Димитрије В. Љотић

Забрањени Божић

 

Jављаjу нам се из Шпаниjе оне народно-фронтовске, разуме се, да jе овогодишње празновање Божића забрањено.

Чуjте, мала децо, младићи и девоjке, забрањено jе празновање детињства и младости.

Маjке, празник ваше радости забрањен jе у Шпаниjи.

И ви, сиромашни, чуjте, забрањено jе празновање рођења наjсиромашниjег, коjи "главе своjе ниjе имао где приклонити".

Ви, коjи се борите за лепоту, почуjте, у Шпаниjи Компаниса, Кабалера, неће бити празнован Божић нежности и лепоте.

Ви гладни и жедни правде, знаjте, у Шпаниjи неће бити славља онога што се зове "сунце правде".

Ви изгнаници, чуjте, неће се славити у Барцелони и Валенциjи онаj што вас jе међу блажене ставио и утеху вам обећао.

Узети, болесни, губави, слепи, хроми, чуjте велику новост ту: неће се славити онаj коjи jе у све векове остао ваше уздање.

Гладни и жедни, бескућници и робови, понижени и увређени, грешници, прогнали су из Шпаниjе онога коjи jе jедини могао да вама помогне, да вас изjедначи и ослободи, успомену му прогнали, празник му прогнали.

Нешто стидљиво ту вест цеди кроз зубе наша информативна штампа, коjа кроз сваки редак велича и слави ту другу "слободарску" Шпаниjу, а прља и подмеће ону другу "насилничку", Франкову Шпаниjу.

Изгледа да би више волела да ту вест и не обjављуjе.

Зато jе потребно трубити ту вест. Зато нема човека ни жене коjи не би требало да jе чуjе. Велика jе то вест. И важна особито. Више него ма каква статистика, научна студиjа, репортажа, ова вест наjбоље обjашњава не само порекло шпанске драме, већ и прави и дубоки смисао њен.

* * *

Шта jе то Исус учинио Лењину и Стаљину, Кабалеру и Компанису, да му се на Рождество тако оборе?

Да ниjе он, случаjно, властодржац, тиранин, насилник, експлоататор, грамжљиви капиталист?

Да његова наука ниjе случаjно проповедала тираниjу, насиље, експлоатациjу и грабеж?

Да ниjе он некако био заклети противник сиротих, болесних, обремењених, остављених?

Зар ниjе, напротив, он рођен у пећини од оклеветане девоjке, па положен у jасла, на сламу?

Зар се ниjе од насиља, као новорођенче, морао уклањати у туђу земљу?

Зар ниjе као радник дрводеља хлеб своj зарађивао?

Зар ниjе, сиромашак, међу сиротим рибарима нашао своjе другове?

Зар ниjе непрестано пред очима имао одбачене, презрене, убоге, кљасте, хроме, слепе и узете?

Зар га среброљубци нису издали, зар га привилегисани нису окривили, зар га властодршци нису разапели?

Зар ниjе на крсту између два разбоjника распет чисти и непорочни Исус?

Шта jе то Исус учинио "слободарскоj" Шпаниjи да му успомену прогони?

Али чуjемо одговор:

Све jе то истина што говорите о Исусу, али:

Његова црква у Шпаниjи jе благословила тираниjу;

Његова црква у Шпаниjи jе скупљала и скупила огромна имања и искористила беду људства;

Његови свештеници у Шпаниjи су били црни грешници посути сваким грехом.

Добро, одговарамо, нека би у свему и тако било;

Цркве многе сте порушили и попалили, jош много пре садашње револуциjе;

Имања црквена сте разграбили и поделили;

Свештенике сте поубиjали, у колико их нисте позатварали и прогнали.

Нека би све било истина чиста, што горе рекосте о злим делима цркве и свештеника. Нека би било истина чиста да Шпаниjи никад и ни у чему њена црква и њени свештеници никако добро учинили нису. Нека би било и страшниjе него што кажете, цркве сте порушили и попалили, имања црквена разграбили и поделили, свештенике растерали, позатварали и побили.

Реците нам, дакле, зар тиме ниjе злочин казну и одмазду добио довољну?

Сва сте недела избрисали рушењем, гарежом и палежом, убиством и прогонством.

Побунили сте се, велите, jер jе Исусова црква погазила његову науку, ниjе била оно што jе он хтео, ниjе одисала оном љубављу, оном милошћу, оном лепотом, оном истином и оном чистином, коjом, признаjете, да одише његова личност.

Хаjде да вам поверуjемо.

Али, онда, како да разумемо што Божић његов у Шпаниjи забрањуjете?

Шта jе то Исус учинио "слободарскоj" Шпаниjи да му тако успомену прогони?

* * *

Нема одговора на наше питање.

И када би га дали, таj одговор би гласио:

Исус нам ниjе ништа зло учинио.

Али нова Шпаниjа не може да дозволи празновање његовог Рођења, jер jе то легенда, мистификациjа. Права историjска личност Исусова ниjе нам позната, већ само она коjу jе Црква изградила. Ако бисмо дозволили да се то празнуjе, онда би тиме дозволили поново да се све заблуде, мистификациjе и легенде увлаче у народну душу. А та легенда ниjе безопасна, због ње jе инквизициjа стотинама људи смрћу уморила.

Чудног ли рачуна, рећи ћемо им. Инквизициjа jе, велите, поморила стотинама људи смрћу због те"легенде".

Заборављате да jе ваша легенда у Русиjи уморила смрћу десет пута више него сви ратови коjе су руски самодржавни владари водили за све време траjања руске државе од почетка до краjа монархиjе, подразумеваjући ту и све коjе су самодршци руски и татарски за хиљаду година битисања дали погубити.

Заборављате да jе ваша легенда у Русиjи десет пута више људи, жена и деце за двадесет година свог владања уништила, него за хиљаду година сви руски и татарски самодршци?

Заборављате да jе ваша легенда у Русиjи уморила глађу двадесет пута више људи, жена и деце за двадесет година свог битисања, него што jе неродица или бездушjе поморило глађу за хиљаду година владавине Русиjом руских и татарских самодржаца?

Па и ако jе све тако, и на ваше очи, за ваших дана, ви ту легенду хоћете да пресадите у своjу жарку земљу.

И ви видите да jе узела сасвим исти темпо развића.

Зар ниjе досад само у астуриjском устанку десет пута више људи побиjено него за све време владавине великог инквизитора?

Зар нисте пре Франкове револуциjе дозволили убиства, паљевине, рушевине, силовања, прогонства, далеко у већем броjу него што jе било за време инквизициjе чак кад би и истина било оно што говорите?

Зар вам од револуциjе та легенда, ваша, ниjе донела jош и већа и страшниjа зла?

Исусова "легенда" jе вашем народу учинила зла, велите нам.

Чак и тако нека jе, одговарамо, будите обjективни, Марксова легенда већ до сад, за толико месеци, колико векова влада Исусова "легенда", починила jе безброj зла.

Ви хоћете да се служите научним методама. Служите се статистиком.

То jе врло добро. Упоредите те научне методе и на упоређење зала коjе jе причинила за толике векове, рецимо, Христова, са залима коjе jе за неколико месеци своjе владавине нанела Марксова легенда. Не презаjте пред употребом тих научних метода. Ми вас молимо, ми хришћани, ми коjе сматрате противницима разума и научних метода, да тако урадите.

* * *

Ниjе дакле то разлог што се тако окомила на Божић Исусов Лењинова и Стаљинова и Кабалерова и Компанисова Шпаниjа!

Разлог мора да jе много дубљи.

Таj разлог никад од прогонитеља Исусове успомене нећемо и не можемо чути.

Они га ни сами себи никад нису рекли. Уверени смо да га нису смели рећи. Убеђени смо да га чак нису смели ни сагледати. Напротив, бежали су да га виде, да га не сагледаjу.

Зато претрпаваjу таj прави разлог свим и свачим, не би ли како заглушили

глас коjи и сами чуjу: "Савле, Савле, зашто ме гониш?..." Нека би све то знано о Исусу била легенда за часак да и ми тако кажемо онда jе то легенда саткана од наjсветиjег, наjчистиjег, наjнежниjег што jе душа несрећног човечанства могла дати.

Онда jе то наjвеће, наjсветиjе, наjчистиjе и наjнежниjе и самим тим и наjвеће уметничко дело што jе човек дао.

И не дело jедног човека, већ, о ви што вам jе "колектив" стално на уснама целог људског колектива у његовом временском, вековном траjању.

Нека jе данас Исусова личност само уметничка легенда нека та легенда ниjе кроз векове била нада, уздање, помоћ, заштита, лек, надахнуће, уздизање, покаjање, па чак слобода и храна милиjардама предака наших што су сигурно стаjали пред његовим ликом и у подножjу његовог распећа полагали своjа бремена, своjу слабост, своjу немоћ, своjе ропство, па jе нису могли ни смели прогонити.

Ниjе дакле то разлог. Не прогоните ви, господари "слободарске" Шпаниjе, Исуса зато што jе легенда.

Други jе, дубљи, много дубљи разлог овом вашем поступку.

* * *

Чиjа сад душа нема мира и радости не може да подноси Христов лик, бежи од њега.

У чиjоj души љубави нема, већ се мржња гаjи и подиже, таj не може да подноси с миром поглед Исусових очиjу.

Легенда само, како кажу обожаваоци Марксовог еванђеља, или стварност наjстварниjа, како кажемо ми што се његовим именом зовемо, легенда или стварност, сваки човек, чим се помене име његово, изазива одмах и слику његову, па се не може сакрити од продирног и упорног, а ипак тако благог сjаjа његових очиjу.

Христос и Антихристос су се сагледали у тами векова већ, и Антихрист jе напао на Христа, рушио, палио, убиjао, али га у очи ниjе могао гледати.

И данас тако. Може да руши, да пали, да убиjа, али лик Исусов не може да гледа, поглед његових очиjу не може да издржи.

Зато му прогони успомену. Зато забрањуjе празник.

Велика jе таjна то.

 

(„Хришћанска мисао“, година друга, бр. 12,
Београд, децембар 1936.)

Димитрије Љотић

Дража Михаиловић и комунисти

 

Очи и разум служе људима да им унапред открију препреке и опасности које им се на путу налазе. Они људи који те препреке својим очима не виде или својим разумом не открију - показују се слепим, иако очи имају, иако нису без разума. Како пак то бива да човек може гледати, а не видети - и мислети, а лудовати - потражите најстарију, а најсветију књигу света, па ће вам она многобројним примерима из историје разних народа показати да су то врло честе појаве, а речима кристално јасним објаснити откуда ове долазе. Моје није да то овде износим. Ово само стављам као увод кратки, да бих данас могао рећи да је наша нејуначка пропаст открила многе наше недостатке. Али сигурно и право правцато чудо од слепила које је ударило водеће наше људе, па ни очи ништа не видеше, а разум ништа не откриваше од страховитих опасности којима смо трчали као луди у сусрет. Доћи ће време да ће и о томе историја говорити својим, као у камену уклесаним истинама, а опет видовити слепац раствореним истинама у лепоти као млеко напајати дух народни новим поукама како је и само небо говорило Србима жеље своје - али кнезови народни, овог пута, слушајући друге жеље, вођени другим приликама, нити видеше нити разумеше. Сад овде хоћу само да изнесем низ чињеница које ће показати слепило једног вишег генералштабног официра наше војске, слепило којим је он успео заразити знатан број нижих официра - а које је за последицу имало и Мачву, и Краљево, и Крагујевац и многа друга места чије је мучеништво још у тами. Ради се о генералштабном пуковнику Дражи Михаиловићу.

