i treba da se rehabilituje 

Ви сте срамота ове земље.

Mozda ce im sledece pasti na pamet da se srusi spomenik u Kragujevcu 

Interesantno je da su pojedine teme koje sam postavljao na forumu bivale ukidane iz razno raznih razloga, ali uglavnom bez obrazloženja. Kada se postave teme o Nediću , Ljotiću ili Draži, e te teme se vuku u nedogled, sa stalno istim traumatičnim žalopojkama, kako su eto Srbi , koji su za kralja i Otadžbinu, Jugoslaviju, ojađeni, obespravljeni  i kao ih treba rehabilitovati. Šta više na forumu se forsiraju desničarska , a tolerišu fašistićka opredelenja. Biti levičar, to je  ne samo demode nego zločin. Kontrolišu sve u Srbiji? Ko? Krupni kapital. Oni vole ove teme , oko koji se narod satre dokazujući ko je Dimitrije, ko Draža, ko Krcun. Lepo je raspravljati da su potrebne rupe na saksiji, korisno je za gajenje cveća na terasi.

Pa naravno da je zlocin biti levicar , pobili ste vise ljudi nego fasisti ( sto je opstepoznato i dokzano ) . Argument o tome kako su vam namere bile plemenite samo ukazuje na vasu devijantnost , namere su vam bile plemenite , ali samo u odnosu na jednu drustvenu grupu po imenu radnicka klasa , kao uostalom sto su i Hitleru namere bile plementie u odnosu na Nemacku naciju .
Takodje i logicno ja da je levicarska ideologija pobila vise ljudi i da stoji iza vise zlocina .
Fasisti i nacionalsocijalisti su oblik kolektivizma koji se zadovoljavao sa kontrolom trzista i privatne svojine i pritom zahtevao istrebljenje odredjenih drustvenih grupa i naroda . Levicari su se bavili ukidanjem privatne svojine , trzista i istrebljenjem svega sto po njihovoj oceni ne spada u "radne" ljude . pol Pot je logicna posledica .

Sto se Srbije tice taj krupni kapital je vrlo "levicarski" . Predstavlja reprodukciju elite iz tog levicarskog vremena .
Tajkuni kao sto je Lazarevic i onaj drugi su sinovi Titovih generala , isto vazi i za luconose NVo sektora .
Taj krupni kapital ne bi bio tako krupan da iza njega ne stoji stara komunisticka elita u novom ruhu . Kao sto rece Milton Fridman "Kapitalisti su za slobodno trziste , ali samo dok ne treba da se primeni na njih same" .

Da vidimo sta o Ljoticu kazu istoricari Bojan Dimitrijevic i Desimir Tosic :

 

       
Desna epopeja


Fašizam nije, kao komunizam, imao svoju internacionalu, ali ako treba tražiti neke strane uzore koje je Ljotićev pokret imao, onda je to mnogo više u Italiji i Francuskoj nego u Hitlerovoj Nemačkoj

      Da nije bilo rata i dobrovoljačkih jedinica, poznatih kao ljotićevci, o Dimitriju Ljotiću se ne bi znalo ni toliko koliko se danas zna, kao što se ne zna o Svetislavu Hođeri, šefu jugoslovenske integralističke i desničarske stranke koja je imala nekoliko puta više pristalica od Jugoslovenskog narodnog pokreta ZBOR (Z-združena, B-borbena, O-organizacija, R-rada) Dimitrija Ljotića. Na izborima u Kraljevini su zboraši prolazili sasvim neuspešno i kao izvesno opravdanje može da im posluži to što su oba puta bili pod žestokom političkom represijom aktuelnih režima.
       Ratna epopeja ovih odreda završena je u Sloveniji 1945. godine na stratištu kod Kočevja, kada su jedinice NOVJ masovno postreljale pripadnike svih formacija, svojih ratnih neprijatelja, koje su Britanci prethodno zarobili u Austriji dok su sa Nemcima bežale na sever.
       Smrt u kočevskim jamama našla su tri ljotićevska puka, dok su pripadnici preostala dva koja su umakla u Italiju uspela da se spasu.
       Trijažu zarobljenika izvršio je, kako kaže Bojan Dimitrijević, istoričar, Slobodan Penezić Krcun, i ona se sastojala u tome da je poštedeo sve one za koje mu se učinilo da imaju manje od 16 - 17 godina. Poginulo je tada između 2 400 i 2 700 ljotićevaca.
     
