Преносимо
Не свирам на окупираним територијама
      
Бранимир Џони Штулић      
петак, 16. октобар 2009.
(НИН, 15.10.2009)

Има нешто блесаво у свему. У београдско недељно праскозорје буди ме спот Џонија Штулића за песму „Мој галебе”. Недовољно одморан стижем на сурчински аеродром обасјан октобарским сунцем. Три сата касније и 1.650 километара западно надомак Утрехта, иако је подне, никако дан да победи тмурно сивило. Ипак осмех Бранимира Штулића поправља расположење. Како и не би када се нисмо видели дугих 14 година.

Разлог нашег сусрета је његов повратак у жижу јавности. Кажу да ће ускоро премијера његове библиотеке од 14 нових наслова. На дан кад овај број стигне на киоске, група музичара под именом „Поздрав Азри“ наступиће први пут у Београду. У медијима се свакодневно појављују његове наводне изјаве или интервјуи. Причају се митови о огромним финансијским понудама за концерте у Загребу и Београду. Недавно је једна дискографска кућа објавила „Ultimate Collection“ са 26 старих снимака Азре са све ознаком „C&P 2009”, што је и теоретски немогуће јер је овај човек одувек власник свих својих ауторских и извођачких права.

Џони већ 25 година живи на крају градића Хаутен надомак Утрехта са својом женом и кључним спонзором Џозефином. Време проводи у дневној односно радној соби која гледа на питому улицу. Са десне стране је велика полица са књигама. Углавном историја и речници. Са друге стране сталажа са компакт дисковима. Испред троседа који је окренут великом прозору сталци са две гитаре. Једна је акустични „мартин“, а друга канадско-кинеска верзија дванаестице чувеног рокерског модела „гипсон 335“. Поред прозора висе два звучника увезана са портабл студиом за снимање и компјутером.

На телевизору, који није укључен, Златна птица некадашњег Југотона за милион продатих албума, медаља освојена у Хагу за победу на турниру фудбалера аматера и медаља Виминацијума због подршке античкој историји.

На сточићу разбацани текстови нових песама и монографија о Штулићима и далматинском градићу Нину.

У приземљу, тачно изнад клозетске шоље, постер Азре из осамдесетих штампан давно у сарајевском „Вену“. Домаћин мисли да је усликана најбоља постава групе.

То је амбијент човека који је у својевољној емиграцији пуних четврт века. Има 56 година. Добру линију чува играјући фудбал. Коса му се проредила мада је и даље дуга.

Домаћин ће објашњавајући креативни распоред свог приземља рећи: Овде сам последњих 18 година проводи по 16 сати дневно радећи 14 књига и правећи 70 нових песама. Ритам му је такав да се буди око подне а обично одлази на спавање у зору. Што су ЕКВ опевали стихом „мењамо ноћ за дан”.

Волети Џонија је лакше неголи Штулића разумети.

Добија бројне понуде да свира и све их одбија а са највећим уживањем супрузи и намернику из Београда затворених очију, тихо али заводљиво, пева нове песме и своје верзије старих народних песама. Расположен отпеваће и прву песму коју је написао давне 1971. Зове се „Калеш бре мала“, са стихом који уме да заболи „где севдах замире, волим те бре“.

Таквих је све мање...

Да ли себе понекад видиш као доследног хипи витеза, изиграног човека у великој игри или немоћног емигранта без корена?

- Ово задње сигурно не. Ја сам више битник него хипик мада сам изгледао целога живота као хипик. Ако си вјерник, онда си вјерник. Изигран сам и то је истина.

Кад си као клинац први пут узео гитару, шта си хтео да будеш?

- Хтео сам да будем део дивне музике као Битлси. Тако велик да будем и да имам такве колеге. И данас кад нађем људе који знају, нико сретнији од мене на свету. Ја не волим ништа да радим, али волим да се дружим са бољим од себе. Мој цели живот је тражење бољих од себе.

А испоставило се да си увек сам.

- Само зато што сам тражио много. Тражио боље од себе, а ја најбољи. То је монголска судбина.

Зашто монголска?

- Монголи су имали пословицу да је часно изгубити од најбољега. Ако тражиш боље, никад их нећеш наћи, али продукција коју не видиш је да си најбољи јер си у потрази.

За репутацију паметног и књишког човека, ипак си премного пута изигран за један обичан живот. Како то тумачиш?

- То је нормално. Има прича о Талесу из Милета кад је гледао звезде па упао у рупу. Онда му је баба рекла: Ти нама о боговима, а не видиш шта ти је пред носом. Не да ја то нисам видео, али немам времена. Данас је лакше него икад зајебати, али се ја не бавим зајебавањима. Ја настојим да нешто направим. Лако је неком ногу поставити, теже је нешто створити.

Ако је твоја верзија „Илијада“ пре 14 година дочекана ђоном, шта се може очекивати за историјски опус од 14 књига за који се прича да ће бити ускоро представљен? Бојиш ли се процене „мегаломанија“?