Није мој обичај да пређем у грдње. Говорићу језиком јасних чињеница. Ту ће се најбоље показати опет оно исто чудно слепило, које нас је довело до 27. марта и 6. и 18. априла. Кад је наш војнички слом одзвонио нашој држави пропаст, генералштабни пуковник Дража Михаиловић није хтео да оде ни својој кући, ни у заробљенички логор. Он се повукао на Равну Гору, обронак Сувобора и ту са неколико официра и војника образовао језгро једне официрске организације која је себе представљала као језгро некапитулиране војске. Разуме се да правно ова претензија не може стајати на ногама, јер је јасно да је југословенска војска капитулирала, наложивши свима својим члановима да имају положити оружје пред непријатељем и да се више не смеју борити против њега. Правно је, дакле, и пуковник Михаиловић ратни заробљеник баш као и они у заробљеничком логору - и то по вољи Југословенске Врховне Команде. Ако пак он то не признаје, онда је правно он обични одметник. Прва слабост овог официра јесте у томе што ту јасну ситуацију није хтео да види или није имао смелости да прими. Није хтео да се призна заробљеником, али није хтео ни да буде одметник. Он је просто изнео једну немогућу правну теорију, да је он представник једне још недемобилисане војске која је у рату с Немачком, мада му је било познато да је та недемобилисан војска, у ствари, и у праву, предата од стране Врх. Команде у ропство окупатору. Међутим, до 22. јуна, до објаве рата Немачке Совјетији, ова организација пуковника Михаиловића представљала је једну платонску опасност за наш мир. Ничим није испољила своје непријатељство према немачкој војсци, ничим није вређала сигурност саобраћаја. Њени чланови су слободно силазили с Равне Горе у низину, путовали железницом, долазили у градове, па и у сам Београд, налазили се са својом родбином, врло многи од њих примали своје принадлежности, многи обилазили имућније грађане и од њих купили прилоге за јуначке непокорене војнике, причали о свом романтичном животу, изазивали лаокумно дивљење, увлачили нове чланове у те мреже. Од 22. јуна та организација почиње да игра своју судбински негативну улогу. Тада им прилазе комунисти. До 22. јуна ови - комунисти - су били људи које су с једне стране покушали да ухвате везе (јер им је прљава савест налагала да се на сваки начин обезбеде од могућих изненађења), а с друге стране то су били изванредно вешти ствараоци јавног мњења, они који су шапатом од уха до уха преносили разне вести. Од 22. јуна уплашивши се за своју слободу и свој живот, они су одбегли у шуме и одмах покушали да ухвате везу са разним четничким, тамо већ налазећим се, организацијама. Спој је био лак и могућ, јер у главама многих наших људи, благодарећи погрешкама режима Цветковићевог, који је признао Совјете, дозволио страховиту пропаганду, његових агената, у лаковерног народа створило се уверење да је Совјетија - Русија, да она води руску и словенску политику, да је она заштитник малих, а нарочито словенских народа, да је то социјални и економски рај правде и благостања, и војнички непобедива сила. Противно тврђење, доказивање истине о духу, природи, циљу, методама и стању Совјета било је забрањено. Изванредна књига инж. Васиљевића „Истина о СССР” готова 1940. године била је забрањена и није се смела растурати све док није пропала Југославија, док су књиге совјетског агента Махина, као и комунисте Драговића, биле једина храна нашег народа. Тако се и могло десити да Милан Гавриловић, иако сам паметна глава, оде у Совјетију пун уверења да ће тамо наићи на словенску мајку, пресилну и пребогату, а кад је дошао тамо, он сагледа истину и пише о томе извештаје који су пуни истинитих чињеница о правом стању ствари. Али те истине нису трезниле ни нашу спољну политику па ни самог Гавриловића (јер није био слободан да дође до потпуне истине и у својим закључцима) - а још мање су могле отрезнити нашу интелигенцију, која је својим поступцима показала да то име заслужује само изузетно. Међу оне који су делили то мишљење спада и пуковник Михаиловић са својим присталицама. Како би после тога оним одбеглим комунистима могли сагледати право лице - како према њима имати одређени став? Па ипак није дошло до спајања. И то због комуниста. Ови су покушали покренути четнике на акцију против Немаца. Ови то нису хтели. А комунисти став данашњих романтичара нису разумели. Ко хоће да седи скрштених руку и не напада окупатора, тај то може и у градовима. А ко већ седи у шуми, тај мора у акцију револуције. Тако је дошло до разилажења, али не и до непријатељства. Комунисти су предложили да се не напдају, да се не пролива братска крв. Комунисти су предложили, а одметник Михаиловић прихватио. Овде да отворимо малу заграду. Био је у шуми још један сличан одметник, генерал Љуба Новаковић. Његова памет била је радикалнија. Он је чак примио сарадњу са комунистима, називао је своје сараднике умереним комунистима и то му је било довољно. Али неподесан за вођу, он је брзо изгубио сваку вредност, па се склонио с Букуље, и ишчезао негде ка југу. Пуковник Михаиловић је радио другчије. Он није хтео отворене комунисте примити у своје редове, и тако су они образовали засебне редове, али је примио тезу њихову да се не туче против комуниста. И зато смо присуствовали одиста чуду: да се одреди пуковника Михаиловића и одреди комуниста не туку међу собом, иако они не врше саботаже, а ови други то врше увелико. Друга слабост пуковника Михаиловића била је у томе што он није видео, ни схватио, да његов смешни став неутралности, у ствари је био баш оно што треба комунистима, и то са два разлога: Први разлог је у чињеници да комунисти покрећу револуцију. Њен точак је сувише тежак да би комунисти могли да га покрену, ако би се други одупрли, јер је комуниста сасвим мало, а других огроман број. Зато је потребно и довољно да последњи седе неутрални, да не сметају ничим комунистима. Кад се точак револуције пак покрене, кад добије замајну снагу, онда ће и сви остали, који седе скрштених руку сад, имати или да играју како им се свира, или ако покушају точак револуције зауставити, онда ће их револуција смрвити. Други разлог је у чињеници, да се код народних маса комунисти нису могли ни смели показати у почетку у правој светлости и с правим својим лицем. Они су зато себе назвали „партизанима"" и објаснили народу да су „све српске партије уједињене”. Њима је било потребно да се у својој акцији могу да огрну националним плаштом. Без тога им не би било успеха. Није им било потребно да их пуковник Михаиловић огрће тим плаштом. Било је довољно да им тај огртач не скине. И он је на то пристао. Комунистима је то било довољно. Негде с тробојком и Краљевом сликом, негде с петкораком звездом, они су успеавли да се народним масама представе као ослободиоци, јер су грдили оне које је грдио и пуковник Михаиловић. И људи пуковика Михаиловића и комунисти били су за народ „шумски људи”, и народ није видео неку страшну разлику међу њима. Разлика је била између генерала Недића и пуковника Михаиловића - али није било за народ у почетку разлике између партизана комунистичких и „Дражиних људи”. Покушавао сам од почетак јула па све до почетка септембра, и писмено и усмено, да пуковнику Михаиловићу и његовим људима укажем на грех који чине против свога народа, према Србији, чинећи ово што чине. Они су с презривим осмехом на уснама слушали све те опомене и молбе, и уколико су ове биле топлије и упорније, осећао сам, да њихова слепоћа постаје гушћа и тврђа. То је за њих био знак да су у праву, да су на добром путу. -„Шта вам ми сметамо тиме што седимо у планини?” питао ме је иронично један поручник - емисар пуковников, који је свратио случајно и до мене. - „ Мени не сметате ништа. Али сметате српском народу те не може видети разлику између вас и комуниста. Ви сте ти који тиме дозвољавате да се комунисти могу огрнути националним плаштом. Да вас нема, да су сви националисти у селима и градовима, онда би народ знао да су само комунисти у шумама, и онда би другaчије његово држање било. Овако народ не зна. А ви сте ти који га у заблуди држите.” -„Али ми нећемо да сарађујемо са комунистима", рекао је поручник. -„То је сад. А већ сутра мора бити другчје. Данас ви седите на Равној Гори, а на два километра од вас комунисти пале општину у Кадиној Луци. Општинска архива из Кадине Луке није својина ни потреба окупатора, већ потреба и својина српског народа. Ви пак мирно гледате то. За мене је то зло значајна ствар кроз коју видим ваше будуће односе. Зашто пале архиву комунисти? Да нашкоде Немцима? Сигурно не. Они то чине да би развили револуцију, јер нема револуције бољшевичке док се не уништи двоструки ред шипки на кавезу у коме је људска животиња затворена, два реда шипки: страх од Бога и страх од власти. Палећи несметано архиве они у ствари експериментално показују народу да власти нема, те да је страх од ње илузоран - а онај прави страх, од Бога, то је већ подмукла пропаганда поиздаље, годинама радећи несметано, довољно ослабила и тако њихов рад на ослобођењу људске животиње из кавеза ради њеног слободног изласка и разорног деловања, већ унапред помогла. Кад комунисти благодрећи вама и вашем ставу буду довољно револуционирали масе, кад буду довољну брзину дали точку револуције, ви, са својим друговима, имаћете да бирате: хоћете ли с њима или против њих. Управо нећете моћи да бирате. Бићете далеко слабији, јер вам ваш став нерада не може снаге дати. И ви ћете против своје воље бити увучени у револуцију од стрене комуниста. -„Не! То неће бити!”, рекао је поручник. -„То ће вам већ сутрашњица показати”. Сутрашњица је и показала. Заједничка акција комуниста и „Дражиних људи” почела је код Крупња, Лознице и Богатића, да пређе одатле на целу земљу. Ацију код Крупња повео је пуковник Мисита, против воље и без наређења Дражиног. То пуковник признaје у истом писму у коме због тога наређује општу мобилизацију свих војних обвезника. Показало се, дакле, да пуковника Михаиловића људи, из таштине пусте заостале по шумама, сад више нису неутрални, већ заједно с комунистима дижу устанак у Јадру, Поцерини и Мачви - против своје воље, просто зато што је точак револуције довољну замајну брзину добио, точак револуције који су националисти лудо дозволили својим „неутралним” ставом да комунисти покрену. У идућем чланку видећемо како је пуковник Михаиловић био и остао да краја играчка у туђим рукама, све због његове таште жеље да на јевтин начин игра улогу ослободилачког вође.

Трећа слабост овог „јунака наших дана“ била је у томе што је сматрао да потписивањем споразума с комунистима он може сачувати неокрњен став официра Краљевине Југославије. Ово је, разуме се, наивност првог реда. Кад су у руској револуцији поједини национални људи мислили да могу бити неутрални у сукобима између белих и црвених или чак и споразуме да праве, они су за ту наивност имали и неко оправдање: пре њих није било никог ко би их својим искуством поучио да је такав став само на сопствену штету. Али после искуства руске револуције слична наивност нема оправдања - осим у невероватном слепилу или у уображености онога ко је има. Онај ко је и данас способан за такву немогућност показује се неспособним да ма шта политички или паметно уради, а најмање способним да кога другог још и води - осим као слепац слепца у пропаст. Ова невероватна наивност је прво утврђена код поменутог генерала Љубе Новаковића. Он је споразумом од 4. септембра први потписао „пакт о узајамном ненападању” између својих јединица и комуниста. Ту је остављена слобода рада комуниста и националиста - забрањено врбовање и одвлачење путем врбовања чланова туђих одреда - дозвољено да свака страна неће вређати - уговорено помагање у борби против окупатора, а с циљем „ослобођења земље”. Кад пак земља буде ослобођена, онда ће „слободном вољом грађана, народ одредити форму владавине”.

Овај југословенски краљевски официр не види колико је морално пао кад дозвољава да се питање облика владавине ставља у зависност ма и од такозване „слободне воље грађана“. Да и не говоримо шта значи ова слободна воља у бољшевичком режиму, где је сам оснивач Лењин показао растурањем првог слободно изабраног парламента руског, у коме су бољшевици били у мањини, колико мало осећања има за тај „буржоаски политички изум“. Пуковник Михаиловић је следовао примеру овог генерала. Он је сличан споразум закључио крајем септембра, а поновио га је крајем октобра. И док су ова два вискоа официра југословенска закључивањем ових споразума с бољшевицима показали одиста невероватну „широкогрудост“, дотле међу собом споразум нису имали, већ су се међусобно оптуживали, па и на смрт осуђивали. Колико да покажу своју начелност. Не знамо шта је мислио пуковник Михаиловић. Можда је хтео сатану да веже уговором. У време кад уговори и међу четитијим људима губе своју вредност, сатана са својим духовним породом нема разлога да се стиди, већ напротив може гордо да укаже да је изигравње уговора управо његова традиција. Или је пак хтео сатану да надмудри. Али и ту је рђав пут изабрао. Јер „ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају“. Да видимо уосталом шта је добио српски народ, а шта пуковник Михаиловић из тог споразума. У „ослобођеној Србији“ национални људи су били, по овом споразуму, слободни. Разуме се, то не важи за „издајнике“. Њих тај споразум није штитио. А ко ће унапред бити убројан у „издајнике“, то се унапред споразумом не може предвидети. Отуда чујемо да је у самом Ужицу стрељано до 20. октобра око 400 људи. Управо зна се да су Цигани ископали толико рака, а колико је бачено тамо лешева, то се сад не може знати. Али, рецимо да су сви национални људи добро прошли. Замислимо да су они што су стрељани све сами „издајници“, које је оштро чуло „комунистичког родољубља“ пронашло. Није важно што се националисти слободно крећу, ако се крећу (за то није требало дизати устанке, пошто је до 22. јуна та слобода била потпунија и општија него ма која друга коју ови „ослободиоци“ доносе). Важно је да су комунисти добили право да могу да се слободно оружају, да се слободно крећу, да слободно окрећу точак револуције. То је главно. И то им споразум даје. А што неко време могу и националисти слободно да се крећу, то није важно. Кад то време прође, престаће и та слобода, па ће „у име радника и сељака“ комунисти узети све слободе и дати их људима таман толико колико могу да удахну и издахну ваздуха, да попију воде, да поједу колико да одрже снагу и да читају оно што комунисти буду писали. Дотле, док то не дође, могу слободно бити истицане и српске заставе, поред црвених. Ко како хоће. У Богатићу, кад се ушло, пола црвених а пола тробојних застава је било. Исто тако, као што су се носиле слике Краљеве, носиле су се и Стаљинове, и клицало се и Краљу и Стаљину. А да би то било маси разумљиво, објашњено је да је млади Краљ испросио Стаљинову кћер за жену! Пуковник Михаиловић је и то могао сматрати за успех. Успех је свакако био на другој страни. Комунисти су добили могућност да под заштитом уговора с пуковником Михаиловићем могу несметано агитовати за себе, све више уништавајући власт, све више ширећи анархију, све више захуктавајући замајну снагу револуције, све више изазивајући ниске инстинкте људске и вукући их себи. Ужице је од 21. септембра у рукама комуниста, и изгледа, да треба венац мучеништва међу свима градовима српским да понесе. Оно је постало седиште Срп. Сов. Социјалистичке Републике. Председник је др Душан Недељковић, проф. Универзитета из Скопља (онај који је у једној брошури о демократији доказивао да право већине долази од веће количине мозгова која се налази на њеној страни - на шта му је одговорио инж. Васиљевић да би по томе два служитеља Универзитета више вредела у погледу умном од једног професора Универзитета) али главни су фактори четири Јеврејина, без чијег се одобрења ништа не ради и који се из својих соба у Хотел Паласу много не показују, али им се од стране председника по двадесет пута дневно шаљу предмети на разгледање и сагласност.

Тамо је скинуо комунизам маску са свога лица. А како би могао да је и држи, кад је Ужице постлао међународно сметлиште где је комунизам сваке нације избацио из себе што је могао. Каквих ти све комуниста ту нема! Нема ваљда европске нације која ту нема свог представника. С њима је пуковник Михаиловић, по сугестијама свог политичког и правног саветника Драгише Васића, подпреседника Српског културног клуба из Београда, закључивао споразум! Тамо се организује српски космопол (ком. сов. омалдине). Да би се привукла деца испод родитељске власти, организује се у Ужицу народни дом, где мушка и женска омладина заједно станује. Ту им се говори о слободној љубави и ова се слободно испољава. Ту се говори деци против родитеља - каже им се да родитељи нису доводећи њих на свет мислили на њих, децу, већ само на себе и на своје задовољство; говори им се да никакву послушност не дугују они родитељима, јер су раздвојени као прошлост и будућност, као смрт и живот. Тако се већ примећују дечаци и девојчице пред којима старији људи не смеју ни двојица стати на улици да говоре, из страха да не буду достављени као „петоколонаши” и „издајице”. Забрањене су јавне верске манифестације: помени, пратње, славе. Још мало па би дошло до опште антирелигиозне пропаганде. Све то није видео пуковник Михаиловић. Све је то осетио народ Чачка, Пожеге, Ивањице, Ариља, Ужица, Чајетине, Косјерића. И сад долази она последња слабост пуковника Михаиловића - четврта по реду. Он је веровао да преко своје официрске организације може водити српски народ по налогу Лондона, чак и у спрези са сатанским комунизмом. А није видео да ће то моћи неко време, а да ће после тога његови одреди сами предузети што за добро нађу да раскину ту неприродну везу. Официри југословенске војске - сјајан људски материјал иначе - показали су у току ове несрећне 1941. године много негативних особина. Њих ће историја оптужити за пропаст Југославије. Они су - или бар неки од њих - извели несретни пуч од 27. марта - потпуно несвесни несреће у коју, за рачун туђина, гурају своју државу и свој народ. Српски официри - они који су пошли са пуковником Михаиловићем - показали су се исто тако слепи према несрећи у коју гурају српски народ. Они су остали неосетљиви на позиве које им је упућивао генерал Недић. Многи од њих су га звали издајником. Многи од њих су роварили на све стране (међу њим је био и несрећни генерал Путниковић, кога су баш за време трајања споразума пуковника Михаиловића с комунистима, комунисти убили) и утицали на официре и подофицире да не врше своју дужност. Нека, и глупа и слепа ревност, гонила је ове официре да не чују разлоге разума. Нека бар сад знају да комунизам у Србији не би нанео ни стоти део штете да они нису били у организацији пуковника Михаиловића - да овај није седео, под утицајем кобног Лондона и злочиначке црвене Москве, на Равној Гори и тиме покривао плаштом акцију комуниста - да с њима није заједно вршио мобилизацију ради устанка против окупатора - да није све то облачио у правне формуле закључујући споразум са комунистима - да с комунистима заједно није нападао окупаторску војску! Сав тај огромни вишак штете у крви, имовини и политичким односима нашег народа нека прими на себе њихова организација с њиховим пуковником Дражом на челу! На срамоту нашу то се није могло објаснити многим генералима и пуковницима, мајорима и капетанима Србима. Али народ је ипак сам видео то што нису могли видети они који су га требали водити. И реагирао је на свој начин. Пожешки крај са Ариљем и Ивањицом показао је најјвећу отпорност према комунистима. У Пожеги су комунисти били само шест дана у септембру, а одмах су били прогнати од стране националних четника и добровољаца. Ови нису имали куд, после тога него да се придруже пук. Михаиловићу, да би очували Пожегу и цео крај Моравице слободним од комуниста. И тако по споразуму у Чачку остану и комунисти и Михаиловићевци, у Пожеги само Михаиловићевци, у Ариљу и Ивањици једно време обоје, док четници не преотму маха и не остану сами тамо - у Ужицу пак сами комунисти. Тај крај -пожешки - није могао мирно подносити ту сарадњу. Воз између Чачка и Ужица пролази кроз Пожегу. Пожежани су прегледали возове. Скидали су муницију и оружје намењено комунистима. Они су отпочели у октобру да раде активно на свом плану да пресеку фактички везе пук. Михаиловића са комунстима. Зато су спремили напад на Ужице у договору за златиборцима и црногорским срезом, све без знања и против воље пуковникове. Напад је требало да почне 2. новембра. Напад је и почео. Око 2000 пожежана кренуло је тог дана на Ужице и допрло у три колоне до Трешњевице. Али златибораца и црногораца није било. Изгледа да су их комунисти зауставили и разоружали. Тада се комунисти с великим снагама појаве и одагнају Пожежане ка Пожеги, коју заузимју 3. новембра, после огорчене борбе, у којој су Пожежани били присиљени на повлачење због нестанка муниције. При прелазу Скрапежа пало је на неколико стотина комуниста: од Срба интелектуалци, иначе Цигани, Јевреји, Маџари, Бугари, Арнаути, Хрвати. -„Не уме да ми каже српски - баци пушку - него ми довикује нешто на неком неразумљивом језику”, причао ми је један пожешки сељак. За ова два дана, пуковник Михаиловић је чинио огромне напоре да обустави борбу. Слао је делегате у Ужице и Чачак. Слао је налоге Пожежанима да обуставе борбу, али ништа није помогло. Борба се није обустављала. Сам српски сељак је видео даље и боље од генералштабног пуковника Михаиловића и његових политичких саветника. Разговарајући с истим сељаком, упитах га: -„Добро, доћи ће српски одреди сигурно, кад нареди Генерал, да ослободе и твој крај и разбиће комунистичке банде, као што су их свуда разбили. Али остаће ту и тамо усамљене двојке и тројке. Реци ми: да их после не приме сељаци и не очувају преко зиме.” -„О господине! Само нека се разбију ове главне њихове снаге - а за те усамљене се не бој . Никог на свету није омрзнуо тако сељак наш као комунисте. Семе ће им затрти. И да знаш, не наше одреде, већ ће и Немце дочекати цвећем, као ослободиоце.” -„Па откуд таква мржња код вас на комунизам?” - упитах га. -„Упознао народ комунисте. Ништа не треба више да му се прича. Сад он може да прича о комунизму. Осетио га је. Видео је народ да су комунсти и против Бoга и против Краља. Како би онда могли бити за народ, кад народ не може без Бога и без Краља.” И комунисти су се приближили Равној Гори. Пуковник Михаиловић је покушао да задржи код себе трупе, али ове више неће да чују за његов став. Пожешки одред је дошао генералу Недићу и ступио одмах у борбу с комунустима на Руднику. А пуковник Михаиловић месец дана пре тога остављен од стране колубараца, сад бива остављен од ових других. Усамљен, он поручује да се повлачи с терена, баш оног дана кад га Лондон производи за генерала, колико да покажe да увек мора да задоцни.