       Država staleža
       Istorija nastala u Jugoslaviji posle 1945. godine označila je Dimitrija Ljotića kao petokolonaša, kvislinga i domaćeg izdajnika, jednog od najgorih, ako i ne najgoreg utoliko što je, za razliku od recimo Draže Mihailovića, bio ubeđeni fašista. Ljotić se od optužbi da je fašista nije mogao odbraniti ni pre rata, za vreme političkih borbi u Kraljevini. Za razumevanje Ljotićeve ideologije bitno je pravljenje razlike između fašista i nacista, razlike koja se kod nas inače retko pravi i razume.
       Kako kaže Desimir Tošić, publicista i dugogodišnji emigrant Ljotićeva ideologija je oslonjena na Šarla Morasa francuskog desničara, i njena trajna obeležja su zalaganje za državu staleža, antikomunizam, borba protiv plutokratije (u okviru koje je posebno mesto imala antijevrejska retorika i antimasonstvo) i borba protiv demokratije, shvaćene onako kako je mi shvatamo.
       Fašizam nije, kao komunizam, imao svoju internacionalu, ukazuje Desimir Tošić, ali ako treba tražiti neke strane uzore koje je Ljotićev pokret imao, onda je to mnogo više u Italiji i Francuskoj nego u Hitlerovoj Nemačkoj. “Velika razlika između ljotićevaca i hitlerovaca je što su ljotićevci bili religiozni i bogomoljci, a Hitlerovi nacisti su u osnovi bili ateisti”, kaže Desimir Tošić.
       U svom feljtonu o Dimitriju Ljotiću, Slaviša Perić kaže da se njegovo poimanje hrišćanstva delimično poklapalo sa Tolstojevim, u smislu totalnog neprotivljenja zlu. “Postao je vegetarijanac, apstinent, odan svom dušom Hristovom čistoj ličnosti. U tome je išao tako daleko da je na regrutaciji, neposredno pred Balkanski rat, bio rešen da odbije polaganje zakletve, do čega nije ni došlo, jer njegovo godište nije bilo mobilisano. Ipak, da bi iskazao svoj patriotizam, Dimitrije Ljotić se dobrovoljno javio u sanitetsku službu. Tokom balkanskih ratova radio je po karantinima i lečio tifusare”, piše Perić.
       Proizlazi da je Dimitrije Ljotić na ovim prostorima bio preteča onoga što danas znamo kao prigovor savesti. Ipak, od ovih stavova je u Prvom svetskom ratu odustao i bio jedan od 1 300 kaplara. U aprilski rat je ušao sa činom potpukovnika.
       Bojan Dimitrijević, koji se naročito bavi vojnom istorijom, ukazuje da je moguće da su još u to vreme nastale neke podele koje će kasnije za Srbiju možda biti fatalne. Dimitrije Ljotić sa svojim istomišljenicima, poput Miloša Masalovića, Stanislava Krakova, bio je pripadnik Petog puka (valjevskog), dok je Draža Mihailović zajedno sa Borom Mirkovićem i svojim docnijim saborcima, anglofilnim oficirima, služio u drugoj jedinici.
     