- Од издавача немам вести, али за мене је давно речено да сам мегаломан. Ово што сам урадио цела је западна историја, значи наша историја.

Има ли измене на „Илијади“? Колико се разликује од првог издања из 1995. године?

- Ставио сам интерпункцију и увео је целу у меру. Раније је била слободна мера.

Шта ће рећи чистунци?

- Да је побољшана. „Илијада“ је фантастична и не може да буде боља. Хоћу да кажем ако би Хомер био Франциско Гоја, значи фотографија, ја бих ишао према Бошу, значи слободна форма. Знаш, не можеш Битлсе поправљати, једино је Кокер успео са песмом „Уз малу помоћ мојих пријатеља“... Тако сам и ја био Кокер код „Илијаде“, мало сам издужио. Да радим Битлсе, то ми је глупо јер су бољи од мене, бољи је оригинал, а ко може да чита Хомера у оригиналу. Зато сам хтио нешто своје направити, онако како то мени звони. Не мораш због тога да будеш филозоф. А ако ме нападају, нека. Знаш шта Одисеј каже у Одисеји: „Видиш ли стрњику нешто ћеш и о плоду закључити“. Не мораш знати језик да би схватио како тече река.

Шта може да се каже о „Александријади“?

- То је једина књига на кугли земаљској о Александру, таква какву сам је ја направио. Прича је била распарчана у четири књиге и нико се није сетио да их споји у праву целину. То је једина књига у свијету која постоји о њему и то 2330 година после. Александар је њоме добио оно што заслужује.

По твом, колико је тачно да су Аргонаути пловили нашим крајевима?

- Код Аполонија постоји Дунав и они су ишли узводно до Саве. Моја теорија је да су после Саве ушли у Уну и онда сигурно ишли до Равних котара. Тамо су нашли Хилејце који су били са Хераклом.

Колико те је дугогодишње изучавање грчких историчара довело у колизију са прихваћеном верзијом?

- Једина колизија је са овом модерном тезом у последњих двадесет година да је све кренуло из Африке, што уопште није истина. Све је кренуло из Азије, из Сибира.

Каква је порука „Кали Југе“?

- Каљуга, то је добар српски израз за кали Југу јер му исто дође.

Моје виђење од задњег потопа до данас, с тим што сам себе мало лукаво увукао у све. Не због себе него да се види да је то урадио човек од крви и меса. Као кад сликар стави себе на платно, бар потписом.

„Азра“- Која је то антологија песама по реду и због чега објављујеш песме које нису снимљене?

- Прва је изашла ’82. године Друга је била „Биг Банд“ из ’85. а моја је „Анонимни епиграми“ коју сам потписао пре „Илијаде“. Никада нисам објављивао необјављене песме, али дуго нисам снимао а те песме стоје. Нисам песник. Ја никад не пишем текстове ако немам мелодију. Морам да имам музику да бих писао текст.

Кад кажеш да ниси песник да ли тиме не растужујеш хиљаде оних који те тако доживљавају?

- Имам апсолутни слух, али сам песник аматер. Понекад аматери могу боље да одиграју него професионалци. То на резултату не пише. Не знам ноте али умем да направим песму. Не знам ниједног великог композитора који је завршио академију. Као што нема ниједног великог писца који није био у затвору. Каже се да је живот само две ствари: лежање и седење. Лежиш на гробљу а седиш у затвору.

Како објашњаваш интересовање за тебе иако си изван музике и упорно ћутиш?

- Са једне стране, што сам ја био највећи кит који се појавио и који је највише направио што се музике тиче у једном човеку. А са друге стране, што си даље више си занимљив.

После толико година прећуткивања у Хрватској расте занимање за тебе? Прича се да ти тамо нуде свашта.

- На мене се све време маљевима ишло. У Хрватској је била прича да ако ’81. на Теразијама бациш шибице на којима пише Азра да ће се саобраћај закрчити. А ја сам то лично доживео ’95. године кад аутобуси нису кретали да би ме путници могли гледали. Међутим, о мени су три деценије многи муљали, лагали, заташкавали, а истина на крају нађе начин да пробије. А кад то виде онда би да себи све припишу, па ме својатају. Он је наш! Нисам ја ваш, немам везе са вама. Нисам ничији. Све то нема везе са мном осим што сам ја направио то што сам направио. То има везе са њима.

Како би упоредио своје одрастање са својим данашњим животом? Има ли правде?

- О томе могу да судим по ономе што знам из историје како то иде. Има само једна правда за све. Не можеш бити срећан и жив. Како може бити правде кад ја нисам изабрао где ћу и када бити рођен? Како онда да будем одговоран за било шта? Осим да радим на себи највише што могу?

Колико се свет око тебе мења и како то примећујеш?

