Lider "Azre", Branimir Džoni Štulić, je u pregovorima sa čelnim ljudima zagrebačke "Arene" da tri dana za redom napravi koncerte na tom prostoru za honorar od 150 000 evra. Za sada nema konačnog dogovora, ali se Džonijevi fanovi iz celog regiona raduju ovoj vesti.

Preuzeto iz Blica.

Najzad je pogazio principe (koji dokazano samo štete  ) i dozvao se pameti. Nadam se da će se setiti da dođe i ovamo do nas.

Joj al' se i on više preserava, te 'oće, te neće, pa onda možda, pa onda malo kuka kako ga Brega šije duplo itd. da bi na kraju došao za što veće pare... Nek' bar k'o čovijek okupi tu svoju ekipicu napravi neki dobar ugovor uzme soldine pare i smiri se više...

Nece Dzoni praviti nikakav koncert, covek je bio sasvim jasan i to se u Blicu moze i procitati.  .   :
 "Sve je to lepo, ali ja više ne sviram.   To je lepa suma novca, ali to što se ja više ne bavim svirkom samo je jedan u nizu problema.   Ne bih mogao da se pomirim sa tim da nastupim, a da to nije vrhunski odrađeno.   Mislim da za to nisam sposoban.   Jednostavno, to više nije to"
"Štulić im je otkrio da ne prihvata nikakve ponude jer jednostavno više ne svira.  "

@ Blic.  rs

   jebiga...dzabe sam se ponadao...

само тако настави,биће нешто од тебе!
То је нечији пусти сан!И чисто мало да га провоцирају! Џони спрема своја сабрана дела, биће тога преко 9 000 страница!

Lider legendarne „Azre“ kaže da je moguće da dođe u Beograd
Neću hrvatski pasoš, srpski mi ne daju!

Utorak - 06.10.2009
Ostavši veran svojim uverenjima, Branimir - Džoni Štulić (56), legendarni vođa kultne rok grupe „Azra“, glatko je odbio primamljivu ponudu direktora zagrebačke „Arene“ da za oko 138.000 evra održi sledeće godine tri povratnička koncerta.

Tako je potvrdio ono što je poslednjih godina izjavio više puta - da se neće pojaviti na sceni jer je prestao da svira. Drugi problem je i što Štulić nema pasoš od 1995. godine, kada je poslednji put boravio u Beogradu. Tada mu je istekao stari, jugoslovenski pasoš i nije vadio nova dokumenta, iako ima holandska jer je oženjen Holanđankom. Iako je Srbin po poreklu, ne može da dobije srpski pasoš jer mu je otac, pukovnik Ivan Štulić, rodom iz Nina kod Zadra, a Džoni je rođen u Skoplju, u Makedoniji.

- Nemam pasoš jer ne mogu da se odlučim na koju ću stranu. Hrvatski ne želim, a srpski ne mogu da dobijem - kaže Štulić u ekskluzivnom razgovoru za „Alo!“.

- Kako funkcionišeš bez pasoša?
- Lepo, nikud ne putujem.

- Za „Dnevni avaz“ si izjavio da nećeš dolaziti u Beograd na Sajam knjiga, gde će biti predstavljeno tvojih 12 knjiga izabranih dela „Smijurijada“?
- Nisam rekao da neću da dođem u Beograd, već da nikada nisam potpisivao svoje knjige, a sve je moguće, pa čak i to da dođem. U ovom trenutku je teško reći… Sa novinarima ne pričam, ali vidim da od naših privatnih razgovora uvek naprave intervju, iako im lepo kažem da neću da to izađe u javnost.

