Зашто се психолошки зреле особе не заљубљују и где временом нестаје способност идеализације



Све је више аутора који сматрају да се заљубљивање и психолошка зрелост искључују. Оно што карактерише емоционално стање које зовемо заљубљеност јесте несвесно идеализовање другога, тако да га заљубљена особа не види онаквог какав он јесте у стварности. Психолошко сазревање је процес током кога се губи способност идеализације. Током психолошког раста и развоја особа све више реално сагледава себе, друге људе, али и свет око себе. Губитком способности идеализације, губи се и подлога на којој је засновано заљубљивање. Резултат је да се одрасли, психолошко зрели људи не заљубљују. Уместо тога, они воле.

Наравно да ово није универзално правило. На пример, у психолошкој теорији која се зове трансакциона анализа, а која је популарна у нашој средини, говори се о томе да свако од нас, без обзира на то колико има година, у својој личности садржи један део себе који зовемо „унутрашње дете”. Без обзира на то колико нека особа има година, она се може заљубити јер се заљубљује ово унутрашње дете. То је посебно изражено код оних особа које настављају да даље верују у идеализовану представу о љубави. Не само да је љубав и даље висока вредност овим људима, већ они настављају да маштају о романтичној љубави коју још треба да доживе. Неки од њих сматрају да је ово сањарење управо једна врста забаве која им помаже да унесу боје у сивило свакодневних међуљудских односа. И зато, када се неко појави ко би могао да буде онај прави или она права, ови људи могу да се заљубе, без обзира на то колико је деценија иза њих. То никако не значи да нису психолошки зрели, већ да су одлучили да у свом животу задрже ову игру идеализације у којој учествује њихово унутрашње дете. Свако има право да одбије да сазри на онај начин који већина сматра примереним.

Зрело доба је доба зреле љубави. Изгледа да у сазревању начина на који неко воли умногоме помаже то што је постао родитељ. Као да љубав према деци помаже да се успостави баланс са партнерском љубављу. Свест о томе да је дете немоћно, да зависи од нас, родитеља, да смо одговорни за то дете, увелико помаже да постанемо толерантнији, да одустанемо од неких наших жеља како бисмо се побринули за дететове потребе. Када се ова способност развије, и код нас и код партнера, онда и партнерски однос постаје толерантнији, а самим тим са мање конфликата, складнији. Многи су у првој половини живота усмерени на то да ли их и колико их други воле, дакле на „примање” љубави. У зрелим годинама откривамо да је подједнако тако узбудљиво и „давање” љубави.



Izvor: Politika