- Нисам веровао, али се свет на мој очиглед мења. Чипови су све изменили. Нема више приватности. Из сателита ти читају мисли. Ако није сада, биће за коју годину. Али човек није чип. Нити човеку не приличи неограничена слобода. Он се изгуби у мору слободе. Ако желимо да се спасемо, морамо имати гравитацију кад је већ телепортација немогућа.

Хобс каже: Живот је груб, тежак и кратак. Како видиш смисао свог живота?

- Не волим да говорим о свом животу. Он је божја воља.

Шта је, по твом мишљењу, потребно да би човек данас успео у свет,у а шта на Балкану?

- Како да говорим о успеху кад су Турци пропали управо због Балкана?! Ти си негде написао да сам ја фасциниран Балканом. То није истина, никад и ничим нисам био фасциниран, ја Балкан волим и то је све. Ја сам Балкан увео у песму из шеге и одатле се вуче та прича. Ја у животу нисам узео ништа озбиљно осим свирања, поготово не текстове. Њих сам писао силом прилика јер сам морао нешто певати. А нисам хтео певати нешто глупо.

И да не будеш глуп створио си посебну поетику.

- Тачно тако је испало. Ја сам био принуђен да нешто кажем. Јер се свирало и певало без речи. Да сам свирао инструментале не бих никад успео, јер људи воле кад им певаш. А кад певаш не можеш глупости певати. Бар ја. Онда сам морао да направим те текстове, али њима никад нисам озбиљно приступао, већ најбоље да урадим како не бих уништио основну мелодију. Иначе, трагедија најбољих мелодија су глупи текстови који их прате. Јеби га, две добре ствари не иду никад заједно. Добри текстови увек скрену пажњу са мелодије. То знам, али сам нешто морао жртвовати, платити цену.

Говориш о разним људима да имају једну, две или највише три добре песме. Шта мислиш при том „добра песма“?

- Добра је она да је ја могу изводити пошто ја имам фантастично добар укус.

Верујеш да добру песму може направити лош човек?

- Свакако. Можда се коси са античким принципима али се не коси са природом. Ми морамо да једемо хлеб а он без гована не би успевао. Нико не жели да једе говна, али је то принцип природе. Као што се најбоља и најскупља храна убрзо претвара у говна.

По теби, Битлси су направили све најбоље, а ко на нашем простору и језику?

- Мимо мене, нема их пуно. Све стаје на један компакт диск.

Хоћеш да кажеш да те радује успех других?

- Да. Ја за себе не могу очекивати ништа ако око мене нема добрих.

У каквог посебника стариш?

- Не знам. Ништа ни не желим. Једино знам шта још морам да радим. Ја могу да мењам чарапе, али себе не могу. Шта ја могу нема везе са оним што волим или желим.

Шта тебе тера на рад?

- Рад је добар. Ја сам сретан кад радим.

Потреба сваког рада је да буде валоризован, награђен. Твој рад није награђен.

- Ја радим због себе. Кад нешто имам то поделим са другима. Шта ће то мени?!

То говориш зато што овде у Холандији имаш једну врсту сигурности и заштићености?

- Овде имам сигурности колико сам увек имао. Ништа мање ни више. А то није сигурност. Како може да буде сигурност?!

Некад си радио и зарађивао и имао своју слободу?

- Сада зарађујем више него икада, само сада то не добијам. То је други пар рукава. То кажем кад ме питају зашто ме моја жена трпи и не избацује. Она види колико радим. Ја много зарађујем само ме не исплаћују! Није моја грешка. Нисам ја направио овакав свет. Ја радим свој посао најбоље што могу, али други не раде свој посао.

У шта су остарили твоји вршњаци? Има их свуда, од власти до протува.

- Изгледа парадоксално али моји вршњаци су Битлси. Они су доста старији од мене, али сам ја кренуо са њима. Кад су они стали `66. године сви су свирали хеви метал и ја сам морао да будем гласан. Нисам ни са ким одрастао, одувек сам био сам са собом. Нисам се са другима поистовећивао, ни спадао међу оне са којима сам седио у школским клупама. Нигде нисам спадао. Музички сам ’спадао’ са Битлсима, не по квалитету него сам припадао генерацији која је уз њих одрастала. То је генерација балада са фантастичним ритмом, танго са високим петама. Они су били смеђокоси као ја. То зовем келтска слава.

Мене занима како видиш каријере домаћих музичара из седамдесетих. У шта су оне отишле?

-Што се тиче каријере, ту једино постоји Бијело дугме и ја. И нико више. Све остало је предвидљиво и нема умјетности. Не говорим о манипулацији.

На који начин Азра и ти припадате новом валу?

- Као прво, сви су у називу имали две речи од Ролингстоунса. Најтеже је наћи право име, које нема ш.ђ.ч.ћ и ја сам дошао до Азре. То је већ било различито у приступу од свега. И ја сам први који је одмах кренуо са својим пјесмама, Азра је свирала само своје песме. То је нови вал. То нема везе са музиком, већ с приступом. То је покренуло све остало. Онда је настао Филм, основао сам Хаустор. Да нисам кренуо у Дубрави не би било Казалишта, Панкрти би постојали али сам ја дао идеју менаџеру за Парафе. Парни ваљак је постојао, али да ја нисам направио тај сингл са Хусом, вероватно они не би пошли у том правцу.