Иако је пуковник Михаиловић тешко скривио српском народу због десетине хиљада мртвих, због многих милијарди имовинске штете, због анархије и пустоши којој су његови понајбољи делови били изложени пуна четири месеца, не бих његовој личности посветио оволико времена - да није било потребно у његовом случају испитати како од слепила не чува ни генералски, ни пуковнички чин, ни генералштабна струка, ни патентирани политички саветници, ни добра ни јака организација. Јер, ето, пуковник Михаиловић је све то имао, па је опет био слеп од чудног слепила - које му није дало да види ни прст пред оком. Слеп, он се на челу своје организације наметнуо да води знатан део западне Србије. Резултат је поразан: хиљаде порушених кућа, десетине хиљада упропашћених домаћинстава, милијарде штете - и огромна, нова, непроцењива и ненадокнадива политичка штета српског народа.

    Димитрије В. Љотић

    Браниоцима демократије

     

    Парламентарна и либерална демократиjа jе систем тесно везан са економским системом либералног капитализма.

    А оваj jе, поред несумњивих користи коjе jе донео свету, дошао у претешко стање. Либерално-капиталистички систем jе увео свет у такве контрадикциjе, такве супротности, да се из њих данас не може никако цео и неокрњен извући.

    Његову основну тезу: пустити да ствари иду како иду, данас не могу бранити ни наjватрениjи поборници либералне економиjе. У целом свету она jе напуштена, и мора бити напуштена, jер су економоске супротности тако оштре да прете да се цео друштвени поредак, коjи на њима почива, сурва.

    То jе нагнало Сједињене Америчке Државе, земљу наjнеограничениjег либералног капитализма, да са одушевљењем прими наjвећу економску револуциjу Рузвелтову, коjи jе 2. августа 1933. год. завео систем диригованог капитализма.

    Владе данас, ма у коjоj држави биле, приморане су дакле да управљаjу економским животом народним.

    А управљати тако компликованим односима, као што jе економски живот, значи морати имати слободниjе руке, више овлашћења, него што су га имале владе до поjаве ове велике кризе либералног капитализма.

    Отуда jе jасно да политички систем либералног капитализма – либерална и парламентарна демократиjа – не може бити добар за сва времена, а наjмање за ово време, у коме jе очигледно да либерални капитализам не може бити очуван и одржан.

    Не само да ће због тога морати да претрпи велике измене парламентаризам, већ и сама либерална демократиjа (jер те ствари нису увек споjене – случаj Сједињених Америчких Држава, коjе су либерално-демократска, али не и парламентарна земља).

    Али ниjе само парламентаризам, као круна либералне демократиjе, докраjчио своjу владавину због кризе либерално-капиталистичког система, већ независно од тога и као политички систем он носи у себи клицу нереда и неодговорности, па самим тим и своjе пропасти.

    Он jе добро могао да функционише само у оним земљама у коjима су га носиле jаке политичке странке, у коjима jе фактички власт пак носио несумњиви вођа – диктатор.

    Чим тога услова ниjе било, парламентаризам, и раниjе кад му
    економска криза ниjе с друге стране копала гроб, морао jе давати слику расула државе и друштва. Ово због тога што парламентаризам, у ствари, значи збрку власти, а самим тим неред и неодговорност.

    Парламенат по природи своjоj треба да изграђуjе законе и надзире рад владе. Међутим, он се, у парламентаризму, тога одрекао за чанак сочива, за право да његови чланови могу несметано ограничавати управну власт на таj начин, што ће стварно они ту власт у своjим краjевима да врше. Зато се посланици не интересуjу нормално за рад у скупштини, већ се интересуjу за рад у управној власти. Зато у скупштини бива закон оно што хоће влада – и зато у министарству бива оно што хоће посланик. Зато су скупштине немоћне, а владе скучене, зато нема одговорности.

    Земљи пак треба парламент способан и самосталан, а влада одлучна и снажна. Само тако парламенат може да изврши своj, а влада своj задатак.

    Ми дакле нисмо против парламента и ако смо против парламентаризма. Напротив, jесмо за такав парламенат, коjи ће бити истински и достоjан израз правих и живих народних снага, способан да изрази општу вољу, а нарочито да одржи друге државне власти у поштовању закона у границама те изражене опште воље.

    Либерална демократиjа почива на гледишту да су људи jеднаки и слободни, она jе узела оно што би требало да буде као оно што jе већ ту – и отуда њена заблуда и њене погрешке. И ми знамо, и свако то зна, да има врло мало стварно слободних људи, и да су само такви, стварно слободни људи међу собом прилично и jеднаки.

    Бити слободан, значи бити независан; а колико има, заиста,
    стварно таквих? Отуда jе либерална демократиjа, у време своjе наjвеће експанзиjе забранила сва удружења 1791. године као противна слободи и jеднакости људи, осим, разуме се, своjих политичких клубова.

    Човек, по нашем мишљењу, као слободна и jеднака jединка, има да искаже своjу вољу гласањем, при коме jе глас Петров jеднаке вредности као глас Павлов. Ту могу само да сметају удружења. И отуда се и данас, иако се то претерано гледиште из 1791. год. одбацило, остало само при гласачком телу, као jедином средству за добиjање народних изабраника.

    Зато што знамо да нису сви људи ни слободни ни jеднаки , а ми жалимо што нису, ми стоjимо на гледишту да се избор не може ослонити само на опште и jеднако право гласа, већ оно мора бити упућено и поправљено учешћем сталежа у народном одлучивању (место либерално-политичких странака).

    Ово jе наш одговор наивним, а добронамерним нашим противницима: онима коjи обожаваjу либералну и парламентарну демократиjу. Иако је велика њихова наивност, морамо признати да је и њихова добронамерност велика, па се уздамо да ће нас уз припомоћ ове разумети, и тада, у наjмању руку, неће моћи да нас нападаjу као неприjатеље народних интереса.

    Друкчиjи jе одговор оним несавесним демагозима коjи све ово што смо рекли знаду исто тако као и ми, а коjи би, кад би им то био рачун, били и много оштриjи у критици либералне и парламентарне демократиjе.

    За њих ниjе никаква таjна да либерална демократиjа и парламентаризам мораjу бити дефинитивно скинути са свог пиjедестала. Циници, они управо сад либералну демократиjу употребљаваjу зато да jе што пре скину. И да би jе што пре угушили, потребна им jе слобода. Између њих и нас jе управо спор о наслеђу.

    Ми не желимо основе људског друштва да мењамо. Ми желимо да очувамо максимум људске слободе, достоjанства и права, и то кроз породицу, приватну инициjативу и приватну своjину – а они то неће.

    Поучени примерима, ми нећемо да излаз из невоља либралног капитализма, либералне и парламентарне демократиjе, буде ни бољшевичка, па ни икаква друга диктатура, коjа не води и неће да води рачуна о оним основним вредностима коjе ми хоћемо да очувамо.

    Да резимирамо.

    Ако се под демократиjом разуме такав облик владавине, коjи се заснива с jедне стране само на општем и jеднаком праву гласа, а с друге стране на парламентаризму, онда ми признаjемо отворено да смо против такве демократиjе.

    Против смо, jер не брани довољно баш народне интересе, пошто иде на руку изборним фалсификатима, а тиме ствара парламенте и владе мање вредности.

    Против смо, jер омогућава збрку власти, а тиме неред и неодговорност, чиме опет држава не може да изврши своjе дужности према народним интересима.

    Али против смо и зато, што се таква демократиjа не може одржати; и кад бисмо и били за њу она би се срушила, jер се и њена економска основа, либерално-капиталистичка привреда, не може одржати.

    Jедни коjи нам то пребацуjу jесу искрени и добронамерни. Молимо их нека размисле о овоме што смо изнели. Нека схвате да су ствари неизнемљиве овакве какве су, и да се сад ради само о томе, у целом свету, коjи ће систем да смени либералну и парламентарну демократиjу и либерално-капиталистичку привреду.

     

    (,,Отаџбина” бр. 75, 11.08.1935.)

Милосав Васиљевић(такође припадник ЗБОР-а)

И шта је демократија?

 

Пре него што почнемо једну ствар да бранимо или нападамо, право је да знамо шта је. И г. др Недељковић, сасвим исправно, почиње своја излагања дефиницијом демократије. Он нам у главном даје две дефиниције.

Према В. Пеперел Монтегју-у, професору њујоршког Колумбија универзитета, са чијим се гледиштима г. др Недељковић увек не слаже, демократија је „право народа да управља самим собом“. На какав би начин ову управу самим собом народ вршио, из ове дефиниције се не види.

Виктор Баш, професор париског универзитета и један од најактивнијих данашњих бораца за демократију, у своме делу Art et democratie , дефинише демократију на следећи начин: „Демократија јесте политичко учење чија суштина је у постављању суверености народа, а врховни принцип закон броја. С једне стране, пошто се претпоставља да су људи слободни и једнаки у правима, нико не може претендовати на вршење над њима ни најмање присиле: исправном они признају само једну владу, а то је она влада коју они врше над самима собом. С друге стране, у свакој демократији број је тај који у крајњој инстанци одлучује и у избору представника земље и, кад су ови представници изабрани и окупљени у своје законодавне скупове, у гласању закона“.

На први поглед изгледа да ове „дефиниције“ демократије јасно одређују један идеал, драг свима нама, да управа државом треба да служи интересима самог народа. Кад се све пак мало боље загледа, види се да ове „дефиниције“ у ствари одређују два различита појма.

С једне стране ова дефиниција одређује један циљ а то је право народа да суверено одређује своју судбину. То је најпривлачнији део у појму демократије. То је оно право које је тако опрезно дефинисано у Декларацији америчке независности од 4. јула 1776. године за све људе као „право на живот, право на слободу и право тежње за срећом“. Ово је она суштина на коју мисле људи који се за демократију изјашњавају и боре из чисто идеолошких побуда. То је дакле дефиниција једнога циља за чијим остварењем треба тежити. А како ће се овај циљ најбоље остварити, какав треба да буде систем управљања државом па да овај циљ буде најпотпуније остварен, то свакако није проблем једног у напред постављеног принципа, већ проблем искуства, науке, историјског развоја. То је у ствари одговор на постављено питање, то је решење проблема, које тек треба изнаћи.

Демократски идеолози међутим не сматрају да је ту потребно много мислити. Они већ у самој „дефиницији“ демократије дају и одговор, дају и систем управљања државом који, по њима, једини треба да одговара постављеноме циљу. То је облик владавине у коме је закон броја „врховни принцип“. Све што није засновано на закону броја као врховном принципу, није демократија. Сви они, који се усуде да примете, да владавина, заснована на већинском одлучивању, може и да не одговара циљу човека и грађанина у животу, по мишљењу ових демократских идеолога су противници демократије, противници идеје да народ има права да суверено своју судбину одређује.

Према томе, на самоме почетку нашег излагања, морамо да будемо на чисто са две ствари, а то су: демократија, као право народа да суверено одређује своју судбину, и демократија као облик владавине заснован на већинском одлучивању. У овоме што следи, ми ћемо под демократијом разумети само облик владавине, заснован на већинском одлучивању, а никако право народа да одређује своју судбину. Ово право је ван сваке дискусије и наше даље излагање и има за циљ да испита, да ли облик владавине, који називамо демократијом, одговара овом праву народа, које се такође крсти демократијом.

ΙΙ

Један велики неспоразум

Објективни читалац, онај који се не везује ни за чије мишљење у напред, мора да се запита одмах, какве су последице овога обухватања два различита појма, једним истим именом демократије. Он ово мора да се пита зато што је основни услов разумевања међу људима, да се једним истим именом може и сме обухватити само један једини одређени појам.

Последица овога двоструког значења речи демократија јесте та, што политички одговара интересима најширих маса, постизавају то, да народ разуме њихову борбу за демократију, као борбу за народна права да одређује своју судбину, а они у ствари мисле на облик владавине заснован на већинском одлучивању. Политичким странкама, које се у ствари највише боре за већинско одлучивање у управљању државом, потпуно конвенира облик владавине у коме најшире масе имају као једино право да једанпут у три или четири године на биралишту изаберу једнога од кандидата, које народ не поставља већ штабови политичких странака, називајући ово слободним изборима. Народ пак излази и гласа за своје демократске учитеље у дубоком уверењу да тиме обезбеђује себи право утицања на вођење државних послова, на које он у ствари више никаквог утицаја неће имати до следећих избора. Па ако је у једном срезу народ чак био и незадовољан својим дотадашњим изабраником, и не жели више да га бира, демократија допушта да се дотични господин, ако само конвенира својим партијским шефовима, кандидује у новој изборној јединици где ће га странка помоћи да поново буде изабран. Систем допушта изигравање народне воље, али се овај систем назива демократијом, која у исто време значи и право народа да суверено одређује своју судбину. А ко сме ово право да нападне?

