У Оснивачкој декларацији Демократске странке Србије године 1992. записано је:

"Без начела нема демократије. Демократски поредак је сав саткан од политичких начела. Та идеја водила нас је одувек. Стварање Демократске странке Србије дошло је као израз овог највишег политичког уверења.

Наш је избор потпуно јасан: политичка борба за демократски преображај Србије. То значи да Србија треба да буде устројена на темељима демократског парламентарног поретка. Оданост том принципу чини суштину Демократске странке Србије. Политичка уверења су за нас изнад свега. И изнад вођа, и изнад интереса, и изнад дневне политике. Пут ка демократији пун је искушења и странпутица. Зато и није чудо што неки на том путу отпадају. Још једном се потврђује стара истина: они који су спремни на уступке, а своју корист претпостављају политичким уверењима, угрожавају интересе нације и друштва.

Власт имају и демократски и недемократски режими. Нема демократског устројства без јаке опозиције. Управо је опозиција она политичка снага која демократију разликује од њене супротности. Једнакост пред законом и равноправна утакмица у политичком животу основни су принципи демократије. Тим начелима остајемо верни.

Демократија и није ништа друго него систем контроле власти. Политичка одговорност почива на онима који имају власт. До власти се може доћи само гласовима већине на слободним изборима. Али ни та власт није свемоћна и неограничена. Напротив, она је подложна читавом систему контроле у којем водећа улога припада опозицији. И то јакој опозицији. Што је јача опозиција то је стабилнија демократија.

Србија се данас налази у ненормалним политичким приликама. Режим који је успостављен насилним актом једне револуционарне партије још увек је на власти. Одлуке тзв. Другог заседања АВНОЈ-а од 29. новембра 1943. године чине и основ педесетогодишњег комунистичког режима у Југославији и упориште данашњих властодржаца у Србији. То је сасвим јасно. Револуција јесте негација правног поретка, пре свих демократског. Тек пошто одбаци све авнојевске одлуке и све уставне и правне акте који су из њих произишли, Србија ће моћи да крене правим путем. Без коначног прекида са комунистичком државом, њеним коренима и последицама нема повратка демократским принципима. Револуција и демократија су појмови који се међусобно искључују. Тај прекид се може остварити једино сазивањем Уставотворне скупштине. Због тога наш први захтев и јесу слободни и равноправни избори за Уставотворну скупштину.

Стање у коме живимо отуда и није нормална парламентарна ситуација. Ту не владају она правила политичког деловања и понашања која су одлика чврстог демократског поретка. У Србији се и даље води борба против деспотске власти. Зато и средства морају бити друкчија, одлучнија, постојанија.

Бранимо демократију зато што бранимо Србију. Ослонац налазимо у принципима и српске и светске демократије. Тим путем је Србија ишла некада и ићи ће поново. Томе циљу усмерене су све наше снаге и сва наша памет.

Зато смо и створили Демократску странку Србије.

Војислав Коштуница

      
Војислав Коштуница рођен је 24. марта 1944. године у Београду, у породичној кући у Скадарској улици. Осим на београдском Дорћолу, у детињству и младости, често је боравио и у Милошевцу код Велике Плане, завичају мајчине породице. У Милошевцу, Војислав је крштен 1944. године, пошто се породица склонила из Београда због честих англоамеричких бомбардовања престонице. Војислав је имао само три недеље када су у најтежем бомбардовању, за Васкрс 16. и 17. априла 1944. уништени читави делови Београда. Током рата два пута му је рушена породична кућа, у априлском немачком бомбардовању, а затим и савезничком.

У Шумадији, у Коштунићима, под Равном гором и Сувобором је огњиште породице Коштуница. Раније су се Коштунице презивали Дамљановић. Крсна слава им је Свети Архангел Михаило. Јован Дамљановић, прадеда Војислава Коштунице, био је учесник Светоандрејске скупштине из 1858. године, као народни посланик из Коштунића, тада је прозван Коштуница. Из породице Дамљановић је и Анђелија, мајка једног од највећих српских војсковођа, војводе Живојина Мишића.