Како живиш без бине? Бреговић је једном говорио о физичкој зависности од сцене.

- Код мене бина је била игралиште. Кад год сам свирао ја сам затварао очи јер једино тако сам могао да певам и онда сам себе могао видети како играм на Вембли стадиону. Чак и кад је двоје било испред бине у публици, као да је било два милиона. Затворим очи и кренем. На Вемблију трава, а публика очекује прави меч. И ништа ми не одвлачи пажњу.

Под којим условима би свирао и где?

- Да одговорим теоретски и увјетно на то питање. Значи, да нема телефоније, да нема снимања, да нема Интернета, да нисам толико важан колико испада да сам важан и да је та земља слободна као што је некад била слободна. Она је сада окупирана, а ја не свирам на окупираним територијама.

А кад би неко донео понуду која се не одбија?

- Не бих могао то да кажем док се тако нешто не догоди. Драже ми је да ништа немам него да имам па морам мислити.

Како живиш у Холандији?

- Де факто ја сам у Холандији, али ја сам сам са собом. Ако могу могу, а овде могу. Колико могу тако се и покривам.

Како би објаснио свој радни дан?

- Чим се пробудим идем да радим и радим докле могу. Отприлике, 16 сати дневно.

И за оне добијаш ништа.

- Ништа и не очекујем.

Шта си научио правећи све ове књиге?

- Поправио сам своје знање историје, постао бољи занатлија код писања. Пре сам све радио у осам редова. А сада иза себе имам 40.000 редова. У затвору стекнеш и једну дисциплину.

А награда?

- Не очекујем награду ни новац. Али, страшно је знати да си нешто зарадио, а тога нема. То је као кад си у пустињи жедан, а имаш воду у колену. То је грозно, не због новца него што не могу направити друге ствари.

Шта твој пример поручује клинцима по гаражама и подрумима, који маштају да буду Џони своје генерације?

- Стварно не знам. Ја нисам особа која је пример. Шта ја имам са клинцима или старијима? Свирало се и пре мене, свираће се увек. Хомер је написао Хелену јер је знао да је са добром песмом мења свет. Ако нема добре песме нема лепшег света. Свако дело поправља свет. А како да буде добре песме ако човек није сит? Лажна политика тера да се имају узори. Ја не желим никоме да будем узор. Ја сам против тога. Мој узор је моја слободна воља. Други безначајни су себи узели моћ да мени говоре шта ћу ја да радим и како ћу да живим.

Смета ли ти што је Балкан постао југоисточна Европа?

- Не. Балкан се само последњих 150 година тако зове.

Шта читаш и слушаш са територије Југе?

- Ништа. Мене је увек занимала само историја. Од белетристике једино памтим „Кад су цветале тикве“.

Смета ли ти што немаш паре?

- Фали ми што не могу да снимам. Да одштампам а немам машину. То је грозно, поготово кад знам да зарађујем а једини ништа од тога немам.

Како доживљаваш Поздрав Азри?

- То је последњих двадесет година тренд у свету, ти трибјут бендови, пошто нема Битлса, Абе, Квин, Азре. У последње време постоји пет Азра трибјут бендова. То ми не смета. А што се тиче тог што Лајнер ради око Поздрава Азри. Њега добро знам. Ја се никада нисам судио и не волим ићи на суд. Мене је само једном на суд ставио човек који ме је покрао! Суд нити волим нити користим.

Лајнера ја нисам направио. Његов први бенд се звао Канибали. Више је свирао са Вјештицама него са Азром, па нека прави концерт са њиховим, а не мојим песмама. Са мном је свирало преко 20 људи, а једино он не може да преживи ако не зарађује на мојим песмама. Пошто нико не може да присвоји Азру неко кроз ту загребачку екипу покушава да је придобије. А Азра сам ја, моје су песме, аранжмани, продукција, све живо. Све су добили на лаж и превару, али Азру неће тако добити. Ја се морам борити против тога. Лао Це каже: њиве су запуштене, књиге бачене, ратни се коњи гаје на граници, а једино дедови са мачем о појасу не знају шта ће од обести.

Теби сви дугују, а има ли неко према коме ти осећаш неки дуг?

- Не, ником ништа не дугујем. Не спавам мирно али нисам дужан.

Какав документ имаш?

- Само овдашњи ID. Пасош немам. Имао сам југословенски. Од када та земља не постоји ја други пасош нисам ни тражио ни имао.

Од кога очекујеш да и понуди пасош?

- Од никог ништа не очекујем.

Чуо сам да ти се нешто у том смислу ради.