Отуда велики неспоразум у борби за демократију било чистој идеолошкој, било стварно, на политичкој арени, у агитацији у народу. Политичке странке мисле на облик владавине који од државе ствара њихову прћију, кад кажу да су за демократију. Народ пак незна за подмукло двојство у значењу речи демократија, мисли да је ту реч заиста о његовим правима да држава мора у првом реду да служи интересима најширих народних маса. Вође политичких странака и њихови редови уједињују се у једном великом неспоразуму међу собом: редов мисли на народна права, а његов партијски старешина на већинско одлучивање.

Народне масе су већ толико измалтретиране овим сталним неспоразумом, да су већ изгубиле и интересовање за гласање из идеолошких побуда. Оне су доживеле да на власт дођу људи једног политичког убеђења, па да се стање ствари у држави не промени у смислу народног очекивања. Доживаљавао је грешни народ да на власт дође и политичка странка сасвим супротног убеђења, па да ствари иду и даље као и пре, без осетне промене. Зашто?

Зато што демократски облик владавине, заснован на већинском одлучивању, по суштини свога механизма, није облик који одговара праву народа да суверено одређује своју судбину. То је облик владавине који у свом бићу носи такве недостатке, да и не може да оствари очекивања која се у њега полажу од искрених присталица права народа да одређује своју судбину и дужности држава да у свима својим поступцима одговара потребама најширих народних слојева.

ΙΙΙ

Непогрешивост већинског одлучивања

Управљање једним предузећем сложен је задатак и читва једна наука, научна организација рада, бави се данас овим проблемом. Управљање државом сигурно је још сложенији задатак од обичног вођења једнога предузећа. Демократски идеолози су међутим, у овоме погледу потпуно мирни. Они не страхују да се и код управљања државом могу догодити погрешке, које могу бити често пута и фаталне за сам опстанак народа и државе. Они се овога не плаше јер располажу једним сигурним сретством за изналажење непогрешивих решења за свако сложено друштвено и државно питање а то је већинско одлучивање. Истина није оно што у природи ствари стоји, већ оно што већина истином прогласи, бар у домену друштвених и државних проблема.

Осећајући и сам да већинско одлучивање има само тако смисла ако нам је тиме и загарантовано да је оно и квалитативно дорасло задацима који се пред управљаче државом постављају г. др Недељковић нам на стр. 47. своје књиге, у своме пуном одушевљењу за одбрану демократије, дословце тврди ово:

„Најистакнутији борци француске демократије, Виктор Баш, хотећи да оправда већинско одлучивање у демократском друштвеном уређењу и докаже да већина, и ако има према себи мањину, ипак претставља друштвену целину и њено непогрешиво вођење ка најбољем, вели: „Ако су људи заиста слободни и једнаки, и ако је њихова слобода заснована, како треба да је заснована свака истинска слобода, на уму, биће сасвим неоправно да већина ових индивидуа једнаких квалитативно, тј. обдарене истом количином ума, поведе за собом и мањину, пошто већина располаже већом количином ума него мањина“.

Дакле већина доноси непогрешиве одлуке јер располаже „већом количином ума“. Другим речима, ако желим тачан одговор на такво питање из области управљања државом, на пример из области уставног права, боље је да се обратим на два или три чобанина из планине, него на г. Слободана Јовановића, јер ови људи пошто их је више на броју, располажу „већом количином ума“ од уваженог научника и академика.

Онда би можда и скопски филозофски факултет боље учинио кад би уместо свога ванредног професора г. др Душана Недељковића, на његовој катедри држао пет својих служитеља, пошто, према логици самога господина професора, ови треба да располажу „већом количином ума“ него он сам.

Ето то су темељи на којима уважени професор г. др. Недељковић заснива своју одбрану демократије од фашистичких и других „непријатеља“.

IV

Схоластичка одбрана демократије

Овако дата „дефиниција“ демократије обухвата дакле и један циљ и начин на који овај циљ једино сме да се оствари. Другим речима, већ самом дефиницијом демократије, њени теоретски браниоци противе се неком другом начину остварења права народа да одређује своју судбину. Принцип већине је за њих нешто у шта се не сме да дира, то је другим речима нека врста вечне истине у коју они верују и поред тога што у стварном животу, примена овога принципа не доводи до остварења циља који демократија себи поставља.

Књига г. др. Недељковића пуна је веома жучних напада на људе који су се дрзнули да ма чиме доведу у сумњу ефикасност примене принципа већине у управљању државом. Предмет његових напада нису само „фашистички“ или „нацистички“ идеолози (за њега је ово једно те исто), већ и сами претставници демократске мисли. Тако на пример, претставник америчке демократије професор Монтегју, говорећи о потреби концентрисања власти у руке једнога човека у судбоносним тренуцима по живот нације, и видећи у претседнику Сједињених Америчких Држава већ ту једну личност, која до концентрисане власти долази нормалним демократским путем, дрзнуо се да устврди да ће „овај нови начин оваплоћења воље једне земље као целине у једном једином вођи продирати све даље и не само као изузетна већ као нормална метода свеколике демократске владавине“. Ове речи уваженога америчког демократе толико су наљутиле нашега борца за демократску мисао г. др. Недељковића да је ово решење проблема „раскршћа“ савремене демократије назвао проблемом „козе и купуса“ па чак и „диктатуром“ као „додатком парламенту и демократији“.

Међутим, потреба за једниством у вођењу државе постоји исто тако као што постоји и проблем јединства заповедања у предузећу, па макар како то било несимпатично нашем уваженом господину професору. Што је за њега још горе, овај проблем не постављају само фашисте или нацисте, него и претставници демократске мисли (Монтегју) па чак и вође левице. Леон Блум, вођа француског народног фронта човек коме се сигурно најмање могу пребацити фашистичке тенденције, у својој књизи La reorme gouvernementale отворено се изјашњава против одлучивања у седницама министарског савета, а за одговорног претседника владе, коме би министри били референти и који би имао ни више ни мање него „кормило у рукама“. О раду на седницама Министарског савета у Француској Блум на стр. 40. своје књиге (Париз 1936) пише дословце следеће: „Ја се не сећам да је икад расправљано у Министарском савету о каквом великом закону, о замашнијој реформи, о каквом општем плану администрације. Најтежа питања из народне економије постављала су се пред земљу пре него што су наши савети стигли да о њима расправљају, па чак и да их примете“. Зато је и Блум присталица вођења државних послова по принципима вођења великих предузећа, а не по принципу колективног одлучивањима у саветима зато што више људи располажу „већом количином ума“. По нерасположењу г. професора Недељковића, према свима онима који се залажу за концентрацију власти, и Блум би већ само по овоме што је написао био најцрњи фашиста. Али ми знамо да Блум није фашиста, као што не морају да буду фашисте ни многи други који, разочарани у неефикасност система који нам г. др Недељковић проповеда, истражујући узроке ове неефикасности и предлажу побољшања или измене, па чак и нове системе у чију су ефикасност више уверени.

Недопуштање ма какве измене у функционисању система заснованог на закону броја као врховног принципа и најоштрије осуђивање ма каквог удаљења од овога система, што г. др Недељковићна скоро свакој страници своје књиге консеквентно спроводи, потпуно личе на средњевековно осуђивање напредне научне мисли од стране католичких схоластика. У оно време били су Галилеј, Кеплер и толики други за нас данас велики научници, страшни кривци зато што су се усудили да на основу посматрања појава у природи и здравог разума устврде нешто што је било противно дотадашњем учењу и принципима које је бесмртни Аристотел био написао. Исти тај застарели схоластички дух налазимо сада и код наших бораца за демократску мисао међу којима је г. др Недељковић изгледа један од најватренијих. Сама реч криза демократије је за нашега уваженог професора јерес и он је доследно ставља под знаке навода, подвлачећи тиме да криза демократије тобож постоји само у мозговима оних који о њој говоре а не у стварном политичком животу народа. Штета што Леон Блум пре писања своје књиге није имао прилике да по овом предмету измења мисли са нашим уваженим професором. Био би сигурно убеђен у то да потреба за реформом демократске управе у Француској у смислу преношења власти са одбора на појединце не постоји.

Овакав начин третирања проблема управљања државом, једнога од најсложенијих проблема који су се људском уму поставили, који начин примењује г. др Недељковић у својој књизи, држећи се неодступно извесних принципа као нечег што у дискусију не сме да дође, не води ни напретку људске мисли ни изналажењу подеснијих решења. Ово је чиста схоластика, она застарела и укрућена схоластика најранијег средњег века кад се ишло на ломачу због мисли за коју би се посумњало да противуречи тескту Светога писма. Свето писмо је сада код г. др Недељковића замењено „законом броја“ као „врховним принципом“ демократије а ломача најоштријом осудом путем штампе и речи. Оволиком назадњаштву се нисам надао од једнога професора – филозофије.

Што је најгоре баш оваквим својим писањем наш г. професор пада у најстрашније контрадикције са самим собом. На неколико места у својој књизи г. др Недељковић исмејава претставнике идеализма у филозофији и њихово веровање у извесне „истине по себи“ или „вечне истине“ називајући заснивање оваквог веровања „чардаком ни на небу ни на земљи“. Према томе није истина да ће два и два бити осам или пет, као што ће доћи и време кад чувена Питагорина теорема неће више бити у важности, јер ако би вечито остала у важности онда би било и вечних истина а таквог зеља према веома ученом разлагању уваженога господина професора нема на овоме свету. Наравно нема сем једнога, а то је: закон броја као врховни принцип демократије и непогрешивост у одлучивању путем већинског надгласавања, јер већина располаже „већом количином ума“ од несрећне мањине којој дубина мисли или специјалан труд на проучавању ствари ништа не вреди.

V

Контрадикција у основи

Овакав начин одбране демократије, заснован на двоструком смислу једне речи, носи поврх свега и једну грубу контрадикцију у својој основи.

С једне стране, браниоци демократије прокламују слободу човека, што значи и слободу мишљења. Према томе сваки човек имао би право да слободно размишља о начину управљања државом и најпотпунијем обезбеђењу грађанских права. А да би грађанин могао слободно да мисли и да истражује најбољи систем државне управе, он не треба да буде везан неоступно ни за један од познатих и истакнутих система владавине народима. Ако дакле не може да сам пронађе бољи систем управљања државом, његово је право да се онда слободно одлучује за онај од познатих система у чију ефикасност и исправност он највише верује. Према томе, по својој основној замисли, демократија не може да унапред прописује облик владавине, јер су људи по њој слободни и могу да врше избор.

Међутим ништа од тога.

Демократија већ у самој својој дефиницији носи један одређени систем владавине, заснован на већинском одлучивању. У демократској слободи није слободно бирати систем управе. И сама помисао да је демократски начин управљања државама и народима дошао у кризу, доводи браниоце демократије дотле да вас оптуже за противника народних права и начела да управљање државом мора да служи народу и његовим најширим масама. Ви се од те оптужбе можете бранити, можете навести и искуства демократских владавина и разочарења у њихову ефикасност, ништа вам неће помоћи. Самим тим што сте се дрзнули да такнете у закон броја као врховни принцип, постали сте непријатељ народних права.

Ови демократски теоретичари шта више сматрају да за утврђивање основа за најбољи систем владавине није потребно вршити опажања, прибирати искуства, критички их средити и слободно изводити закључке. Они своје принципе не заснивају на искуству него на претпоставкама. Виктор Баш каже: „Ако су људи заиста слободни и једнаки, и ако је њихова судбина заснована... на уму“... и тако даље.

Али шта ћемо ако људи нису слободни и једнаки? Ако њихова слобода није заснована на уму? Шта ћемо ако су људи обдарени различитом количином ума?

Можда ће бити боље за даље развијање целог овог питања најбоље владавине за народ, да се овај народ мало ближе упозна. И то не онакав какав бисмо ми желели да он буде, него онакав какав јесте.

А књига г. др Недељковића показује да уважени професор појма нема о основним проблемима и тешкоћама које се сусрећу при управљању ма и најмањом заједницом. Ту постоји реалност, па су претпоставке непотребне. Нарочито метафизички исконструисане претпоставке, као ове којима се уважени господин професор служи.

VI

Основна тежња човекова

Мислим да нећу тиме изазвати полемику што ћу изјавити да сматрам основном тежњом сваког човека да своје садашње стање замени бољим. Човек по природи својој не воли да остаје дуго на истим условима и истом начину живота: непрестана побољшања су његова најдража тежња, то је у ствари његова тежња за срећом, коју декларација америчке независности убраја у његова основна права.

Кад не би код људи било ове сталне тежње за променом на боље, можда би и проблеми управљања народима били простији. Онда би се могао изнаћи један систем који би најпотпуније одговарао свима и тај добар систем би вечито такав остао. Али људи не воле исто, они непрестано теже за бољим и услове свога живота непрестано мењају. Они мењају и своје потребе па и начин њиховог задовољења. За наше дедове петролеумска лампа, која је заменила лојану свећу, била је одлична ствар. За нас сада каткад ни електрично осветљење није довољно. То се зове прогрес и сваки од нас зна шта то значи.

Присталице историјског материјализма знам да ће одмах да ми примете како је појам бољег из домена морала и да је тешко рећи шта је то што је боље. Они ће ми чак навести и случајеве да су морални појмови, као на пример част, у једном историјском периоду значили једно а у другом друго, извлачећи из тога закључак да ништа нема лабилнијег од логике засноване на моралним појмовима. Без икаквих дубоких теорија и без икаквог натезања логике и метафизике, ми морамо признати да код људи појам бољег постоји као категорија. Сваки од нас зна шта би било за њега боље и та свест о бољем толико нам је јасна да ми знамо шта би било боље и за друге. Ако то не би био случај, онда би цео наш разговор био узалудан. Ми бисмо тада узалудно и размишљали и борили се за једно боље друштвено уређење, пошто би то друштвено уређење требало да служи људима за које ми не знамо шта је боље а шта горе. На срећу тако није и ја, само ако хоћу да чиним људима добра, то могу да чиним, јер знам шта је за кога боље ако не у оној мери у којој знам то за себе, а оно бар толико да можемо говорити о туђем или заједничком напретку. Сваки човек зна шта је боље а шта горе, зна шта значи прелаз са нижег ступња живота на виши и обрнуто. И сваки од нас тежи да са нижег ступња иде на виши а не обрнуто.

Присталице дијалектичког материјализма, људи који воле да доказују како су наша морална схватања само одраз ступања развитка производних снага, могу да се увере да и њихов учитељ, Карл Маркс, оперише са појмом виши ступањ као са категоријом. У чувеноме преговору Критике политичке економије , који предговор његови следбеници сматрају основом доктрине дијалектичког материјализма, Маркс каже да „никада нови и виши односи производње не долазе на њено место пре но што се услови материјалне егзистенције тих односа не развију у крилу самога старог друштва“. Али свест о развићу ових услова материјалне егзистенције не долази као последица измењених односа производње, него баш на против, односи производње се мењају као последица људске свести о бољем и о могућности постизања бољег и вишег. Кад људи не би тежили ка бољем и вишем не би ни односе производње морали да мењају.

По Марксу и његовим материјалистима, свест и цела духовна односно морална грађевина човечанства мења се као последица промена односа у производњи материјалних добара, а не обрнуто. Ако дакле ја, у једном граду где је свет већ навикао да сматра електрично осветљење бољим од петролеумске лампе, но где је електрика још прилично скупа ствар, отворим творницу одличних а јевтиних петролеумских лампи, по Марксу и његовим материјалистима, ја ћу моћи само ако успем да јевтино пружим петролеумске лампе и материјално тучем електрично осветљење, моћи и морално да утичем на свест грађана који ће сад да сматрају петролеумско осветљење димљивом лампом боље од електричног са хигијенском сијалицом. По њима би свест о томе које је осветљење боље а које горе, зависила само и искључиво од односа производње у дотичној средини, па би према томе у сваком граду владало другојачије мишљење по овој ствари, моје мишљење зависи од односа производње осветљења у дотичноме граду.

