Što je ništa?

Kako definirati ništa?

Da li je jednom sve bilo ništa?

Možemo li reći da je stanje prethodno Big-Bang-u bilo "stanje ničega" tj. stanje ništavila?

Mislim da uvijek nailazimo na paradokse jer:

1. Ili je iz ničega nastalo nešto - a onda kako iz ničega može nastati nešto?
To opet znači da mora postojati (kaotičan) proces koji dovodi do prijelaza iz ničega u nešto. Znači opet postoji nešto. Opet nismo na početku.

2. Ili je nešto postojalo oduvijek - to mi se čini još paradoksalnijim od prvoga.

Fizičari pretpostavljaju da iza svemira nema ništa jer bi se u protivnom svemir zbog sile teže tj. gravitacije urušio, a jedino što je jače od sile teže je vakum te se zato on širi tj. razvlaći.
U svemiru ne postoji "ništa". Postoji oku vidljiv "prazan" prostor

Po meni, ništa je u biti sve ali gledano iz drugog kuta, ne bih znao dali je ništa u biti toliko malo da ga nevidimo ili toliko veliko da ga nemremo pojmiti ali sigurno je samo jedno a to je da je ništa uvijek tu i da mu nemožemo pobjeći, treba se samo pomiriti s time da što god mi radili na kraju smo opet svi samo dio jednog velikog ništa.

Ništa ili ništavilo (lat. nihil) je pojam koji opisuje odsustvo ili nepostojanje bilo čega. U filozofiji, ništa kao nebiće je pojmovno negiranje bića. Pojam ništavila ima primenu i u matematici, gde se označava nulom.

Ništa u filozofiji

U filozofskom smislu, pojam ništa se prvi put javlja u Parmenidovoj izreci: "Biće jeste a nebiće nije". Za atomiste ništa označava prazninu. U Platonovom učenju o najvišim rodovima bića dokazuje se nužnost postojanja nebića (me on) kao suprotnosti obuhvaćene samim pojmom bitka (Sofist 258 a - 259 d). Tako za Platona, ništa kao nebiće, naznačuje različitost. Aristotel određuje nebitak kao pojmovnu suprotnost bitku tvrdeći: "bitak nije nebitak" (Met. IV, 3, 1105 b). Kao puka mogućnost, prvobitna materija se kod Platona i Plotina takođe javlja kao relativno ništa[1].

Za Augustina i hrišćansku teologiju ništavilo je znak konačnosti uzete u sebi, bez odnosa sa principom stvaranja i dobra. Duns Skot je prvi uveo razlikovanje apsolutnog ništa (ništavilo) i relativnog ništa, kako bi pomirio iskaz "od ničega nastaje ništa" (lat: ex nihilo nihil fit) s teološkim shvatanjem da je Bog stvorio svet iz ničega (creatio ex nihilo). U Hegelovoj dijalektičkoj logici čisti bitak je usled svoje apstrakcije i neodređenosti identičan s čistim ništa. Pojam ništa ima značajnu ulogu u filozofiji egzistencije. Kod Hajdegera se ništa javlja kao "ništa bića", dok je kod Sartra ništa istovetno s bitkom-za-sebe čoveka u pukoj egzistenciji svoje bačenosti u svet sebe.

Kineski č'an filozof Šenhui upitan: »Što je ništavilo?» odgovara: »Ako kažeš da postoji onda sigurno pretpostavljaš obeležja čvrstoće i otpornosti, a ako kažeš da je to nešto što ne postoji, kakvu onda tražiš pomoć od tog pojma?

Izvor: wikipedija

***

Slična tema: http://forum.burek.com/zasto-uopste-postoji-nesto-a-ne-nista-t154654.html

To je zastrasujuca istina do koje je moguce doci pentranjem misli po zacaranom drvetu svesti. Putovanjem se stize do granice, tj prelaza. To je panicna zona, kada shvatas da se suocavas sa necim veoma neprijatnim a u isto vreme tako stvarnim, ubedljivim. Tvoj licni susret sa nistavilom. Obuzima te porazavajuci osecaj, koji cak predstavlja neku vrstu stresa. Polako osecas surovost praznine kojom si okruzen i koja jesi. Ubrzo shvatas da ne zelis da se penjes vise, plasis se daljeg otkrica jer osecas kako svakim daljim korakom sve vise gubis na smislu i postajes deo nicega. U tom momentu, bezis.... Kao da padas sa drveta.. Vracas se nazad. Zaranjas u svoj dobro poznati i osmisljeni svet. Od svega ostaje samo kratkotrajna bol u glavi. Kada prodje bol, vise ne zelis da odes na sastanak sa nistavilom. Ugonije je na dnu...  

Nista nije nista nego je kao rec najbliza Istini rekao bih. Reci kao Ljubav, Mir, Carstvo Bozje su u redu ali samo za one koji razumeju, drugi mogu potpuno pogresno shvatiti ih.

- Istina je Ljubav?! Super! Vodimo seks, ne rat!

