Možda će među bivšim logorašima koji će danas oko podneva brodom doći do zapuštene kaznionice, da obeleže 60-godišnjicu otkako su prvi osuđenici prebačeni u izolovani kazamat, biti i onaj čija je ruka „kriva“ za grafit koji i dalje krasi napuštenu zgradu: „Mi gradimo Goli otok, Goli otok gradi nas!“
U jutro 9. jula 1949, politički zatvorenici iz Beograda,političke žrtve sukoba Tito-Staljin, takozvane rezolucije Informbiroa koja je odnose bratskih komunističkih zemalja SSSR i Jugoslavije potresla do temelja, stigli su brodom „Punat“ na ostrvo koje će postati poznato kao „gulag na Jadranu“, ozloglašeno mučilište u kojem su se punih sedam godina, sve do 1956, „prevaspitavali“ „ibeovci“.
Pridružili su im se, ubrzo, i ostali „raskrinkani neprijatelji naroda“, a potom i mnogi za koje je neko negde šapnuo da se protive zvaničnoj politici Komunističke partije Jugoslavije.
Prema nekim procenama, kroz Goli otok je, posle raskola u Informbirou i obračuna Tito-Staljin, prošlo između 30.000 i 50.000 zatvorenika, a prema drugima od 40.000 do 60.000. Zvanična istorija KPJ kaže - 11.000. Barem nekoliko stotina ljudi ostalo je zauvek na njemu - bilo na usijanom kršu koji danonoćno udara bura, bilo u vodi Velebitskog kanala, dok su pokušavali da se domognu slobode.
Prave brojke, ipak, još nisu izašle na videlo. A sa njima ni - istina. Koliko je nevino osuđenih ljudi, koliko onih čije „grehe“ niko nije mogao da dokaže, ko je sve i za šta „robovao“ na „Titovim Havajima“, kako su zatvorenici od muke zvali Goli otok... Zna se, doduše, da su 46 odsto svih uhapšenih tokom progona političkih neistomišljenika bili Srbi, 21 odsto Crnogorci i 15,8 odsto Hrvati.
Sva ova tajnovitost prkosi činjenici da se podaci od pre pola veka brižljivo čuvaju. Ali, daleko od očiju javnosti.
- Sačuvana je dokumentacija o hapšenjima u vezi sa Informbiroom. Ona se nalazi u Bezbednosno-informativnoj i Vojnobezbednosnoj agenciji, a delom i u Arhivu Srbije - navodi Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju. - Istraživanje i objavljivanje dokumentacije pomoći će u rasvetljavanju tih događaja i u tome da se prestane s licitiranjem brojkama. Ne postoji nijedan razlog da se ta građa ne publikuje i ne stavi na uvid široj javnosti.
Prema Pavlovićevim rečima, za otkrivanje konačne istine potrebni su dobra volja i saglasnost „tvorca“ dokumentacije, odnosno bezbednosnih agencija.
- Postoje spiskovi osuđenika i njihove matične knjige. Spiskove doušnika nisam video, ali bi se iz dosijea i oni mogli pronaći - objašnjava Pavlović.
Ne zna se pouzdano ni ko je u KPJ, tog leta 1949. godine, u jeku političkog prepucavanja sa ostalim komunističkim zemljama, predvođenim Staljinovim Sovjetskim Savezom, došao na ideju da se pristalice IB šalju na Goli otok, bivši austrijski zatvor iz Prvog svetskog rata, kojim su do tada carevale samo koze i ovce.
Jovo Kapičić Kapa, zamenik ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije i jedan od upravnika logora, rekao je u jednom od retkih intervjua da je odluka bila Titova i Kardeljeva, ali da je ideja potekla od Krleže i Antuna Augustinčića. Ovaj se vajar, kažu neki izvori, setio Golog otoka po izvrsnom mermeru koji se tamo nalazi.
Posle pomirenja sa Sovjetskim Savezom i susreta Tita sa Hruščovom, 1956. godine, sa Golog otoka otpušten je poslednji politički zatvorenik. Kasnije su na ostrvu svoje kazne izdržavali kriminalci i teški maloletni delinkventi. Zatvor je definitivno ukinut tek 1988. godine, a već sledeće godine ruiniran.
Na ostrvu, koje zbog surovosti nema nijednog stalnog stanovnika, nalazi se samo jedna gostionica, u koju ponekad, brodovima sa Krka, svraćaju turisti. Najviše ih je iz Slovenije.
Koliko je logoraša danas među živima, niko ne zna. Međutim, oko 80 njih iz Srbije, onih koje još malo služi zdravlje, povremeno se okupljaju i rezimiraju kome su sve pisali, i ko im nije odgovorio. Ostalih 150 komunicira telefonom.
- Ne prođe dan a da mi ne zazvoni telefon i da me neki golootočanin ne pita šta ima novo - kaže predsednik udruženja Velimir Jovanović. - A ja im već duže vreme odgovaram samo jedno: Ništa. Država digla ruke od nas, niko ništa ne preduzima.
Prema rečima našeg sagovornika, koji je sa sedamdeset i nekom najmlađi član udruženja, sudovi su do sada rehabilitovali oko 750 njegovih sapatnika. Mnogi od njih su, kaže on, još u „proceduri“,
jer njihovi potomci ne znaju ni gde da potraže potrebna dokumenta.
- Zbog čega je država, ako je već donela Zakon o rehabilitaciji, odlučila da svako mora posebno da podnese zahtev? - pita Jovanović. - Zbog čega nas nije sve zajedno rehabilitovala? Mi smo pisali i predsednici parlamenta, ministarki pravde, premijeru, predsedniku... Tražili da se zakon promeni i da, kao što je to slučaj u Sloveniji i Hrvatskoj, dobijemo obeštećenje od države zbog toga što smo bili na prinudnom radu. Ali, ništa. Odgovorio nam je samo predsednik Tadić, koji nas je uputio na Ministarstvo pravde.