- И ја сам чуо... Али је истина да ја пасош немам. Природно сам имао пасош земље у којој сам рођен. Ја немам искуство да сам одаберем, то је као кад се жениш. А кад се жениш то више није само љубав. То су и страсти и интерес. А ја не желим погрешити.

Ајмо кондиционално: када би ти истовремено понудили свих шест пасоша да ли би их прихватио?

- Не. Имао сам један па ми на крају није вредео. Ја сам срећнији кад немам ништа. Међутим, живот није бајка. Хоћу да кажем, ако ми књиге нешто направе, ако ми буде потребна база за рад у следећих 20 година, узећу пасош у практичне сврхе да бих могао да радим.

Постоји прича да би врх Србије волео да ти радиш у Београду.

- Не знам ништа о томе и не могу ништа рећи. Али кад фудбалери мењају средину одувек свашта добијају. А ја сам познатији и трајнији од фудбалера и у Србији.

Сањаш ли нешто из бивше земље?

- За мене она није бивша. Ништа није ни моје ни туђе. Сањам неке крајолике, неке брежуљке, неки комплекс зграда и неко море и велики брод. Али није везано за одређена места. Имао сам два шокантна сна. Знам да је то везано са неком силом.

Да ли ти је у животу недостајао твој Џорџ Мартин?

- Јесте, било би све другачије. Кад кажем Џорџ Мартин мислим на све што ми је поред мене фалило. Било би много боље рецимо да је Хус поред мене остао, па Кантађијев сниматељ који је стара школа. Технички би било боље јер сам радио уз помоћ штапа и коца. Ишао као Дон Кихот па нашта налетиш. Другим речима, ја сам путник у ауту. Не возим тај ауто али хоћу да дођем од тачке А до тачке Б. Али возач вози. Он прави прекршаје, несреће, не зна да га поправи а ја морам да будем са њим да би стигао. Моје песме су оштећене на том путу. Као недужни ратници по бесмисленим фронтовима. Мене су нужде научиле многим стварима. Сила бога не моли. Све сам радио за свој грош и срамотио се за свој грош.

Има ли нека идеја која те заноси?

- Онда кад је Југославија била са Титом, не што сам ја држао до Тита него је такво било време, свега је било али је фалила добра домаћа музика. Сад је друго време, ништа домаће не постоји па не треба ни домаћа музика. За танго је потребно двоје. Ја јесам за танго али не могу сам.

(У интервјуу је верно пренета Штулићева екавица-ијекавица)

Разговарао: Петар Поповић
Извор:НСПМ

Štulić, petnaest godina kasnije
Šest hiljada stranica

Zbog neposedovanja pasoša, a verovatno i još ponečeg, Štulića neće biti u Beogradu kada mu objave sabrana dela. Takve i slične situacije svojevremeno je objašnjavao duhovitom pitalicom: Jeste li čitali Dostojevskog? – Jesmo. – A jeste li ga kad videli?

Beogradska izdavačka kuća “Plato books” najavila je da će tokom aprila objaviti čak četrnaest naslova koje potpisuje Branimir Štulić, frontmen nekadašnje Azre. U pitanju su tri knjige samog Džonija: Smijurijada – autobiografija i komentari, Azrine pjevane pjesme i Govorili su o Džoniju – novinski tekstovi 1977-2004. Preostale naslove čine prevodi i prepevi Herodotove Istorije, Tukididovih Peloponeskih ratova, Homerove Ilijade i Odiseje, Ksenofontove Helenštine, zatim Aleksandrijade - priče o Aleksandru Velikom, Plutarhova dela Likurg, Tezej i Pelopida, Argonautike (Ep o Argonautima). Džoni je takođe preveo i dela Empedokla, Sun Cuovo Umijeće ratovanja, Knjigu puta i vrline Lao Cea, kao i izvode iz istorijskih spisa O upravljanju carstvom i Letopis popa Dukljanina. Štulić je, kako kaže, na ovome radio punih dvadeset godina, od kada se početkom devedesetih povukao sa javne scene. Poslednji put u Beogradu je boravio 1995. godine.

"Naučio je starogrčki kako bi preveo Ilijadu i Odiseju, pronikavši u samu bit Homerovih stihova. Išao je u filozofsku i poetsku dubinu, mislio je o svemu, od stihova do korica knjiga koje je sam dizajnirao”, kaže Bane Gojković, vlasnik izdavačke kuće Plato.



"To je mala kulturna akcija”, Štulićev je komentar na ovih šest hiljada stranica.

Ovako obimno delo zapravo i ne iznenađuje toliko ako se prisetimo da je prvi jugoslovenski protestni roker svoju muzičku karijeru svojevremeno započeo na sličan način. Prvi singl Balkan / A šta da radim objavljen je 1979. godine. A potom je krenula lavina. Za nepune dve godine, od leta 1980. do leta 1982, Štulić je objavio i za svetske uslove neobično veliki opus. Čak devet dugosvirajućih vinila. Posle debi albuma nazvanog jednostavno Azra, usledio je dvostruki, zatim trostruki živi, pa ponovo studijski dvostruki i na kraju kompilacija singlova. Pridobijao je nove i nove pristalice odličnom muzikom, jednako kao i tekstovima pesama i intervjuima. Bio je i ostao ključna figura novog talasa – najboljeg perioda u domaćoj popularnoj muzici ikada.