Војислав Коштуница школовао се у Београду, где је завршио основну школу. Другу београдску гимназију похађао је и матурирао у време док се она налазила на месту где је данашња, нова зграда „Политике“.
Пошто је 1962. матурирао, Војислав Коштуница уписује Правни факултет у Београду. То што ће студирати и докторирати права није нимало случајно, јер су његов деда по мајци Радмили и његов отац Јован били судије. Непосредно после рата отац Војислава Коштунице, Јован дошао је у сукоб са новим комунистичким режимом, због чега је остао без посла. Правни факултет Коштуница је завршио у року и дипломирао 1966. године. Магистрирао је 1970, а докторирао на истом факултету 1974. са тезом „Институционализована опозиција у политичком систему капитализма“. Војислав Коштуница ожењен је Зорицом Радовић, такође доктором права.

Од 1970. до 1974. године био је асистент на Правном факултету. У време хајки и политичких прогона 1971. стао је на страну свог професора Михаила Ђурића. Због доследног оспоравања амандмана и Устава из 1974. године, којим је правно разбијена држава, и којим су аутономним покрајинама Косову и Метохији и Војводини, дате ингеренције република унутар Републике Србије, Војислав Коштуница је протеран са Правног факултета. Петнаест година касније, премда позван, одбио је да се врати на Правни факултет.
Војислав Коштуница никада није био члан Комунистичке партије. Неки од ондашњих оданих бранитеља комунистичког режима и данас су, овај пут представљајући сами себе као демократе, најљући опоненти и критичари Војислава Коштунице.

Након изгона са Правног факултета запошљава се најпре у Институту друштвених наука, а од 1981. у Институту за филозофију и друштвену теорију, као виши научни сарадник и једно време као директор. Објављује велики број запажених радова из области уставног права, политичке теорије и политичке филозофије. Књига „Страначки плурализам или монизам“ (чији је коаутор са Костом Чавошким), била је у једнопартијском једноумљу прво подсећање на правну државу и давно заборављену парламентарну демократију. Био је члан редакција и главни и одговорни уредник више угледних правних и филозофских часописа, као што су „Архив за правне и друштвене науке“, „Филозофске студије“, „Филозофија и друштво“, „Теорија“.

Коштуница се осамдесетих година ангажовао на заштити људских права, нарочито у чувеном Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања, у којем су се окупили најистакнутији интелектуалци-дисиденти, који су узимали у заштиту сваког ко је, широм Југославије, страдао због свог мишљења и политичког уверења. Године 1989. био је један од оснивача Демократске странке, о чијем оснивању се са групом пријатеља договарао у свом стану у Скадарској улици. У време ДЕПОС-а 1992. године, основао је Демократску странку Србије. Био је народни посланик у Скупштини Србије од 1990. до 1997. године.

Војислав Коштуница је победио Слободана Милошевића на председничким изборима 24. септембра 2000. и постао председник СР Југославије.
Коштуница је формирао Владу Србије 3. марта 2004. после парламентарних избора одржаних децембра 2003. године.

Рад своје Владе, Коштуница је крунисао на Митровдан 2006. године, после победе народа Србије на референдуму за нови Устав. По усвајању Устава, сагласно Уставном закону, расписани су избори за нову Скупштину Србије.

Коштуница је по други пут формирао Владу Србије 15. маја 2008. године. Када је дошло да противправног проглашавања једностране независности Косова и политичког спора у Влади Србије, Коштуница је донео одлуку да врати мандат народу. После ванредних парламентарних избора одржаних 11. маја 2008. године Војислав Коштуница предводи Демократску странку Србије као опозициону странку.

Извор: http://www.dss.org.yu

   

Kostunije dobio temu hehe, zanimljivo... 

Slobodno i ovo "stranka" napisi velikim slovom, a mogao bi da ispred imena doticnog stavis i Dr, naravno bez tacke!   

Sto da ne dobije? Rec stranka ne pise se velikim slovom.
A za Dr., pa nije on stavio, skromnost valjda, ne bih da menjam originalni tekst. 

Ma bre u pravu si, malo se zezam i off-ujem! 

Отворио си пљувачницу за чедоиде. Биће сутра онаније овде.

Hehe, pa neka pokazu svoje pravo lice, da vidimo tu evropsku kulturu, toleranciju, uvazavanje i ostale vrednosti na koje navodno imaju tapiju, ukoliko se nekom ne svidi tema, pa je zakljuca, mada ne vidim razloge za to.

pa da krenemo 

Tri silaska Vojislava K.      
^{08.05.2008. napisao T.P.}

Ima takvog sveta, znate ih i sami: onih što lažu i kad govore istinu. To jest, kada im se čini da je ono što govore sušta istina. E, tada lažu najviše! Jer, ta je laž dublja od one (pri)prosto manipulativne, one koju upotrebljava samosvesni lažov: toj laži nesvesnoj sebe snagu daje upravo lažovljevo uverenje u neupitnu istinitost sopstvenih reči. Ta iluzija, naime, ume da bude zarazna, a dok zaraza prođe već je kasno – laž je opustošila što je mogla. A mogla je mnogo.



