Paso doble, najtužnija pesma španskih truba, uvod je u modernu gladijatorsku borbu na život i smrt čoveka i životinje. Plasa de toro u Madridu, iz koje izranja vanvremenska građevina “Las ventas”, najveća korida u Španiji, vraća vas hiljadu godina u prošlost...
Svetina vijuga oko arene, koja neodoljivo podseća na rimsko doba, turisti se tiskaju oko tezgi sa suvenirima, gde se za pet evra može kupiti majica ili neka druga uspomena na dan koji pamtite do kraja života. Na programu su “noviljadas”, toreadori početnici spremni da žrtvuju tek započeti život za naklonost publike, pa se za samo deset evra kupuje ulaznica za drevnu borbu s bikom, istorijski uronjenu u rituale žrtvovanja životinja. Kada na krvavom pesku plešu najveći majstori, za najbolja mesta žrtvuje se i 200 evra. Vatreno krštenje golobradih momaka idealna je prilika za niži srednji stalež i turiste plićeg džepa da uživo vide trojicu toreadora u borbi sa šest bikova, starih najmanje tri godine, odgajenih na posebnim farmama samo za taj trenutak. Najsortniji bikovi za koridu uzgajaju se u severnim, plodnim ravnicama Katalonije.
Masivna drvena vrata se otvaraju, u krug utrčava moćna životinja, odmerava raspored banderiljasa, kitnjastih toreadorovih pomagača, sa ulogom da izazivačkim mahanjem plaštom, iritantne roze boje, izmore rastrčanog bika. Razjareni “toro” svojim zastrašujućim rogovima pokušava da probije zaštitni drveni paravan, poslednje utočište za banderiljase sa ubistvenim životinjskim dahom na leđima. Vrhovi rogova otkidaju komade drveta dok u koridu ulaze dva pikadora na ogromnim konjima, čiji je strah prekriven povezom preko očiju, a telo zaštićeno oklopom od neprobojnog materijala. Koplje u ruci i tvrde plastične čizme pikadoru daju izgled srednjovekovnog viteza, koji po pravilima koride pušta “prvu krv”.
Tri puta zariva u leđa kratak bodež na vrhu koplja, snažnim zamasima rogova bik izbacuje konja iz ravnoteže i pikador, zajedno s njim, pada na zemlju. Tragediju sprečavaju banderiljasi odvlačeći pažnju s bespomoćnog čoveka, pogleda uprtog u galopirajuću smrt. Arenu već obuzima zadah izmešanog životinjskog smrada i krvi koja lipti s leđa već iscrpljenog bika, jezika isplaženog do zemlje. Uvlači se u nozdrve i izaziva mučninu, koja raste zabadanjem banderilja, bodeža živopisnih boja, u leđa bika, što bliže rani koju je otvorio pikador.
U poslednjoj trećini borbe, u tom neizvesnom plesu, pojavljuje se toreador, drevni junak, odeven u “muletu”, raskošnu andaluzijsku odeću iz 18. veka, zaštitnički pripijenu uz telo drčnog mladića sa crvenim plaštom. Koridom se razleže rika izbezumljenog bika, krvava pena iz usta vlaži pesak, dok ga toreador povicima i plaštom “moli” da uveliča njegov trenutak slave. Životinja iskolačenih očiju se povlači, kao da traži izlaz iz tog ludila. Priroda je tera da se očajničkim jurišima bori za opstanak do poslednje kapi krvi, u neravnopravnom ritualu, posrće, pada na kolena i ustaje, dok toreador uzima smrtonosni mač zakrivljenog vrha. Baletanskim pokretima izdiže se na prste, podiže oštricu u visini ramena, spreman da okonča agoniju. Zaleće se ka biku, odskače i zariva vrh, ali ga izdaju neiskusne ruke. Oštrica nije stigla do srca bika, tamo gde se završava svaka korida. Sledeći pokušaj stiže skoro do mete, obara iznemoglu životinju, koja bezuspešno pokušava da još jednom u životu stane na noge. Smrtni ropac gasi banderiljas zarivanjem kratkog noža u glavu, ali bik odbija da umre. Još jednom, pa još jednom... Publika zviždi, jedna devojka plače, dok telo životinje osuđene na “slavnu” smrt odvlače tri konjanika.
Agoniju može da skrati ruka vrhunskog majstora, kakav je 21-godišnji Kolumbijac Santjago Naranjo, poslednji u programu novajlija. Kapu posvećuje svom preplašenom ocu, koji je gužva na grudima dok mladi toreador sumanuto hrabro dočekuje napad bika priljubljen uz ogradu koride. Od smrti ga razdvaja samo širina plašta, izbezumljeni otac pokazuje mu da se pomeri ka središtu arene, sa kamenih tribina dopiru krici prestravljene publike. Tangom na ivici smrti elegantno se izvlači i poziva bika na novi ples. Staje pred njega gotovo dodirujući vrhove rogova, munjevitim okretom izbegava njihovu silinu i ravnotežu nalazi oslanjanjem na bok “toroa”. Njegova kretnja u krvavom ritualu je čudesni flamenko na granici hrabrosti i ludosti. Smrtonosni udarac je savršen, mač se u prvom pokušaju zariva do drške i istog trenutka obara životinju tešku 500 kilograma. Publika u delirijumu pozdravlja toreadora belim maramicama, ushićene dame bacaju lepeze pred njegove noge, koje im istinski heroj uz duboki naklon vraća. Ni “Paso doble” više ne zvuči tako tužno. I ova priča iz “Las ventasa” je završena.
Španska javnost podeljena je osećajem mučnine izazvane krvavom predstavom i ponosom vekovne tradicije modernih i romantičnih gladijatora. Barselona je već popustila pod pritiskom Evropske unije i odrekla se koride od 2008. godine. Ogorčeni tradicionalisti boriće se protiv zabrane do poslednjeg daha, kao i bikovi protiv toreadora na krvavom pesku.