Iako fizički nije prisutan na ovim prostorima punih petnaest godina, interesovanje za njim ne jenjava. Naprotiv. U stalnom je porastu. Trenutno deluje pet tribute bendova. Za poslednjih nekoliko godina objavljeno je nekoliko biografija i dokumentarnih filmova. U filmu o novom talasu Sretno dijete Igora Mirkovića bio je glavna zvezda iako ga u samom filmu nema. Nije hteo pred kamere, kao što već godinama, osim u retkim prilikama, odbija svaki kontakt sa novinarima.

Godine 2005. izdata je biografija Fantom slobode u izdanju zagrebačkog Profila (koju Štulić naziva smećem) sa obiljem netačnih podataka, zlonamernih i tendencioznih, moglo bi se reći. Iste godine, u Beogradu, Štulić objavljuje autobiografiju Smijurija u mjerama (izdavač Vreme), za koju autor kaže da je tek singl u odnosu na najavljenu Smijurijadu. Potom su u Hrvatskoj objavljeni i prilozi za biografiju pod naslovom Kad Miki kaže da se boji kao i dokumentarac istog naziva čiji je podnaslov Tko su junaci Džonijevih pjesama.

U Zagrebu je “prije nekoliko ljeta” objavljen i CD Džoni budi dobar, živi album, snimljen u zagrebačkoj Tvornici, kojim su mu kolege sa “zapadne strane” odale počast izvodeći hitove Azre. Od Zorana Predina (ex Lačni Franz), Davorina Bogovića (P. Kazalište), Mladena Juričića (ex Film, Le Cinema) Jurice Pađena (Aerodrom), Borisa Leinera do Jure Stublića i grupe Film. Na bini se tokom koncerta nalazila Džonijeva bista, rad njegovog nekadašnjeg bubnjara, inače akademskog kipara. Štulić je ovu manifestaciju popljuvao, što redovno čini kada su slični događaji posredi. Jednako mu smeta i to što njegov bivši bubnjar već deceniju i po održava koncerte diljem Balkana pod nazivom “Pozdrav Azri”. Jedan takav nastup održan je krajem prošle godine i u Beogradu, povodom tridesetogodišnjice izlaska prvog singla.

Sve ovo potvrđuje da mit o Štuliću raste li raste. Pa se tako dogode i neki bizarni detalji. Naime, Štulić je čovek koji skoro dve decenije ne poseduje pasoš. Imao je jugoslovenski, od isteka tog pasoša nije poželeo ni jedan drugi. Mogao bi da ima holandski i to po dva osnova - 26 godina života u zemlji vetrenjača i brak sa holandskom državljankom, ali ni to ne želi. Jednom je rekao kako nije Holanđanin, pa samim tim ne želi ni pasoš (ima jedino tamošnji ID).

Tokom smutnih vremena, predratnih ratnih i poratnih, Džoni je svoju moralnu vertikalu sačuvao neokrnjenu, za razliku od Đorđevića i Houre. Zbog svega toga nedavno su pljuštale razne ponude po tom pitanju, tj. trapavi pokušaji svojatanja Štulića i prevođenja na ovu ili onu stranu. I to na najvišem mogućem nivou. Poslednju je ponudu dala Makedonija, zemlja u kojoj je Džoni rođen, pa samim tim ima pravo na državljanstvo i pasoš. Pre toga javno je pomoć nudio i odlazeći hrvatski predsednik Stjepan Mesić, nudeći mu hrvatska dokumenta. A dve nedelje pre toga Štuliću je srpske papire nudio niko drugi do nekadašnji portparol a sadašnji predsednik najzločinačkije partije na ovim prostorima svih vremena – Ivica Dačić, trenutno potpredsednik tzv. vlade i ministar policije.

Otkud takav čovek kao što je Ivica u bilo kakvoj vezi sa nekim kao što je Džoni Štulić? Pitajte prvog manekena Srbije, Borisa Tadića.

Zbog neposedovanja pasoša, a verovatno i još ponečeg, Štulića neće biti u Beogradu kada mu objave sabrana dela. Takve i slične situacije svojevremeno je objašnjavao duhovitom pitalicom: Jeste li čitali Dostojevskog? – Jesmo. – A jeste li ga kad videli?

http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-licnosti/36337-est-hiljada-stranica.html

опет криза у е новинама

Tanka je linija izmedju genijalnosti i ludila...

Џони је Геније!
Невероватан је!!!!!
Тај цитат који си навео је мање важан од значаја Џонија и његовог рада!