Vojislav Koštunica svakako nije jedini pripadnik ove (samo)lažovske podvrste na političkoj sceni Srbije; možda čak nije ni najveći meštar tog žanra – uostalom, pogledajte s kakvim maherom se udružio. Ali, njegove su laže i paralaže nekako osobito perverzne, jer on u njih unosi ili savršenu glumu neprevaziđenog demagoga, ili pak (u šta sam skloniji da verujem) iskreno uverenje čoveka koji ama baš nikada neće dopustiti da mu tamo nekakve činjenice zamagljuju rasuđivanje, i na to je strašno ponosan. Njegova autonomna stvarnost, dakle, obitava u nekim paralelnim sferama, u koje um običnog smrtnika još nije kročio, a bogme i neće – nema pasvord. Zato su njegovi pogledi na Kosovo, Evropsku uniju, Rusiju, ekonomiju, crkvu, demokratiju ili bilo šta drugo na ovom svetu tako radikalno nezavisni: njega, naprosto, ništa iz spoljnog sveta ne obavezuje. Za takve se nekada u »konstruktivnom« omladinskom listu Zdravo govorilo da »furaju svoj fazon«. Samo što su to bili smotani tinejdžeri iz tužnih palančica, a ne predsednici vlada. I prošlo bi ih najkasnije onda kad bi shvatili da to što im očevi-kreteni govore da liče na kretene još ne znači da zaista ne liče na kretene.

Na ovom mestu me, međutim, ne zanima neka od »makropolitičkih« laži o Srbiji, svetu i kosmosu koje Koštunica ovih dana dnevno proizvodi, na gore opisani način. Priznao sam u jednom od prethodnih tekstova da se redovno overdoziram Koštuničinim ekstenzivnim intervjuima, a to me tera da se još kojeg dela tog balasta oslobodim tako što ću ga podeliti s čitaocem. Elem, zapazio sam da Koštunica baš voli, čim mu se namesti prilika, da održi vakelu o sopstvenoj nevlastoljubivosti, potkrepljujući to time kako je on, eto, tri puta mirno i dobrovoljno silazio s vlasti, te prema tome, moliću lepo, može li se još neko pohvaliti takvim skorom... Možda sam naivan, ali zaista verujem da Koštunica veruje u to što kaže: to mu omogućava da o sebi zadrži romantično visoko mišljenje. Međutim, o čemu se tu zapravo radi? Kako tu uopšte stoje stvari?

Najpre, šta uopšte znači to hvalisanje da je neko – usred kakve-takve parlamentarne demokratije – otišao s vlasti bez suviše larme? Mislim, šta je drugo uopšte mogao da uradi: da izvede vojni puč? da se dernja, da preti samospaljivanjem, da se veže za fotelju, pa da ga iznose četvorica, k'o Šešelja iz Skupštine? Dalje, o kakvim se to »silascima s vlasti« radilo?

Prvi silazak je nastupio onda kada je Koštunica prestao da bude predsednik države (Savezne Republike Jugoslavije) tako što je naprosto ostao bez države, pa samim tim i bez radnog mesta. Nije to mali uspeh, i u istoriji se dešava sasvim retko: da ostaneš bez države kojom šefuješ, kao neki kralj koji nadživi sopstveno kraljevstvo. Čovek je, dakle, negde zaturio ono što mu je povereno na upravljanje, a sada traži da mu se zbog toga još i čestita... Naravno, sve je to bila i neka vrsta manevra političkih konkurenata, i u tome je Koštunica ostao na suvom – eto zgodnog paradoksa: ne imajući neke razgovetne svrhe dok je trajala, SRJ je samim činom svog nestanka učinila jednu vrlo korisnu stvar! – pa mu nije bilo druge nego da se povuče u Belanovicu: nema prestola, nema države – nema ni kralja. Činjenicu da je bio znalački politički nasamaren V. K. bi sada da prikaže kao neki svoj osobito demokratski čin. Još malo pa će početi da nas uverava da je sam ukinio SRJ, samo da bi se ratosiljao te dosadne vlasti.