Ми међутим знамо да људи без обзира на град и поднебље у највећем броју случајева исто мисле о томе шта је боље и више, а шта је горе и ниже, па се мисао о вишем поткрала и самом оцу материјализма, Карлу Марску, у најзанимљивијем делу његових списа, на месту на које се његове присталице са највише поноса позивају.

За мене је јасно да сваки човек чини напоре да живи боље и лепше него што сада живи, а свест о бољем и лепшем животу дата му је као последица материјалних услова које је већ постигао, него као нешто што он има пре него што ове услове постигне . Свест о лепшем и бољем претходи остварењу лепшег и бољег, а не обрнуто. Тако је у природи насупрот доказивању материјалиста да ли је обрнуто.

Шта раде људи да постигну ово боље и више у животу?

 

    Слободан Љ. Недељковић(такође припадник ЗБОР-а)

    Национална држава

    Национална држава je дом и огњиште, упориште и уточиштс једне нације. Она je једини природни и животворни оквир сваког народа. Међутим, у историји људског друштва не постоји само нацинална држава, него су се државе оснивалe и на религиозним, династичким, олигархијским и империјалистичким темељима. Kao такве ове државе нису у стању да се успешно одупру јеврејско-комунистичкој идеји интернационализма - интернационале. To поглавито зато што њихов склоп потпуно не испуњава природне услове друштвеног живота. Идеји Интернационале може се једино успешно да супротстави идеја органске националне државе која собом представља једну чисто природну творевину.

    Национална држава јесте организована људска заједница која у себи оличава групу људи истог крвног сродства повезаних међусобно осећањем исте судбине и уједињених заједничком националном влашћу на заједничком територију. Национална држава je отеловљена нација и само она омогућава у потпуности једноме народу да живи својственим националним животом. Међутим, национална држава није појам само национални, она je и социјални појам. Kao што национализам губи свој смисао ако није социјалан, ако његова национална форма није испуњена социјалном садржином која ће се оличавати у социјалној правди, исто тако једној држави данас нема опстанка ако се у њој не поштује и ако њом не влада начело социјалне правде. Прави тип социјалне државе јесте национална држава, јер као што каже наша народна пословица: „Правда држи земљу и градове", нарочито социјална правда. A социјалну правду и владавину поретка и право може дати само органска, природна национална држава са својим природним, исконским органима - сталежима. Ти органи националне државе јесу природне и праве народне организације које су постале од искони, од онда од када постоји подела рада, од кад земљорадник обрађује земљу, од кад занатлија ради свој занат, од кад трговац води трговину, и тако даље. Али, да би једна држава била стварно национална и народна држава у њој се искључује потчињавање једног сталежа другоме, a то ће бити онда када у држави постоји Домаћин који je поникао из домаће средине (као што у васиони постоји домаћин - Бог, a у породици и задрузи отац породице и домаћин задруге), када у држави влада брига за општи интерес, за заједницу, када државом влада национални - народни дух и поштовање традиције и морала, када се за подлогу економског богатства државе не узима злато него стваралачка способност, рад целе нације. Таква држава која садржи поменуте елементе јесте национална држава.

    И за националну државу, као оваплоћење нације, постоји онај закон самоуништења који поменусмо говорећи о нацији. Једино таква држава у којој постоји општедржавна, општенародна политика уместо мале, партијске, котеријашке политике, уместо његових трвења вештачких творевина -партија, уместо такође вештачки наметнуте класне борбе јесте права национална држава. Зато, националну државу не могу водити људи који пре општих гледају своје интересе, ни професионални политичари - представници политичких партија тзв. „политиканти” ни саможиви службеници -каријеристи (који су способни и готови да служе и најгорим пo народ режимима), ни људи аморални и бескрупулозни. Националну државу треба да води и само може успешно да води национална елита. A национална елита je со и видело нације, то су национално и социјално најсвеснији припадници националне заједнице, најпожртвованији припадници свих сталежа који понесени градилачким одушевљењем целој нацији пружају примере самопрегора борећи се за њу и указујући joj пут у будућност.

    Једино у националној држави, држави која располаже свим атрибутима које смо поменули, могуће je успешно супротстављање рушилачкој и лажној идеји интернационализма, реалне, стваралачке, садржајне и природне идеје национализма, нације и националне државе. Ту се идеја наставља идеји. Рушилачкој — стваралачка. Онај који има стваралачку идеју биће победник. To je снага стваралачке националне идеје, a њу носе у себи национална држава и њена елита.

     

    („Наша Борба”, бр. 30, 29. март 1942.)

    Милосав Васиљевић

    ПОЈЕДИНАЦ И ЗАЈЕДНИЦА

    Реферат на конгресу социјал-политичара у Бад Салцбруну

     

    Два су могућа схватања односа појединца према народној заједници: или je човек основна, a народ изведена стварност у природи, или je народна заједница основна стварност, a појединац само део који израста из ове стварности.

    Ако je појединац основна стварност, народна заједница може само тако постојати ако се људи у народну заједницу удруже, што они могу да чине али с обзиром на слободу своје воље и одлучивања не морају. Појединци у овоме случају постоје, a да ли ће поред њих постојати и народна заједница, то ће зависити само од људске воље.

    Ако je пак народна заједница основна стварност чији су појединци само изданци, онда нужно морају да постоје и заједнице и појединци, јер без појединаца нема заједнице, a без заједнице нема настајања појединаца. У овоме случају постојање заједнице није проблем људске воље већ je то стварност која стоји изнад људске воље и људског пристанка.

    Прво схватање да je појединац главна стварност који може да се удружује са другима у заједницу ако хоће, али не мора ако неће, јест темељ индивидуалистичког схватања живота у свету, чији je најјаснији израз позната Изјава права човека и грађанина из Француске револуције од 1789. године. По томе схватању људи се рађају слободни, тј. без икаквих других обавеза сем оних које они својом слободном вољом буду хтели да приме, пa према томе и без обавезе да се удружују у заједнице, ма које врсте ове заједнице биле. Ако људи буду хтели, народна заједница се може образовати на исти начин као што се образују спортски клубови или акционарска друштва. Позната свечаност Француске револуције je Federation изведена 14.07.1790. године на Марсовом пољу у Паризу имала je за циљ конституисање француске нације слободном вољом присутних грађана. Присталице овога схватања заборавили су међутим, да се и друге генерације, a не само она из 1790. године рађају слободне, пa je било потребно овакве свечаности организовати за сваку генерацију Француске, при чему, кад једна генерација одбије да у нацију уђе, нација престаје да постоји, јер се ни у чије име од људи не може да захтева да и против своје воље у заједници остану.

    Друго пак схватање, које ћемо ми у даљем тексту звати органским, сматра да заједница постоји изнад појединца и да појединац из ње израста. По овоме схватању, заједница не постоји само као људска потреба, већ као виша потреба у васиони где je цело човечанство само један део. Народи су гране човечанства, a појединци изданци на овим гранама. Постојање заједнице je овде стварност старија и више од воље појединаца, то je стварност о чијем постојању људска воља нема шта да одлучује, као што не одлучује ни на којој ће температури вода овде да испарава или кад ће падати киша или снег. Свечаност овде не само да није потребна, него je и бесмислена.

    Koje од ова два схватања одговара истини?

    Кад би настајање појединаца у природи било независно од заједнице, онда би индивидуалистичко схватање могло и имати своје оправдање. Човек би настајао без заједнице и могао да живи без ње, пa би заиста била само ствар његове воље да ли ће у заједницу ући или не. Тако би било кад би живот појединаца био могућ без икакве везе са ма каквом заједницом људском.

    Али, на велику жалост присталица индивидуалистичког схватања, живот људски не настаје у слободноме и без везе са другима појединцу, већ у основној заједници људској, у породици. Човечанство не продужује свој живот кроз нежење и уседелице, него кроз породице у којима су отац и мати повезани дужностима једно према другом, a затим обоје према деци својој. И та основна заједница људска, породица, није потребна детету само да би настало, него и да би се за живот оспособило. Новорођенче je пo своме доласку на овај свет толико неслободно и толико неспособно за живот, да није у стању ни најосновније покрете да чини који су му неопходни за опстанак у животу.

    Само породица, заједница оца и мајке, омогућава детету не само долазак на овај свет, него и даљи опстанак у животу. Ако би родитељи своје дете, одмах пo његовом рођењу заиста сматрали слободним и са собом једнаким, то јест грађанином који од других може да тражи само онолико колико сам може дати, дете би одмах пo рођењу угинуло. Напротив, детету je животна неопходност да га околина не сматра себи једнаким и та неопходност траје све док дете не одрасте у човека способног за самостални живот. Истина je дакле, да човек заиста постаје у заједници која га и за сам живот оспособљава.

    Када би индивидуалистичко схватањс односа јединке према заједници било истина, онда би потпуна промена овога схватања у животу водила до највеће сигурности опстанка људског рода на Земљи. To, међутим, није случај, јер ако би сва људска бића на Земљи престала да се удружују у заједнице и остала међусобно невезана, човечанство би нестало са овога света всћ са том генерацијом. Човечанство у коме се појединци, пошто су за живот оспособљени, не удружују у заједнице, постаје страно тело у васиони и нестаје га ускоро.

    A то je доказ, уједно, да ступање у заједницу није само проблем слободне воље појединаца, већ и појава према којој огромна Божја стварност у васиони није равнодушна: друштво, где појединци сматрају да су обавезни да ступају у заједницу, продужује свој живот, док друштво где појединци сматрају да могу a да у заједнице не ступају, нестаје са овог света. Такво друштво je страно тело у овом огромном организму васионе, a чим једно тело у неком организму постане страно, организам га или уништава или избацује.

    У погледу своје везаности за заједницу, сваки човек дакле мора у свом животу да преживи два периода: први, у коме je он заједницу користио и себе за самосталан живот оспособио, и други у коме заједница треба да користи њега за продужење свога живота кроз нову генерацију. Индивидуалистичко схватање односа појединца према заједници могло je да настане само на тај начнн, што су творци велике Изјаве права човека и грађанина из 1789. године затворили очи пред овим првим периодом у животу човековом, пa се тек на почетку другог периода сетили да уче људе како су они рођени слободни, што значи ником дужни, пa ни заједници у којој су постали. Док појединац користи заједницу не само да би постао, него да би се и за живот оспособио, присталице индивидуалистичког схватања праве се невешти и ћуте, a кад дође време да појединац, који се дотле у својој заједници до гуше задужио, јер све што сачињава његов живот заједници дугује, свој дуг заједници почне да враћа тиме што ће засновати породицу и заједници дати нове генерације. Ове присталице ће му стално понављати како je он слободан и како je само ствар његове воље да ли ће у заједницу улазити или не, пa то чак и у такву заједницу као што je породица.

    Ни у једној од 17 тачака Изјаве права човека и грађанина из 1789. године не помињу се ни породица ни дужност, док скоро свака тачка помиње човека и права човекова као јединке, a зна се да се породица не изграђује на правима него на дужностима. He остаје новорођенче у животу због неке свести о својим правима, већ због свести својих родитеља о дужности према породици чија су деца само један део. Индивидуалистичко схватање јединке према заједници je учење засновано на овоме схватању - не само да су велика лаж, него су и превара јединке над заједницом из које је јединка изникла.

    Васпитани под утицајем идеја Француске револуције у индивидуалистичком схватању живота и света као једино могућем и исправном, људи у данашњем људском друштву не виде ништа друго него збир слободних, значи трајно невезаних појединаца, пa за тако схваћено друштво стварају и доктрине за решавањс друштвених проблема. A да ли људи заиста тако и живе?

    И ако су сва људска друштва састављена од људи, то не значи да она морају бити и једнака. Свет je тако саграђен, од различите грађевине, што зависи од начина на који су елементи у грађевини поређани. Од опеке се може саградити штала, a може и Црква. Тако je и са људским друштвом. И ако су саграђене од људи, она ипак нису сва једнака: има их различитих.

    Два су типа друштвена која нас овде нарочито интересују.

    Постоје друштва у коме су људи заиста слободни и једнаки, што значи независни једни од других и са истим правима. Људи, који седе у кафани невезани су међу собом јер сваки може да ради шта хоће под једним условом да своје поступке задржи у границама не сметања осталима. Шетачи у парку или путници у возу слично су друштво. To су све људи без међусобних обавеза, што значи људи између којих никаква трајна веза не постоји. Оваква друштва сусрећемо само онде где се ужива нешто што je раније већ створено. Овакво друштво ми ћемо даље звати скупом појединаца или само скупом .

    Где, међутим, ваља стварати, a нарочито онде где треба стварати нешто велико, што премаша моћ једног човека, ми наилазимо на један сасвим други тип људског друштва, где су људи поделом рада међусобно трајно везани и зависни један од другога. Радници једне фабрике за време свога рада или чланови породице у целоме своме животу пример су друштва где сваки ради другојачији посао и где тек уједињење свих ових дужности даје заједнички резултат коме су сви потчињени. Овде, дакле, људи нити су слободни, тј. један од другога независни, нити су једнаки, јер сваки ради други део заједничке дужности. Овакав тип људскога друштва ми ћемо у своме даљем излагању називати заједницом .

    Какве су разлике између ова два типа људскога друштва?

    Где год у друштву има поделе рада има и карактеристика заједнице. У нашем данашњем друштву, где постоје стална занимања људска пa и занимања лекара, ако ja као лекар погрешим пa болеснику уместо лека дам отров, болесник ће бити отрован a не ja. Ако у железничком саобраћају скретничар погрешно пусти воз на већ заузети колосек, изгинуће путници a не скретничар и ако путници немају никакве везе са узроком своје погибије. Тако je и у организованој заједници где су људи трајно везани један за другог.

    Организована заједница има дакле велика преимућства над скупом појединаца, јер необично увећава производност људског рада и омогућује људима бољи живот. Највећи део наших успеха на пољу подизања нивоа живота људског, ваља захвалити све већем организовању људи у заједнице. Али односи људи у заједници нису исти као и у скупу невезаних појединаца.

    Скуп појединаца може без старешине, јер ту заједничких проблема и нема, пошто свако ту живи за свој рачун. Заједница, међутим, не може без старешине и без чврстог вођства које ће да бди да све оно што ће сметати члановима буде спречено или уклоњено. Квалитет заједнице у многоме ће зависити од квалитета вођства. Скупу вођство чак није ни потребно.

    Демократски систем управљања народима заснован je на претпоставци да су људи слободни и једнаки, што значи да живе у облику друштвеном који смо ми овде назвали скуп. Ту брига о правима појединаца може да буде главна друштвена брига сваког члана, али тако не може да буде у заједници која je сасвим друга конституција друштва.

    У заједници појединци су само суделовачи у општем стваралаштву, a не независни произвођачи. У скупу сваки ради за себе док у заједници сваки ради за друге. A наше данашње друштво, са веома развијеном поделом рада и сталним занимањима није скуп, него заједница. Отуда њему и не одговара демократско друштвено уређење засновано на индивидуалистичком схватању живота већ му треба уређење које одговара потребама заједнице.