 

2772, što mi staješ na muku. Razmišljao sam dosta o tome i zaključio da ništa ne postoji, sve je nešto. Jer iz ničega ne može nastati nešto. Tako da iza svemira postoji nešto što ili podleže određenim zakonima koji dopuštaju nastanak svemira, vrlo verovatno i više njih, ili postoji neka super svest, a mi smo njena misao, kreacija.  

Previse komplikovana tema koja nikada nece doci do nekog zakljucka. Bas sam sinoc pricao sa devojcicom o tome. Postoje samo dve varijante, obe bez logike i smisla, i obe nedokazive verovatno i za milion godina 

Uzmimo svemir za parametar sagledavanja odnosa nista/nesto...

1) Svemir je beskonacan. Svi uvek trazimo neki smisao, bili vernici, agnostici ili ateisti. Koja je sustina/smisao beskraja? Kako pojmiti beskraj? Da li vredi razmisljati uopste o smislu beskraja kada ne mozes ni mislima da ga sagledas i ne znas do kog dela beskraja si stigao? Meni je to skroz konfuzan koncept i nelogican.

2) Svemir je ogranicen. Ok... Cime? Kako? Jel u necemu? Svako nesto ima svoje gde. A opet, ako je on ogranicen, u 'necemu', u cemu je to nesto. Da li je i ono ograniceno ili ono prerasta u beskraj?

3) Ako postoji granica svemira u vidu konacnog kraja, iza toga je nista. Da bi necemu bio kraj, mora da postoji nista. A opet, ako van granica svemira, na njegovom kraju nailazi nista, onda je to nista nesto pa makar i odrednica kraja.

I za kraj - otkud mi znamo sta moze biti nista? Imamo nase percepcije na osnovu nasih znanja pa samim tim ideju i neku sliku o tom "nista". Ali to ne znaci da ustvari ista razumemo osim nista koje koristimo u govoru i mozemo videti u nekim stvarima oko nas, neposredno.

Tema nepresusna a samim tim i losa za diskusiju... vodi samo u sukob maste. 

Nauka kaže da je svemir nastao pre oko 13 milijardi godina, i od tada se neprestano širi. Tako da ima granice. Ako bi se vraćali unazad, svemir bi bio sve manji i trenutak pre veliko praska njegov prečnik bi iznosio 0. Tada se samo nameće pitanje kakvo stanje je postojalo pre velikog praska. Ako bi uzeli da nije bilo ničega, onda dobijamo gomilu pitanja bez odgovora. Nema prostora ni vremena, nikakvih sila, energije, materije, bilo čega. Kako je onda iz takvog stanja sve nastalo. Razum govori da iz ničega ne može nastati nešto. Znači da je nešto moralo postojati. Inače gledamo u posledicu bez uzroka.

Da ne odem u off, ali ako ne gresim prica o Big Bangu nije prica o nista koje postaje nesto... mislim da su vec postojeci gasovi i njihovo mesanje dovelo do praska... opet, nisam siguran, davno sam temeljnije citao a mrzi me sad da gledam po netu.

Nego, nazad na temu... kazes da ima granice. Ok, a gde su? Ima li sta iza njih? Ako nema onda je to nista, a i sam rece da nista ne postoji. A ako je nesto, dokle to nesto ide i ima li negde konacnog kraja?

Milsim da je nama, ljudima neverovatno tesko da zamislimo beskraj posto razmisljamo u kategorijama granicnika i da sve ima svoj okvir, mesto u cemu je... sve prelivamo iz jednog u drugo... krv je u venama, vena je u ruci, ruka je na coveku, covek je u stanu, stan je u zgradi, zgrada je na zemlji, zemlja je planeta, planeta je u nasoj galaksiji, galaksija je u.... ako me razumes.

A opet, kako prihvatiti konacnost bas u skladu sa nasim mogucnostima razmisljanja kada se neminovno postavlja pitanje - kako je kraj? Opet kazem, beskonacno nam je nezamislivo a jednako je i konacnost... najbanalnije bi bilo razumevanje da kraj mora da ima neko nista izvan granica. I tu se vracamo na pitanje da li je nista koje predstavlja drugu stranu granice onda nesto?

Па није баш тако, по теорији Валиког праска, се не каже да није било ничега, била је једна ,,тачка'', космег (космичко јаје), изузетно сабијена, под великим притиском...из које настају и материја и енергија и простор и време...мада неки мисле да је и пре овог праска било још праскова...

Standardna dilema, ko je stariji kokoska ili jaje....

Jeste li svesni koliko je to pitanje snazno... Svidja mi se velicina tog upitnika. Ljudski mozak moze samo predpostaviti odgovor, a samim tim izabrati za sebe onaj koji mu najvise odgovara. Jedno je sigurno, covek ne moze saznati tu istinu i mozda je bolje tako.

Da bi nesto nastalo iz nicega opet nesto mora da se zakotrolja, kako bi zainiciralo bilo kakvo stvaranje. Bas kao sto se stvari obavaljaju u okvirima poznate stvarnosti. Ali sta pricati dalje... kada u ovom vremenu covek jos uvek nije sposznao istinu sopstvenog postanka.