Drugi silazak Vojislava K. bio je (prevremeni) kraj njegovog prvog premijerskog mandata. Taj kraj, opet, nije nastupio njegovom voljom, nego spletom okolnosti na koje više nije mogao da utiče, a koje je prethodno dugo izbegavao, i odlagao njihove konsekvence. Vlada mu je od početka bila manjinska, dakle klimava, ali sve se raspalo onda kada se G17 povukla iz Vlade i uskratila joj buduću podršku zbog zastoja u evrointegracijama, direktno prouzrokovanog zastojem u saradnji s Hagom (što je bilo pod direktnom kontrolom V. K. i njegovih ljudi). Dakle, ni drugi put nije napustio vlast u nameri da demonstrira svoju ogromnu ravnodušnost prema dotičnoj, nego zato što nije imao drugog izbora: njegova je vlada postala neodrživa, ona je pala i razbila se, i to je sve. Sve ostalo su mistifikacije, sa ili bez pune svesti samog mistifikatora o tome.

Nakon pada te vlade održani su izbori na kojima su Koštunica i njegov čačanski pobratim, sve u svemu, prošli kao bosi po trnju. Sa takvim rezultatima možeš biti ili opozicija ili manji partner u nečijoj vladi. Umesto toga, Koštunica je beskrupulozno probuldožerisao sebi još jedan premijerski mandat, i pri tome mu ni najmanje nije smetalo – da ne kažem: nije ga bilo blam – što nema čoveka, životinje, biljke ili mrtvosanog predmeta u Srbiji koji nije lepo video kako je on to mesto dobio na mufte, bezočnom ucenom odviše »mekog« partnera, a ne na izborima. I tako je obezbedio sebi treći uspon na presto, nakon kojeg je neminovno usledilo – šta? Dakako:

Treći silazak Vojislava K. Ovaj put, za razliku od prethodnih, inicijativa je bar formalno zbilja bila njegova. Sam je raspustio vladu i izazvao raspisivanje prevremenih izbora. No, retorika tipa »vraćam mandat narodu« na stranu, Koštunica je to uradio zato što nije imao drugog izbora, sve druge opcije bile su gore po njega. Tadić je upravo zaradio drugi predsednički mandat i tako bitno ojačao poziciju DS-a, Kosovo je uletelo kao idealna tema za beskrajnu eksploataciju, u samoj vladi K. je izgubio kontrolu (počeli su nehajno da ga preglasavaju, što je de facto isto kao da je pao), i šta mu je drugo preostalo nego da prekine tu partiju šaha koju je počeo da gubi, da poruši figure i zahteva novu? S tim da on, jakako, ima bele figure. Doduše, pre toga je – kažu brojni, neuverljivo demantovani izvori – izgleda pokušao da mimo i bez izbora sa radikalima isposluje novu vladinu većinu, u kojoj će on ostati na čelu vlade, a kada su ga ovi otkačili, više (mu) nije bilo druge nego da se ide na izbore. Bila je to puka iznudica, a ne nekakav »nesebični gest« patološki nevlastoljubivog čoveka. To je, dakle, taj famozni »treći silazak s vlasti« koji se, uzgred, uopšte nije ni dogodio: Koštunica je i dalje »tehnički premijer«, a neskrivena mu je ambicija da osvoji i treći mandat, bez obzira na to koliko će dobiti glasova: po svemu što se dalo zaključiti iz njegovog dosadašnjeg ponašanja, ne postoji donja granica broja glasova, posle koje bi mu bilo neprijatno da nastavi da pridržava kormilo vlade. Pera Luković valjda ni sam ne sluti koliko je ubo u suštinu onim »pridrži Srbiju«; s tim da se Vojislavu K. ta Srbija nekako uvek projavlja u liku samog Vojislava K, kojeg kani pridržati i zadržati na prestolu još jedne države koja se kruni i kopni, i kopniće sve brže ukoliko on u nedelju dobije još koju priliku za svoj omiljeni igrokaz »dobrovoljnog silaska s vlasti« koji nije ništa drugo nego večno vraćanje istog: kad se baš mora, silazim stepenicama, čim uzmognerm, šmugnem nazad i uspinjem se liftom; posle se zaključam u kabinetu i tripujem na miru do sledeće nevolje; ne moje, nego vaše.

Peščani sprud

Гледајући садашњу политичку сцену земље Србије, не видим никога ко се залаже за исте циљеве као ја, али у свему томе, ДС је једна од позитивних странака...

ma bila tema o kostuniju i zamrla prirodnim putem 

Pa veliki broj pametnih i učenih ljudi je za Koštunicu , verujem da svi moji profesori glasaju za njega !....