    Људи индивидуалистичког схватања хоће да уживају високу продуктивност данашње људске заједнице која je дошла са поделом рада дотле да имамо већ и међународну поделу рада у многим гранама, али да остану међусобно невезани као да подела рада уопште није спроведена, као да je друштво остало у облику примитивног скупа појединаца, где je сваки све за себе производио. У примитивној привреди сваки јесте за себе производио, али je та произодња била на тако ниском ступњу да je човек једва сачувао голи живот. Са таквим начином живота никада човечанство не би могло да напредује овако како je узнапредовало. Што je напредак остварен, то je последица преласка у све већој мери на облик живота у заједници. Али заједница има друге законе свога живота од скупа појединаца.

    Тек кад све ово знамо, можемо разумети зашто демократије стоје немоћне пред данашњим друштвеним тсшкоћама и проблемима. Незапосленост je пред овај рат била страховита болест човечанства коју су могли да успешно реше само они народи који су напустили демократски систем управљања друштвом и схватили да то није проблем појединаца, већ проблем заједнице која стоји изнад појединаца и обухвата све појединце који се налазе у њеном склопу.

    Само они људи и народи, који су схватили да ми не живимо у скуповима, већ у заједницама, могли су да нађу и пут за излазак из тешке привредне кризе, које je човечанство била снашла пред овај рат. Они пак народи који су и даље на заједницу примењивали лекове одређене за скуп појединаца нису ни могли да у својим подухватима успеју из простог разлога што je свет тако створен да сваки лек не иде на сваку болест, већ за сваку болест мора да се тражи и одговарајући лек.

    Адолф Хитлер je у Немачкој успео да реши и привредну кризу и њене последице да отклони, због тога јер je од самога почетка исправно схватио да Немци не живе као издвојене јединке у некаквом скупу, већ да живе и делају као делови своје народне заједнице, п a je и методе свога рада подесио овој чињеници. Он je за главу правио капу, a за ноге ципеле.

    Френклин Рузвелт je, напротив, за становнике Сједињених Америчких Држава, који стварно живе у облику заједнице са веома развијеном поделом рада, чак развијенијом него и код нас у Европи, примењивао само оне мере које му je допуштало његово индивидуалистичко схватањс живота, a то су биле све мере одређене под претпоставком да се у Америци живи у друштвеном облику скупа. И зато није могао да успе, јер je методе скупа примењивао на заједницу, јер je за главу наручивао ципеле.

    Данашњи рат није дакле плитак рат где се људи боре само за некакве територије или друге материјалне интересе. Ово je рат два света који носе два различита погледа на живот и то на најосновнија схватања живота људског и односа међу људима.

    Отуда и неопходност да се за разумевање данашње борбе у свету силази до најосновнијих људских схватања, па и до схватања самога односа између појединца и заједнице.

    Јер ипак, на крају крајева, и појединцима и народима у свету овоме најинтересантнија је истина.

     

    ,,Српски народ“, бр. 16-17, Ускрс, 1944. 

Љотић и Васиљевић о сталежима, сталешкој демократији и органској сталешкој држави

 

Идеје о сталежима, сталешкој демократији, као и органској, сталешкој, задружно-сељачкој, светосавској и домаћинској држави као организованој заједници, представља темељ Васиљевићевог социолошког и политиколошког учења на основама органске филозофије.

Стога, осврнућемо се на основну категоријално-појмовну, у првом реду – научну и свакако примењену (апликативну) апаратуру, неопходну за разумевање и теоријско закључивање о учењу Милосава Васиљевића.

„Неопходно енциклопедијско одређење сталежа, дефинише га као групу људи који врше исто звање: нпр. Ст. Занатлијски, трговачки, лијечнички, адвокатски. Повезани истим знањем и заједничким интересима, ти се људи организирају на одбрану својих интереса, те се унутар појединих сталежа развија сталешки менталитет, сталешка свијест и част. На сталешкој основи почива организација средњовјековних цехова (еснафа), а затим синдиката (енг. trade union, њем. Gewerkschaften).

Сталежи (франц. Etats њем. Stande), у феудалном друштвеном уређењу, слојеви друштва у држави, који су као владајућа мањина, били по правном поретку привилегирани пред подложном већином истог друштва.

У нашој историјско-правној и сличној литератури, веома је мало писаних сазнања на ову тему, што није случај са сличном западно-европском науком.

Већ спомињани социолог др Мирко Косић, (предратни професор универзитета) размишљао је о релацији сличности и разлика између сталежа и класа као друштвених заједница које се у свести њихових припадника готово по правилу „више не своде на биолошке факторе, него на чисто социјалне: економске или културно-психичке. Међутим, у социологији постоје још увек правци, који налазе да се социјална диференцијација, односно разврставање живља по социјалним положајима претежно могу објашњавати расним моментима. Не само да није потпуно престао утицај школе Ваше де Лапуша и Отона Амона, по којим антрополошке особине дугих и кратких лубања предодређују за положај господе или раје, него је у новије доба покушао Алфредо Ничиверо да егзактним испитивањима – мерењима поткрепи своју тезу, да су социјалне класе у истини различите биолошке расе, пошто се разликују по тежини, висини, ширини грудног коша, фертилитету итд. Ничиверова испитивања надопуњују се радовима Бертијона, Ливија, Олориза, Вјаземског, Ридина итд. У правцу учења, да су сталешке и класне разлике било условљене, било пропраћене антрополошким, односно биолошким разликама људског материјала. У првобитно време (у смислу Гумпловича и Мек Дугала) разлика раса могла је повлачити за собом разлику у социјалном положају, тј. Припадност разним кастама и сталежима: победници – туђини били су господа, аге и бегови, барони и грофови... а побеђени старинци раја, кметови и подложници. Али на ступњу већ феудалне, а нарочито касније апсолутистичке државе ишчезавају расне преграде тако, да у савременој националној заједници није више разноврсност основа за социјалну поделу на класе и сталеже, него различити социјални ( и економски) положаји стварају, односно условљавају формирање нових „социјалних раса“ на основу биолошке селекције и варирања под утицајем позива – занимања, исхрана и становања.

У савременом „демократском“ друштву постоје већином поред класа још и сталежи. Они више не значе правно утврђене разлике друштвеног положаја и правног режима, не повлаче за собом гарантоване повластице односно дужности, али разлике порекла, имовног стања, васпитања и образованости, школе и позива, нарочито када су „наслеђене“ и устаљене кроз неколико генерација условљавају разлике у начину, „стилу“ живота, у ставу према питањима социјалне и личне етике, у „техници“ борбе за опстанак, у схватању положаја појединца у друштву, човека у свету итд. „У вези са разликама функција које врше и веће или мање њихове приступачности, веће или мање дистанцираности према осталим групама, прати их диференцован углед, важење, имају своју сталешку свест и појмове части. Није све „сталеж“ у том смислу што се данас тим називом служи (нису нпр. Такозвани „средњи сталежи“ који су смеса преостатака некадашњих сталежа трговаца и занатлија и флотантних елемената данашњих капиталистичко-класних кадрова). Нити има свугде таквих „сталежа“ (нема их нарочито у новим „колонијалним“ друштвима Аустралије, Сибира, запада Сједињених Држава, средишњег Балкана итд.), а нису ни свугде истог положаја (на пример, буржоазија у Француској и Немачкој Републици)“.

Сталешка се монархија у Србији базирала на приоритету сталешких дужности пред сталешким правима и слободштинама ( iura ac libertates ). Према томе држава је превлађивала над сталежима, те се у владаочевим рукама концентрисала јака државна власт. „При томе нису властела имали корпоративну свест, па дакле ни корпоративну организацију, услед чега нису могли да праве владаоцу озбиљну конкуренцију у остваривању средишне власти. Због тога се властела претежно повукла у индивидуално уживање и искоришћавање својих сталешких повластица. Са формалног гледишта такво стање не изазива никакву унутрашњу противречност у државном уређењу. Али, чим се уђе у суштину ствари, одмах ће се споменута противречност испољити, наиме у држању градова и земаља од стране властеле „у држави“, што је спадало у индивидуалне повластице припадника властеоског сталежа. Институција властеоских држава је на многим местима уклањала локалну манифестацију средишне државне власти, чиме је фактички подривала државно јединство и фаворизовала центрифугалне тежње властеле. Одатле је држави претила опасност. Да се та опасност предупреди, није зато била у Законику предузета ниједна правна мера. Доклегод је на престолу био Душан Силни, та је опасност, иако неуклоњена, ипак била неутрализована под притиском његовог ауторитета и његовог персоналног политичког режима. Чим га је нестало, опасност је избила и шкодљиво деловање институције властеоских држава почело је да се ефикасно манифестује у деструисању и растављању доскорашње јединствене државе. Центрифугалну тежњу појединих властелина могла би обуздати корпоративна самосвест и корпоративна организација властеоског сталежа, али ни та свест, ни та организација нису, као што зтнамо, постојале. Није дакле држава имала на расположењу унутрашња организациона средства за одржавање државног јединства, те су под слабим владаоцем центрифугалне тежње надвладале. У тим приликама је страна навала наишла на слабе стубове државне снаге“.

Поред ових, указујемо и на друге димензије попут историографско-правних. Тако Т. Тарановски вели да „сталеж (лат. cordo или status , франc état i l' ordre , нем. Stand , пољски stan , чешки stav , руски чин или сословје) није ништа друго, до друштвена класа само консолидована и прецизно регулисана правним прописима, који су фактичке демаркационе линије између класа претворили у непомичне правне границе, а класне користи и терете у сталешка права и дужности. Укратко: сталежи су класе, на које се народ у држави дели према разлици у правима и у правним дужностима. Та је разлика у сталешком уређењу наследна, тако да појединац по општем правилу мора да цео свој живот остаје у сталежу, у коме је рођен.

Ипак, с правног становишта је могуће направити и суптилније социјално-правно идентификовање сталежа, пошто социјална диференцијација постоји и под сталешким и под демократским режимом, али под првим је она у исто време и правна, а под другим само социјална, фактичка, неконсолидована од права. Дакле, под сталешким режимом класна структура остаје у главноме непомична, те се неопходна за друштвени живот подела и спецификација друштвеног рада врши по наследним групама: „Под демократским режимом нема више правних преграда између друштвених класа, те социјална структура народа постаје променљива, еластична, јер се базира на слободном такмичењу међу класама и међу појединцима. И ако принципијелно различни, ипак су сталешки и демократски режим само два историјски дата начина прилагођавања друштвене структуре народа животним потребама државне заједнице. Под сталешким режимом то је пут наследног одабирања, а под демократским – пут одабирања слободног преко слободног такмичења. После тога пошто је први пут био исцрпљен, развитак је кренуо другим путем.

Исто тако стара историографија од 18. века и све до 19. века је за објашњавање постанка сталешке неједнакости спроводила теорију освајања: „Та је теорија имала основа у историјским фактима освајања, али је грешила у томе, што је значај освајања претеривала и схватала сувише елементарно. Разлика између победника и побеђених сматрала се као једини генетичкиизвор сталешке неједнакости и сталешког режима. Никакви други чиниоци нису се узимали у обзир. Теорија освајања била је прихваћена и од словенске историографије и ту је донела резултате врло интересантне и маркантне, нарочито у пољској и руској историографији. За објашњење генезе јако развијеног сталешког режима у Пољској стари су пољски историци афирмативно претпостављали освајање првобитне Пољске, и ако о томе нема никаквих стварних података. Пошто пак руски почетни летопис прича, да нису Варјази продрли у земљу Источних Словена као освајачи, него су тамо дошли мирно на позив домородаца, руски су стари историци негирали постојање сталешког режима у давној Русији све до Петра Великог, који је тобоже први прихватио сталешко уређење од Западне Европе, где се оно развило услед освајања.

Средином 19. века истакло се економско објашњење генезе сталешке неједнакости и сталешког режима, које је потпуно одбацило теорију освајања, не признавши у њој ни трунке истине. На тај је начин из дотичног процеса био потпуно елиминиран војни чинилац, што је опет означавало неку другу крајност у погледима на генезу сталешког режима“.

Сталешки систем се често повезује и са појмом аристократије која означава владавину најбољих, дакле, владавину једне изабране мањине (елите) која се одликује особеним моралним, интелектуалним, управљачким и другим особинама. Свакако, уз комбиновање врлина и порекла: „Тако је верујући у своју моралну ексклузивност, аристократија историјски поставила високе захтеве части и осећања јавне дужности, остављајући дубок печат на политичку културу Запада. На основу овога појам аристократије је касније добио једно својеврсно културно-политичко значење, које истиче високе етичке стандарде и начела понашања у јавном животу, намећући се каснијим владајућим класама као обавезујући цивилизацијски критеријум политичког понашања и легитимног статуса.

Исто тако, схватањесталежа као органа, државе као организма је „органско схватање на коме се кроз задругарство, изграђује задружно-сталешка држава каква мора бити нова отаџбина у будућности.

Да ли идеја сталешке државе означава истовремено и дерогацију идеје парламентаризма, односно политичке репрезентације?

Средњовековна сталешка држава била је заснована на институцији Сабора, дакле, органским колективиттима, док је нововековни, либерално-индивидуалистички приступ више окренут представљању појединца – индивидуа, односно грађана. У првом случају, реч је о Берковој идеји природне аристократије, једној репрезентативној елити, слично идеји Ота фон Гиркеа који заговара идеју органске репрезентације и императивног мандата, мада је либерални коцепт политичког представљања више окренут партиципативно-демократском и функционалном типу политичког представљања где доминира слободни или невезани мандат и посредовање политичких патрија које у неолибералној ери постиндустријског друштва све више уступају простора новим друштвеним покретима.

У социолошком делу Милосава Васиљевића разликујемо две врсте утицаја, посебно када је реч о идеји сталешке државе и сталешке демократије.

Први утицаји обухватају средњовековно наслеђе српског народа о сталежима и сталешкој држави, док се други односе на рецепцију органицистичких идеја у филозофској и социолошкој баштини Србије у прошлом, а у овом веку у мисли Д. Љотића и осталих заговорника овог филозофског правца.

Социолошко одређење сталежа дефинише га као друштвену скупину која је правно одређена, карактеристична углавном за феудално друштво у коме су постојали сталежи: племство и свештенство и тзв. Трећи сталежи: „Сталежи зато могу бити и затворене друштвене скупине, и припадају, по традицији вишим друштвеним класама у класној хијерархији... Сталеже карактеришу следећа обележја: правна привилегованост, наследност сталешких права, хијерархијска подређеност и надређеност, сталешка затвореност и сталешке титуле (називи)“.

Дакле, како изгледа Љотићева сталешко-задружна држава?

Још 1935. године, у „Отаџбини“, Љотић је сматрао да је либерална демократија на европском континенту тријумфовала кроз француску револуцију, и поставила политичке догме о суверености народа, о једнакости свих грађана, али је“исто тако, изазвала највећу друштвену и политичку централизацију Француске“, односно, да је либерално-демократски систем „сам по себи један централистички, а поготову самоуправни непријатељски расположен систем“. Сходно томе, Љотић је о либералној и парламентарној демократији писао и то да није против парламента, иако је против парламентаризма: „Напротив, јесмо за такав парламент који ће бити истински и достојни израз правих и живих народних снага, а способан да врши општу вољу, а нарочито да одржи друге државне власти у поштовању закона, у границама те изражене опште воље.“ Љотић ставља под лупу став да либерална демократија поччива на гледишту да су људи једнаки и слободни, „она је узела оно што би требало да буде као оно што је већ ту – и отуда њене заблуде и њене погрешке“, из једноставног разлога „што знамо да нису истина сви људи ни слободни ни једнаки, а ми жалимо што нису, ми стојимо на гледишту да се избор не може ослонити само на опште и једнако право гласа, већ оно мора бити упућено и поправљено учешћем сталежа у народном одлучивању (место либерално-политичких странака)“.

