Da li to što neko poželi da bude sam, a ne sa voljenom osobom, znači da je ne voli dovoljno? Kako to da neki ljudi osećaju potrebu da povre­meno budu sami i onda kada snažno vole?



Samoću je potrebno razlikovati od usamljenosti, od nezadovoljene želje da budemo sa nekom osobom ili osobama koje su nam važne. Nažalost, sve je više ljudi koji osećaju usamljenost i onda kada nisu sami, kada su okruženi drugima koji im emocionalno nisu važni.

Potreba za samoćom leži u tome što samoća ima određene psihološke funkcije. Mnogi se mogu opustiti do kraja i zaista odmoriti samo onda kada su sami.

Samoća je prilika da se bude u kontaktu sa sobom, sa svojim mentalnim procesima, sa mislima, osećanjima, se­ćanjima, maštom. Samoća omogućuje usmerenost na sebe, tako da onda neki ljudi počinju da bolje osećaju svoje telo.

Iako mnogo govorimo o timskom radu, ipak je najviše onih situacija u kojima čovek radi sam tako što se koncentri­še na određeni zadatak. Poznati američki psiholog Mihalj Čiksentmihalji je istakao da ona deca koja razvijaju spo­sobnost da sama uče i rade, bilo da izdrže samoću bilo da se tada prijatno osećaju, imaju najveće šanse za uspeh u životu. Dalaj-lama je svakome preporučio da u toku dana bar dvadeset minuta bude u samoći.

Ljubavni problem nastaje kada onaj ko voli želi da voljena osoba stalno želi da bude sa njim. Zato on njenu želju da se osami doživljava kao odbacivanje, kao gašenje ljubavi. Kada shvati da voljena osoba želi da njegovom društvu pretpostavi samoću, partner se uvredi, oseti strah od gubitka ljubavi i ljubomoru kao što to čini malo dete koje je na nivou „ljubavi-pažnje”.

Tada dete (ili „unutrašnje dete” u odrasloj osobi) misli da je osobi važno samo ono što tog trenutka gleda. Njegova logika je sledeća: kada me mama gleda, ona me voli. Kada mama gleda brata, voli njega, a mene ne voli. Moram nešto učiniti da privučem pažnju, da nateram mamu da gleda samo mene.

I odrasli koriste različita ponašanja da bi privukli pažnju voljene osobe i smanjili osećanje gubitka ljubavi i ljubomo­ru. Potvrđujući im ljubav, njihovi partneri se kompromisno osamljuju u drugoj vremenskoj zoni: ležući nešto kasnije ili ustajući nešto ranije.

Kao što malo dete mora da prevaziđe svoj konkretni način razmišljanja i da nauči da ga mama voli i kada ga ne gle­da, da to što je mama umesto da ostane sa njim kod kuće otišla na posao nije znak da ga ne voli, tako to treba da nauče i „odrasla deca”. Umerena samoća nije znak povlačenja iz odnosa i smanjenja ljubavi. To je navika koja se formira još u detinjstvu. Iako na prvi pogled ne izgleda tako, samoća i ljubav ipak idu zajedno.



Izvor: Politika

Oduvek sam volela samoću i još odmalena pokazivala potrebu za njom.
Ne vidim u tome ništa loše, jer samoća zaista zna jako da prija.

Međutim, s obzirom da sama živim, primećujem kako se vremenom ta moja potreba za samoćom postepeno pretvara u samovolju. 

Uvek sam imala problem da svojim momcima objasnim da mi se zasita svidjaju ali da to vece zelim da citam knjigu .Mahom su me i ostavljali zbog toga .Nisam shvatala sve dok nisam naisla na goreg od sebe .Kad sam cula volim ja tebe ali veceras zelim da uzivam sam sa sobom, zestoko sam se uvredila i digla nos .Posle me zvao i preklinjao da se pomirio ,nisam htela ni da cujem .Dobro -to je bilo vreme kad nikom nisam nista prastala ,sada bih verovatno oprostila i strpljivo cekala da vratim lopticu .
Volim svoje vreme i ljubomorno ga cuvam ,nikome ne dam da mi ga poremeti ili ukrade ,nadam se da cu upoznati nekoga zanimljivijeg od sebe pa cu zeleti stalno biti u njegovom drustvu .

Najveci problem modernog drustva je usamljenost, otudjenost... zato ljudi pribegavaju na sve moguce nacine interakciji sa ljudima, pa zato imamo i ogromne internet zajednice...
Naravno, nisu svi clanovi zajednica usamljeni i nesrecni, ali oni koji to jesu, u njima nalaze utociste...

Volim samocu, ali ne volim usamljenost...
Treba mi moj prostor, da sredim misli i obavim potrebne procese za mentalnu higijenu...

Ja mislim da je bolja i druzba preko neta nego nikakva.