Пре неку годину је планирао турнеју,али по свету,јер сматра да је сав новац на подручју екс-ју крвав и стечен на смрт и патњи милиона и да вероватно у целој причи нема невиних!И да су најпаметнији они који су већ побегли (као и он сам) Већ ке планирано било 10-ак концерата!Оркестар је требало да чини још 6 музичара који би били обучени у униформе учесница Првог Светског рата: Немачке,Руске,Аустроугарске,Француске,Америке,Енглеске и Бугарске....
А коју би ти Џони обуко униформу?
-Униформу солунског борца!
Такав је Џони!!!!!

alal mu vera na stavovima ..... neću bre da sviram, i kraj ..... fakajte se svi ....

Džoni Štulić: Možda je ovo moje životno delo

Da se alfa i omega neprevaziđene "Azre" Branimir Džoni Štulić u svom stvaralaštvu zaustavio krajem osamdestih godina, i tada bi, bez dileme, stekao epitet legende. Ali, svojim sabranim delima (čitaj 15 knjiga), koja će uskoro objaviti beogradska kuća "Plato Books", pedesetsedmogodišnji Džoni definitivno se odvojio od svih ostalih na muzičkoj sceni. On je, jednostavno, otišao, iza sebe zatvorio sva vrata i onda napisao više od 6.000 stranica. I to ne bilo čega. Radi se o prevodima i prepevima velikih dela klasične literature uz njegove autorske knjige. Ilustracije radi, kako bi preveo "Ilijadu" i "Odiseju", Štulić je savladao starogrčki jezik. Koliko god Džoni iz svog holandskog utočišta isticao da ga apsolutno ništa ne zanima, ipak je nemoguće knjige i dupli CD, koji će ići uz sabrana dela, ne shvatiti kao jedan vid komunikacije Štulića sa publikom na ovim prostorima. Istrajan u svojoj nameri da ne kontaktira sa medijima, i razgovor koji je vođen pre nekoliko dana okarakterisao je kao privatni i insistirao na tome da ne bude objavljen. Požalio se da ga svaki put nakon objavljenih intervjua, koji izazivaju neverovatno veliku pažnju javnosti, pozove još najmanje 20 novinara.

"Ja, jednostavno, ne želim da pričam sa novinarima", kazao je za "Dnevni avaz". Ali, ipak je i ovog puta objavljen deo razgovora, u nadi da se Džoni neće naljutiti... Jer, to ni Džoni neće poreći - njegove knjige i albumi iščekuju se na ovim prostorima sa ogromnim zanimanjem. Hoće li doći u Beograd na promociju svojih knjiga? "Najverovatnije neću. Ne znam ni kada će biti promocija. Šta se to mene tiče? Ne može čovek u jednom trenutku biti na hiljadu mesta. To nema nikakve veze sa mnom", rekao je Džoni a na pitanje zašto onda objavljuje knjige odgovorio je: "To je sticaj okolnosti. Da mene pitaju, to bi još čučalo, ali tako dođe..." Verovatno su iz "Plato Booksa" dali kvalitetnu ponudu? "To niko ne može da plati. Neću o tome da razgovaram", rekao je Štulić. A šta se nalazi na diskovima? "Sa knjigama ide dupli CD kao bonus. To je sa nastupa 'Azre' iz devedesetih godina. Jedan je sa koncerta u Banjaluci, a drugi iz Mostara sa deset lakših pesma. Ostalo mi je to na kaseti, to je dobro sviranje i iskoristio sam priliku da to stavim na disk. Dodao sam još deset narodnih pesama. One do sada nisu objavljivane. To sam snimio za sebe", rekao je Džoni.

Može li Štulićeve prevode istorijskih knjiga shvatiti "obični smrtnik"? "Može da čita koga god zanima. Zato ima dosta slika, svih mogućih iz istorije. Više je poglavlja nego što se može naći slika, to je bio najveći problem. Vodio sam računa da postoji dosta nepismenih ljudi, onda neka bar gledaju slike. I ja gledam samo slike kada vidim toliko mnogo stranica. Ko će sve to čitati. Sve knjige imaju zareze i tačke osim ove moje. Ova moja ('Smijurijada - autobiografija i komentari') nije ni važna, da se razumemo. Ali, ovo istorijsko, 11 knjiga, to je sve kako treba. To je najbolje što se može na tom jeziku", rekao je Džoni, čija sabrana dela imaju više od 6.000 stranica. "Ja pojma nemam šta je unutra. Morao bih tek da pročitam. Borio sam se sa tačkama, zarezima... Sada i ja moram, kao i svako drugi, da dobijem te knjige i da vidim kako izgleda. Sve vreme sam gledao gde mi je tip greška. To je kao kod umetničkog klizanja, imaš umetnički dojam i zadanu formu", kaže umetnik, kome je trebalo 20 godina da to napiše.