       Peta kolona
       Politička pozicija Dimitrija Ljotića - njegova krajnje desna ideologija, kasnija odanost nemačkom okupatoru učinile su da se Ljotić prepoznaje kao germanofil, nasuprot anglofilno orijentisanog četničkog pokreta tokom kojeg je vodio borbe prvih godina rata. Ako je bio germanofil, Ljotić je nastojao da predstavu o sebi kao takvom umanji. Po pristupanju Trojnom paktu, mišljenje Ljotića je bilo ovakvo:
       “Spoljna politika jugoslovenske vlade vodila je zemlju nizbrdicom, a ta nizbrdica završila je ambisom. Na ivici ovoga ambisa izraslo je drvo što se zove Pakt. I knez (Pavle), koji je kriv što je zemlja bila na nizbrdici, u poslednjem trenutku uhvatio se za drvo koje se zove Pakt. I sada on zajedno sa nama visi nad provalijom i prima čestitanja što nije pao u provaliju. Oni koji rade protiv Pakta lako će to drvo prestrugati, ali i knez će onda pasti u provaliju, ali i svi mi, i vi svi, zajedno sa njim. Politička posledica toga biće rasulo države.”
       NIN-ovi sagovornici saglasni su da period rata i ratnog angažmana Ljotića i ljotićevaca treba razdvajati od njihovog predratnog perioda, koji treba gledati u kontekstu raznih desnih, pre svega antikomunističkih opcija kakve su postojale u većini evropskih zemalja, sa nejednakim uticajem, a uticaj Ljotića kod nas, eto, bio je baš mali. “Morate imati u vidu strahovit strah koji je srednja klasa imala posle boljševičke revolucije i intencije da se boljševizam suzbije silom”, kaže Desimir Tošić. Strah koji, ako se uzme u obzir praksa sovjetske države tog (i docnijeg) vremena, nipošto nije bio iracionalan.
       “Prilike koje su nastale posle okupacije 1941. godine možda su najteži period u istoriji Srbije. Potezi koje su povlačili Ljotić i Milan Nedić ne mogu se gledati izvan tog istorijskog konteksta”, dodaje Bojan Dimitrijević. Izvesno je sledeće: ni Ljotić ni Milan Nedić nisu bili petokolonaši, a za diskusiju je može li se njihova uloga - naročito Nedićeva - kvalifikovati i kao kvislinška. “Generalno uzev, među Srbima i Slovencima nije bilo organizovane pete kolone”, kaže Bojan Dimitrijević. Ako uopšte zbog toga na neku političku grupu treba ukazati prstom, to najpre mogu biti komunisti zbog poznatog blagonaklonog stava koji je imao Sovjetski Savez prema invaziji sila osovine na Jugoslaviju. Što se Nedića tiče, kao komandant grupe armija u aprilskom ratu, posle kapitulacije su ga Nemci držali u internaciji. Nekoliko meseci kasnije, na predlog Ljotića - zemljaka i prijatelja - pod dramatičnim okolnostima postaće predsednik marionetske vlade. Nemci su, a i neki Srbi, za to mesto prethodno predlagali samog Ljotića.
       Arhetipska slika o ljotićevcima kao okupatorskim izmećarima i egzekutorima izgrađena je velikim delom na osnovu uloge Marisava Petrovića, ljotićevskog starešine, u događajima vezanim za streljanje civila u Kragujevcu oktobra 1941. godine. Marisavu Petroviću Nemci su dozvolili da izbavi one među taocima koje sam odabere. Situacija je sama po sebi dovoljno dramatična i bez detalja, docnije obelodanjenih, kako su neki od talaca odgovorili da će radije da budu streljani nego da mole njega, Marisava. Marisav Petrović je inače bio među nekolicinom koja je 1945. godine uspela da umakne sa kočevskog stratišta.
     
       Partijska vojska
       Bojan Dimitrijević kaže da nema sumnje da su ljotićevci asistirali Nemcima prilikom zatvaranja talaca u Kragujevcu, ali i da je razložno pretpostaviti da su to uradili jer su morali, i da su Nemci bili toliko gnevni zbog pretrpljenih žrtava da nije isključeno da bi u protivnom i same pripadnike Ljotićevog odreda naterali da plate glavom. Kome se ovo čini sasvim neverovatnim, mora da zna da su tokom 1942. godine Nemci rasformirali i poslali u logor neke ljotićevske jedinice. Uspostavljanju nemačkog poverenja svakako nije doprinelo to što su Nedić i Ljotić odbijali da, makar i simbolično, upute srpske jedinice na Istočni front da budu deo jedinstvenog fronta nove Evrope protiv Crvene armije.
       “Nemci nisu imali mnogo poverenja u ljotićevce. To se vidi po tome kako su ih naoružavali - davali su im zarobljeno francusko, englesko, holandsko, kasnije italijansko oružje, kako bi u snabdevanju municijom bili potpuno zavisni od Nemaca. Naoružani su samo lakim oružjem i maksimalno što su im Nemci dozvoljavali jeste da se popnu na oklopni voz”, kaže Bojan Dimitrijević. “Generalno uzev”, nastavlja, “Nemci nisu računali da će u slučaju savezničke invazije u Srbiji imati na koga da računaju. Možda im ta procena i nije bila tačna ali tako su oni mislili.”
       Dimitrijević osnažuje uverenje prema kome su ljotićevci za ove prostore bili izuzetno disciplinovane, organizovane i motivisane trupe. Daleko su prevazilazili nedićevce ili Državnu stražu, kako su se službeno nedićevci zvali (“od njih su gora vojska bili samo Bugari”, kaže Desimir Tošić), pa su Nemci kao takve ljotićevce i cenili.
       “Imali su snagu uverenja i vodila ih je ideja”, kaže Tošić, a Dimitrijević još primećuje da su ljotićevci po mnogo čemu podsećali na partizanske jedinice, a pre svega po tome što su bili “partijska vojska”. “U svakoj jedinici je bilo po nekoliko članova partije ZBOR-a i oni su činili ideološko jezgro. Slično komesarima kod partizana, ljotićevci su imali tzv. prosvetare koje su, opet kao i komesare, neprijatelji naročito rado ubijali kada bi ih se domogli”, kaže.
       Važan deo ljotićevske ideologije bilo je širenje antijevrejskog raspoloženja, međutim, ljotićevcima se ne može pripisati učešće u holokaustu. To je bio zadatak koji Nemci nisu Srbima, pa ni Ljotiću, prepuštali. Jevreja je bilo malo i “naše jevrejstvo je bilo slabo”, kaže Desimir Tošić. Tako su ljotićevci ostali bez objekta svoje netrpeljivosti, mada su zadržavali militantnu i primitivnu antijevrejsku i antikomunističku retoriku. Zanimljivo je da su tokom 1943. godine u Smederevskoj Palanci formirali i logor (zvali su ga vaspitni zavod) čiji stanovnici su bili, kako kaže Tošić, ne samo komunisti. Treba znati da su ljotićevci (sa nedićevcima i specijalnom policijom), podređeni okupacionoj nemačkoj policiji, bili obavezni da političke zatvorenike predaju Gestapou. To znači da su oni koji su dospeli u logor kod ljotićevaca bili praktično spaseni.
     