- Teško je odoleti, Džoni… Što nećeš da pričaš?
- Zato što već godinama pričam isto, kao Bregović…

- Osim što si prepevao Ilijadu, Odiseju, Mahabharatu, kineske, egipatske, sumerske i indijske epove, kao i životopis Aleksandra Makedonskog, u stihovanoj autobiografiji pošteno si potkačio svoje bivše kolege iz benda, posebno Borisa Lajnera. Rekao si da je izjavio da ti treba urezati šahovnicu na čelo?
- Da, rekao sam da se na početku rata u društvu Pika Stančića zalagao na radio-stanicama da mi se na čelo ureže šahovnica. Od 1994. održao sto pedeset nastupa s mojim pesmama, što meni kao tvorcu donosi 150.000 evra. Nije ih platio, niti namerava. Lajner je ljudožder.

- Znači, posvetio si se knjigama, a muzika, svirke?
- Ništa od muzike, mada ne mislim da je ona samo puko tamburanje. Sa šou biznisom je gotovo. Nikad više. Bilo, prošlo, ne ponovilo se. Baviću se muzikom, ali neću nastupati. To nije za slobodne ljude kao što sam ja. Pametni ljudi ubiraju profit, a cela klima je otišla u pizdu materinu. Previše nas je na sceni. Ja sam inteligentan, a ne pametan.

- U čemu je razlika?
- Inteligentni rade za opštu guzicu, a pametni samo za svoju.

- I dalje si u ratu s hrvatskim „Kroacija rekordsom“, koji godinama bezuspešno pokušava da te „namami“ da dođeš u Zagreb da uzmeš novac od autorskih prava?
- „Kroacija rekords“ mi duguje ogroman novac zbog nelegalne prodaje muzičkih materijala nasleđenih od diskografske kuće „Jugoton“. Nemaju nikakvih prava na moje albume jer su ugovori s „Jugotonom“ bili napravljeni samo na šest meseci. To je sve samo moje vlasništvo, oni nisu uložili baš ništa. Bar im ja nisam nikada ništa potpisao. Velika su firma, stubovi društva. Znaju oni dobro što rade. Kad bih imao para za advokata, tužio bih ih jer su mi bezočno ukrali moje stvari, moj materijal, moje snimke, a ko će da mi pare za to? S „Kroacijom“ nemam nikakve veze, baš kao što ni Hrvatska odavno više nema veze s Jugoslavijom. Albume nikad nisam snimao zbog novca. Ne znam šta ću da uradim, ali planiram da to isteram do kraja jer nekog reda mora da bude. Haos nas vodi u crnu rupu bez dna. Niko ne želi da se prepusti tome. Stvar je u principu, ne u parama.

- Iako se ne baviš muzikom, odnosno ne sviraš na sceni, da li komponuješ nove pesme?
- Imam šezdesetak novih tema, koje prosviravam da ih ne bih zaboravio. Dvadesetak je narodnih, desetak obrada i tridesetak mojih. Možda ću ih jednog dana snimiti, ali nemam konkretne planove.

- Nemaš decu, nisi planirao potomstvo?
- Odlučio sam da nemam decu jer ne želim da se muče na ovom gadnom svetu. Ne želim da stvaram još nesrećnika. To je moja odluka.
 
Dete vojnog lica

Branimir Štulić Džoni rođen je u Skoplju, 11. aprila 1953. godine. Otac mu je bio vojno lice, pa su se često selili. Srednju školu je pohađao u Zagrebu, a studirao je na Filozofskom fakultetu, takođe u Zagrebu.
Do osnivanja „Azre“, 1977, Štulić je nastupao svirajući akustičnu gitaru i izvodeći pesme „Bitlsa“, narodne, regtajm i starogradske, koje će kasnije snimiti s „Azrom“, grupom koja se pre toga zvala „Balkan sevdah bend“ i čiju je postavu često menjao. Štulićeva najznačajnija dela nastala su u razdoblju od 1979. do 1984. godine. Od 1989. nastupa pod svojim imenom, a prati ga „Sevdah Shuttle Band“. Poslednjih godina živi povučeno u Utrehtu, u Holandiji, oženjen je Holanđankom Žozefinom i od poslednjeg albuma „Blaze“ iz 1997. godine, ne bavi se muzikom i pored čestih unosnih ponuda promotera sa prostora bivše Jugoslavije da se vrati na scenu.
 