Užas i u dosijeu

Zoran Ašanin iz Novog Sada, sin Radivoja Ašanina, osuđenog na četiri godine golootočke robije, jedan je od malobrojnih kome je pošlo za rukom da dođe do dosijea o očevoj golgoti i svemu što joj je prethodilo.
U dosijeu, do koga je Zoran Ašanin (inače predsednik Udruženja golootočana Vojvodine i potpredsednik Republičkog udruženja) došao zahvaljujući, kako kaže „hrabrosti nekih ljudi u BIA“, otkrio je „užas“. Odgonetnuo je i ko je pravio lažne izveštaje, montirajući „političku nepodobnost“ njegovog oca.
- Uprkos činjenici što ga je nadležni sud rehabilitovao, moj otac nije dočekao punu satisfakciju za preživljenu patnju - kaže nam Ašanin. - Jednostavno, donošenje zakona koji bi regulisao obeštećenja toliko je traljavo, da je prosto ponižavajuće.

Evidencija

Prema evidenciji koju je uradio Ljubo Mikić, stradalnik „po liniji IB“, u Jugoslaviji su od 1948. osuđene 55.663 osobe. Među njima je bilo 12 učesnika Oktobarske revolucije, 36 španskih boraca, 23 savezna i republička ministra, dva predsednika i dva potpredsednika republičkih vlada, 39 pomoćnika ministara, 36 saveznih poslanika, 21.880 učesnika NOR, 1.673 nosilaca Spomenice 1941. Zatim 4.153 raznih funkcionera KPJ, 1.722 radnika policije i 2.600 vojnih lica.

40 logora u Jugoslaviji

U Jugoslaviji je u vreme Informbiroa, prema istraživanju Srđana Cvetkovića iz Instituta za savremenu istoriju, bilo oko 40 raznih logora i zatvora za staljiniste. Osim Golog, kaznionice su postojale na obližnjem ostrvu Sveti Grgur (za vojna lica i žene). U iste svrhe su, navodi u knjizi „Između srpa i čekića“, korišćene „Glavnjača“ u Beogradu i „Zabela“ u Požarevcu, kao i kaznionica u Staroj Gradiški.
U Makedoniji su bila dva manja logora, a u Crnoj Gori bio je poznat „Bogdanov kraj“. U Bosni je glavna kaznionica bila u Bileći, gde se radilo u kamenolomu. Među glavnim revidircima batinašima tamo je bio ražalovani general Branko - Kađa Petričević, uhapšen kada je sa Vladom Dapčevićem i Arsom Jovanovićem pokušao da pobegne u Rumuniju.

Petrova rupa

Na ostrvu je postojalo više logora: stari muški logor („Stara žica“), novi muški logor („Nova žica“), Radilište 101 („Petrova rupa“) i ženski logor. Najozloglašenija bila je „Petrova rupa“, nazivana i „Manastir“, koja je dobila ime po Petru Komneniću, predsedniku Skupštine Crne Gore, jednom od prvih stanovnika.

Metode prevaspitavanja

Neposredni akteri torture bili su sami zatvorenici, koji su tako okajavali svoje „grehe“, a kreativnost i surovost mučenja dojučerašnjih partijskih drugova prevazilazila je svaku granicu čovečnosti. Bili su tu „topli zec“, kada bi novopridošli robijaš vezanih očiju prolazio kroz špalir logoraša koji su ga divljački tukli do iznemoglosti. Suština nije bila u fizičkom prebijanju, već u razbijanju duha zatvorenika i, posebno, njihovog drugarstva i osećaja zajedništva. Pa „tiganj“, kada bi kažnjenik, vezan za stolicu, danima sedeo na užarenom suncu bez vode. „Mina“ je bila posuda od 180 litara vode koju bi zatvorenik morao da nosi puna četiri kilometra, a kazna „sipanje vode u nozdrve“ nije ostavljala nikakve tragove na telu zatočenika.

Hronologija Informbiroa

27. septembar 1947. - Na Staljinovu inicijativu, osnovan Komunistički informacioni biro, kao telo koje bi posle raspada Kominterne ponovo objedinilo komunistički svet.Odlučeno da mu sedište bude u Beogradu. KPJ predstavljali Kardelj i Đilas
decembar 1947. - Prvi sastanak Informbiroa, u Beogradu, u novoizgrađenom Hotelu „Slavija“
27. mart 1948. - Staljin napisao pismo u kojem kritikuje i omalovažava Komunističku partiju Jugoslavije
13. april 1948. - Odgovor Centralnog komiteta KPJ
20. do 28. jun 1948. - U Bukureštu održano drugo savetovanje Informbiroa, na koje nije došao Tito. Na kraju doneta rezolucija „O stanju u KPJ“, poznata kao Rezolucija IB. KPJ zamereno da ide ka buržoaskim ciljevima i da sprovodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu.
29. jun 1948. - Rezolucija objavljena u Jugoslaviji preko Radio Praga, a narednog dana štampana u novinama. Usledio Đilasov odgovor u ime Centralnog komiteta, u kojem se odbacuju optužbe
21. do 28. jul 1948. - Na Petom kongresu, KPJ „odbranio nezavisnost“ Jugoslavije i rekao konačno „ne“ Staljinu
29. novembar 1949. - Poslednje zasedanje Informbiroa, doneta druga rezolucija, naslovljena „Jugoslovenska partija u rukama ubica i špijuna“, koja optužuje KPJ za ubistva Arsa Jovanovića i progon Vlada Dapčevića i Sretena Žujovića i drugih „staljinista“.


Izvor: Novosti