Na pitanje da li je njegovo životno delo, kaže: "Jeste i nije. Zavisi odakle se gleda, kao i sve ostalo." Džoni sada ne piše, ali, kako reče, nešto sluša i gleda... Da li mu se, nakon 6.000 stranica, mili ponovo da sedne za sto? "Broj uopšte nije važan. Naprosto, nema mnogo knjiga. Ovo sve što vredi, to sam napravio. Ja bih vrlo rado nastavio, jer mi je navika, ali nemam šta da radim", rekao je Štulić. Koje sve jezike govori? "Nijedan! Ja nikada nisam znao nijedan jezik", kaže Džoni i objašnjava kako prevodi: "Uz Božiju pomoć. Proviđenje, šta ja znam. Ponekad se zeznem, to će tek da se vidi." Ide li igde iz Utrehta? "Ne, samo sam bio zabavljen sa ovim da završim. Ništa ne kreće odjedanput. Uzrok-posledica, nije to jednostavno. Ne poželim ništa, jer želja je najveći greh", kaže Štulić, dodajući da je najvažnije da bude zdrav. Veoma često se mogu čuti komentari: "Zašto više nema ovakve muzike kao što je bila 'Azrina'", a na to je muzičar rekao: "Pogledajte 'YouTube' - Dino Merlin ima tri miliona gledanja, 'Hari Mata Hari' tri miliona, Brega, Kusturica... Neverovatno! Ko god je Bosanac, automatski ima nekoliko miliona gledanja. Ozbiljno kažem da je istina: 'J... zemlju koja Bosnu nema.' Izgleda da samo Bosanci žive na ovom belom svetu. Kako je moguće da ima više gledalaca nego što ima ljudi u Bosni? Koliko ja imam gledanja na 'YouTubeu'? Previše što se mene tiče, ali daleko manje od Bosanaca."

Među Džonijevim sabranim delima naći će se njegovi prevodi i prepevi Homerove "Ilijade" i "Odiseje", Herodotove "Istorije", Tukididovih "Peloponeskih ratova", Ksenofontove "Helenštine". Tu su i Plutarhova dela "Likurg, "Tezej", "Pelopid", "Aleksandrijada" - priče o Aleksandru Velikom, "Argonautika" (Ep o Argonautima), trijade Lao Cea: "Knjiga puta i vrline" (Tao te King), potom dela Empedokla, Sun Cuovo "Umeće ratovanja"... Džoni je preveo i sumerske, hetitske, egipatske spevove i tekstove, "Ep o Gilgamešu", "Mahabharatu", "Homerske himne", "Poreklo Homera i Hesioda i njihovo takmičenje"... kao i izvode iz istorijskih knjiga: "O upravljanju carstvom", "Letopis popa Dukljanina"... Tu su i tri knjige samog Džonija: "Smijurijada - autobiografija i komentari", "Azrine pevane pesme" i "Govorili su o Džoniju - Novinski tekstovi 1977-2004". Sabranim djelima dodao je i svoj novi prepev u heksametru poznatog dela Dragoslava Mihailovića "Kad su cvetale tikve".

Пренето са...

e dzoni ,dzoni

  lud bre sto posto .......

Knjige Džonija Štulića u Beogradu

Komplet knjiga, kao i dvostruki neobjavljivani CD sa koncerata iz Banjaluke i Mostara, pesnika i legendarnog vođe rok grupe "Azra“ Branimira - Džonija Štulića, uskoro će ugledati svetlost dana i u Srbiji.

Istovremeno sa predstavljanjem sabranih dela Džonija Štulića u klubu knjižari "Plato“ (20. oktobar) najavljen je i multimedijalni događaj "Crveni tepih i ambrozija – A gde je Štulić ?! U Ilegali!“. Ovaj kulturni događaj promovisaće Štulićeve prevode antičke književnosti na srpski jezik, počev od Homerove "Ilijade“ i "Odiseje“, preko Herodotove "Istorije“, Turkididovih "Peloponeskih ratova“, Ksenofontove "Helenštine“, Plutarhovog dela "Likurg“, kao i trijade Lao Cea.

Osim prepeva i prevoda Štulić je tokom više decenija, koje je posvetio ovom projektu, sam sačinio i ilustracije za izabrana dela. Štulićevih 14 knjiga pored prepeva, sadrže i "Azrine“ pevane pesme, autobiografiju s komentarima i izbor objavljenih novinskih tekstova.

Sabranim delima dodao je i svoj novi prepev u heksametru poznatog dela Dragoslava Mihajlovića "Kad su cvetale tikve“. U propratnom tekstu za CD sa koncertnim snimcima iz 1990. godine Džoni se podseća tada aktuelnih zbivanja u Srbiji. Džoni u svom radikalnom kritičkom maniru govori o mnogim svojim savremenicima i kolegama, pominjući Caneta i "Partibrejkerse“, Dejana Cukića, članove "Riblje čorbe“, kao i članove "Azre“ u kojoj je nastupao. Štulić se posle raspada Jugoslavije preselio u Holandiju.

http://www.vesti-online.com/Scena/Soubiznis/87139/Knjige-Dzonija-Stulica-u-Beogradu