Nada Grujić



Izvor: Alo

Kolko god da mi je drago sto je tako principijelan, toliko se i nerviram...Nista, doci ce valjda na to potpisivanje knjiga.

Inace, ja san se vecine principa davno oslobodio, ostalo samo par upornijih, ali i njih cemo uskoro     

HRVATSKI NAPAD NA DŽONIJA ŠTULIĆA

Sve ono čemu se Branimir Štulić u doba zrelog socijalizma rugao, i što ga je opravdano plašilo, dakle agresivna glupost, trijumfalizam i voluntarizam, sad i sam predstavlja

Karijera Branimira Johnnyja Štulića, alfe i omege Azre, najznačajnijega hrvatskog (tad i jugoslavenskog) rock sastava, raspala se prije nego Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija ili nekako paralelno s njom. Još 1986. Štulić se odselio u Nizozemsku. Snimio je ondje iste godine trostruki album svojih pjesama, koje nije htio nitko.

Nekoliko hitova iz druge polovice osamdesetih i s početka devedesetih, kad je započeo samostalnu karijeru, s albuma “Balkanska rapsodija” (1989.) i “Balegari ne vjeruju sreći” (1990.) tek su plod slijeganja jednoga eruptivnog talenta koji se zapravo vrlo brzo ugasio.

Branimir Johnny Štulić, danas 56-godišnjak, kao rock autor, pa čak i kao pjesnik i vizionar, više ne postoji. Premda je za umjetnika, rekli bismo, u najboljim godinama, Štulić se bavi djetinjarijama. Navodno je postao veliki filolog i genijalan prevoditelj. Navodno je naučio starogrčki pa s izvornika preveo i “Ilijadu” i “Odiseju“”, i Herodotovu “Povijest”, i Tukididove “Peloponeske ratove” - i još trista čuda. Zanima me samo s kojeg je jezika preveo Lao Tsea te dijelove sumerskih, hetitskih i egipatskih mitova. Primjerice, u cijeloj Hrvatskoj, koliko mi je poznato, hetitski dobro poznaje jedino Ranko Matasović s Filozofskog fakulteta u Zagrebu, a egiptologa u cijeloj pisanoj povijesti (čitaj: u devetnaestom i dvadesetom stoljeću) nismo imali više od pet, od Šime Ljubića pa do Petra Selema. Klasični filolog koji je spreman da prevodi Homera u nas se pak rađa otprilike svakih dvjesta godina.

Više i ne zna svirati
Sam Štulić, u dalekoj Nizozemskoj, opremljen neograničenim količinama vremena i marihuane, postigao je dakle za ciglih dvadeset godina ono što nije pošlo za rukom ni jednom Hrvatu (ili, ako hoćete, Srbinu, u povijesti): preveo je ključna djela cjelokupne klasične starine na novoštokavski. Potpuno je nevjerojatno da još nitko nije javno konstatirao da Štulić naprosto bulazni. Bit će da je stvar išla ovako: uzeo je u ruke stare hrvatske i srpske prijevode pa po njima mrčio vlastite rečenice. Potpuno je nemoguće da prevoditelj koji tvrdi da se muči sa svakim zarezom, jer ih ne zna stavljati, može prevesti bilo što sa starogrčkog ili hetitskog. No, još je nevjerojatnije da se javljaju izdavači koji su spremni to Johnnyjevo kupusarenje objaviti kao njegova sabrana djela. Međutim, ovih dana beogradska izdavačka kuća Plato reklamira izlazak 14 Štulićevih knjiga, sedam velikih i sedam malih. Nedostaje još samo Snjeguljica. I sedam patuljaka, od kojih jedan govori starogrčki, drugi hetitski, treći srpski, četvrti makedonski...

Ukratko, Branimir Johnny Štulić je možda pobjegao s Balkana, ali Balkan nikad nije pobjegao iz njega. Sve ono čemu se u doba zrelog socijalizma rugao, i što ga je opravdano plašilo, dakle agresivna glupost, trijumfalizam i voluntarizam, sad i sam predstavlja.