Љотић жели да очува максимум људске слободе, достојанства и права и то кроз породицу, приватну иницијативу и приватну својину, уз непристајање на могућност да излаз из невоља либералног капитализма, либералне и парламентарне демократије буде у бољшевичкој, нити пак, некој другој диктатури, јер „не брани довољно баш народне интересе, пошто иде на руку изборним фалсификатима, а тиме ствара парламенте и владе мање вредности. Против смо јер омогућава збрку власти, а тиме и неред и неодговорност, чиме опет држава не може да изврши своје дужности према народним интересима. Али против смо и зато, што с етаква демократија не може одржати; и када бисмо и били за њу, она би се срушила, јер се њена економска основа, либерално-капиталистичка привреда не може одржати“. Љотић вели и то да насупрот хаосу либерализма, насупрот рушилачке, стоји смела, разумна и градилачка, планска плотика органске, задружне државе, између осталог и због тога што либералне политичке странке не значе ништа друго него тријумф кликашке и котеријашке политике, а сама либерална демократија „опет значи режим неодговорности“ из простог разлога што је збрком власти уређено тако, да се не зна шта је ко урадио, па самим тим се не може утврдити ни ко зашто одговара. Она није у стању зато ни државну машину да упрости, па, самим тим се не може утврдити ни ко зашто одговара“. У органској држави сталешка скупштина није либерално-демократско-парламентарна скупштина. Она има своја огромна права, али нема право да „као данашњи посланици, по ономе што није њихово поље, раде. Управа и судство су истински и стварно засебне функције са истом таквом одговорношћу, а отуда није могуће диктирати... Потом заборавља се основно: у органској држави, иако постоје супротности интереса, постоји и спроведен је до највеће мере и у органском животу принцип солидарности – а не борбе“. Љотић је оштро реаговао и на нападе комуниста (па и неких предратних „демократских“ политичара и политичких странака као и државних часника) речима: „Мис мо фашисти јер хоћемо да вођење политике пренесемо са партије на сталеже. Зато што смо против партијског народног представништва, а за парламент у коме ће седети представници организованих сталежа. Ово, тобож, треба да буде неки специјалитет фашизма. Другим речима, „фашисте“ смо зато што хоћемо да сваки сталеж – непоцепан на странке политичке – бира посланике и одређује каква треба да буде велика политика земље“. О сталежима вели и то да је демократија разбила органске природне оквире индивидуализмом, као и породицу и сталеже „узела јединку одвојену од свих њених породичних и органских веза. На овај начин демократија је тобоже ослободила личност – а стварно је заробила, јер јој је уништила природну и органску заштиту – и довела јединку без заштите пред свемоћ државе и друштва“.

У чему је суштина истинске револуције?

Љотић, као и Васиљевић, вели да невоље савременог друштва потичу из индивидуалистичког начела које је узело људску јединку као суверено мерило свих вредности „заборављајући при том, да без породице и без народа јединка не би могла опстати, губећи из вида да само постављена у правилни однос према Васељени, јединка људска може бити схваћена. Окренувши тако наопачке поредак, ово индивидуалистичко начело, породило је материјализам, капитализам и политичку демократију, па је тако дошло до садашњег материјалистичко-демократско-капиталистичког друштва“. Одричући марксизму, односно, бољшевизму, карактер стварне револуције (пише да је реч о издаји револуције), Љотић вели да је марксизам најприроднији наставак развитка индивидуалистичке победе из 18. века – „он излази из досадашњег поретка као пиле из јајета“, пророчки записујући децембра 1935. године: „Данашње друштво је материјалистичко. Марксистичко ће бити материјалистичко без стида, пошто је држава једини капиталиста, једини послодавац, једини господар – а све то у рукама једне партије. Данашње друштво почива у политици на демократским начелима, да су људи сви једнаки и да је народ, као народ, суверен. Марксизам ће из тих истих начела гвозденом логиком, укинути све слободе и права“.

Излаз је из оваквог стања, вели Љотић, у једној правој, великој и истинитој револуцији, који не тражи силу Бога, рушење и крв – као бољшевизам, већ из основа мења данашњи поредак: „Она удара у материјалистичко схватање света. Она напада на капиталистички поредак друштва. Она обара и демократску заблуду политике. А све то постиже великом револуцијом, постављајући јединку на њено право, природним развићем, одређено место, према породици и нацији, успостављајући надмоћност интереса нације и породице над интересима јединке, и одређујући њен прави, духовни однос према Васељени“. Као резултат ове револуције, да би се избегао пут комунизма са бољшевичком државом где се необуздана игра индивидуалних интереса у економији и политици стварно обуздава – али по скупу цену рушења породице, укидања својине, ограничења људске слободе, достојанства и права, Љотић сматра да је излаз у народној, органској држави која „хоће да ограничи необуздану игру индивидуалних интереса у привреди, политици и другим друштвеним односима и интересима целине, а да при томе сачува породицу, приватну својину, приватни подухват, људску слободу, достојанство и право“.

На основно питање: „Зашто сталежи“, Љотић у једном предавању у Београду, одржаном крајем 1935. године, прецизира између осталог суштину сталешког система: „Заборавља се кад се истичу приговори противу сталежа да ми не мислимо само на привредне сталеже. Свака функција може да буде подлога за установљење сталежа.Људско друштво није само привредно; постоје и културни и хумани сталежи... који имају способност да дају једну општу народну и општу државну политику; да нам дају једну велику општу и планску политику“.

Љотић је поближе разрадио идеју о сталешком парламенту, сарадњи сталежа, односу јединке и заједнице...

Сталешки парламент односно Народна скупштина или Сабор сматра Љотић, били би тако организовани да Скупштина, захваљујући органским функцијама може да доноси законе „да буде надзор над законитошћу рада владе. Али скупштина не може да премешта учитеље и чиновнике, нити да се меша у ствари владе“, још мање може да се меша у рад судских власти, док управна власт мора бити независна у границама закона. Скупштину би сачињавали стални изасланици сталежа који „решавају о законима, а у држави „Збора“, не може да буде све закон што је данас закон, на пример о китовима“. Дакле, закон може бити само оно што говори о уређењу државне власти: „закон који дотична власт има да примењује и кривични, трговачки, парнички, ванпарнички поступак, закон о управној струци, о уређењу судских власти, о избору народних посланика, о пословнику скупштине итд. Закон о сукну, вуни, пшеници, ципелама, не може бити закон. То је скупштина погрешно добила да решава. По природи ствари, то не спада у ред законодавне власти. Зато у последње време видимо, мада се нико осим нас није сетио да то каже, да скупштина многе законе преноси на владу“.

Али, подсећа Љотић на темељно начело солидарности: „У великим стварима: у питању уређења државне власти, у питањима разних поступака власти, у питањима материјалних права која те власти треба да примењују, ту ће лако да се изрази солидарност сталежа. Ту неће доћи до диктатуре од које се слабији сталежи већ плаше“.

За решење економских питања створиће се разна економска тела при управним властима, а када се у њима постигне сагласност – реч је о уредби за ту грану привреде, а у супротном – државна власт доноси најправилније решење. Свакако, уз ону Љотићеву идеју о образовању савета за одређене гране производње, чиме се, на известан начин – избегавају сукоби међу сталежима. А они се избегавају захваљујући духовним обезнеђењем, пошто у друштву заснованом на индивидуалистичком начелу влада начело међусобне борбе (Хобсов: „ Homo homini lupus “), док у органском друштву влада безбедност и солидарност интереса. Ми налазимо, писао је Љотић, да је „принцип међусобне борбе, принцип непријатељства убачен у народ. Кућа која се подели мора да пропадне. Тако је и са народом. Кад се народ дели, онда тај народ мора да пропадне. Данас се истичу класе као друштвени редови, а то је појам марксистички. Међутим, сталежи као органски појам постоје од вајкада, јер сталеж сачињава збир људи који раде исти посао. Сталежи нису једни другима непријатељи, него су „удови у једном телу“. Поред духовног обезбеђења, истиче се и мисао, заправо – обезбеђење у природи ствари, као и организације, односно установе које посредују у доношењу многих закона од стране сталежа. Љотићев, као и Васиљевићев концепт народне скупштине, која ће истински имати способности да врши своје велике функције, произилазио је из великих народних друштвених сталежа које би биле у стању да „говоре са државом са великим ауторитетом“, да „истину држави кажу, као једнак скоро једнакоме“, оној држав која треба да подржава координацију између сталежа, а на принципу солидарности интереса свију сталежа. Реч је о скупштини која ће излазити из сталежа и имати квалитете да може вршити велике функције скупштине које садашње скупштине не могу да изврше – прављење закона и контролу над законитошћу рада владе. Заправо, прави надзор може вршити само онај који је самосталан, а сталежи су самостални према држави, обзиром на своје порекло; зато су сталежи и незаинтересовани: „Сталежи имају свој интерес: да буде ред, да буде правда, да буде благостање. То су три велика инетерса које сви сталежи имају у својим основама; и државни интерес је исто такав. Странке имају интерес да постану јаке и сваким даном све јаче и да што дуже владају, а то су интереси самостални и они обично иду у раскорак са интересима земље“.

Ове Љотићеве мисли су уткане и у „Основна начела и смерницеЈНП „Збор“, где се дом као природна основица народна означава као „друштвена основица народне заједнице“, село као мерило југословенске друштвене политике, док је рад дужност и право сваког појединца – друштвена корисност рада одређује вредност и улогу у заједници. Исто тако, приватна својина и капитал се морају подредити интересима целине, слободна, појединачна или удружена иницијатива је првенствени носилац друштвене делатности чији ће представници бити сталежи (при томе, држава искључује потчињавање једног сталежа другом), уз ону општу назнаку: „Народ ће учествовати у законодавству и вршити надзор над државном управом путем представништва које мора бити израз сталешког уређења и политичког схватања“.

Као и инж. Милосав Васиљевић, и Љотић уочи Другог светског рата у низу текстова разрађује идеју о планској задружној привреди – до које се долази преко сталешке државе: „То није држава која је заснована на памети једног човека, ни на диктатури појединаца или једне групе, ни на бирократији, ни на политичким странкама – него на сталежима“. О односу политичких странака и сталежа, Љотић сматра да од најранијег времена имамо поделу рада и сталеже, док странака нема у тако далекој историји. Заправо је тврдио да сталежи постоје и изван државе, и поред државе и пре државе, па чак и против државе, док странке не могу да постоје изван државе, јер су везане за државу, а сталежи су везани за људско друштво, ако је записано: „Сталежи су природна творевина људског друштва, а странке то нису! Сталежи су чврста организација иако њима нико сад не признаје право грађанства. Закони не познају сталеже. Иако сталежи нису предвиђени у закону, ипак закони фактично постоје и без признавања законског. А странку држава треба да прими, да је решава, и кад је призна – да она ипак не постоји. То је велика разлика између сталежа и странака. Исто тако, за разлику од странака из сталежа се не може прелазити, јер су сталежи врсти и јасно дефинисани по организацији, где су појединци повезани пореком, васпитањем и томе слично.

Ипак, највећа разлика између сталежа и странака је у томе да држава живи од сталежа, док странке живе од државе чак и кад су у опозицији: „Јер, нема ни једне политичке странке која нема претензија да седи у влади. Па кад је воде и најпоштенији и најистинитији људи, она се појављује као паразит кад седне горе. Сталежи нису паразити.

Недостаци ливералне демократије видљиви су и кроз постулате органске филозофије, јер ћелије нису саме собом довољни предтсавници живота већ су то органи: „Ја на свом телу као човек не видим рукеи ноге и тако даље, а то су све органи. А ко зна да ли наше ћелије имају свести о целини животној, о телу нашем ччији су један бескрајно мали делић.У људском друштву постоје органи који врше друштвене функције, и ми се боримо да ти органи дођу до свога изражаја. Онда ће бити неминовна последица њиховог гласа општа народна задружна планска природа. Последица оваквог уређења јесте ред и хармонија, а либерална демократија и парламентаризам носе у себи клицу нереда и неодгворности“.

Када већ говоримо о сталежима и Вљасиљевићевим социо-политичким погледима на овај проблем, осврнућемо се на појам аристократске владавине – али као облика државног уређења, где одређени сталежи или друштвена група (или социјални слој) има одлучујућу функцију и утицај у друштву, утемељен на легитимном типу власти (нормативно, аксиолошки и историјски).

Средњовековни сталешки систем (или, боље речено поредак) почевши од 12. века, темељило се на органској хармонији и божанственој тријади: свештенство – племство – народ. Дакле, реч је о три сталежа (главни – удовима и утроби) који чине једну органску целину, где је средњовековна држава, изведена из почетног обима – државне баштине доспела у: „једно стање у којем је постојала напетост и политичко супротстављање између монарха, с једне стране, и државног сталежа, које је предводило племство, с друге стране. Државни сталежи су били представљени у сталешкој скупштини. Тај орган је, начелно посматрано у вршењу власти садејствовао са монархом, те је овакав државни облик добио назив сталешке монархије“. Њени корени су били делом садржани у рецепцији римског, али и византијског права, јер се у доба сталешке монархије „уврежило схватање да сталежи представљају земљу, а да земља и владар заједно образују државу. У самој ствари ипак, средњевековна држава била је посматрана као један приватно-правни појам. Монархији је припадао imperium , али се тај појам посматрао као dominium“.

У доба стварања модерне државе, дакле у периоду монархијског апсолутизма, од 16. до 18. века, појављује се низ идеја, попут оних Бодена (који је одговорно тврдио да владалац може да буде читав народ, или племство, или појединац, при чему је владалац суверен) или монархомаса – на пример Јохана Алтузијуса који је заговарао идеју да суверена власт припада народу, а он је потом преноси уговором на монарха – поверава му вршење власти и има право на побуну, па чак и убиство тиранина. Али, ваља подсетити и на Монтескјеове идеје из „Духа закона“, где се залагао, супротно, апсолутистичкој – за уставну монархију вазда тврдећи да без монарха нема племства, - а без племства нема монарха! Реч је о познатој Монтескјеовој трилогији: република – монархија – деспотија, где ова трећа настаје онда када се изгуби сталеж свештеника и племства.

Често се за сталешки систем тврди да поседује и елементе аутократије (односно ауторитатизма). Разликујући у оквиру аутократије: тиранију, деспотију и апсолутну монархију, мишљења смо да је реч о нелегитимним политичким поретцима, при чему – апсолутна монархија као основни облик аутократске власти у западној политичкој култури означена као „нетоталитарна аутократија“ (политичка власт се темељи на политичкој посесији ( longus tempus ) и политичком наслеђу, супротна је типу руске аутократије. У њој влада својеврсни тип патерналистичке облигације која почива на максими да „свака индивидуа припада пре свега и нарочито држави“, како напомиње М. Подунавац: „Саставни део овог типа политичке културе је и особита дивинизација владара, чија је функција у складу са једним идеалом органске заједнице: да хармонизује и уређује односе у држави. Отуда и читав низ ознака којима се руски владар означава као: „мали отац цар“, „мала мајка Русија“, „бог на небу“, „цар на земљи“, „без цара земља је удовица“.

Истичемо из бројних разлога, супротно нововековном, органско, у бити православно схватање институције монархије у Русији, у Србији и у другим православним државама и народима.

