkcioniše nijedna institucija države. Odgovornost za to svakako snose svi koji su bili na vlasti poslednjih dvadeset godina. Jedni koji su započeli sa uništavanjem institucija i drugi koji nisu učinili ništa da ih ponovo stvore ili su nastavili da od njih prave farsu.

Goranka Matić, urednica fotografije u „Politici“
- Skoro decenija je prošla. Da li sam razočarana? Moglo bi se reći i da i ne. Mi kao društvo nismo bili ni onda, a ni danas na zavidnom nivou obrazovanja. Iz toga velikim delom sve proizlazi. Kao žena od 60 godina mogu reći da mi je žao mladih koji žive u klimi nasilja sa partijskim zavodom za zapošljavanje.

Lila Radonjić, osnivač, direktor i urednik produkcijske kuće „Mreža“
- Nisam razočarana, samo sam zaprepašćena različitim situacijama i događajima koji su nam svima otvorili oči o tome da mi još uvek živimo u društvu gde su uzori i idoli u crvenim beretkama, a ne u ljudima koji donose uspehe u ovu zemlju. Najviše sam zaprepašćena što jedan Ratko Mladić nije u Hagu, što je Vlada morala da bude skockana na trgovačkim principima. Ne pripadam onima koji misle da je sve gore nego što je bilo, niti onima koji misle da je moglo da ide lako. Nije, jer je to bio utemeljen režim koji je pružao otpor ne samo 5. oktobra već i danas pruža otpor ozbiljnoj reformi. Na takozvanoj političkoj eliti je najveća odgovornost. Kompromiserstvo, oslanjanje na tajkune iz Miloševićevog vremena, na ratne i ostale profitere, sve je to neminovno moralo da dovede do ovog ukopavanja koje traje već nekoliko godina.

Olja Bećković, autorka emisije „Utisak nedelje“
- Na svečanoj dodeli ove nagrade svake godine se prikazuje kratak film koji predstavlja sve prethodne dobitnice. Nema teksta, svaka od nas je prikazana samo slikom u tridesetak sekundi. Gledam sebe devet godina kasnije i pokušavam da se setim u čemu je bila tajna mog smeha, odsečnih pokreta, žive gestikulacije. Jasno mi je da sam u nešto bila ubeđena, ali ne mogu da se setim šta je bio razlog tog optimizma. Nekada je sala bila puna, dolazili su gotovo svi lideri stranaka DOS-a, svečanost je bila zajednička i ceo projekat osvajanja slobode je bio zajednički. Danas više ne dolaze, nisam sigurna šta je razlog. Možda veruju da je sloboda već osvojena. Nije nemoguće i da ih nerviramo što i dalje dodeljujemo tu nagradu, kao da ne uočavamo da je posao završen. U svakom slučaju, neki ozbiljan nesporazum postoji.

Hedviga Morvai Horvat, izvršna direktorka Evropskog fonda za Balkan
- Naša vlast nije uspela da prekine procese koji imaju korene u devedesetim godinama i odgovorna je jer nije uspela da reši velike probleme koji danas produkuju to što se događa na ulicama Beograda i Srbije. Za to nema izgovora. Podjednako kao što je država bez fokusa, tako su i građani bez fokusa, a mladi su bez cilja i teško ćemo na takav način uspeti da izgradimo budućnost. Pravac u kome se zemlja kreće nije jasan i uprkos tome što stalno ističemo da je naša budućnost u Evropi, čini mi se da stalno propuštamo prilike koje nas brže vode u Evropsku uniju. Nije bilo lako proteklih desetak godina, a nije ni sada. Razlika u odnosu na prošli period je u tome što su očekivanja od države sada veća i to sa dobrim razlogom.

Devet godina od protesta
 
Decenija vladavine režima Slobodana Miloševića, obeležena ratovima i represijom, okončana je masovnim demonstracijama 5. oktobra 2000. godine pred Saveznom skupštinom. Demokratska opozicija Srbije je pozvala građane na protest pod motom „Srbija u Beogradu“ zbog nepriznavanja rezultata izbora za predsednika SR Jugoslavije, održanih 24. septembra, a na kojima je kandidat DOS-a osvojio 2.470.304 glasova, a dotadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević 1.826.799. Na protestu su, pored Beograđana, učestvovale stotine hiljada građana iz unutrašnjosti. Zgrada Savezne skupštine je demolirana i zapaljena, kao i zgrada RTS-a u Takovskoj ulici. Policija je ubrzo prestala da pruža otpor i mahom se pridružila narodu. Pobeda je objavljena u večernjim satima sa terase Gradske skupštine. Milošević je izborni poraz priznao 6. oktobra, kada se posle susreta sa Koštunicom preko jedne beogradske privatne televizije obratio građanima. U demonstracijama je poginulo dvoje, a povređeno 65 ljudi.

Izvor: Blic

Objektivno, Djiki je onako pragmatican bio jedina nada Srbije...
Ovako... ugusio nas Kostunica...

Kao sto rekoh... glasala sam tada za Kostunicu, ali glasala bih i za njegovu macku da su je kandidovali.
To je bilo glasanje protiv Milosevica, ne za Kostunicu...

Јел то значи да су сви остали око њега ретарди или (оно чему се више надам) безобразни па нико не уме/не жели/не сме у страху од Легије и Земунског Клана да настави то што је он радио?