Nek uzmu sta im treba -od mojih organcica moze im samo biti bolje .Mozda cu se tada osecati korisno sto ima neke vajde od mene ,a mozda ce mi i biti svejedno .

Ja neznam...Mozda i zavestam organe...sve osim jednog organa

I ja.

Kak'i kurac mozak, srce, bradavice...

Želim da mi se amputira penis nakon smrti, smesti u teglu sa formalinom i postavi u najprestižniji muzej, tamo negde pored Van Gogovog uveta.
Takav vanserijski primerak keva priroda pušta u proizvodnju jednom u tisuću godinu i treba svi da vide.

Donacija organa ima svrhu samo u slucaju rane nasilne smrti...
Zasto?
Zato sto mi nismo sacinjeni da zivimo vecno, vec se polagano raspadamo... sami lekari koji se time bave kazu da se sistematski pregled ne radi prilikom zavestanja organa iz prostog razloga sto nema svrhe... jedino sto moze da bude vazno je krvna grupa...

Druga stvar koja je zaista problematicna je trgovina organima i jasno ogranicenje da li se telo zavestava u naucne svrhe ili ce se koristiti za spasavanje zivota.

Zatim, pitanje porodice i kult smrti... 95% porodica ce da napravi opstu frku u slucaju i da postoji donorska kartica, jer ne daju svog pokojnika...
Da nije tako, ne bi setali onaj bracni par sto je poklonio organe svog sina kao mecku Bozanu po tv stanicama... Licno smatram da je takav odnos prema tim ljudima odvratan jer su konstantno bili na ivici suza i neko im je zarad gledanosti stalno cackao ranu...

I na kraju... zastita identiteta donora i primaoca.

Ja nisam protiv donacije, samo ukazujem na neke stvari na koje treba obratiti paznju, tj. pogresno je tvrditi da religija ima bilo kakve veze sa ovim.
Sta vise, to je notorna laz, jer se najvise ovakvih transplatacija vrsi u hriscanskim zemljama...

Doduse... postoje i relikgije kao sto je judeizam koje zahtevaju da se pokojnih sahrani u najkracem mogucemo roku...

hvala Goa na linkovima i na detaljnosti na ovoj temi


Anea,

slazem se sa tvojim pogledom na stvari i sa tvojim nedoumicama.
posebno oko onog da bi bilo pozeljno zastititi identitet i donatora i primaoca organa.
u suprotnom,kolicina javne pozornosti na te ljude moze postati vise nego gadna i ne vjerujem da moze prijati u jednakoj mjeri ni porodici onog ko je organe dao,a ni onima koji su prezivjeli zahvaljujuci istome.

cesto se istice kako bi trebalo da se organi zavjestaju,jer...na koncu svega...mrtav si ,pa ti nista od toga i ne treba i nije te briga sta se desava kasnije
pa,da li je bas tako?
mislim,iz pespektive nekog ko je jos uvijek ziv...bilo bi lijepo da znam,a i pozeljno...da moje tijelo nece biti iskoristeno u necasne radnje...a cinjenica jeste da zloupotreba moze biti velika...pocev od trgovine organima,gdje se vrte ogromne pare,pa bi bilo lijepo kada bi to,sa zakonske strane,bilo svedeno na najmanju mogucu mjeru.

drugo...nije lako,a vara se onaj koji misli da jeste,prihvatiti odluku bliskog pokojnika,da se organi daju drugima
u najmanju ruku jeste cudno...
nije mi tesko da zamislim kako bih reagovala da je clan moje porodice bio neko ko je to uradio...naravno da bih prihvatila njegovu zelju i odluku....ali cinjenica da bi ,recimo, srce drage osobe kucalo u nekom drugom...zaista je zacudjujuce i nesto sto nije bas tako lako svariti

samim tim...lepeza osjecanja koje se javljaju povodom toga...ja vjerujem da bi iznenadila svakog od nas...koliko god da jesmo otvoreni za ovu mogucnost ...


koliko je,nazalost,procenat onih koji bi se sa datom okolnoscu nosili na prihvatljiv nacin?