Pikadori

Pikadori, dva konjanika, razjaruju bika lasom i učestvuju u prvom, od tri dela borbe. Njihova uloga je i da umore bika, kako bi matadoru olakšali posao. Međutim, njihova umetnost je u tome da nađu pravu meru, odnosno da životinju ne izmore previše kako finale ne bi bilo dosadno. Uloga pikadora je i da zaštiti konja. Do 1928. godine konji nisu nosili štitnike, pa je smrtnost bila velika. Danas, konji su zaštićeni posebnom odorom nazvanom “peto” koja ih štiti od povreda rebara i unutrašnjih organa. Na samom početku koride, pikadori su bili glavna atrakcija, jer su oni zadavali završni udarac biku. Danas je ta uloga poverena matadorima, ali su pikadori i dalje veoma cenjeni, pa se njihova imena obavezno ističu na promotivnim flajerima za borbu.

Slavni matador “El Kordoba”

Manuel Benitez Perez, zvani “El Kordoba”, rođen 1936. godine, najčuveniji je španski matador. Radio je kao građevinski radnik i bavio se stinim kriminalom, ali je oduvek sanjao borbu sa bikovima. Svoju priliku dobio je prvi put 1964. godine kada je i demonstrirao opasnu i originalnu tehniku borbe sa razjarenim bikovima, koja mu je donela svetsku slavu. Prilikom prvog nastupa ozbiljno je povređen, ali se posle samo 22 dana vratio u arenu. Godine 1971. povukao se sa scene i ostao je upamćen kao najslavniji i najplaćeniji matador svih vremena. Međutim, posle osam godina “penzije” vratio se u borbu, ali 1983. godine, posle incidenta kada je bik sa kojim se borio usmrtio espositanea (jednog od učesnika koride), suočio se sa ozbiljnim otpružbama da je mogao da spreči nemili događaj. Povukao se iz javnosti i samo povremeno pojavljivao sve do 2000. godine. O njegovom životu napisano je mnogo knjiga, a pojavio se i u nekoliko filmskih ostavrenja.

Ritual ubistva

Najplaćeniji matadori danas zarađuju od 90 do 150 hiljada dolara po borbi, ali niko nije uspeo da pomuti slavu “El Kordobe”. Plata i ugled matadora najviše zavise od umeća, jer je ubiti 500 kilograma tešku, razjarenu životinju, velika majstorija. “Tehnika” zvuči jednostavno u teoriji, ali je u praksi izuzetno teško izvodljiva. Naime, na leđima bika postoji određeno mesto, veličine 5×2 cm u koje matador treba da zarije mač i jednim potezom preseče kičmenu moždinu životinje, probode joj srce i izazove trenutnu smrt. Takvih profesionalaca, spretnih matadora, spremnih da ovo izvedu pred oduševljenom publikom danas ima samo četiri ili pet u celoj Španiji.

Bikovi su daltonisti

Iako je glavni pokret matadora mahanje crvenim ili purpurnim plaštom pred razjarenim bikom, naučnici tvrde da su ove životinje, zapravo, daltonisti. Oni, navodno, ne vide crvenu boju i ono što ih razbesni nije kolorit plašta, već dinamični pokreti matadora, tvrde naučnici.

Istorija koride

Iako mnogi misle da je korida, u stvari, verzija gladijatorskih borbi iz Starog Rima, ova veština borbe sa bikovima potiče iz 17. veka i nastala je kada su tadašnjim plemićima dosadili viteški turniri. Želeli su novo uzbuđenje, pa su prve koride izvodili naoružani konjanici na sred ulice. Vremenom, korida se premestila u arenu, a plemiće, koji su u ovoj borbi često gubili živote, zamenili su siromašniji građani. Tako su nastali toreadori koji su nedeljom zabavljali gradsku masu. U glavnoj loži, nasuprot ulaza kroz koji “uleće” bik, rezervisano je mesto za glavnog sudiju, koji procenjuje stil i veštinu i bika i matadora. Sama borba sastoji se iz tri dela:
Prvi je “tercio de varas” (“trećina sa kopljima”), koji je uvertira, odnosno početak borbe, kada pomoćnici razjaruju bika, odnosno kada ga bodu mačevima ne bi li ga naterali da bude što agresivniji. Matador to gleda i procenjuje kako će se boriti bik, odnosno da li će napasti pravolinijski ili bočno. Takođe, jasna indikacija da bik ima problema sa vidom je ako nekontrolisano maše glavom. Tada je veća šansa da povredi i prevari matadora. Pred kraj ovog dela borbe dvojica pikadora na konjima i naoružani kopljima, ulaze u arenu da “biku puste krv prvi put”. Kada se životinja malo izmori, sledi drugi deo borbe, “tercio de banderillas”, odnosno “trećina sa zastavicama”. Bandariljerosi zabadaju strelice u leđa bika kako bi ga još više iznurili i isprovocirali. Tako unezverena životinja spremna je za veliko finale.
Poslednji deo “tercio de muerte” ili “trećina smrti” je matadorov solo, odnosno trenutak koji svi čekaju. Tada i matador i bik iskazuju hrabrost, umeće i izdržljivost. Matador treba tačno da proceni trenutak kada će bik spustiti glavu dovoljno nisko, kako bi mu zadao fatalni udarac mačem. Često se u koridi događa da bik ne umre. Ukoliko životinja pokaže dovoljno hrabrosti i žestine, matador može da zatraži milost od glavnog sudije. Najhrabriji bikovi čuvaju se za priplod i više se nikada ne bore u areni.


Izvor: Novosti