       Groteska
       Kuriozitet je da je pitomcima po završenom “prevaspitanju” bilo dopušteno da sami odluče hoće li u četnike ili u ljotićevce. Stvar je neobična jer je već postojala čitava istorija krvavih sukoba između četnika i ljotićevaca. Reč je uglavnom bila o četničkim zasedama u kojima su deblji kraj izvlačili ljotićevci, a znamenita je bitka kod Seče Reke gde su četnici slistili odred ljotićevaca na čelu sa njegovim komandantom. Kasnije su nekako uspeli da se udruže u borbi protiv partizana, ali su potučeni.
       Groteska istorije: dok su pripadnici njegovog pokreta preživljavali najteže, većina njih i poslednje svoje dane pokušavajući u ogorčenim borbama da održe nekakav jugoslovenski državni nukleus na teritoriji Slovenije, Ljotić gine u udesu, aprila 1945. godine, sletevši u mraku automobilom sa srušenog mosta, dok ga je, kažu, vozio vojnik sa dioptrijom minus 11.
       Jakova Ljotića, brata Dimitrijevog, koji je proveo život u emigraciji, ubila je Udba sedamdesetih godina prošlog veka. Desimir Tošić svedoči da je imao prilike da Jakova jednom vidi, starog, onemoćalog čoveka sa štapom. Zadavljen je, kaže, čarapom.
       Zahtev da ulica u Smederevu ponese ime Dimitrija Ljotića Bojan Dimitrijević vidi kao događaj od malog značaja, koji se ne može razumeti ako se ne zna regionalni značaj koji je imala porodica Ljotić u Smederevu i okolini. Reč je o staroj porodici, odanoj dinastiji Karađorđević još od voždovih vremena. Prema tradiciji, ključevi smederevskog grada u Prvom srpskom ustanku predati su u kući Ljotića.
       Sve ovo su delovi istorije koja se, valjda kao nedostojna, nije učila u školama i o kojoj uglavnom ne znamo ništa. Dimitrije Ljotić sarađivao je sa okupatorom i borio se protiv partizana i to se smatralo dovoljnim za konačnu ocenu. Decenijama se o njemu sudilo na osnovu ponašanja u jednom strahovitom trenutku istorije, a danas, ukazuje Bojan Dimitrijević, kroz stavove onih koji se predstavljaju ili se prepoznaju kao njegovi nastavljači, kakvi su srpski novodesničari. Oni su od Ljotića preuzeli samo poneki iskrivljeni stav, i postavili ga u novi kontekst, ni sličan onome u kome je Ljotić živeo.
     
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ

http://www.nin.co.rs/2002-11/28/26144.html

Neznalico nisu svi levičari komunisti. levičari  su bio i Vili Branta, Žak Širak.......To što si uopšteno napisao o levičarima je gomila gluposti, verovatno zbog neznanja. Knjigu u šake , a bolje internet i uči.U Eu svremena na vreme , naročito u Francuskoj, Italiji i Španiji levičari dolaze na vlast.Niko ih tamo ne proziva da su fašisti. Neznalico nema u srbiji komunističe elite, niti su komunisti ikada bili bogati. To možeš reći za socijaliste i socijaldemokrate. Ne znate osnovne stvari iz svetske politike , a trpate se da diskutujete. U školu neznalice.