mom bratu od strica su otkazala oba bubrega i od cekanja na sumnjivoj listi za donaciju istog...zaista nije bilo nikakve vajde...

poslije niz mjeseci agonije i ispitivanja bliskih clanova porodice...doslo se do toga da mu je moj stric dao bubreg,jer mu je po svemu i odgovarao i na svu srecu...evo vec pet godina...sve je u najboljem redu.
ali je dug i tezak put bio da bi se do toga doslo...
niko od nas se ne usudjuje ni da misli na sta bi mu zivot licio da mu ocev bubreg  nije odgovarao.

iz tog ugla...svjesna sam koliko je dati svoje organe velik postupak i cin.

Dao bih sve shto mozhe da se iskoristi, a kome i kako ce moji organi da odu prepushtam drugima na savest, i nije moje da sudim. Ima ko je za to zaduzhen.

Овај мој другар Гоа, стално балансира са темама и одговорима, час је крајње озбиљан (и друштвено одговоран), час је само зезатор (и тотално неодговоран).
Баш ме занима како ће изгледати цура која ће њега довести у еквилибријум... 


Мислим да донација органа може да спада под основни хришћански принцип: Љуби ближњег свог!
Тело јесте храм Духа Светога који је од Бога (1 Коринћанима 6,19), али не мислим да се донација органа противи Божијој вољи.
Да је то тако, зашто се онда рецимо и давање крви или трансплантација бубрега, коже (ако се сећате како је Бакарец у 2 наврата давао кожу за повређену децу! Као политичар ми је фуј, али његово дело, његова снага, храброст и спремност да се помогне човеку у невољи, у мени изазивају респект и жељу да и сам тако поступим)... не би могли изгледати (протумачени) као нарушавање нашег тела, а самим тим и храма Духа Светог?
А Црква при том пропагира добровољно давалаштво крви и транслантацију органа и истиче да је то пример исказивања љубави и слободе... (и не само да пропагира, него и учествује у тим акцијама, подухватима, делима и као давалац и као прималац органа, крви, па чак и као посредник (лекар) у овим делима)
Мислим да је пресудно питање о љубави (а делом и о слободи, добровољности да се дају органи...), ако неко то чини из љубави према Богу и ближњима, онда је то исправно, а свака друга употреба није добра (између осталог и следећи Кантов категорички императив да човек може да буде само циљ, а никако средство...).

Речи Господа Исуса Христа су за хришћане пут и начин на који треба да поступају, а зар из ових речи:

Од ове љубави нико нема веће, да ко положи живот свој за пријатеље своје. (Јован 15,13)

...не следи да би хришћани требали да предњаче у свим делима у којима се исказује љубав ка Богу и човеку?



И један мали чланак на ову тему...


Укратко о трансплантацији
6. мај 2007 - 7:00


Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове - у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске.

Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:

• и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;
• давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме;
• пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,
• трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.

У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?"

Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом?

Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота".

Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека.

Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.

Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.

Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини."

Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere).

Епископ бачки Иринеј


Извор: преузето са сајта spc.rs

Ne znam kako će izgledati... ali znam će morati da zna da kuva vraški dobru kafu ako misli da nasledi moj bubreg.


Hvala što si nam razjasnio sa hrišćanske tačke gledišta. 

Btw...

... oko ovoga ćemo se još (tek) ćerati. 

Епикоп бачки Иринеј прича своју причу на тему трансплатације органа из позиције вјерника. Али нигдје нема ни навода о томе шта Исус мисли о трансплатацији или нечему сличном, тако да мишљења која се износе не могу бити и нису хришћанско мјерило... Хришћанство ни на који начин не сугерише нити упућује ни савјетује ишта слично донацији органа, па према томе може се рећи да хришћанска вјера нема став по овом питању, односно - свако може и треба да поступи према сопственој савјести што је у  духу хришћанске слободе воље при доношењу одлука. Шта мисли православна католичка или ма која данашња црква по овом питању за мене је ирелевантно, и какав морал налажу итд. итд. За мене је само најважније оно што је  говорила Црква Христова, а то је прва хришћанска заједница.   

Едит. 0,2