tiho i elegantno mu odnesem govno

on nije da peva nego peeeeeeeeeeeeeeeeevaaaaaa

Americka vrata dihtujju u pizdu materinu

Vid pantaloooona jebooote

... stalno mu dupe viri iz frižidera...

I ono kad je rekao Miri Banjac da će je poslati u Srpsko narodno pozorište      

Mira Banjac nesme ni Radovan da je dira!!!

Ima li još ovakvih anegdota? Koliko sam ja čuo on je i u privatnom životu bio veliki »gilipter« i stalno smestao kolegama neke ujdurme. Zna li neko možda još nešto?

Evo i par mojih omiljenih:

"Ne na tu stranu, Džordž, dolaze ti paralelnom montažom"

"Kad sam uhvatio onaj sto od 12 metara, idemo na 16 metara, koji je bio plave boje, on pobele."

"Jesam, to su mi amputirali ali to je tačno - slike su za zidove, pizda im materina, a ne za knjige!"

"Ja kad stavim šešir, obučem sako i prođem ulicom ljudi kažu »ovaj je pljunuti Džordž«, pa me pljuju, pljuju, pljuju, sav ulipan dođem kući."

"Bolje mi oko njih nego oni oko nas, a najbolje njih oko njih!"

Ево нешто о тој анегдоти:

Feliks Pašić: Sa Zoranom Radmilovićem 
Ko je tvoj partner: drugar sa kojim si pre pola sata popio kafu u bifeu ili glumac koji je preuzeo jedan lik i stim likom c tobom zajedno ide godinama?


Ni jedno ni drugo nego čovek. Gledam partnera uvek u oči, pratim svaki njegov mig, svaki njegov pokret, uvek znam šta radi...Znači vrlo koncentrisano pratim, ne lik koji on igra koji je u svakom trenutku tu, na tom prostoru. Svaka od tih, nazovimo ih improvizacijama, je jedna ljudska odlika, jedno ljudsko stanje, nešto što sam video negde- ništa nisam izmislio nikad.


Evo taj Radovan! Po čemu on koji je u suštini tragična ličnost, postaje komičan? Šta stvara komični efekat, njegovo nesnalaženje u životu ili efekat dolazi sam po sebi ili po tebi?

Eto, to je dobro rečeno: verovatno dolazi neminovno...jer ako je on tragična ličnost koja se ne snalazi onda je apsolutno nemoguća drugačija reakcija kod onih koji ga gledaju nego jedan saučesnički smeh.

S „Radovanom III“ se, koliko znam, u Ateljeu dešavaju smešnije stvari nego što je pisac mogao da zamisli...


Eto desilo se sad skoro...Jedno vreme sam pričao stalno u Radovanu o seriji Otpisani, nešto ih tamo kritikovao, Prleta, te ovo te ono, kako bih ja ovako, kako bih ja onako, te što mene ne zovu da ja to igram, te...I na jednoj predstavi se pojavi Dragan Nikolić na sceni, pojavi se kao prle u onom svom mantilu, sa kačketom...Kuc- kuc na vrata, otvaraju se vrata, ulazi dragan, kaže:“druže radovane, ja sam u ime televizije poslan...“, trte mrte...i sad, ja ga gledam, stvarno nisam očekivao da će doći, gledam ga i prođe mi kroz glavu jedna jedina misao: kako radovan u tom trenutku može da reaguje, šta jedan mali čovek koji se u krugu svoje porodice pravi važan, šta može drugo nego da padne u nesvest...


I ti padneš u nesvest?


Ja padnem u nesvest pred njim...Kada mu se pojavi Prle u kući, negde tamo u materinoj, na četrnaestom spratu, kada se pojavi prle kao da mu je bog ušao u kuću. Šta može mali čovek kada mu bog siđe sa neba nego da padne na kolena, da se obeznani? I ja tako uradim. Ležim dole i vidim: dragan je očekivao da ću sa njim da stupim u dijalog, spremio dijalog čovek i sad ne zna šta da kaže. Ni da bekne; pobledeo i gleda ne može ništa da smisli. Scena stoji, ja ležim.