Органско схватање инсистира на значају породице за монархију, јер је она прва и права монархија, пошто монархистичка тријада обухвата, поред породице, још и два стуба: Бог на коме се заснива монархизам и монарх без кога нема органског јединства народа. Заправо, у монархији, народ није ништа друго до једна јака, снажна исложна домаћинска породица чија је глава – монарх – краљ домаћин. Али, како напомиње отац Митрофан Хиландарац, домаћинство и саборност треба да постану основе државно-народног и духовног препорода: „Први принцип је представљао вертикалу: Бог – домаћин васионе; Монарх – домаћин у држави; отац – домаћин у дому... Други принцип је хоризонтала која је повезивала народ кроз његове представнике у духовну и политичку заједницу која је била вођена договорно на Саборима... У саборности важи начело: „У истом јединство; у различитом слобода; у свему пак љубав.“

Монархија схвата народ и суштински и формално као једну велику породицу у којој је монарх или краљ, отац свих њених чланова „Онда, а то је каткад могуће, кад монарх заборави даје родитељ свију, престаје породични дух у народу, дух међусобног поверења, љубави, топлине и солидарности, а на његово место долази, или дух тираније или раслабљености, у коме води коло партијска обест. У том случају монарх постаје диктатор, тиранин – или лутка – играчка“.

Мистични карактер православне монархије (православног монархизма) заснива се на схватању да док год у свету буде постојала православна монархија: „монархија у којој владар није лутка у партијско-парламентарној борби за власт, него истински Отац народно-државног дома, дотле зло неће моћи да буде озакоњено, нити ће непријатељи Христови у коначном смислу преузети контролу над човечанством да би себи на чело поставило последњег међу овим безаконицима, наопаког господара у лажи и злу уједињене планете – антихриста“ односно, излаз за православне народе је у поретку православне саборне сталешке монархије.

О овом виду монархистичке идеје и могуће историјске реалности, Љотић је оставио више записа који сведоче о његовом истинском схватању монархизма. Љотић подсећа Србе да кад год су имали Краља, имали су и државу, а када га нису имали били су робови и зато је за Домаћина наш народ био и остао: „Отуда је за Краља у држави, - ни тиранина ни лутку, већ Домаћина. Не можеш ти учинити својим мудровањем да се он поплаши Краља и његове власти, јер се он плаши изнад свега друштва људског без власти, или, што је још горе, с више власти или многоначалија. Он је за једноначалије, јер домаћински гледа на државу“. У писму Краљу Петру II , из окупиране Србије, датираном од 10. априла 1942. године, Љотић вели и то да борба са комунизмом „дозволила нам је, да поставимо јасно ознаке српског националистичког пута: Бог, Краљ, Домаћин, читав духовни, политички и социјални српски домаћински систем, као закон живота нашег народа с једне, а против теза комунистичкој борби с друге стране, борби против Бога, против Краља, против Домаћина. Ми смо знали да се национализам не слаже са окупацијом. Али, окупација није наш грех, а јесте наш крст и наше бреме. Окупацију су скривали они који су неразмишљено извршили 27. март – пуч – а затим му неразмишљено дали спољно-политичку боју...

Љотић ово пише у доба када, како каже „на нашем унутрашњем плану, дакле, врши се органско разбијање народа у питању најосетљивијем, у питању краља, који служи као сигурна застава јединства народног“, надовезујући се на више предратних размишљања о суштини монархије и монархизма. Тако Љотић у једном писму Краљу Александру Карађорђевићу, послатом из Смедерева, 13. октобра 1922. годинње, (први пут објављеном захваљујући мр Гојку Маловићу, у „Новој Искри“, бр. 28, од марта 1996. године) вели да је тадашњи монархијски облик „у смртној опасности и да му опасност не долази од спољних непријатеља, већ од начина на који Ви, Величанство, реагирате на прилике и неприлике око Себе...“ из сасвим простог разлога: „Имам интимно убеђење да у монархијама, у којима је монархијски принцип достојно заступљен, ма како велике биле унутрашње и спољне неприлике, све на крају крајева буде добро. Јер монархије су баш у томе и боље од других облика државне управе што у свом принципу носе клицу своје опширности: оне су засноване на јуначким способностима једне породице, која је наслеђем заинтересована да се о неограниченом бољитку државе стара“. Управо ова домаћинска дужност огледала се, како је записано у писму Кнезу – намеснику Павлу Карађорђевићу (датираном 30. августа 1940. године) у очувању духовне самосвојности; у спречавању разврежења зла, порока, лењости, расула, расипања, непоштења; у помагању развића добрих,. Честитих, верних, радних, јуначких и нераспикућанских снага; у помагању одбрамбене снаге; у решавању свију свакодневних проблема које живот доноси заједници. У супротном пише Љотић, осети ли се код појединих од ових дужности „а тим преко код свију, да домаћин није хтео, смео или могао да дужности одговара, долази као последица веровања да је заједница као без домаћина, и да онај који ту дужност врши, ма са ког разлога, није на висини своје улоге. Одатле губитак угледа, а власт без угледа слаби“.

Овде уочавамо и још једну димензију Љотићевог виђења монархије – саборне и патријархално-домаћинске утемељене на принципу једноначалија – владавине једног Оца у име добра читаве породице: „И поштовања такође. Породица је поштовала свога Оца, све породице поштовале су Краља, Оца народног, а сви они Бога Оца на небу. Поштовањем хијерархије тајко је обезбеђен ред у целој згради друштвеног живота. Тиме је осигурана безбедност живота заједнице пред налетима спољних опасности сваке врсте и симфонија (сагласје) Цркве и Државе, у који

Инж. Милосав Васиљевић

Одабирање вођа у привреди

 

Ми смо навикнути да групу радника или једину ма какву људску радну заједницу ценимо као збир појединаца. То може да буде тачно, али већином то није случај. Да ли ће једна група да ради као збир појединаца или као организована целина, зависи од унутрашњег уређења групе. У заједници где су способни потчињени неспособнима, радна способност је врло мала. У истој заједници где су мање способни потчињени најспособнијима, радна способност је, напротив, велика. Са истим људима има се дакле способна или неспособна радна дружина, према унутрашњем уређењу заједнице.

Адам Смит наводи пример где радник, кад сам израђује игле, може да изради само 10 игала дневно. Ако се рад подели на 10 радника, производња се пење до 48.000 игала за исто време. Ако би дакле 10 радника радили одвојено сваки за себе њихова укупна производња равна је збиру појединачних учинака. Ако се пак група организује да ради као организована целина, производња се пење на 48.000 игала што чини 480 пута збир. Код организованог рада, збир појединачних учинака је дакле занемарљива количина према организацијом постигнутом учинку.

Одабирање старешина је свакако један од најглавнијих елемената организације друштвеног рада. Појединце треба управљати да би рад био ефикасан. Ово је дужност старешина који међу собом стоје у хијерархијском односу. Старешина мора да буде човек веће интелектуалне способности од својих потчињених. Примитивни народи зато за старешине узимају старце као оличење искуства. Платон напомиње да управљачи нарочито морају бити морално чисти људи. Научна организација рада долази до истих закључака.

Француски инжињер Анри Фајол запазио је да у чисто стручним предузећима старешине не врше стручне функције. Ово је нарочито важно код великих установа. Овде је административна функција претежнија од стручне. Лекар, управник велике болнице, не прегледа болеснике; инжењер, шеф великог техничког предузећа, не пројектује; епископ у епархији управља свештенством као и сваки други шеф. Функција старешине је дакле највећим делом административне, а не стручне природе. Зато је погрешно за велике ресоре тражити само стручњака јер је то недовољно. Ту вреди само човек који је и стручњак и добар администратор. Управник или вођа великог предузећа мора да буде човек са великим способностима како стручним тако и моралним.

Старешина не сме велики проблем да посматра као низ одвојених чињеница, већ као везану целину. Он мора лако да разликује узрок од последица, главно од споредног. Он мора да буде човек који пред собом има увек јасан циљ.

Едисон је извршио хиљаде неуспелих покушаја да би са једним успео и човечанство је добило сијалицу. Ват је 15 година конструисао парне машине које нису хтеле да раде, док је израдио једну која је радила. Христифор Колумбо ишао је тврдоглаво са својим бродом и ако су његови морнари молили и претили побуном да даље неће да иду. Без истајности нема успеха. Вођа мора брзо да одлучује. Добра одлука доцкан донета, гора је од мало и погрешне одлуке ако је донета благовремено. Старешина дакле мора да брзо доноси одлуке, а да увек добро о свему и размисли. Али прави старешина не мисли никад дуго. Он не сме да се у мислима изгуби као Роденов Мислилац. Прави старешина носи своју одговорност одлучно и ведро. Утврђивање одговорности на старешинским положајима јесте и главни елеменат старешинског одабирања у научно организованим предузећима.

Утврђено је, наиме, да је тешко наћи старешину за места где се одговорност брзо и лако утврђује. Напротив, на местима где је питање утврђивање одговорности неуређено, тискање званих и незваних веома је велико. Само ефикасно уређено питање одговорности може да стане на пут овој навали.

Велика предузећа тако и раде. Код Форда и Бате статистика обрачунава радницима и старешинама добит, а само старешинама штету предузећа или поједине радионице. Последица овога је да се неспособни људи и не смеју да се приме положаја старешине, пошто им књиговодство обрачунава више штете него користи. Њима се исплати да остану на нижем положају. Способнима пак исплати се напредовање.

Моралне особине су нарочито важне код старешине. Ако какав истакнути старешина и не зна неку стручну ствар, он се може послужити знањем свога стручног референта. Међутим, то већ не може са моралним недостатцима. Карактер и моралне особине он мора да има сам.

 

Предавање одржано на Коларчевом Народном универзитету.
Правда , Београд, 1935.

Инж. Милосав Васиљевић

КВАНТИТЕТ УМЕСТО КВАЛИТЕТА


Прихватање мишљења већине, без улажења у разматрање да ли ово мишљење одговара истини или не, у ствари је замена квалитета квантитетом. Потпуно занемаривање квалитета и преношење свега на број, практично је главни ослонац демократије. А свет је тако створен да се квалитет бројем заменити не може.

Никада људи у области природних наука не би сматрали једно питање решеним путем општег гласања. Шта ми ту вреди мишљење неупућенога човека, па макар колико се пута ово мишљење умножавало, ту ми треба истина јер само познавање истине може ми бити користан почетак и ослонац за даље постизање успеха. У области друштвених појава, људи међутим сасвим мирно приступају гласању, броје гласове, и целоме овоме послу дају такву важност као да ће гласање заиста дати резултат који се од њега очекује. А опште народно гласање овај резултат не може да да. Кад кажемо резултат, мислимо на истину, а не на број присталица једног мишљења.

До које мере демократско политичко и социолошко учење занемарује квалитет, најбољи нам је доказ једна од такође основних мисли демократије, изражена у тачки VI Декларације права човека и грађанина , којом се прокламује да су свима грађанима ,,подједнако доступна достојанства, положаји и функције”. Поред тоталног занемаривања проблема квалитета на највишим државним и друштвеним положајима, ова мисао је поново и доказ да демократија рачуна не само са једнакошћу људи у правима како је то речено у Декларацијu , већ и са једнакошћу по способностима. За заузимање највиших, најтежих и најодговорнијих положаја у држави и друштву, по схватањима демократије, није потребна никаква припрема, пошто сваки грађанин има способности да ове функције врши. За добивање тих положаја демократија не прописује никакав други услов сем да се народ путем гласања са тим сложи. То је све. А то је потпуна замена квалитета бројем.

И код ове своје основне предпоставке демократија у примени долази одмах у сукоб са стварношћу. Тачка VI Декларације права човека и грађанина прокламује подједнаку доступност свих положаја и јавних функција, иако свима они не могу бити доступни јер их има за које се мора да тражи претходна стручна спрема. Тако, на пример, ни у једној демократији у свету, положаји државних инжењера - а грађење и одржавање јавних путева је без сумње јавна функција, лекара или државног адвоката - не попуњавају се општим гласањем, већ се на ове положаје доводе стручни људи. Народним гласањем се попуњавају само највиши политички положаји у држави, и положаји народних представника и министара. То значи да демократија сматра да за ове положаје никаква стручна спрема није потребна. А нико неће порећи да је много теже уредити државу него направити пут или излечити болесника. За лакши посао, дакле, тражи се предходна припрема, док се за много тежу дужност не захтева ништа друго сем народни пристанак. И ово је једна од тешких заблуда демократије коју народи плаћају вечитим лутањем и експериментисањем у своме политичкоме животу.

Лепу критику ове демократске мисли даје нам наш Милутин Гарашанин у својој књизи Доколице , написаној још у прошлом веку, а коју је издала Српска књижевна задруга 1939. године. У тој својој књизи, у чланку под називом ,,Парламентаризам”, Гарашанин пише:

,,Па кад један бојаџија или мумџија дође у неку општину, он не може почети да ради док најпре пред еснафом не положи испит, да се види да ли зна да ради, да и је испекао занат. Али за грађење закона, за решавање најзамршенијих питања, која се у политичкоме животу једнога народа јављају, ту није нужно ни знање, ни искуство, ни испит; ту се гласа; ту решава број, па где већина прекрене. Кад би се већином гласова хтело да реши да је неко сликар, цео би се свет грохотом насмејао; одмах би их се нашло, који би јасно као дан доказали да се то већином гласова не решава, да за то треба имати најпре природног дара, па онда треба дугог учења, па да треба дуге практике и сијасет ствари које не може дати никакво гласање, па било оно ограничено или опште, посредно или непосредно, тајно или јавно. Онај који би то предложио, био би чисто и просто исмејан. А и у питању закона, у питању правде, у питањима економских проблема, у питањима спољних односа државе, у питањима науке и опште образованости, ту се сасвим озбиљно прилази бирачком столу, даје се глас, пребрајају се куглице, упоређују се листе и са пуно достојанства објављује се да је изабран и да ће за три године бити законодавац: ,,Петру од Бању”, ,,Култе од Колбовце”, ,,Ћуре од Жапско”.

А у примедби уз овај текст стоји да су ,,ова тројица, по извешћу краљевих комесара, били бирани за народне посланике на великој скупштини, а последњи је био фактички изабран”.

..Жао ми је ваше младости,јер ће многи од вас погинути..Али више од тога ми је жао што ћете и ви морати да убијате,јер у борбу идете..Ви сте добили оружје,али морате знати да је оно моћно и благословено једино у достојним рукама Јунака и Човека...Да се не размећете њиме,и да га никад не употребите као силеџије,насилници или недај Боже,убице...Ви се борите да се успостави ред и мир у вашој земљи и да народ не страда више,да престане да даје бесциљне жртве...Али ви морате да знате свој положај:свако јутро када се пробудите,ви себи да кажете да сте робови.

Димитрије Љотић
Говор одржан Првом Добровољачком Одреду
15.Септембра 1941 у Београду.




Писмо Димитрија Љотица Краљу Петру,јуна 1943

"Ваше Величанство... Ја чиним све што је у мојој моћи да спасем што је више могуће српског живља. Пропаганда из Лондона спречава ме у овом послу. Не смета што ме напада, јер то чини мој тешки задатак са окупаторским снагама лакшим. Али ја молим да ме Ви не третирате као Квислинга или Павелића који је до данас уништио око 600.000 Срба у НДХ. Знам да у редовима српских оружаних снага има око 80% официра и људи који припадају покрету Михаиловића. Ја сам спреман да предам власт Михаиловићу када Немци оду, да би се одржао закон и ред у земљи. Ради тога, молим Вас да делујете на Михаиловића да не проузрокује преране репресалије над незаштићеним становништвом. Свака немачка глава плаћа се са сто српских. За мене, међутим, свака појединачна српска глава дража је од сто немачких. После ослобођења земље спреман сам да изађем пред народни суд. За моја дела историја ће да суди најбоље".