Znati i razumeti nije isto , ti znas , ali ne razumes pa te to navodi na pogresan zakljucak da ja nesto ne znam ( Skola ti nece pomoci , ni internet ni knjjige ti nece pomoci jer se pamet ne kupuje ) .
Ovi koji su se kod nas obogatili jesu reprodukcija komunisticke elite koja se obogatila u drugoj generaciji pod zastitom drzavnog aparata , kako ih ti nazivas i kako sebe nazivaju mene apsolutno ne zanima .
 
Sto se tice umerenih levicara iz Evrope , i na zapadu ih pametni ljudi prozivaju , ako i nisu odgovorni za  zlocine koje usled svoje umerenosti nisu pocinili onda jesu za stetu koju prave . Sreca pa su tamo dosli na vlast kad je vec zavrsena industrijalizacija pa je bilo tesko sve upropastiti drzavnom intervencijom .

Socijalne drzave koje su u zapadnoj evropi  organizovali umereni levicari imaju stopu privrednog rasta koja se kreće od 0,4% (Norveška, Nemačka, Danska) do 1,6% (Švedska, Francuska) za 2003. godinu, prema podacima Heritage fondacije. Treba imati u vidu da ova privredna stagnacija traje nekoliko desetina godina, a scenario koji se dogodio je bio manje-više sličan u svim ovim državama. Visoki porezi, restriktivno radno zakonodavstvo i razni oblici regulacije su vodili ka usporavanju rasta BDP-a. Niske stope rasta su vodile ka visokoj nezaposlenosti, koja je uzrokovala političku nestabilnost i jačanje ekstremne desnice ili komunista, što je potpuno onemogućilo bilo kakve reforme. Švedska je odložila ovaj scenario sprovodeći obimnu deregulaciju i smanjenje javne potrošnje sredinom 90-ih, kada je vladala duboka recesija, a nezaposlenost dostigla 13 %. Samo od 1991. do 1993. godine švedski bruto domaći proizvod je opao za 6 % (Izvor: Statistics Sweden and National Labour Market Board).

Možda je za nas posebno interesantan slučaj saveznih pokrajina u istočnoj Nemačkoj. Nakon ujedinjenja, bivša Istočna Nemačka je u potpunosti prihvatila sistem kakav je decenijama unazad postojao u Zapadnoj Nemačkoj. Svi zakoni su prepisani, sva rešenja u ekonomiji su preslikana, i izvršen je transfer od 1000 milijardi evra od zapada prema istoku u periodu 1990-2000. Ali kakav je rezultat 15 godina kasnije? Nezaposlenost u istočnoj Nemačkoj je danas oko 20%, a u pokrajinskim parlamentima sede zajedno nacisti i komunisti. Čak su na poslednjim saveznim izborima komunisti ušli i u savezni perlament, što je za posledicu imalo nemogućnost formiranja stabilne vlade, te su dve najveće stranke u Nemačkoj morale da formiraju neprirodnu “veliku” koaliciju koja neće biti sposobna da izvede bilo kakve reforme u zemlji u kojoj je BDP prošle godine opao i i dalje opada .

Nijedna drzava sa levicarima i drzavnim intervencionisitma na vlasti se nije razvila niti ce !
Niti ce Srbija , ma koliko nasi "levicari" bili lazni .

Lupetaš. Puni ste neke iracionalne mržnje prema stvarima koje uopšte ne razumete. Zakačili ste se za liberalni kapitalizam. Mislite da je on naj bolji a i neznate da u njemu živite. Naravno da se poslednja komunistička elita, ili bolje reći bagra obogatila, iskoristivši trenutni položaj. međutim to su restlovi, otpaci od predhodnog sistema. Zašto se Stambolić , pre nego što ga je Milošević uklonio, nije obogatio. On je bio autentični komunista, a nije bio bogat. U Srbiji nema levičara, sve je desnica. Ako država nema jaku i levicu i desnicu, nema nikakve šanse za bilo kakav napredak. Primer je Srbija, sve je crna desnica.

U Srbiji nije na snazi  liberalni nego monopolisticki kapitalizam , pokriven socijalistickom , a ruku na srce i liebralno kapitalistickom retorikom ! Ti lupetas jer nisi u stanju da uvidis razliku izmedju monopolistickog i liberalnog kapitalizma , a sto se tice komunsita koji se nisu obogatili i nisku krali itd. , pricaj mi o tome molim te , ako sudbina naroda treba da zavisi od milosti i preferencija po pitanju kradje od strane patijske nomenklature onda bolje su nas sve pobili .