Zdenko Antunović, direktor Arene Zagreb, pozvao je Štulića da nastupi tri dana zaredom, a on će mu za to platiti milijun kuna. Neka sam odabere i prateće muzičare i neka ih slobodno nazove Azra. Njegovo je samo da dođe i da nastupi. Štulić je potkraj sedamdesetih lutao Zagrebom u potrazi za muzičarima koji se neće zadovoljiti jednom ili dvjema probama tjedno. Tragao je za posvećenim manijacima koji će vježbati svakodnevno nekoliko sati. Ponajprije po tome, po želji da radom dostigne savršenstvo, Štulić se razlikovao od balkanskog mentaliteta “lako ćemo”, a koji je bio jednako dobrodošao i u socijalističkoj privredi i u socijalističkom rock’n’rollu. Upravo je dakle predan i iskren rad ona kvaliteta više koja je Štulića izdigla iz mase. Sad je poručio Antunoviću, doduše oklijevajući, da ga nastup ne zanima jer više ne svira. Valja biti doslovan: Štulić je htio reći da više i ne zna svirati, ili barem ne dovoljno dobro da se popne na stage. Ukratko: Branimir Johnny Štulić danas može održati koncert jednako tako kako i Muhamed Ali može izići u ring. Svjetina bi se sjatila da se naslađuje, pa čak i da ga obožava, uživajući u njegovim trzajima uprazno.

Management Arene ponudio je dakle Štuliću da nastupi tri dana zaredom. Nikakav problem što je zahrđao: svirka i pjesma ovdje su najmanje važni. Važno je jedino da Štulić dođe i da se okrenu neke pare jer ta Arena, po riječima direktora Antunovića, i ne može biti profitabilna ako nije iznajmljena barem 212 dana godišnje. Naime, godišnja rata kredita, koju popola plaćaju Republika Hrvatska i grad Zagreb, iznosi 53 milijuna kuna! Puta 28 godina, koliko će trajati to javno-privatno partnerstvo s konzorcijem Ingra-Trigranit. Trebalo bi dakle izmisliti barem stotinu Štulića godišnje e da bi se zakrpale financijske rupe koje smo stvorili vlastitom kriminalnom megalomanijom.

I to je danas jedino što povezuje Branimira Johnnyja Štulića i Hrvatsku: megalomanija bez pokrića. Arena Zagreb idealan je simbol te megalomanije. Podignuta je zapravo samo zato da bi se u njoj moglo održati Svjetsko rukometno prvenstvo, samo zato da građevinski lobi okrene novac i samo zato što slične dvorane imaju sve evropske metropole, pa čak i Beograd. Zagreb međutim nije metropola, nego tek oveći, provincijalan grad na evropskoj periferiji, jednako kao što Branimir Johnny Štulić nije klasični filolog nego bivši rock muzičar.

Nastupi li ipak u Areni, premda je već, doduše oprezno, otklonio takvu mogućnost, Branimir Johnny Štulić doživjet će ovacije. Doživjet će, štoviše, apoteozu, no to neće ni za milimetar promijeniti činjenicu da će to biti šuplja zabava, nepodnošljiv koktel krivih tonova i “krivog srastanja” za znatiželjne tinejdžere i bolećive 50-godišnjake.

Neshvaćeni Fantom
Dakako, i ja bih htio da Branimir Johnny Štulić ponovno nastupi u Zagrebu. Ali u Kulušiću ili u Studentskom centru. Koncert uopće ne bi trebalo najaviti niti na bilo koji način oglasiti u medijima. Neka na njemu budu slučajni namjernici, a ulaznice neka prodaje samo jedna teta na blagajni nekog kazališta i neka svaka stoji trideset kuna. Još bi pak, po meni, privlačnije bilo da se Johnny ukaže samo kao prolaznik, s gitarom pod rukom, možda u pothodniku kod Glavnog kolodvora, kao nekad, kao Fantom Slobode, koji uporno pjeva premda ga baš nitko ne shvaća previše ozbiljno.