A publika?


Publika se smeje, naravno...Prestane smeh, a ja i dalje ležim – ja sam u nesvesti...Najzad on ode, mene poliju vodom, probude me, ja ustanem. Onda počnem da vidičem: ko je to bio, Jeli to bio neko? Oni kažu: bio je Prle...što niste rekli, ja bih snjim ovako, pa bih onako..Ali to nije bilo ništa nelogično u tom trenutku. Zato kažem, to nisu improvizacije nego obične ljudske reakcije...
Razgovarao: Feliks Pašić

Ћирилов о Зорану:
 
U trenutku kada se oprostio od Ibija Zoran radmilović od radovana III pravi polje svojih slobodnih varijacija na temu. Potpuno u liku, Radmilović je sposoban da na bilo koju temu dana ili vremena raspravlja na intelektualnom nivou ovog provincijalca koji se samouvereno nastanio u gradu, sa svim frazama publicističke terminologije. Centralna tačka svih improvizacija je scena kada Radovan gleda svoju omiljenu seriju o Džordžu, kada oduševljenje Radovana za svog junaka postaje jedna svojevrsna i neponovljiva studija našeg primitivnog mentaliteta. To mesto u predstavi je trenutak u kojem su se bivši „Ibijevci“ pretvorili u „Radovane“. Zoran Radmilović je u toj ulozi brz, vispren i različit. On ponovo oduševljava ne samo publiku nego i sve one koji po dužnosti prate i paze ili koji su u predstavvi pa čak i sam Dušan Kovačević je digao ruke od svoga teksta kada je reč o Zoranu. Neka sve ide dođavola ovo samo Zoran može, ume i sme! Zoran Radmilović Kao Ibi i kao Radovan.


Ali postoji još jedan glumac Zoran Radmilović, neobično precizan, jasan, intelektualan. To je Zoran u ulogama koje ni po mišljenju reditelja, ni po njegovom ličnom mišljenju ne dozvoljavaju improvizaciju. I Zoran Radmilović te uloge igra na nivou svoje reputacije – Derviš Meše Selimovića, Trigorin I Gajev Čehova, Profesor Filip Filipović Bulgakova, Miloš Obrenović Zorice Jevremović – uloge su u koje Radmilović ulaže svu svestranu prirodu svoga dara, mada su bliže onome kakvim ga doživljavanmo u svakodnevnom životu. U ovim ulogama ima njegove privatne rezervisane mudrosti, poezije i melanholije njegovog pogleda na svet, čak i njegove prirodne netrpeljivosti pred sitnim taštinama svakodnevice. Naravno Radmilović nije surov kao Miloš, nije u životnim dilemama jednog Derviša, daleko je mlađi od jednog matorog romantika kakav je Gajev, nije nepoštedni fanatik nauke kao Filip Filipović, ali sve su teličnosti bliže njegovom vidljivom senzibilitetu nego Ibi i Radovan, te uloge sa kojim Radmilović izlazi iz sopstvene kože, kao da nikada neće u njih da se vrati.

Naravno, sve je to moj pogled na znanog i neznanog Zorana Radmilovića, čoveka pored koga uvek imate utisak da još mnogo toga u sebi nosi, koji stalno iznenađuje nečim novim i neizvesnim, nekom sitnicom ili krupnicom: dobro napisanom rečiju tužnim povodom, nekom neobičnom željom kada izgleda da želja više nema, nekim setnim komentarom  kad je oko njega veselo.
Ne, zaista ne znam Zorana Radmilovića

И за крај:
Igra „skoro kao Radmilović“. „Skoro“ je visoka, najviša mera kvaliteta po kojoj se u našem pozorištu ceni glumački posao.

Feliks Pašić

Radovan III