Portret: Ljubiša Buha Čume
Biznismen
Autor: Vesna Mališić | 20.06.2009. - 05:00


Vest da Ljubiša Buha Čume otvara firmu „Difens roud” i ponovo ulazi u poslove asfaltiranja puteva otvorila je krupna pravna i etička pitanja koja, uz svu bizarnost, prevazilaze biografiju prvog srpskog svedoka saradnika u procesu za organizovani kriminal i ubistvo premijera Zorana Đinđića. I ona se mnogo više tiču konteksta u kome je moguće da sinonim za srpskog privrednika danas bude takozvani kontraverzni biznismen, što je najčešće samo drugo ime za prljavi, pa čak i krvavi novac kojim se gradi, zida ili trguje.

Ali podsetimo se ko je Ljubiša Buha Čume. Rođen je septembra 1964. u Surčinu. I možda je njegov najpoznatiji žitelj. Dok su drugi ratovali, Čume je napustio posao službenika u „Jatu” i rešio da napravi pare. Vreme kriznih devedesetih, kad je zemlja bila pod embargom a politika, kriminal i siva ekonomija zbijali redove, išlo mu je naruku. Pričalo se da nijedan kilogram šećera nije mogao da se kupi a da ne prođe kroz Surčin. Ovo malo mesto postalo je metafora za šverc, krađe i uspostavljanje veza između podzemlja i tajne policije.
Već 1994. godine, preko puta čuvene surčinske kafane „Kotobanja”, Čume je izgradio velelepni tržno-poslovni centar i auto-servis, u koji su svraćali i Marko Milošević i neki visoki policijski funkcioneri bivšeg režima. Čume je razvio biznis - šverc automobila iz inostranstva koji su preregistrovani u Belom Manastiru i prodavani, kako je on svedočio. Ili krađa automobila, pa njihovo vraćanje vlasnicima uz otkup, reket, ucene, drogu… kako je pisalo u kasnijim izveštajima policije. Povezanost sa bezbednosnim službama toga vremena činila ga je spokojnim u „poslovnim” aktivnostima. Po sopstvenom priznanju, 1996. godine upoznao je Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića i predložio im da uđu u posao sa automobilima. Njima se nedugo zatim pridružuje i Legija. Ta grupa označena je kao surčinski klan. Četrnaest puta Čume je bio optuživan i oslobađan. Podsmehivao se dosetkom: „Ili sam nevin ili sudije ne znaju svoj posao.”
U brojnim svedočenjima lidera DOS-a o petooktobarskim događajima Ljubiša Buha je, pored Milorada Lukovića Legije, imao odlučujuću ulogu u prevratu. Njegovi naoružani ljudi bili su spremni da stanu na stranu građana u slučaju odluke da se protiv demonstranata oružano interveniše. A godinu dana kasnije nekadašnji načelnik gradskog SUP-a Boško Buha upozoravao je da se pet organizovanih grupa kriminalaca bave javno legalnim poslovima, na primer, građevinarstvom ili izgradnjom puteva, ali ilegalno rade automobile, drogu, otmice ili iznude... „Mafijaši koji su dobro radili u Miloševićevom režimu pokušavaju da pretrče u tabor DOS-a da bi dobili patronat za poslove i tako izbegli progon”, govorio je general Boško Buha, misleći i na svog prezimenjaka koji je zbog petooktobarskih zasluga dobio priliku da opere novac u legalnim poslovima. Te godine general je ubijen.
Firma „Difens” sa mašinama za asfaltiranje puteva postala je glavni podizvođač radova, budući da je jedina imala skupe mašine za tu vrstu posla. Buha je precizno procenio u šta treba ulagati novac. Ali razdvajanje surčinskog od zemunskog klana i pokušaj Čumeta da uđe u legalne tokove skupo ga je koštalo. U organizaciji „zemunaca” dva puta je na njega pokušan atentat. Poginuo mu je telohranitelj. Bio je to za njega znak da treba da beži u inostranstvo. A onda je firma „Difens” odletela u vazduh. Pod direktivom „zemunaca”, u seriji tekstova Čumeta je supruga optužila za najteži kriminal. Posrednim kanalima, potom, poslao je poruku da je spreman da svedoči protiv zemunskog eskadrona smrti. Čume je tako iz statusa optuženog prešao u status prvog zaštićenog svedoka saradnika protiv najmoćnije mafijaške grupe u Srbiji odgovorne za ubistvo premijera i seriju drugih likvidacija.
Poslednjih godina živeo je van domašaja javnosti. Putovao bez znanja policije, razvijao poslove, odbijao da potpiše protokol o zaštiti, kupovao kamenolome i zemljište u Srbiji i okruženju na svoje i tuđe ime i pasionirano se posvetio konjičkom sportu. Sa svoja dva konja učestvuje i pobeđuje na mnogim regionalnim takmičenjima. Posle ubistva svedoka Vukojevića, ipak se vratio i pod policijsku zaštitu.Onda je odlučio da oživi „Difens roud”. Kupio je najnoviju mašinu za asfaltiranje. I čeka pozive.
Dok on čeka pozive, javnost uzalud čeka istinsko suočenje ove države sa prošlošću i preteškim bremenom neraščišćenih računa. Oni se tiču neprekinutih veza iz prošlosti koje još uvek oblikuju našu ekonomsku, pa i političku stvarnost. Kopčaju se za tajnu državu, tajne policije i njene saradnike, zbog kojih i dalje u tmini ostaju serije nerasvetljenih ubistava.
Preovlađujuće je uverenje da je srpska privreda uglavnom u rukama onih koji su svoje prve milione stekli u Miloševićevo vreme, koristeći monopole na poslove uvoza nafte, gasa, cigareta i ko zna čega još. Zato deluje farsično traganje za imovinom koja se već dugo kupuje na strine, tetke, fantomske firme ili bezimene advokatske kancelarije. A probirljivi potezi u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije pokazuju da se konac izvlači pažljivo da se ne opara ceo džemper. Jer već su se nepopravljivo pomešali oni koji bi trebalo da pitaju i oni koji su ostali dužni mnogo odgovora.
Slučaj Ljubiše Buhe listi svih ovih pitanja dodaje bar još dva: Da li je svedok saradnik amnestiran od ispitivanja porekla imovine ako postoji sumnja da je stekao kriminalnom delatnošću? Ali i hoće li ubuduće biti problema sa obezbeđivanjem svedoka saradnika ako im zapreti opasnost da ostanu bez imovine?
U čitavom ovom mozaiku Ljubiša Buha Čume je samo kockica. Nažalost, dovoljno ogledna.


Izvor: Blic

Vazno je da se daje 42 miliona evra antisrpskom mediju B92 za odrzavanje  rejtinga trenutne Vlasti(presusio Soros) a nema para za privredu,ovakve i slicne masine.
O Boze,lude li zemlje