Nastup u Areni bio bi tek patetičan kič, sitna korist bez pokrića, ljigav pokušaj da se ožive prošla vremena, kad su ulice naših gradova bile prašnjave i sive, a u cijelom Novom Zagrebu nakon deset sati navečer nisi mogao vidjeti upaljena svjetla na više od tri prozora. Johnny je nekad bio glasnik novog doba, a danas je tek jasno da se u tom novom dobu nije snašao ni on, ni većina njegovih obožavatelja. 

Autor Tomislav Čadež
Izvor Jutarnji list
www.jutarnji.hr
Пренето са...

"Sto je vise kleveta i lazi, Dzoni nam je miliji i drazi!" 

Megalomanija je deo cele njegove price od pocetka (bar sam ja to tako skontao), a ovaj tekst, iako dobro promisljen i skrojen, u biti je zlonameran. I Kurta i Murta su se vracali da unovce staru slavu, pa bi 'ladno mogao i Dzoni, ne bi ga to mnogo okrnjilo - toliko je uradio dok je svirao. To je ovaj novinarcic zaboravio da napise.

Štulić: Ne sviram na okupiranim teritorijama

Došao je i taj dan kada pouzdano možemo reći da čitamo verno prenete reči Branimira Džonija Štulića, jer intervju potpisuje novinar i rok kritičar Peca Popović.

Da bi obavio ovaj razgovor, koji ekskluzivno objavljuje NIN, Popović se uputio starom prijatelju u Holandiju, u jedno malo mesto kraj Utrehta, gde Štulić živi poslednjih 25 godina u "dobrovoljnom izgnanstvu".

Osim starog jugoslovenskog nevažećeg pasoša, druge putne isprave nema, a objašnjava i zašto:

"Imao sam jugoslovenski pasoš, Od kada ta zemlja ne postoji ja drugi pasoš nisam ni tražio ni imao."

Na insistiranje Popovića da ipak odgovori da li bi prihvatio srpsko državljanstvo koje mu je ministar Ivica Dačić u medijima ponudio, Štulić kaže:

"Život nije bajka. Ako mi knjige nešto naprave, ako mi bude potrebna baza za rad u sledećih 20 godina, uzeću pasoš u praktične svrhe da bih mogao da radim", kaže, ne precizirajući koji bi to pasoš mogao da bude.

I sam priznaje da sve ove godine živi na teret supruge Džozefine "glavnog sponzira", ali tvrdi da nije tačno da ništa ne zarađuje:

"Sada zarađujem više nego ikada, samo sada to ne dobijam. To je drugi par rukava. To kažem kada me pitaju zašto me moja žena trpi i ne izbacuje. Ona vidi koliko radim. Ja mnogo zarađujem, samo me ne isplaćuju!"

Kada kaže da radi, Štulić misli na pisanje i prevođenje knjiga, a ne na muziku. Posle objavljivanja prevoda Homerove "Ilijade", posvetio se daljem istraživanju i pisanju, a uskoro očekuje premijeru njegove biblioteke od 14 novih naslova.

Priče o pregovorima za koncerte u Zagrebu i Beogradu, za koje mu se navodno nude velike pare demantuje, a na insistiranje da kaže pod kojim uslovima bi svirao na prostorima bivše Jugoslavije odgovara:

"Da odgovorim teoretski i uvjetno na to pitanje. Znači da nema telefonije, da nema snimanja, da nema Interneta, da nisam toliko važan koliko ispada da sam važan i da je ta zemlja slobodna kao što je nekada bila slobodna. Ona je sada okupirana, a ja ne sviram na okupiranim teritorijama."

Kako Džoni Štulić izgleda danas, na koje je načine uticao na formiranje "novog vala", zašto je sviranje uzimao za ozbiljno, a tekstove ne, i zašto je "voleti Džonija mnogo lakše nego Štulića razumeti", pročitajte u novom NIN-u.

Izvor: MTS-Mondo