Kada odlučimo da budemo aktivni, dinamični, puni ideja, malo ko može da nas zaustavi. Zapravo, jedina osoba koja bi mogla to da učini jesmo mi sami. Kako to? Tako što se prepuštamo lenjosti (urođenoj ili onoj koju smo razvili tokom godina) koja nam ne dozvoljava da krenemo u akciju. Da li je uzrok možda to što je teško držati korak s osobama koje silovito jure napred? Ne bi se baš reklo da je to tačno; poteškoće kada pokušavamo da ostanemo u vezi s takvim osobama svakako postoje, ali to nije ništa novo što nikada dotad nismo čuli. Zar ne?

Ukoliko želja za akcijom postoji, i ukoliko se ona aktivno sprovodi u delo, jedino što se od takvog načina delovanja očekuje jeste to da on dovede do željenog cilja. Kakav god taj cilj bio, prilično je nezgodno kada znamo da smo uložili svoj maksimum, da smo dali sve od sebe, ali da se iz nekog razloga naša zamisao nije odvila u željenom pravcu i da cilja (onog toliko željenog) jednostavno nema. Najveći broj nas (bilo kog pola) u takvim situacijama postaje nestrpljiv. Zašto se stvari ne odvijaju onako kako smo zamislili? Nismo se prepuštali zamišljanjima i maštarijama, sakupili smo odličnu ekipu saradnika, uspešno započeli realizaciju svega zamišljenog... U čemu je problem? Zapravo, problema nema. Neke stvari jednostavno ne mogu da se dogode baš u trenutku koji nama najviše odgovara; neke stvari čekaju svoje realno događanje.

I mada bismo svi mi želeli da uspesi (na raznim životnim poljima) jednostavno hrle prema nama, najčešće nije tako. Ali, to ne znači da treba biti malodušan i prepustiti se očaju zbog pogrešnog "tajminga" ili dodatnog čekanja povoljnih rezultata. Nije retka situacija (toliko je primera iz svakodnevnog života) da baš oni koji umeju mudro da čekaju vremenom uspeju da zadobiju velik broj poena.



Izvor: Krstarica

Ima puno istine u ovom tekstu. Treba biti uporan, nije bitno kojom brzinom idemo, vazno je da stignemo na cilj.

U mom slucaju urodjenoj 

strpljen - spašen

Da ,draga moja -Da